Hvala.
Reč ima ministar, dr Rasim Ljajić. Izvolite.

Krenimo od poslednje primedbe koju ste naveli. Biće ispravljena kroz amandmane. Zaista je nelogično da ova dva člana budu u prelaznim i završnim odredbama.            
Druga stvar vezano za plakate na javnim površinama na nivou lokalnih samouprava. Ne radi se, ako ste videli, član 42, o kumulativnom. Prema tome, oglašavanje na plakatu koji se postavlja na javnoj površini je dozvoljeno ako, pa pod jedan ili dva, javna površina za postavljanje plakata aktom jedinice lokalne samouprave određena za te namene ili za postavljanje plakata na javnoj površini je potrebna dozvola jedinice lokalne samouprave po pribavljanju te dozvole.
Znači, ne jedno ili drugo, već jedno ili drugo. Sigurno da dilema će uvek ostati vezano za restrikciju, vezano za oglašavanje i alkoholnih pića i cigareta. Mi smo što se tiče duvana i duvanskih proizvoda u potpunosti prihvatili sve i konvencije Saveta Evrope i direktive Evropske unije. Što se alkohola tiče, s obzirom da je dosta rastegljivo definisano i čak i u praksi u zemljama EU, ako to uporedite sve, videćete da spadamo u grupu zemalja koja ima restriktivniji pristup oglašavanju alkohola i alkoholnih pića.
Verovatno je moglo i restriktivnije, ja sam rekao da Norveška u potpunosti zabranjuje reklamiranje alkoholnih pića u štampanim medijima, da u elektronskim medijima takođe slika je prilično šarolika od zemlje do zemlje. Nastojali smo da, hajde uslovno rečeno, nađemo neku sredinu, s jedne strane potrebe industrije jedne i druge kakve god, i s druge strane, zaštite potrošača, odnosno da ukažemo na štetnost, odnosno na ove poroke, kada govorimo o alkoholu i duvanu. Zato će biti doneta i ta upozoravajuća poruka, sadržaj te poruke će biti vrlo jasan, decidiran, koja govori o štetnosti alkohola, a za duvan nismo ništa menjali, tu već postoje pravilnici koji to definišu.

Zahvaljujem se gospodine ministre.
Reč ima ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe Demokratske stranke, narodi poslanik Dejan Nikolić.
Izvolite gospodine Nikoliću.

Poštovani predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, ministre ono što jeste dobro i to sve vreme od kada sam poslanik naglašavam da je jako dobra stvar da zakoni prolaze duge javne rasprave i da stručna javnost, oni koji su zainteresovani mogu da utiču, daju predloge. To je pomalo i neobično i da poslanici ukazuju i da hvale ministre za zakone koji prolaze javne rasprave, jer to treba da bude konstanta, to treba da bude normalna stvar. Međutim, veliki broj zakona dolazi bez javne rasprave, vrlo je važno da kao poslanici ukazujemo na to, da vršimo svojevrstan pritisak na ministre da zakoni moraju da prolaze javne rasprave.
Oba zakona su prošla dugu javnu raspravu i duge javne rasprave. Vidim da ste i veliki broj sugestija stručne javnosti usvojili što jeste pohvalno. Odgovorili ste na moju glavnu zamerku koja se tiče Zakona o oglašavanju, dakle, to jeste, kao i kolega Đurišić, to jeste bila i moja zamerka, to je bila zamerka i Agencije za borbu protiv korupcije i dela stručne javnosti, a to je oglašavanje javnih institucija. Saglasićemo se da je to ozbiljan prostor za korupciju.
Nije jasno zašto se recimo preduzeća koja imaju monopole na tržištu oglašavaju u medijima u kojima se oglašavaju. Dobro je da ćemo u jednom amandmanskom procesu o tome razgovarati. Vrlo sam zainteresovan. Bilo je neobično da dva člana starog zakona regulišu ovako jednu veliku materiju i da priznam, bio sam spreman da podržim i ovakvu vrstu zakona da ste danas rekli - da, ali radimo na jednom novom zakonu koji će regulisati čitavu sferu javnog oglašavanja organa koji vrše vlast, javnih institucija.
