Nije vam dozvolio repliku, niti vas je spomenuo. Mislim, pokušaj je dobar, ali ništa od toga. Vrlo kulturno, umereno, odmereno, bože moj.
(Neđo Jovanović, s mesta: Ja sam se javio za reč.)
Imamo na listi još poslanika Srđana Dragojevića.
(Neđo Jovanović, s mesta: Ja sam ovlašćeni predstavnik.)
Vi ste ovlašćeni?
(Neđo Jovanović, s mesta: Čekam već duže vreme.)
Vas dvojica ste se prijavili.
(Neđo Jovanović, s mesta: Valjda imam prednost?)
Ne date Srđanu reč?
Sačekajte. Niste u pravu. Poslovnik još malo, trebaće nam još malo mandata. Znači, prvo dam reč Srđanu Dragojeviću koji je na listi, a onda vama po članu 96.
(Neđo Jovanović, s mesta: Što ste trebali ranije da date…)
Nisam trebala ranije. Neđo Jovanoviću, ne znate uopšte Poslovnik. Žao mi je.
Reč ima narodni poslanik Srđan Dragojević, ako još uvek želi.

Izvinjavam se Neđi.
Moram samo da skrenem pažnju na jednu stvar. Kolega je malo čas rekao da nije niko skrenuo pažnju na potencijalne probleme. Moram samo da kažem da sam na sednici Odbora za kulturu upravo skrenuo pažnju na to da može doći do određenih problema. Ja bih voleo da u jednom duhu tolerancije nastavimo ovu diskusiju, jer ovde se pre svega radi o elementarnoj logici. Logika nalaže sledeće.
Naime, ja sam na sednici Odbora za kulturu rekao sledeću stvar – jednog kandidata je prijavilo 14 nevladinih organizacija, iako su po zakonu morali da prijave dva kandidata. Ostalih 17 organizacija je prijavilo po dva kandidata, po zakonu. Ja sam na Odboru za kulturu tražio da se poštuje zakon i da se eliminiše ovih 14 NGO koje su prijavile samo po jednog kandidata.
Došli smo do ovog problema i sada tražiti da se glasa za po jednog kandidata, nažalost, nema mnogo logike. Ovde se radi o algebri otprilike na nivou od prvog do trećeg razreda osnovne škole, jer ukoliko NGO glasaju za po jednog kandidata, može da se desi da svi glasaju za jednog te istog kandidata, tako da ovde u Skupštinu na odlučivanje može doći jedan kandidat, umesto dva, koliko je neophodno.
Tako da, zakon nije neprecizan. Zakon lepo kaže da se predlažu dva kandidata i da se glasa za dva kandidata, kako bi se svakako omogućilo da ovde pred nas u Skupštinu dođu dva kandidata, a mi bi se odlučili za jednog. Prema tome, tu postoji jedna logika. Mi možemo da izglasamo šta god hoćemo. Možemo da izglasamo da je zemlja ravna ploča, ali nije, okrugla je. Nema ni ta četiri slona koja drže tu ravnu ploču.
Prema tome, zaista molim da se vratimo zdravom razumu, da se vratimo osnovnoj školi, aritmetici i da sagledamo ove argumente koji su veoma jednostavni. Hvala na vremenu.

Znači, na listama nema više prijavljenih za reč.
Po članu 96. reč ima Neđo Jovanović i ako još neko ima pravo po članu 96, Vesna Marjanović posle.

Hvala, poštovana predsednice.
Ja sam se javio još u vreme kada su ovlašćeni predstavnici trebali da diskutuju, ali vi to niste primetili. Znam dobro Poslovnik, ali neću sa vama polemisati o tome.
