Ja sam pažljivo čitao izveštaje EU o Srbiji, izveštaje o napretku od 2008. do 2015. godine, naravno sa posebnim osvrtom na policiju, pravosuđe i sve ostalo.
Kada pročitate šta su rekli 2009, 2010, 2011. i 2012. godine, bude vas sramota za one ljude koji su bili vlast u ovoj zemlji, bude vas sramota, kakve su to rečenice o pravosuđu i policiji, o stanju bezbednosti ljudskih prava, medijima, to su užasne rečenice. To su rečenice u kojima vi vidite da EU je mislila sve najgore o Srbiji, da to nije htela brutalno da kaže, ali skoro brutalno.
Dakle, pokazala je da uopšte ne misli da ima nekog ozbiljnog napretka, niti da postoje mehanizmi, niti da je Srbija napravila bilo šta da krene u pravcu reformi u Srbiji.
Dakle, to kaže EU, pre svega što se tiče stanja u pravosuđu koje je bilo najteže i najlošije, ali naravno i svih drugih elemenata.
Međutim, tada je bilo vreme u kome je curenje informacija u tabloide, uopšte nije bilo nešto što se nije znalo odakle ide, išlo je iz vrha vlasti, uvek i diktirale su se i naslovne strane. Uzmite pojedine novine, jer vi danas imate novine koje pišu potpuno različito. Jedni napadaju vlast, jedni pišu neutralno, jedni podržavaju, a tada ste imali iste naslove.
Ja sam gledao te naslove, strane, isti naslovi, kako su se baš svi urednici svih medija dosetili da stave istu rečenicu na naslovnu stranu. Mora da ih je neko zvao telefonom, ali nismo to mi iz opozicije.
To je neko drugi radio. Znaju ljudi iz medija ko ih je zvao i kako se zovu te osobe koje su radile u pojedinim kabinetima, pojedinih tada visokih državnih rukovodilaca. Znaju to mnogi ljudi u ovoj sali, nego ne vole da se sete, pošto to nisu baš slavni dani te prošlosti, to je tada bila demokratija.
Međutim, što se tiče jedne priče koja se stalno ovde provlači i u medijima, i to DS ima kao „mesidž boks“ da treba da pominje, a to je državni udar. Niko iz redova vlasti, niko od ministara, niti bilo ko nije pomenuo nikada državni udar i o tome su govorili novinari.
Izvinite, jel treba mi da govorimo novinarima šta će da kažu, to je posao novinara. Jedni govore drugo, jedni treće, jedni isti kojima ne smeta, onda kada je državni udar u Republici Srpskoj, onda je u redu da to kažu, to tamo postoji, ali ne znamo ovde, mi se ne mešamo u to.
Nikada nisam izgovorio „držani udar“ nikada to nisam rekao za konferenciju za štampu, nikada to nisam spomenuo, nikada, ni u jednom trenutku.
Da li ću ja da gostujem u nekoj emisiji gde će se pojaviti neki novinari koji će nešto da iznose? Šta ja mogu da radim sa tim? Da im sprečavam da kažu šta će da kažu? Da utičem na to šta će da kažu?
Pa, nisam ja iz redova bivše vlasti, nismo mi ti koji diktiraju novinarima šta će da pišu i kako će da misle. Neka pišu i misle šta god hoće, kao što se sada to u Srbiji i vidi.
Vi danas imate takvu vrstu kritike vlasti u najtiražnijim medijima, u najgledanijim emisijama, kakva 2011. i 2012. godina nije mogla da se zamisli, ali apsolutno da se zamisli, iznošenje takvih monstruoznosti o Aleksandru Vučiću da je šutirao svoju ženu i ubio tako svoje dete? Izvinite, ko je to mogao da napiše nekada za onu vlast, u bilo kom mediju? To tada nije bilo moguće, a danas je u Srbiji moguće, koliko god se ja grozio i užasavao toga što ne mogu ni da nazovem nikakvim medijima, vi danas u Srbiji imate mogućnost da se napiše bilo šta o bilo kome.
Što se tiče različitih stvari, ima stvari koja policija još nije otkrila. Neke istrage se još uvek vode i sprovodiće se. Nažalost, neka ubistva smo otkrili posle 15, 20 godina. Otkrili smo ko je pisao grafit „smrt Pajtiću“, pa se onda nije svidelo ljudima što je aktivista stranke kojoj pripada gospodin Pajtić, nažalost, ispostavilo se da je taj čovek išao od štamparije do štamparije i tražio da mu se izradi takav šablon. Za to su svedočili ljudi iz štamparija.
Dakle, otkrili smo i takve stvari koje se nisu očekivale da će se otkriti. Otkrili smo kako je došlo do pljačke dvorca „Heterlend“, a ja ću vam još jednom pokazati kako izgleda danas krov tog objekta koji je faktički služio, odnosno trebalo je da služi za smeštaj hendikepirane dece. Potrošeno je milion i 200 hiljada evra narodnog novca na to, a to danas izgleda ovako i niko nije kriv.
Niko nije kriv, samo ovaj objekat za smeštaj hendikepirane dece izgleda ovako, a potrošeno je milion i 200 hiljada evra državnog novca.
Onda vi meni recite da li je to normalno, prirodno, da li je to pošteno i da li je ovo slika i prilika kako Srbija treba da izgleda u budućnost. Da li je ovo ono za šta treba da glasamo? Da li je ovo ta budućnost koja nam se sada ponovo reciklirano nudi? Mislim da nije.