Ponavljam, ogroman prostor za korupciju. Nije to nešto što se dešava godinu, dve ili tri unazad, to se dešava 20 godina unazad i dobro je kada dolazite sa novim zakonom da o tome razgovaramo. Onda nastavljamo raspravu, onda kada bude u pojedinostima.
Što se tiče Zakona o informacionoj bezbednosti, prvo, korak napred. Ozbiljan korak napred, međutim, moje zamerke idu u jednom pravcu da ako su pretnje velike, zašto danas važi ukoliko niste na internetu, ukoliko niste onlajn, vi zapravo ne postojite, to je vaša lična karta. Danas se čitavo društvo preselilo onlajn, kompletna poslovanja, kompletne komunikacije. Neću pogrešiti ako kažem čitav život se preselio na internet. Prosto, proporcionalno širenju te sfere, proporcionalno se šire i javljaju opasnosti po sve one koji su činioci tog društva koje se širi, a to su svi građani globalnog sveta u Srbiji, preko pet miliona korisnika interneta.
U Srbiji se pre nekoliko godina desio jedan incident da je objavljena baza sa preko pet miliona podataka pet miliona građana, građana Srbije. Šta se desilo onda? Spore reakcije, birokratija, obavešten Poverenik za informacije od javnog značaja, pa Zaštitnik građana, pa dok su skinuli sa interneta, a posledice nisu poznate. Zato je važno formiranje CERT, Nacionalnog centra za prevenciju rizika, vrlo je važno, međutim, koja je moja zamerka. Vi ste napravili jedan soft model, da tako kažem, sa nekim ovlašćenjima kada znamo da su pretnje ozbiljne, velike. Vaše objašnjenje jeste – hajde, da ga napravimo pa da vidimo kako će da se razvija. Ja kažem – isuviše se pretnje brzo kreću, razvijaju, isuviše su velike da mi sada napravimo jedno telo sa mekim ovlašćenjima, pa onda da usaglašavamo, da ga poboljšavamo, da menjamo zakon. Moj predlog je da je odmah trebalo razgovarati, napraviti jedno ozbiljnije telo sa većim ovlašćenjima koje će možda bolje prevenirati i sajber kriminal i sajber terorizam i sve one pretnje koje vrebaju danas onlajn i preko interneta.
To je moja glavna zamerka. Drugo, u zakonu ne postoji kada ćemo formirati ovaj nacionalni centar. Ne znamo, idu izbori, to se neće desiti u narednih šest meseci sigurno. Jedanaest podzakonskih akata, bilo je više, smanjili ste. Stručna javnost vam je ukazala na to kroz javnu raspravu. Delom ste tu primedbu usvojili, smanjili broj podzakonskih akata ali je i 11 previše. Praksa govori da kada imamo 11 podzakonskih akata, verujem da ćemo za godinu dana razgovarati o ovome da je prosto neprimenljivo. Ukoliko ne donesete svih 11 podzakonskih akata ovaj zakon će biti gotovo neprimenljiv. To može da se desi i za godinu dana. Već smo imali ozbiljne pretnje, već smo imali jedan incident koji je naneo ozbiljne štete. Ne znamo šta će se desiti za mesec, dva ili tri, a mi nećemo imati formiran Nacionalni centar za prevenciju bezbednosti. Mi nećemo imati jedan funkcionalni zakon ukoliko ne donesete 11 podzakonskih akata. Previše, ministre, to je moja zamerka.
Dakle, veća ovlašćenja Nacionalnom centru. Brže usvajanje, ukoliko ne usvojite amandmane, a teško je to amandmanima ispraviti, ukoliko vaše Ministarstvo ne bude agilno u usvajanju podzakonskih akata sve ovo ostaje mrtvo slovo na papiru i neko reče – građani će moći mirno da spavaju. Neće, ukoliko ne donesete podzakonska akta, dok ne vidimo kako se sprovodi ovaj zakon neće moći niko mirno da spava. Kažem, svaki građanin, zato što je objavljena baza sa podacima gotovo pet miliona ljudi. To je ozbiljna pretnja po bezbednost svakog građanina Srbije i svake građanke Srbije.