Što se tiče autentičnog tumačenja, ja ću poći od nečega što nije afirmisano u dosadašnjem toku rasprave, a to je tumačenje i to je autentično tumačenje odredbe člana 2. stav 2. Zakona o autorskim i srodnim prvima. Vidim da tu nema mnogo spornog, a i te kako je značajna tema, ne samo zbog nas ovde, već prevashodno zbog građana i onih na koje se ovaj zakon odnosi, a odnosi se na sve stvaraoce književnih, naučnih i drugih dela, koji moraju uživati odgovarajući stepen zaštite, po meni, daleko veći nego što je ovim zakonom propisano.
Ako ćemo da govorimo krajnje otvoreno i iskreno, onda dolazimo u situaciju da kompletan zakon i sve odredbe Zakona o autorskim pravima možemo podvesti pod jednu lupu i reći da li te odredbe zakona zadovoljavaju onaj stepen zaštite nosiocima autorskih prava koji ti nosioci zaslužuju.
Kao pravnik, kao advokat, spreman sam da ustanem u zaštitu svih tih nosilaca autorskih prava i da kažem da njihov stepen zaštite, u ovom smislu, nije adekvatan i da treba da bude bolji, i da treba da bude kvalitetniji. U tom pravcu, jedan od doprinosa da se poveća stepen zaštite nosiocima autorskih prava jeste ovo autentično tumačenje. Mislim da ni ono nije dovoljno. Mislim da treba raditi još više i mislim da mi, kao narodni poslanici, mi nećemo, zbog toga što će nam uskoro prestati mandat narodnim poslanicima, da li će neko od nas biti to ponovo ili neće, zavisi od izbora izbornih rezultata, ali u svakom slučaju, bilo ko bude ovde, ima obavezu da se ovom temom ozbiljno pozabavi i da Zakon o autorskim pravima dovede na onaj nivo koji zadovoljava zaštitu nosioca autorskih prava.
Ko su nosioci autorskih prava? Da li to mogu da budu plagijatori, pirateri? Da li to mogu da budu oni koji se bave mahinacijama i zloupotrebama i na taj način zagađuju vodu svima onima koji časno, čestito rade na stvaranju duhovnih dela, duhovnih tvorevina, autentičnih intelektualnih dela ili su to oni prvi o kojima sam pre par sekundi govorio?
Slažem se sa predlogom za autentično tumačenje i u ime Poslaničke grupe SPS pozdravljam da ovakvo autentično tumačenje treba da doživi još veću afirmaciju. Pozdravljam zbog toga što smo danas u situaciji da budemo svedoci, da ne samo fotografije, kao što je navedeno u autentičnom tumačenju, već raznorazne druge kvazi vrednosti, ako sam uopšte upotrebio dobar termin, doživljavaju afirmaciju tamo gde ne smeju da doživljavaju afirmaciju, gde imamo naučnike, književnike, gde imamo naučne stvaraoce, gde imamo umetnike koji su nosioci autorskih prava koja moraju biti zaštićena, a nažalost nisu, gde imamo u raznim tabloidima raznorazna pisanja, fotografije koje mogu doživljavati zaštitu gde to nikako ne bi smelo da se desi, a na žalost takvu zaštitu doživljavaju, pa čak ostvaruju i pravo na sudsku zaštitu i odgovarajuće nadoknade. To je apsolutno nedopustivo.
Nedopustivo je zbog građana, nedopustivo je zbog samih nosilaca autorskih prava, nedopustivo je zbog svih onih koji neguju duhovne i sve druge vrednosti koje jedno društvo mora da ima da bi postojalo kao društvo, a Srbija mora da ih ima da bi postojala, kao pristojna i uređena država, kako to danas često čujemo u političkom vokabularu.
Ja moram da podsetim zbog toga šta je to što je pojam autorskog prava. To je pravo koje uživaju stvaraoci književnih, naučnih i umetničkih dela koje podrazumeva isključivo pravo korišćenja ili odobravanja drugima korišćenja takvog autorskog prava, a samim tim uključuje sistem zaštite prava.
