Hvala.
Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije, poštovani predsedavajući, poštovani gospodine ministre sa saradnicima, danas smo pred Predlogom zakona o izmenama i dopunama Zakona o kulturi, koji je u Srbiji na snazi već pet godina.
Naravno, jedan zakon tek kada počne da živi, onda se iskažu sve njegove manjkavosti i život menja zakone i propisuje nova pravila. Tako smo i sada došli do jednog pokušaja da se deo onoga što u našoj kulturnoj stvarnosti i kulturnom poslu, svakodnevnom, manjka, da se ovim izmenama i dopunama Zakona izmeni.
Društvo je to koje kreira svoju sopstvenu kulturu i stvara svoje kulturne obrasce. Time se stvara i kulturna istorija i kulturna tradicija, a mi smo zemlja i društvo koje ima dobre uslove i dobre preduslove da uz vrhunske sportske rezultate kulturu pretvorimo u jedan svoj ozbiljan izvozni proizvod.
Predlagač konstatuje da je osnovna ideja izmena i dopuna Zakona o kulturi poboljšanje sistema u kome funkcioniše kulturni sistem Republike Srbije, što bi trebalo da doprinese efikasnijem finansiranju u okviru raspoloživih budžetskih sredstava.
Kultura nikada nije imala dovoljno razumevanja, ni dovoljno razmišljanja kada je u pitanju izdvajanje iz budžeta. To nije problem samo Srbije. To je neka akutna bolest koja muči planetarno ovaj svet.
Kada pominjemo raspoloživa budžetska sredstva za kulturu u najširem smislu te reči, treba napomenuti, a vi ćete me ispraviti ako grešim, da je predviđeni procenat izdvajanja u ovoj godini negde oko 1%, što predstavlja pozitivan pomak u odnosu na, recimo, budžet iz 2013. godine, gde je procenat izdvajanja za kulturu bio neznatnih 0,6%, a opet nešto manje u odnosu na 2014. godinu, kada je bilo izdvojeno gotovo 1,5% iz budžeta.
Nažalost, nepobitna činjenica jeste da je izdvajanje iz budžeta za kulturu u Republici Srbiji već godinama unazad na nezadovoljavajućem nivou, posebno ako se uporedi sa svetskim standardima, gde se propisuje da bi granica izdvajanja za kulturu kao minimum bilo nešto oko 2,4% iz budžeta.
Kada pominjem svetske standarde, moram da navedem jedan za mene potpuno paradoksalan podatak, da je Italija, država sa verovatno najznačajnijim kulturnim nasleđem u Evropi, a verovatno najznačajnijim i u svetu, samim tim 2013. godine izdvojila samo skromnih 1,1% iz budžeta za kulturu i bila oštro kritikovana od strane UNESKO-a zbog lošeg održavanja, između ostalog, i značajnog arheološkog nalazišta Pompeje. U istoj kalendarskoj godini Island je izdvojio čak 7,4%, Španija 3,3%, Francuska 2,5% budžetskih sredstava za oblast kulture. Naravno, imamo u vidu da su to relativne vrednosti, jer su to budžeti ogromnih zemalja, pa kada sve to uporedimo, onda znamo koliko oni drže i izdvajaju za svoju kulturu. To treba da nam bude neki standard koji treba sebi da postavimo. Nije lako u ovako siromašnom društvu, ali ne treba da prestanemo da tome težimo.
Kada se sve navedeno uzme u obzir, kao i naša želja da sva državna nadleštva daju svoj doprinos daljoj fiskalnoj konsolidaciji države, jasno je kakav zadatak stoji pred Ministarstvom kulture i stvarno nije realno očekivati previše. Logično je da se traži način da sistem finansiranja bude maksimalno efikasan kako bi se, koliko je to moguće, nadomestio hronični nedostatak novca u našoj kulturi.
Ipak, da bi imali bogat budžet, da bi se budžet punio redovnije, urednije, odgovornije, moramo znati da tome doprinosi i značajnije ulaganje u kulturu i obrazovanje, jer to su dva resursa koji posredno čine disciplinovanije, odgovornije i uzvišenije društvo.
Posebno što treba da nas brine u svemu ovome i mnogo više od postojećeg stanja u kulturi jeste opšta globalna komercijalizacija svega što ima makar naznaku kulture. Ta komercijalizacija uzima svoj danak u našem društvu, tako da se klasični kulturni sadržaji povlače pred onim što se vrlo agresivno forsira zarad ogoljenog finansijskog, čak ponekad vulgarizovanog efekta. Takozvani rijaliti programi su preuzeli apsolutni primat kada je u pitanju gledanost televizijskih programa u Republici Srbiji i, koliko mi je poznato, od televizija sa nacionalnom frekvencijom još samo RTS nije podlegao iskušenju da u svoju programsku šemu uvrsti neku sličnu formu. Nadam se da će se to zadržati i nadalje.
Ako se izuzmu prenosi najbitnijih teniskih mečeva Novaka Đokovića, kao i pojedinih državnih selekcija u najpopularnijim ekipnim sportovima, svi piplmetri daju prednost ovakvom vidu zabave. Bojim se da ako ne preduzmemo nešto u okviru Ministarstva kulture, u okviru Ministarstva finansija radi oporezivanja na neki način SMS poruka i svega onoga što prati i čini ove programe vrlo atraktivnim, pre svega sa finansijske strane, da ćemo danak skupo i dugo plaćati onome što se sada događa.