Još jedna stvar, kada se desio taj incident, prvo je kontaktiran Poverenik za informacije od javnog značaja i Zaštitnik građana, oni danas nisu u sastavu tela koje koordiniše bezbednost. Oni prosto moraju biti u sastavu ovog tela. Ako njih prvo kontaktiramo, a oni nisu, opet se informacije gube u birokratiji i opet ne idu na pravo mesto. To je moj predlog da kroz amandmanski proces usvojite da i Poverenik za informacije od javnog značaja i Zaštitnik građana budu deo tela za koordinaciju poslova informacione bezbednosti.
Spreman sam da kao poslanik pratim primenu ovog zakona, pratim donošenje podzakonskih akata i da zajedno zaista tu sferu učinimo bezbednom ili bezbednijom za sve građane Srbije. Hvala vam.

Zahvaljujem se gospodine Nikoliću.
Reč ima ministar, potpredsednik Vlade dr Rasim Ljajić.

Tačno je da smo imali jako dugo javnu raspravu. Ja bih čak rekao i predugu. Praktično javna rasprava je bila u januaru prošle godine i baš iz razloga što smo hteli da čujemo i nakon okončanja javne rasprave sve primedbe, sugestije, predloge za poboljšanje ovog teksta mi smo ovako kasnili sa donošenjem ovog zakonskog rešenja.
Takođe, tačno je da je bila jako spora reakcija u slučaju incidenta o kojem govorite i zapravo u tome treba tražiti i glavni razlog za donošenje ovog zakona. Nije se znalo kom telu prijaviti tako veliki incident i to nije bio jedini bilo je i ranije slučajeva da međunarodne organizacije, odnosno nacionalni CERT-ovi drugih država nisu imali kome da prijave incidente ili najavu incidenata koji bi mogli da se dogode.
Dakle, nesporno je da ovo bila jedna oblast koja je potpuno neuređena, ali iz toga proističe i zapravo glavni razlog zašto je ovaj zakon neophodan.
Takođe, bih se složio da je mnogo podzakonskih akata, ali je ovo živa stvar i živa materija koja se menja bukvalno ne više na godine, nego na mesece i ovo je jedan krovni zakon koji postavlja standarde, posebno kada govorimo o merama zaštite i kada govorimo o nadzoru nad sprovođenjem ovog zakona, odnosno zaštitnih mera.
Ostavili smo namerno da se podzakonskim aktima uređuje da bi se prilagođavali realnostima, stvarnostima i razvoju tehnologija koje neumitno teče, i na koje moramo da se prilagođavamo.
Međutim, mi smo predvideli da tih 11 podzakonskih akata bude doneto u roku od 12 meseci, međutim, bila su dva amandmana, jedan, mislim poslanika DS da se to smanji na tri meseca što objektivno nije realno i drugi amandman ne znam ko je podneo da se smanji rok na šest meseci, mi smo to našli kao neko srednje rešenje. Dakle, da u narednih šest meseci budu doneti svih 11 podzakonskih akata, jer vi ste u pravu, jer ako to ne uradimo ovaj zakon će ostati ili spisak lepih želja ili mrtvo slovo na papiru.
Poslednja stvar, to je bila i glavna dilema u samoj javnoj raspravi oko ovlašćenja Nacionalnog CERT-a. Dakle, i većina učesnika je dala ovu vrstu primedbe. Zašto Nacionalni CER nema operativna, odnosno izvršna ovlašćenja? Međutim, ako damo izvršna ovlašćenja pitanje je gde će te inspekcije onda koje treba da vrše nadzor, kontrolu, ko će pisati prijave, gde ih smestiti?