Da li smo mi, drage moje kolege, gospodo poslanici i svi građani Srbije, uspeli da ovaj pojam autorskog prava afirmišemo praktičnom primenom zakona? Nismo. Rekao sam iskreno, stojim na tome i istrajaću na tome da ovakvo autentično tumačenje doprinosi da se ovaj pojam autorskog prava afirmiše na način na koji to autorsko pravo zaslužuje.
Autoru pripada autorsko pravo na njegovom autorskom delu činom samog ostvarenja autorskog dela, a ne prenošenjem i publikacijom od jednog tabloida do drugog tabloida, od jednog medija, do drugog medija. Jednog dana ćemo doći u situaciju da se bilo šta što u rijaliti programu bude prikazano, kao nešto što je najvulgarnije, može ceniti kao autorsko delo. To bi bilo pogubno za društvo. To bi bilo pogubno za našu duhovnost, to bi bilo pogubno za sve ono što podrazumeva elementarne vrednosti jednom društvu.
Zbog toga pozdravljam i predlagača, a i sam predlog da se ovakvim autentičnim tumačenjem doprinese nešto što je trebalo odavno da se uradi, jer već dugo je na snazi Zakon o autorskim pravima, a mi se nismo bavili previše njegovom praktičnom primenom, niti smo se bavili posledicama onoga što podrazumeva zaštitu autorskih prava.
Moram da podsetim, zbog građana Srbije, autorska prava ne podležu administrativnim ili registracionim procedurama, ali zato treba građani da znaju da se autorskim pravima štiti, pre svega, delo, a ne sama ideja koja dovodi do tog dela kao izražaja ljudskog duha, bez obzira na sadržinu i kvalitet takvog izražaja. Kad dođemo na taj stepen, onda možemo da kažemo da smo na polju autorskih prava ostvarili određeni napredak i određeni progres.
Stoga će SPS nesumnjivo podržati, u Danu za glasanje, ovakvo autentično tumačenje, ali kada sam već na tom polju debate ili diskusije, onda se moram dotaći i onoga što je izazvalo polemike, i to brojne polemike danas u raspravi, a to je autentično tumačenje Zakona o elektronskim medijima, i to odredbe člana 11. stav 4, 5. i 6. Zakona o elektronskim medijima.
Ovde je u jednom trenutku bilo prozivanje da li postoji pravno tumačenje da bi se, od strane struke, dobilo određeno stanovište ili određeni stav da li ovakvo tumačenje jeste pravo prihvatljivo ili nije pravno prihvatljivo. Smatram da, kao pravnik i advokat sa dugogodišnjim iskustvom, imam pravo, kao narodni poslanik koga su građani delegirali da bude ovde, imam i obavezu da nešto kažem po tom pitanju.
Pre svega, autentično tumačenje, shodno odredbama zakona, daje isključivo Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo. Niko drugi nema taj legitimitet da da autentično tumačenje osim tog odbora. Da li ćemo imati primedbu na takvo tumačenje ili nećemo zavisi od stanovišta, odnosno pogleda bilo koga od nas ovde prisutnih da li tim autentičnim tumačenjem dovodimo u pitanje sam zakon, da li dovodimo u pitanje eventualno prekoračenje okvira zakonske regulative, odnosno sadržaja samog zakonskog teksta ili činimo ono što je u duhu zakona?
U konkretnom slučaju, ono što se pravno može reći, da li je ovakvo autentično tumačenje pravno prihvatljivo? Jeste. Jeste sa stanovišta legitimiteta onoga ko donosi takvo tumačenje, to je pod jedan. Pod dva, sa stanovišta onoga što podrazumeva njegovu obavezu da iznese određeno pravno stanovište u pogledu tumačenja određenog člana.
