Poštovane kolege i koleginice, moram da priznam da danas sa poprilično gorčine govorim na ovu temu, a reći ću vam i zašto.
Vi svi znate da ja nisam političarka, jeste ovo što sada trenutno radim politička funkcija. Ja sam predstavnica civilnog društva 25 godina i izvinite možda ću malo da se ponavljam ili budem dosadna ili da kažem neke stvari koje već znate, ali u tom svom dvadesetpetogodišnjem radu bila sam izložena nekada veoma brutalnim zlostavljanjima medijskim. Pretili su mi smrću, svoju porodicu sam dovela u ozbiljnu opasnost, decu svog brata sam dovela u životnu opasnost, svoje roditelje sam naterala da brinu više nego što je to potrebno, svoje prijatelje sam dovela u opasnost, svoju organizaciju u kojoj sam radila 17 godina sam morala da napustim zato što sam radila neke stvari za koje sam smatrala da su časne i bez obzira koliko je cena bila visoka ja se nikad nisam dvoumila i ne dvoumim se ni danas.
Prosto smatram da svako od nas negde treba da pogleda sebe u oči jednog dana i da kaže – da, ja se zalažem za nešto i nije mi važna ni plata ni funkcija itd. Ja sam jako mnogo stvari naučila za ove nepune dve godine u parlamentu. Ono što sam negde shvatila prosto jeste da nekako da je biti političarka u Srbiji je jedno dosta teško breme i nekada to znači boriti se protiv vetrenjača, a nekada treba govoriti neke stvari koje ne mislite i za koje se ne zalažete, ali smatram da prosto postoji crta dokle može da se ide.
Postoji granica dobrog ukusa i da postoji granica u odnosu na koju vi svi mi moramo da prosto kažemo, ne može da se brani neodbranjivo. Moja koleginica Marjanović, Vesna Marjanović je objasnila i ispričala šta se dešavalo, kako se dešavalo pošto sam ja članica ovog Odbora. Mogu da potvrdim da je sve upravo tako bilo, uostalom, postoje stenogrami, postoje snimci i može da se proveri.
Šta sam ja htela još da dodam i zbog čega govorim i o svojoj ličnoj priči? Vrlo često čujemo ovde potpune negativne priče vezane za civilni sektor. Čujem nešto što je potpuno nepoznavanje procedura civilnog sektora. Čujem nešto što su neistine, laži i dozvolite mi možda na teškoj reči i gluposti kada je civilni sektor u pitanju. Velik broj ljudi u Srbiji radi u civilnom sektoru i krajnje časno i pošteno radi taj posao. Nije istina da se pare dobijaju olako. Nije istina da nema kontrole. Postoji kontrola koju vrši naša država, finansijska kontrola, postoji kontrola koju rade donatori. Postoji veliki broj ljudi koji, kažem, časno, pošteno i nekada sa glavom u torbi rade svoj posao.
Zato i kažem, da danas imam gorak ukus u ustima. Zašto se glas civilnog sektora na jedan, rekla bih, naopak način, nečastan način izvrće i neprihvata se kao dobar izvor. Meni se čini da ponovo imamo jednu vrstu podeljenosti u našem društvu. Da se ponovo delimo na izdajice i patriote. Izvinite, ja ne mogu nikome da dopustim da bude veći patriota nego što sam ja, jer sam ja svoju glavu stavila na panj i staviću je uvek da u Srbiji živimo bolje.
Šta to znači? Ako kritikujemo, ako kažemo nešto što nije u redu, da smo mi neprijatelji države, da smo neprijatelji društva, da smo neprijatelji građana. Pa, prijatelji, kolege, kada kritikujete svoje dete to valjda radite iz najboljih namera. Radite zato da bi vaše dete bilo bolje, da bi napredovalo. Ne kažete – bravo za neuspeh. Ne kažemo – super je ako praviš gluposti i greške. Bravo ako se slagao prijatelje. Da li to govorite svojoj deci? Tako kako se ponašamo u svojoj kući bilo bi dobro da se ponašamo i u politici.
Volela bih da ono u šta verujem čvrsto kao ljudsko biće, kao osoba, da to uradim i u svom poslu i ja to makar radim. I zato smatram da ako kažete vrlo određeno i konkretnu kritiku na neke članove u REM-u i ako sada ono što je sada vrlo zanimljiva tema, ako govorimo o ljudima koji su postali članovi Upravnog odbora RTS-a, prosto ne mogu da odolim da ne kažem nekoliko reči i o tome, ja to smatram da je to naše lice, naša slika. Ako biramo loše ljude, ako biramo loše partnere u poslu, ako biramo lošeg kuma, ako biramo loše društvo to je naše lice.
Ako ne možemo, ako Upravni odbor RTS koji je izabralo upravo ovo krnji sastav REM-a odbije jednu Srbijanku Turajlić, jednog Slobodana Stupara, Boška Jakšića, ljude koji su kako bih rekla, zaista najznačajniji ljudi u našoj javnosti, ljudi koje svet uvažava, a pri tom aplaudiramo nekakvoj rijaliti zvezdi. Mene je bilo sramota kada sam gledala intervju koji je imala na televiziji, ona želi da Srbija postane „Veliki brat“. Prijatelji, kolege, drugari, saradnici, saborci, ako je vama stalo da Srbija izgleda kao „Veliki brat“ mene je sramota.
Ja ne želim da Srbija izgleda kao „Veliki brat“. Ja želim da Srbija bude ozbiljna, demokratska, uređena zemlja, a biće uređena i demokratska kada budemo davali šansu najboljima od nas.
Ja još jednom ponavljam, ja nisam političarka. Ne umem da držim političke govore, ali ću uvek i svugde reći svoj stav, pa makar me koštalo života. I mislim da je sramno za SNS, ovo najprijateljskije govorim….(isključen mikrofon).
(Aida Ćorović, s mesta: Samo navalite, gospodine Rističeviću…)