Pribegli smo jednom rešenju, prvo koje je prisutno u svim zemljama EU i s druge strane pribegli smo rešenju koje u praksi može više, bolje, uspešnije da ministarstvo nadležno za ove poslove ima izvršna ovlašćenja, a da Nacionalni CERT ima sva ova druga ovlašćenja u smislu upozoravanja, analize, sagledavanja stanja na globalnom nivou, davanje preporuka svim institucijama u zemljišta šta da se radi prema tome mi tu dilemu nećemo rešiti ni ovim zakonskim predlogom, ono će sigurno ostati i predstavnici, odnosno ljudi koji su davali te sugestije da damo CERT-i veća izvršna ovlašćenja će i dalje ostati na tome.
Mi smatramo da je ovo jedno dobro rešenje, da je operativnije, da će biti efikasnije, a da opet Nacionalni CERT neće izgubiti ništa. Kad govorimo o njegovom značaju na polju informacione bezbednosti u zemlji, posebno o zašiti mera koje treba da primenjuju IKT sistemi.

Zahvaljujem se gospodine ministre.
Prelazimo na redosled narodnih poslanika prema prijavama za reč.
Reč ima narodna poslanica Mirjana Dragaš.

Poštovani predsedavajući, gospodine ministre, gospodo narodni poslanici, pred nama su danas dva zakona. Zakon o oglašavanju i Zakon o informacionoj bezbednosti. Ovi zakoni regulišu različite oblasti, ali ipak imaju nešto zajedničko. Jedan se odnosi na trgovinu, odnosno promociju proizvođača i proizvoda i iznalaženja najboljeg puta do građana, odnosno potrošača.
Drugi, da se zaštite svi koji su korisnici internet usluga u uopšte informacionih komunikacija. Njihova zajednička tačka su novi modeli informacionih komunikacija, lako i brzo prenošenje informacija i znanja, pružanje usluga, različite vrste dostupnosti roba i proizvoda, ali i dostupnost različitih podataka i o ličnosti, kao i o državnim poslovima.
Dakle, nalazimo se u novom vremenu, u 21 veku, veku novih odnosa i komunikacija što od svih nas traži nova znanja, poštovanje novih pravila, odnosno to je komunikativnost, široka informisanost, brzina reagovanja u zaštiti podataka koje su od posebne važnosti.
Tako su zajednički i ovi zakoni, oba se oslanjaju na nove tehnologije, donose nova pravila, s obzirom na brzinu njihovim promena, brzo se moraju menjati zakoni i prilagođavati uslovima u praksi i onome što postoji u međusobnim odnosima.
Prvi Predlog zakona o oglašavanju, predstavlja vid promovisanja privrednih subjekata, ali tako da ne naruše pravila otvorene tržišne komunikacije, oglašavanje, uvek i svuda, mora da podleže određenim pravilima, da objektivno prikazuje proizvod razlike između pojedinih, ali tako da se održi ravnopravna tržišna utakmica i omogući dolazak pravih proizvoda do krajnjih kupaca, odnosno potrošača.
Subjekti i učesnici u ovom procesu, kao što vidimo iz ovog zakona, ali što možemo da osetimo i vidimo u životu i u praksi su veoma različiti i dosta ih ima u tom lancu, i to su, proizvođač, prenosilac oglasnih poruka, oglašivač, distributer i potrošač koji je u suštini krajnji cilj.
Cilj oglašavanja je, kao što smo rekli podsticanje tržišne utakmice, pravna sigurnost, poboljšani standard potrošača. To je danas jedna kreativna industrija i ja bih rekla da je to danas umetnost, od oglašavanja korist imaju svi proizvođač, potrošač, ali i država na osnovu poreza koje prikuplja.
Predstavljanje proizvoda, odnosno oglašavanje mora da podleže određenim pravilima koji će obezbediti objektivno, isticanje kvaliteta određenih roba i usluga i isti odnos prema svima, održivost poštene borbe na tržištu, našta ovaj zakon upućuje i što reguliše. Oglašavanje koje je počelo veoma davno, možemo reći pre jednog veka, obično su bile ranije reklame ili smo ih tako zvali, a danas je došlo do vrlo razvijene dinamične industrije koja raznim, pisanim i audiovizuelnim sredstvima nalazi put do potrošača, „sa ciljem da im poveća standard“.