Nažalost, ovaj član se odnosi, ja sam to shvatio iz diskusije, iako nisam član Odbora, iako nisam imao priliku da dobijem informacije koje bi mi dale podlogu da iznesem moj objektivan stav i pristup u odnosu na temu o kojoj raspravljamo, se vezuje uglavnom za REM, kao telo koje se, između ostalog, bavi i pitanjima zaštite određenih vrednosti koje moraju da imaju i takvu ulogu u elektronskim medijima, odnosno da budu pod posebnom prizmom zaštite upravo onih vrednosti o kojima sam malo pre govorio.
Ovde se nekoliko puta pojavljuje teza o rijaliti programima ili rijaliti šou emisijama. Ovde zaista jeste pitanje tolerancije prema nečemu što je dekadencija, prema nečemu što ruinira i razara tkivo društva, nešto što uništava naše vrednosti. Ali nemojmo da zaboravimo i nemojmo da smo pod nekom velikom amnezijom i da ne budemo pilećeg pamćenja, nije taj rijaliti program od juče, taj rijaliti program već duže traje, taj rijaliti program kroz elektronske medije provejava unazad godinama i godinama i mi nažalost nešto tako tolerišemo.
Socijalistička partija Srbije stoji čvrsto na stanovištu da se u cilju zaštite kulturnih i svih drugih vrednosti tome mora pridati odgovarajući značaj i odgovarajuća pažnja. Da se iz elektronskih medija jednog dana moraju eliminisati ili izbrisati programi koji ugrožavaju sve ono na čemu počiva tkivo i naroda i nacije i države. U ovom slučaju, to je vrlo opasan karcinom koji može da doživi metastazu, bojim se da nije u metastazi i da ne doživimo nešto što će jednog dana da predstavlja bukvalno krah ili slom svih vrednosti.
Da se ne bih udaljavao od autentičnog tumačenja, sklon sam da prihvatim apsolutno tezu barem sa onog demokratskog aspekta, tezu mog uvaženog kolege Srđana Dragojevića kada je govorio o onome što ne odudara od autentičnog tumačenja u pravnom smislu reči, ali tezu koja govori o izglasavanju ili pristupu glasanja za dva kandidata. Jednostavan razlog jeste što se na taj način povećava demokratski kapacitet, a sa druge strane što i zakonska regulativa ide u tom pravcu da ukoliko idemo na izbor, izbor dva kandidata, onda su ta dva kandidata istovremeno i polje na koje se usmerava celo glasačko telo, odnosno glasove usmeravaju na najdemokratskiji način jer je to upravo onaj pristup koji odražava puni stepen demokratije za koga ću se opredeliti ili se neću opredeliti.
Međutim, ja ću ipak kao pravnik da se zadržim na onome što smatram da je esencijalno pravo, a to je da je Odbor za zakonodavstvo i ustavna pitanja kao nadležan dao tumačenje, ono je autentično. Čudno mi je da se na takvo tumačenje daju amandmani, jako čudno. Zbog toga što smatram da amandmanu na autentično tumačenje predstavljaju jednu apsolutno pravnu besmislicu, ali ako je to neko protumačio u Poslovniku na način kako je želeo onda ću prihvatiti da i takvo tumačenje može da se pojavi ovde u Skupštini, pošto se pojavljuje raznih vrsta tumačenja. I na kraju, zauzeću stav da je Odbor za zakonodavstvo i ustavna pitanja predložio Skupštini nešto što podrazumeva ne prekoračenje zakonskih okvira, nego tumačenje zakona. Zahvaljujem se.

Hvala.
Reč ima Vesna Marjanović. Izvolite.

Zahvaljujem, gospođo predsednice.
Pokušaću vrlo kratko. Ono što me uvek iznenadi ovde u Skupštini, to je da kada se upute neki kritički tonovi Vladi ili poslaničkoj većini, da se to smatra političkim obračunom ili da se to smatra neozbiljnim i neodgovornim.
