Kako nekada žar skupštinske rasprave zna da stvori privid da je zaista došlo do nečeg strašnog mada jedna rečenica uvaženog prethodnika je zaista lajt motiv čitave diskusije gde se kaže, citiram – ja nisam uspeo da pronađem šta ste vi hteli da sakrijete, ali to ne znači da niste hteli nešto da sakrijete.
Zaista sam fasciniran ovim. Znate, postoji jedna stvar koja se u psihologiji naziva autoprojekcija, to je kada postupke drugih merite na osnovu onoga kako biste vi postupali u identičnoj situaciji. Pa, kada kažete šta je to Vladu opredelilo ako nije politička podobnost, otprilike bi moralo da znači, da Vladu može da opredeli samo politička podobnost i ništa drugo.
Ako imate, recimo za jedno više javno tužilaštvo četiri kandidata i među ta četiri kandidata imate tri kandidata koji su u različitim vremenskim periodima u vreme različitih vlada obavljali funkciju javnog tužioca i imate jednog kandidata koji nije, a ne možete da kažete da su prethodna tri kandidata bila fantastična u svojim rezultatima rada, onda je po meni sasvim racionalno da se Vlada opredeli za onoga ko nije bio tužilac, jer ono što se u svakom izveštaju Evropske komisije Srbiji spočitava jeste da mora mnogo više napora da uloži u borbu protiv organizovanog kriminala i korupcije i protiv opšteg kriminaliteta.
Takođe, je izrečena jedna opet fantastična rečenica koja glasi – sve je po zakonu, ali zakon ne kaže koji je to kriterijum. Dakle, zakon je ostavio diskreciono pravo Vladi da izađe sa predlogom. Meni je drago što ne može ni jednom kandidatu da se spočita gotovo ništa. Znate, ono što je negde normalno u političkom životu Srbije.
Pre dva dana nazvao me je jedan kolega, stranački aktivista i pomenuo kako je na listi predloženih kandidata jedna osoba, čiji je rođeni brat funkcioner Demokratske stranke.
Ja sam ga pitao, rekao – u redu, da li možeš da mi kažeš da je ta osoba neprofesionalna, da li možeš da mi kažeš da je nestručna, da li možeš da mi kažeš da ne radi dobro svoj posao?
Kaže – ne, ali njen brat je funkcioner Demokratske stranke, ja kažem – da, ali mi ne biramo njenog brata, nego biramo tu osobu.
Opet, još jednom da kažem, dakle, zakon vrlo jasno kaže Vlada može da predloži jednog ili više kandidata, zakon ne kaže po kom kriterijumu Vlada predlaže jednog ili više kandidata, osim što se drži kriterijuma Državnog veća tužilaca.
Državno veće tužilaca je Vladi dostavilo listu kandidata na kojoj ne piše ni jedan jedini bod i, Državno veće tužilaca je u obrazloženju te liste reklo da svi kandidati podjednako ispunjavaju uslove za obavljanje javno-tužilačke funkcije. Državno veće je dakle imalo zakonsku obavezu da izvrši, da se izrazim na takav način, trijažu, profesionalnu selekciju kandidata. I to je i učinilo.
Zašto ovaj kriterijum, nije ovo kriterijum, nego zašto je Vlada, evo korigovaću možda i malo pitanje, zašto je Vlada odlučila kada su u pitanju kandidati za više i osnovne tužioce, predloži po jednog, a kandidati za Tužilaštvo za organizovani kriminal i Tužilaštvo za ratne zločine, predloži listu.
Zato što tim javnim tužilaštvima Vlada pridaje poseban značaj i zato što tu Vlada želi da kaže Narodnoj skupštini – izvolite, naš predlog je neko sa ove liste, a vi kao isključivi donosilac odluke, ko će biti novi tužilac za organizovani kriminal ili tužilac za ratne zločine, donosite tu odluku.
Mislim da je kolega Babić govorio o tome, otprilike kada date jednog kandidata, što ste dali jednog kandidata, a kada date više kandidata, a što ste dali više kandidata, otprilike da nam neko poručuje, šta god da ste uradili, treba da se kajete.
Ne treba da se kajemo, mi treba da se ponosimo na način kako vodimo ovu zemlju, mi treba da se ponosimo što prvi put nemamo politički motivisan izbor javnih tužilaca i što smo stvari pomerili u pozitivnom smeru u odnosu na prethodne izbore javnih tužilaca.
Zahvaljujem.