Ja ću tu staviti čak i znake navoda, s obzirom da su razne zloupotrebe, informacija koje dolaze do potrošača, pa se onda može postaviti objektivno pitanje da li je uvek svuda i kod svakoga proizvođača i prenosioca usluga, cilj da se poveća standard potrošača ili je cilj profit koji proizvođač želi da ostvari.
S obzirom na otvorenost tržišta i komunikaciju, ova regulativa je vrlo dinamična i zato ne treba da čudi što se stalno menjaju pravila, donose novi zakoni koji moraju biti usklađeni sa stanjem oglašavanja na tržištu, ne samo sa modernim zakonima koji su propisani u EU, kojima se usklađuje naše zakonodavstvo u procesu pridruživanja istoj.
Ovaj zakon je vrlo razuđen i preko svojih 80 članova pokušava da reguliše sve objekte, stanja i odnose na tržištu, u procesu oglašavanja i borbe potrošača. Ja bih rekla da su za mene dva najvažnija poglavlja, poglavlje koje reguliše opšta pravila i to su članovi zakona od četiri do 20, kao i posebna pravila koja se odnose na specifične situacije, oblasti zaštite, specifične subjekte kao što su deca, mladi itd, koji se moraju zaštiti, i treće poglavlje koje nam privlači posebnu pažnju je vrlo značajno, to su u stvari kaznene odredbe.
Bilo bi idealno kada bi se sam život odvijao po pravilima i onako kako je napisano. Tada bi nam reklame, kako ih popularno zovemo bile lakše u mnogim situacijama, prihvatljivije, imali bi u njih više poverenja, isto tako i u robu koju dobijamo kao i u proizvođače, u deklaraciji o kvalitetu i sastavu robe, o roku trajanja određenog proizvoda, zemlji porekla, uslovima prodaje robe, ceni, uslovima na tržištu itd.
Sve je to važno. Sve ovaj zakon dotiče u cilju sticanja što većeg profita, a nažalost novac je danas kod mnogih i jedini Bog, vrlo je prisutno da se odnosi na tržištu, nažalost ne poštuju, da se ne poštuju pravila, profesionalna etika, kao i pravo kupca, odnosno potrošača na tačno, pošteno i celovito informisanje.
Zato je, ono što je dobro ovim zakonom, utvrđivanje pravila, odgovornosti, ali i kazne, šta što ovaj zakon definitivno i čini? Čini mi se da je ovde data i precizna kaznena politika, jasne mere, što je takođe poseban značaj ovog zakona. Međutim, s tim da se posebnim uputstvom ili nekim drugim podzakonskim aktom mora precizirati kada se izriče najniža, a kada najviša kazna, da se ne razvije praksa da je najniža kazna najprihvatljivija i ona koja se u najvećoj meri primenjuje, a onda za oglašivača, ona ispada mnogo manja šteta nego što donosi korist od pogrešnog, lošeg oglašavanja, odnosno ne poštovanja ovog zakona.
Posebno ću se osvrnuti, u stvari, na značaj članova 7, 10. i 11, na primer, u kojima se jasno kaže da je zabranjeno obmanjujuće oglašavanje, da se to odnosi na sve što je prethodno rečeno, a što postoji u reklami, a što u stvari sve nas, odnosno potrošače opredeljuje da kupimo određenu robu.
Isto tako postoji potpuna zabrana oglašavanja roba i usluga koji su zabranjeni zakonom, na primer, kao što su alkohol i cigarete. Ja bih to naročito pozdravila. Sa cigaretama je u praksi dosta već i razvijena kampanja o nemogućnosti njenog konzumiranja na javnim mestima, zabrani njenog reklamiranja itd. Mislim da je mnogo kod nas značajna zabrana reklamiranja alkoholnih pića, s obzirom na sve negativne posledice koje alkohol sa sobom nosi, na njegovu dostupnost generalno u prodaji, čak i mladim licima, a posebno sa aspekta bezbednosti, bezbednosti u saobraćaju, mislim da tu kazne za zloupotrebu ovoga moraju da budu vrlo jasne i sa svim primerene.