Zato će policija nastaviti da se bori protiv korupcije i kriminala, mnogo žešće nego ikada. Žao mi je što prethodne vlasti nisu imale hrabrosti, snage, političkog vođstva, šta god, odgovornosti, straha od umešanosti u iste afere, nisu hteli da privode ljude koji su osumnjičeni za najteža korupcionaška dela. Ova vlast to može. Nije problem da uhapsi nekoga iz SNS i člana glavnog odbora i poslanika, bilo koga ko je osumnjičen za izvršenje teškog krivičnog dela.
Koliko će ljudi biti u kom danu uhapšeno, o tome odlučuje tužilaštvo i policija. Ti ljudi procenjuju kada je to najcelishodnije, kada je najbezbednije za izvršioce tog hapšenja, kako se to radi u kom momentu i zbog čega, to treba da nastave tako da rade.
Na kraju krajeva, to vam je kao ova priča za uniforme iza ministra unutrašnjih poslova. Izvinite, molim vas, od cele priče ljudi koji se optužuju za najteža krivična dela, koji su uništavali našu budućnost, pitanje je zašto u jednom danu, ili kada iza ministra unutrašnjih poslova stoje ljudi u uniformama policije, valjda bi trebali da stoje kao balerine ili ne znam šta. Zašto su u uniformama? Pogledajte kako izgledaju ulice Pariza. Na ulicama Pariza su ljudi u uniformama, tenkovi, automatsko oružje i tako izgledaju ulice Pariza.
Pogledajte pored „Ajfelovog tornja“ kako izgleda obezbeđenje „Ajfelovog tornja“ zbog straha od terorizma.
Ti ljudi su izvukli vojsku i policiju na ulicu da zaštite svoj narod i nisu pitali – izvinite, da li treba da budemo; trebali su da ih obuku u neke bele mantiliće, možda bi to ljudima bilo lepše za oko.
Pogledajte kako izgledaju konferencije ministra Kazneva, kada se iza njega pojavljuju ljudi, ne sa dugim cevima, nego se pojavljuju oklopna vozila. Pogledajte kako izgledaju konferencije, pogledajte kako izgleda u Londonu ispred parlamenta situacija, u svakom trenutku, unazad mnogo godina. Ne možete da prođete od ljudi sa automatskim oružjem zato što ljudi koji su procenili da su im bezbednosni aspekti ugroženi, su odvojili dovoljno snage i takve snage za to. Iza ministra policije stoji policija. Kome je bilo sprečeno da postavlja pitanje, bilo kada bilo kom ministru? Može svaki novinar da postavi šta god hoće, šta mu padne napamet.
Vidim po tekstovima, makar o meni, da ih je to naročito zabrinulo i sprečilo da pišu šta god im padne napamet i neka pišu. To je posao novinara. Naš posao je da radimo svoj posao i da odgovaramo.
Što se mene tiče, nastavićemo sa jačanjem svih mehanizama i u unutrašnjoj kontroli i naravno, svim onim drugim mehanizmima da se ne dešava da nam načelnici policijski uprava i policijskih stanica ne rade svoj posao.
Što se tiče poligrafa, vidim da i dalje postoji fascinacija poligrafom, ali što se tiče MUP-a, u skladu sa zakonom nastavićemo da primenjujemo ovaj mehanizam, baš kao što to rade sve evropske policije, naročito američki FBA koji to primenjuje i to mi je rekao i direktor FBA, gospodin Kami, kada je bio ovde u poseti i rekli su mi kakve rezultate i kako primenjuju to i u prijem u radni odnos i u svakogodišnjoj kontroli zaposlenih.
Postavljaju im vrlo jednostavna pitanja – da li radite za neke strane službe, da li sarađujete sa organizovanim kriminalnim grupama, da li uzimate novac za ono što radite i da li informacije koje saznajete delite sa nekim drugim, da li od vas cure te informacije prema bilo kom spolja?
Zašto bi se bilo koji policajac plašio odgovora na ta pitanja. Ne pitamo ga ništa iz privatnog života. Pitamo ga da li je čestit, da li sarađuje sa kriminalcima i da li od njega cure informacije bilo kome spolja.
Ako su odgovori ne, ne da nema čega da se plaši, nego treba da bude ponosan što radi u jedinici, a mali je broj radnih mesta za koje se poligraf koristi, za zasnivanje radnog odnosa treba da bude ponosan što radi među elitom elite, među onim ljudima koji se najviše bore protiv korupcije i kriminala.
Uostalom, od kako sam ministar unutrašnjih poslova, najveći broj rukovodilaca su bili ljudi koji su u policiji proveli 15, 20, 25 godina. To su ljudi koji postoje u sistemu. Ja nisam dovodio neke ljude ne znam odakle, dovodio sam na rukovodeća mesta ljude koji su već bili u policiji. Oni koji su njihovi prethodnici podizali, ja ih unapredio za stepenik ili dva, i ti ljudi danas sprovode najozbiljnije radnje. Na kraju krajeva, tužilaštvo vodi te istrage. Tužilaštvo ne mora da sprovodi ni jednu istragu, može sve da odbaci i da kaže – mi u ovome nećemo da učestvujemo, prekinite sa istražnim radnjama i policija ne može apsolutno ništa. Ako tužilaštvo to neće, mi ne možemo da vodimo istragu. Ali ako tužilaštvo hoće i ako smatra da postoji dovoljno dokaza ili dovoljno indicija da se istraga nastavi dalje, policija će te istrage dovoditi do kraja.
Žao mi je što nismo još uvek sve otkrili, ali u odnosu na ono što sam zatekao i ono što sam video u periodu od 2008. do 2012. godine, mislim da ćemo imati još puno posla, dok ne kažemo da je Srbija oslobođena korupcije i kriminala, čak iz tog perioda. Hvala vam.