Ja smatram da smo mi podnosili ovde, polagali zakletvu, da pre svega poštujemo Ustav, zakon i Poslovnik i smatram da i u ovoj proceduri došlo do kršenja i zakona i Poslovnika, i da i dalje stojim pri tome ovo autentično tumačenje zadire u oblast kojom u ovoj proceduri ne treba da se bavim. Niko nije rekao da Odbor za ustavna pitanja ne treba da donosi autentično tumačenje, naravno da treba i da je ovlašćen. Ali isto tako je ušao, uneo je novu odredbu, pokušava time da unese jednu normu koja nije predviđena zakonom.
Dakle, tumače se samo postojeće norme, a ne nove norme. Prema tome, ako ste hteli da to uradite, mogli ste u drugoj proceduri da to predložite. To je moje mišljenje.
Drugo, ako je Odbor poslednja istanca za donošenje autentičnog tumačenja, što onda ide na Skupštinu? Ja se izvinjavam, da nije bilo potrebe da poštujemo Poslovnik i da o tome se ovde glasa. Ako mi raspravljamo o tome, onda imamo pravo i da utičemo eventualno na izmenu tog teksta ako nam je već ovde predloženo. To se zato zove predlog, a ne konačno autentično tumačenje nego predlog autentičnog tumačenja na koji mi kao poslanici imamo pravo da reagujemo.
Htela bih i ovo da kažem, smatram i dalje da je poslanička većina stala na jednu stranu i da ovo jeste na neki način primena sile. Zbog čega je to tako, zbog toga što je donela ovu odluku isključivo na osnovu jednog dela prigovora, druge je potpuno odbacila, zapravo ignorisala. To samim tim ukazuje da daje podršku samo jednoj grupi organizacije i to samo jednom kandidatu, gospodinu Goranu Pekoviću.
To što ste vi rekli da ne znate ko su kandidati, ja isto neke ne znam, neke znam. Većinu bi trebalo da znamo iz javnosti. To su javne ličnosti i u konkretnom slučaju ovog gospodina on je već bio član do sada ove agencije. Javnost, a pre svega Skupština koja bira te ljude ima pravo da sudi o njihovom učinku do sada. Prema tome itekako imamo pravo da govorimo i o tome ko su kandidati. Nema veze ko su, ima veze ko su.
Tako da je po mom mišljenju uvidom u sve ono što se dešavalo do sada se stalo na jednu stranu i vrši se jedna vrsta sile. Da je zakon hteo da mi na ovaj način intervenišemo u procesu dao bi nam ta ovlašćenja, nije nam dao ta ovlašćenja. Hvala.

Hvala.
Samo formalno, po članu 27. i 87. stavovi 2. i 3. Poslovnika Narodne skupštine, da vas obavestim da ćemo po potrebi raditi i posle 18 časova.
Reč ima narodna poslanica Dušica Stojković.

Zahvaljujem.
Poštovana predsednice, drage kolege i koleginice narodni poslanici, u svom sledećem izlaganju želim da se nadovežem na izlaganje svog kolege Neđe Jovanovića i da vas informišem da sam krajem decembra prošle godine 2015. godine na pisarnici Narodne skupštine Republike Srbije podnela Odboru za ustavna pitanja i zakonodavstvo predlog za donošenje autentičnog tumačenja odredbe člana 2. stava 2. Zakona o autorskim i srodnim pravima, koji je Narodna skupština usvojila 2009. godine.
Smatram da je Zakon o autorskim i srodnim pravima nejasan i neprecizan kod samog tumačenja autorskog dela, gde je potrebno da se donese autentično tumačenje od strane zakonodavca, a to je Narodna skupština Republike Srbije.
Zakon daje definiciju autorskog dela da je autorsko delo, podsećam vas, digitalna duhovna tvorevina autora, izrađena u odgovarajućoj formi bez obzira na njegovu umetničku, naučnu i drugu vrednost, njegovu namenu, veličinu, sadržinu i način ispoljavanja kao dopuštenost javnog saopštavanja njegove sadržine.