Istaći ću posebno deo zakona koji skreće pažnju na zabranu podsticanja ponašanja koja utiču loše na zdravlje i bezbednost primaoca oglasne poruke. Ovde je bilo zloupotreba u praksi i u međunarodnoj evropskoj zajednici, naravno nismo ni mi izuzeti od toga i dobro je što ovaj zakona zabranjuje, odnosno sada posebnu pažnju pokazuje na odnosu na ovu pojavu. Dakle, jasna zabrana propisana ovim zakonom, visoka kazna i insistiranje na poštovanju ovog zakona, garant su boljeg kvaliteta proizvoda i bolje zaštite potrošača.
Mnogi nesavesni trgovci neće se lako odreći benefita i koristi koja ostvaruju zloupotrebom i nepoštovanjem zakona. Zato kažem da je kazna bitna, u nekim slučajevima možda je mogla da bude i oštrija, ili drugačije gradirana. No, rasponi koji su dati nude i najmanje i najveće kazne, one od 300 hiljada do dva miliona. Zato je važan rad inspekcije, njena prisutnost i odgovornost na terenu koja će propisivati te kazne u skladu sa prekršajem, štetom, a na koncu i u skladu sa namerama.
Važan je broj i inspekcija koja mora da bude uvek obučena, mora da joj bude dostupna stalna edukacija i inovacija znanja, što je vidim sve više prisutno i zahteva se u mnogim strukama, mislim da i u radu inspekcijskih službi takođe je taj zahtev stalnim inovacijama i sertifikatima za obavljanje tih poslova, takođe treba da bude prisutno i samim tim će onda i ukupna zaštita potrošača biti bolja i veća.
No, pored ovog zakona, ja bih u tom smislu, dakle podržala mere koje ovaj zakon u sebi donosi i predlaže.
Drugi zakon o kojem danas raspravljamo, Zakon o informacionoj bezbednosti, o njemu je danas bilo dosta reči. Njegovo predlaganje bi posebno pozdravila, jer će sigurno doprineti većoj sigurnosti informacija i podataka bilo o ličnosti, ili pravnim licima, odnosno državnim organima.
Informaciona bezbednost u ovakvom rastućem svetu komunikacija je sve značajnija. To je jedan od preduslova za stvaranje i razvoj informacionog društva, što je zacrtano strategijom razvoja informacionog društva do 2020. godine.
Postojeći zakoni, a kao što je u uvodnom izlaganju ministra rečeno, bilo ih je preko osam, koji tretiraju pitanja iz ove oblasti, nisu obuhvatali na odgovarajući način i na jednom jedinstvenom mestu sva pitanja i odgovarajući potreban pravni okvir, te se u tom smislu zaista može pozdraviti i donošenje i predlaganje ovakvog jednog zakona.
Evropska zajednica je 2013. godine donela strategiju bezbednosti IKT sistema EU, gde su date određene smernice razvoja. Ovaj zakon iz te oblasti jeste i naše celovito usklađivanje sa EU, ali on, kao što ja to volim da istaknem, nije važan zbog EU, on je važan zbog nas i uopšte svi takvi poslovi moraju da imaju, pre svega cilj, naše ustanovljavanje jedinstvenog, dobrog i kvalitetnog sistema državne uprave, odnosa prema građaninu i naša bilo pojedinačna zaštita ličnosti ili zaštita u ovom slučaju sistema.
Ovde, pored uvođenja jasnih mera i osnivanjem regulatornih tela, postoje i različiti organi po nivou organizovanja koji se organizuju i ja bih njihovo formiranje, naravno pozdravila i istakla njihov značaj upravo po vertikali organizovanja, kako bi svaki od njih mogao da prati razvoj informacionih tehnologija, bezbednost i zaštitu u pojedinim od ovih oblasti.
