Zahvaljujem.
Reč ima Vanja Vukić. Izvolite.

Zahvaljujem predsedavajući.
Gospodine ministre moram da kažem da su argumenti koje je opozicija danas izložila ubedili Socijalističku partiju Srbije da je potpuno donela ispravnu odluku da podrži ova tri predloga zakona: o policiji, zakona o javnom okupljanju i zakona o javnom redu i miru.
Najveća nedoumica, najveći argument opozicije je bio vezano za proširenje nadležnosti ministra unutrašnjih poslova.
Međutim, ako poredite ova dva zakona, postojeći zakon i zakon koji je predlog ovog zakona, u članu 8. postojećeg zakona i u članu 14. tačno se vidi da su nadležnosti ministra smanjene. U nekim diskusijama je bilo ideja da se ministru daju ovlašćenja na taj način što on donosi podzakonske akte.
Biće predloga, odnosno amandmana da to ne radi ministar, već Ministarstvo. Ovakvu vrstu amandmana može da donese neko ko apsolutno nema iskustva u rukovođenju bilo kojim državnim organom.
Možda, čak ne mogu da kažem ni državnim organom, nego bilo kojim pravnim subjektom u zemlji. Jer, na koji način Ministarstvo može da donese bilo koji podzakonski akt?
Na taj način što će svih 40 i nešto hiljada zaposlenih u Ministarstvu potpisati? Ne. Ministar je taj koji predstavlja Ministarstvo. On je taj koji donosi odluke i podzakonske akte.
Sve je regulisano zakonom. podzakonski akti su ti koji bliže objašnjavaju i razrađuju zakon. S obzirom da mi je malo vremena ostalo, detaljnije ćemo o ovim stvarima raspravljati u diskusiji u pojedinostima, u raspravi u pojedinostima gde imamo oko 500 amandmana na ova tri predloga zakona. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Mira Petrović. Izvolite.

Poštovani predsedavajući, uvaženi ministre zaista bih htela samo da postavim još jedno pitanje i da iskoristim priliku što ste ovde ipak odvojili ceo dan za nas.
Ako sam dobro primetila u Zakonu o javnom redu i miru je izbačeno skitničarenje. To je nešto što ja mislim da je veliki problem i Beograda i uopšte sve više i ostalih lokalnih samouprava. Imali smo, sticajem okolnosti, lično ja, neki problem sa čovekom koji je teško oboleo. To je do sada bilo u okviru prekršajnih postupaka. Mi smo zvali policiju.
Policija je, naravno, znala sve o njemu, mogla da pokrene taj postupak i tu se cela priča završavala. Čovek je imao hepatitis. Čovek je bio HIV pozitivan. Znači, apsolutno neko ko se šeta ulicama Beograda, a vi mu ne možete ništa.
Moje pitanje je, u stvari, gde je sada ta povreda javnog reda, tj. bezbednosti, u stvari, svih nas? Meni je jasno da to ne može da reši policija, ali možda je tu negde put između. Mi imamo prihvatilišta za odrasle. Mi imamo prihvatilišta za decu.
Šta je stvarno sa bolesnima? Niti možete da ih primite u neku ustanovu, bolnicu, jer mislim, oni su opasno bolesni. To nekako treba, mislim da je to nešto što zaista postaje veliki problem Beograda i mislim da je, eto prosto moje pitanje, na koji način to može da se reši da se prosto svi mi zajedno zaštitimo? Jer mi smo bili u situaciji da zovemo službe, da vršimo dezinfekcije, da jednostavno je to zaista vrlo opasno po građane Beograda. Toliko.

Zahvaljujem.
Reč ima ministar, dr Nebojša Stefanović.