Razlozi zašto sam podnela ovaj predlog resornom odboru je upravo to, zato što smo svesni svakog dana o sve učestalijoj zloupotrebi prava, zbog nedovoljno jasnih i preciznih odredbi člana 2. Zakona o autorskim i srodnim pravima.
Mišljenja sam takođe da je neophodno odrediti pravo značenje i sam smisao upravo ovog člana zakona koji definiše autorsko pravo, ali takođe važno je da utvrdimo koja to dela uživaju pravu zaštitu u smislu ovog zakona.
Dvadeset prvi vek je, podsećam vas, vek digitalne tehnologije. Imamo pojavu hiperprodukcije fotografija usled razvoja tehničkih uređaja. Imamo pametne telefone, imamo tablet uređaje, fotoaparate i čovek svakodnevno izrađuje veliki broj fotografija samo jednim klikom. Reč je o mehaničkoj radnji, a ne o umetničkom stvaranju određene fotografije.
Dakle, dolazi do izrade velikog broja tzv. rutinsko izrađenih fotografija koje se pojavljuju preuzimanjem u elektronskom obliku. Znači, imamo selfije, razne fotografije automobila u pokretu, svakodnevno se fotografišemo na javnim mestima i moja dilema je bila – da li te fotografije možemo posmatrati kao autorska dela? Ona nisu autorsko delo i toga smo svi svesni i ne mogu kao takve uvažavati autorsku i pravnu zaštitu.
Tako da se mora praviti jasna razlika između obične fotografije, rutinske fotografije koje svakodnevno pravimo i ona koja je autorsko delo.
Želela bi na kraju svog izlaganja da citiram jednu knjigu, koja se bavi na jedan ozbiljan način, ovom temom. Reč je o knjizi „Internet pravo“, autora Dragana Pilje, Marija Riljanovića i dr Zvonimira Ivanovića. Kaže sledeće – fotografija kao umetničko delo mora da poseduje izuzetan stepen originalnosti i kreativnosti, koja se odvaja od obične fotografije, odnosno moraju da imaju određenu umetničku vrednost, jer je postojao izvestan stepen originalnosti i da bi se moglo utvrditi da je jedna fotografija umetničko delo, neophodno je da je ona rezultat intelektualne, kreativne aktivnosti, koja je toliko individualna, da dve osobe nezavisno jedna od druge, razumno je pretpostaviti ne bi stvorile potpuno isti ili sličan rezultat.
S tim u vezi, autorska dela, pa samim tim i fotografije koje uživaju zakonodavno-pravnu zaštitu treba da su samo ona autorska dela koja kao tvorevine ljudskog duha nadilaze rutinsku, fizička i umna dela kojima se zadovoljavaju svakodnevne potrebe u životu profesije u radu.
Ovo što sam sada izrekla, citirala sam rešenje Vrhovnog suda Srbije, koji je donet 12.7.2011. godine.
Na samom kraju želim da vas podsetim da postoje primeri pozitivne prakse u zemljama bivših jugoslovenskih republika, zemljama u okruženju, zatim u zemljama kao što su recimo jedna Švajcarska, SAD i Nemačka, koje su svojim pravnim propisima, odnosno u svojoj sudskoj praksi definisale šta je to obična fotografija i da se ta fotografija zapravo smatra običnom tehničkom reprodukcijom.
Stoga zbog svega iznetog želim da pozovem svoje kolege i koleginice narodne poslanike da u Danu za glasanje podrže autentično tumačenje člana 2. stav 2. Zakona o srodnim i autorskim pravima koje je doneo Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo. Hvala.

Zaključujem zajednički načelni pretres.
Nastavljamo rad u petak 22. januara 2016. godine u 10,00 časova raspravom po amandmanima na prvu grupu zakona.
Odbori će raditi u četvrtak jer ima jako mnogo amandmana.