Ono što je posebno značajno, istaći ću, je formiranje nacionalnog CERT-a, odnosno nacionalnog centra za prevenciju bezbednosnih rizika u IKT sistemima. Njegov zadatak bi bio da se obezbedi koordinacija između činilaca zaštite i praćenja pravilne primene propisanih mera zaštite, kao i inspekcijski nadzor u oblasti informacione bezbednosti.
Ono što je važno, predviđeno je da ovo ministarstvo, odnosno Ministarstvo za telekomunikacije, bude nadležno za bezbednost IKT sistema i uopšte ceo postupak u daljem razvoju ovog sistema praćenja i razvijanja svih budućih mera zaštite koji će neosporno biti potrebni.
Ovi svi poslovi zadiru, kao što smo videli iz predloga zakona, kao što i znamo iz prakse, u razne delove sistema državne uprave, organizaciji i njene organizacije i u one oblasti koje su od posebnog značaja za bezbednost i sigurnost države. Znači, to se odnosi na organe odbrane, MUP, spoljnih poslova, pravde i sve službe bezbednosti, njihova koordinacija, njihov zajednički rad, ali i formiranje ovakvog jednog jedinstvenog nacionalnog centra, mislim da će unaprediti bezbednost i zaštitu koja nam je neophodna, a u prethodnoj raspravi su pomenuti već primeri koji postoje i u našoj praksi, u međunarodnoj zajednici gde se upad u bezbednosne sisteme posebno zaštićenih poslova, ima velike štete i na šta se mora obratiti posebna pažnja.
Naravno, kada se govori o ovoj regulaciji, mora se istaći značaj RATEČ-a, odnosno regulatorne agencije za elektronske komunikacije i poštanske usluge i takođe zahtevati i prilagođavanje njihovog rada i obaveza u skladu sa novim odnosima u ovom sistemu.
Predlog zakona sadrži posebnu glavu, koja se odnosi na kripto-zaštitu, a to su kripto-bezbednosne mere i zaštite od kompromitujućeg elektronskog zračenja.
Radi efikasnije primene potrebno je obezbediti adekvatan inspekcijski nadzor i u ovoj oblasti i nadzor preko inspektora, učiniti dostupnim u svakom području svoga rada.
Imajući u vidu značaj poslova i širinu, neophodno je i slažem se sa tim, obezbediti odgovarajuća sredstva koja su neophodna za tehniku, opremu i ljudske resurse. Ona su potpuno opravdana, ostvaruju svoj cilj i sigurna sam da ćemo u ovoj oblasti, naročito u narednim godinama imati još dosta promena, još dosta stvari koje ćemo morati da poradimo u smislu obezbeđivanja i lične pojedinačne zaštite, ali i zaštitu svih ukupnih državnih organa.
U svakom slučaju, lično pozdravljam donošenje oba zakona, smatram da je naročito značajan iskorak kod ovog drugog i želim da istaknem da će poslanička grupa SPS u danu za glasanje oba zakona podržati i glasati za njih.
Sigurna sam da naredna kampanja za nove republičke, odnosno ukupne izbore u državi neće u velikoj meri ometati rad službi koje su neophodne, koje će raditi na primenjivanju i stvaranju uslova da se ovi zakoni primene u neposrednoj budućnosti. Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Milan Petrić.

Poštovani predsedavajući, poštovani ministre, poštovani predstavnici Vlade, poštovane koleginice i kolege, u okviru ovog Predloga zakona o oglašavanju primetili smo da postoji nekoliko po nama nedovršenih detalja u navedenom zakonu. Recimo, u članu 5, koji govori o opštim pravilima oglašavanja, odnosno o zajedničkom utvrđivanju posebnih poslovnih pravila prenosioca oglasnih poruka u toku ili nakon programskog sadržaja, zašto to važi samo za elektronske medije?