Mi smo ovde napravili razliku između lica koje ima pravo na slobodu kretanja, dakle svaki građanin ove zemlje i svaki posetilac, gost ove zemlje, ima pravo na apsolutnu slobodu kretanja i ta sloboda kretanja može da je potpuno neograničena. On može da se kreće 24 sata gde god želi, tamo gde je to zakonom, naravno, omogućeno.
Jedino što je ovde važno, zato smo ukinuli to, kao delo, iz razloga jer tu postoji pretpostavka da nema narušavanja javnog reda i mira. Kada postoji narušavanje javnog reda i mira, onda se na to odnose odredbe po tom zakonu, a inače, za ovakve slučajeve, da kažemo, neko ko je bolestan i kaže, na bilo koji način može da se kreće i može da radi šta god želi, ali naravno tu bi trebalo da se uključe neke druge službe koje, ako imaju saznanje, kao što su centri za socijalni rad, ako imaju saznanje da je licima potrebna pomoć, da možda nisu ni dovoljno svesni da im je potrebna pomoć i da bi mogla da nastane neka šteta po njih, ne preduzimanjem te pomoći, bi tu trebalo da se uključe, tu policija može da pruži određenu asistenciju, pod određenim okolnostima, ali mi lice koje ne traži pomoć, koje ne želi koje ima svu slobodu kretanja, ne pravi bilo kakav prekršaj ili krivično delo, sa tim licem policija nema šta da radi. Dakle, mi tu možemo samo da utvrdimo identitet lica i ništa više. To je ono što su policijska ovlašćenja. Naprosto je tako.

Gospođo Petrović, izvolite.

Ja se potpuno slažem i potpuno razumem to što ste mi sada rekli, ali definitivno je problem što te socijalne službe koje se time i bave i čiji je to i posao, prosto ne mogu da ga prime jer je bolestan, i time će ugroziti sve ostale koji su bili prisutni.
Tako da, u tom smislu, ja vam sada govorim o jednom slučaju, naravno, i mislim malo sam možda i ovo sada privatizovala, ne bi htela da se to tako shvati, ali mislim da ima mnogo takvih obolelih po Beogradu sa kojima ne znamo šta ćemo. I da je to, ta podrška policije je upravo neophodna da možda sa zdravstvom se napravi neko rešenje i da se prosto ti ljudi na neki način uklone. Njemu ne smeta, on funkcioniše, ali sad, mi smo zbilja ugroženi.
Neću da ulazim u detalje, te ugroženi koje smo bili izloženi, ali je cela jedna zgrada bila izložena tome. Znate.

Reč ima ministar, dr Nebojša Stefanović. Izvolite.

To je ono što sam ja rekao na početku, nekad kada sam postao ministar imao sam osećaj da, kada god postoji problem koji je ne rešiv za većinu institucija, ljudi dođu na kraju i kucaju kod policije i kažu – molim vas, rešite ovaj problem.
Policija ima, uslovno rečeno, naravno ograničen mandat i ovlašćenja da preduzima neke mere. Ja vas razumem da postoji problem koji građani osećaju, i tu faktički mora da sarađuje više državnih organa. Tek onda je moguće, ukoliko je došlo do neke vrste, da kažem, povrede zakona na bilo koji način, mi možemo da postupamo.
Teško, vi znate da su to kompleksna i teška pitanja, na kraju krajeva, dugo ste se bavili i socijalnom zaštitom, znate koliko je ta tek tema osetljiva, i naravno to je i oblast koja zadire u ljudska prava i onda tu treba napraviti balans šta je ljudsko pravo te osobe a šta je eventualno kršenje zakona i gde je tu granica koju postupate.
Kompleksno pitanje, zaista kompleksno pitanje, ali se trudimo kao policija, verujte, da pružimo pomoć svim državnim organima i svim drugim naravno, koji to zatraže, upravo rešavanjem ovakvih slučajeva, ali tu moramo insistirati naravno i u blagovremenom delovanju drugih državnih organa koji su u većem kapacitetu da reše takvu vrstu problema. Mi smo ipak samo organ koji može da kontroliše zakonitost u delovanju, odnosno poštovanje zakona i da, da kažem, pokuša da posreduje da održi javni red i mir i bezbednost.