Tvrdimo da bi trebalo da važi i za štampane medije, kao i za oglašavanje na internetu i na njegovim kanalima, jer ako se pozivamo na nužnost objektivnog informisanja, to treba da važi za sve vrste medija.
Član 10. govori o zabranama podsticanja ugrožavanja zdravlja i bezbednosti građana i on je odlično formulisan. Tu nemamo nikakvih zamerki. Međutim, postavimo samo jedno pitanje – ko će i kako navedeno kontrolisati? Dosadašnji zakoni koji su se bavili ovom ili sličnim tematikama nisu u potpunosti obezbedili sprečavanje ovakvih pojava. Primer, već više od godinu dana nam deluje brutalno ekonomsko-propagandna kampanja u kojoj jedan proizvođač toalet papira, umesto da pozdravlja reciklažu papira kao vid zaštite životne sredine, objašnjava kako je reciklažni papir štetan po zdravlje, a za razliku od njegovog, kako ga on naziva, prirodnog. Niko od regulatornih tela do sada nije reagovao na ovakvu i slične takve situacije.
Dalje, u članu 24. se zabranjuje oglašavanje mleka, druge hrane i pića za odojčad do šest meseci starosti, kao i pribora za korišćenje. Nejasno je ko je tu uopšte ugrožen i da li neko misli da će ukoliko se ne oglašava mleko i hrana za odojčad do šest meseci, te bebe piti zdravije mleko i jesti zdraviju hranu. Pretpostavljam da postoje određene institucije koje se bave kontrolom kvaliteta hrane, pogotovo hrane za bebe, pa ukoliko proizvođači ispunjavaju određene standarde, ne razumem zašto svoj proizvod ne bi mogli oglašavati i reklamirati. A, ukoliko postoji taj proizvod koji škodi bebama, odnosno koji je štetan po bilo kom osnovu, smatramo da ga treba zabraniti u prodaji, a ne samo kroz oglašavanje.
Stav SNP je da svaki proizvod koji ne ispunjava standarde, pogotovo zdravstvene, treba sankcionisati, a da svima koji ispunjavaju standarde treba dozvoliti da kroz oglašavanje učestvuju u tržišnoj utakmici.
Član 35. stavlja Javni servis u podređen položaj u odnosu na komercijalne televizije, po našem mišljenju. Do sada niko nije kontrolisao ili merio vreme direktno ili skrivenog komercijalnog programa po satu emitovanog programa. Poznato je da neki emiteri skoro polovinu svog sadržaja posvećuju baš komercijalnom programu, ne obazirući se na trenutno postojeća ograničenja. Postavlja se pitanje – da li nam je potrebna promena zakona ili njegova potpuna primena?
Nadamo se da će primena člana 45, odnosno zabrana sugerisanja da učestvovanje u igrama na sreću rešava gotovo sve životne probleme u našim životima uticati na prenosioca oglasnih poruka, u ovom slučaju Državnu lutriju Srbije, da redefiniše svoje TV spotove.
Sponzorstvo je iz ugla primaoca finansijske ili neke druge podrške privlačenje sredstava i to je definicija. Kako se sponzorstvom ne smatra i situacija u kojoj pružalac medijskih usluga učestvuje u finansiranju medijskih usluga ili programskih sadržaja? Zašto se sadržaj iz, recimo, oblasti kulture ne može sponzorisati?
Prema kojim kriterijumima je, takođe, određeno da sadržaj alkohola do 20% nije opasan, kao onaj sa većim sadržajem alkohola od toga? Zašto se baš nivo alkohola ispod 20% smatra bezopasnim? Kako dokazati da je za maloletnika i jedan viski opasan, a da nisu dva, tri ili četiri piva?
Mišljenja smo da je trebalo u ovaj Predlog zakona uvrstiti i oglašavanje energetskih pića, jer su u kombinaciji sa alkoholom veoma opasna materija. I, SNP će u danu za glasanje izraziti svoj stav o ovom zakonu. Zahvaljujem.