Bilo bi zanimljivo iskoristiti ove merače gledanosti i videti kolika je prosečna gledanost TV programa RTS Digital, koji isključivo emituje klasične kulturne sadržaje, kao što su opera, balet, koncerti klasične muzike i klasici filmske umetnosti.
Kultura jeste demokratična. Ne može se pobeći od činjenice da velika većina ljudi voli da gleda određene programe, da velika većina ljudi voli da sluša određenu muziku, da jedan broj ljudi voli da izlazi na splavove i druga slična mesta, ali postavlja se opravdano pitanje – kakve su dugoročne posledice trenutnog stanja i opšteg trenda u našem društvu, imajući u vidu limitirana novčana sredstva, kakve su mogućnosti našeg Ministarstva i drugih institucija kulture da se ovakav nepovoljan trend preokrene i da se ovakva agresivna politika nekulture koliko-toliko spreči?
Pretpostavljam da se zato od definisanja načela kulturnog razvoja, kao i utvrđivanja opšteg interesa u kulturi, očekuje stvaranje nedvosmislenih i prepoznatljivih osnovnih pravaca u kojima će se naša kultura dalje kretati.
Još neki osnovni ciljevi koji se žele postići ovim izmenama i dopunama zakona su: definisanje pojmova kulturnih delatnosti i kulturnih oblasti na nešto drugačiji način sa ciljem njihovog usaglašavanja i preciziranja, jer se ovim putem definiše sama sadržina naše kulture.
Predloženim izmenama i dopunama zakona na najkvalitetniji način se ustrojava kulturni sistem Republike Srbije i daje mogućnost ravnopravnog i pravednijeg tretiranja svih kulturnih delatnosti. Dodela priznanja za vrhunski doprinos u kulturi u praktičnoj primeni dala je očekivane efekte i predloženo je da se ova priznanja više ne dodeljuju, s tim da oni dobitnici koji su ovo priznanje ranije stekli zadržavaju to pravo.
Osnovni cilj koji se ovom merom želi postići je da se prekine diskusija u javnosti koja je svake godine, kada se ovo priznanje dodeljivalo, u značajnoj meri, kompromitovala predložene kandidate i članove komisije koji su ih predlagali i, u krajnjoj liniji, ideju države da dodelom ovog priznanja podigne nivo našeg kulturnog sistema. S obzirom da je procena da me postoji drugi način da se ovaj problem reši, osim brisanja ovog instituta iz zakona.
U budućnosti treba razmišljati o nekim drugim vidovima izražavanja priznanja zasluženim kulturnim stvaraocima koji neće imati ovakvu negativnu konotaciju u praktičnoj primeni, jer zaista bi bilo šteta da kao društvo ne budemo u prilici da na ovaj način izdvojimo one kulturne poslanike koji vredno, sa posebnim duhovnim nadahnućem i sa mnogo energije daju doprinos nacionalnoj kulturi. Vaspitavanje novih sistema vrednosti i lično usavršavanje treba da bude prisutno u našoj kulturi.
Uvažavajući navedene razloge za ukidanje ovog priznanja, uključujući i očekivanu znatnu uštedu sredstava koja su se do sada izdvajala iz budžeta za ove namene, možda ipak u određenoj meri treba razmotriti i argumente koje su zajednički dostavila Udruženja dramskih umetnika Srbije, Udruženja književnih prevodilaca Srbije, Udruženja kompozitora Srbije, Srpsko-književno društvo i Udruženje baletskih umetnika Srbije. Ova reprezentativna esnafska tela konstatuju da je postupak dodele nacionalnih priznanja umetnicima često bio potpuno neprimeren i podložan najrazličitijim pritiscima, pa i političkim, i da je bilo slučajeva da je ovo priznanje dodeljivano osobama koje ne zadovoljavaju uslove iz Uredbe o bližim uslovima i načinu dodele priznanja za vrhunski doprinos nacionalnoj kulturi, odnosno kulturi nacionalnih manjina, što je dovelo do narušavanja ugleda ovog priznanja.
Stav navedenih umetničkih udruženja, koji nije bez osnova, jeste da ovaj institut ne treba ukidati, jer se time svi umetnici, koji bi u perspektivi mogli da ostvare pravo na penziju po osnovu vrhunskog doprinosa nacionalnoj kulturi, stavljaju u neravnopravan položaj u odnosu na umetnike koji su ovo priznanje već dobili i time stekli pravo na doživotno mesečno primanje. Mišljenje je da je ono što je zaista neophodno da se dosadašnja jako loša praksa definitivno iskoreni učvršćivanjem institucionalnog okvira, kao i propisivanjem i striktnom primenom mehanizama, kao i profesionalne kriterijume koji će sprečiti dalju inflaciju i devalvaciju nacionalnih priznanja. Samim tim stvoriće se novi poštovani kulturni standard.
Očekuje se povećanje efikasnosti rada i funkcionisanje nacionalnih saveta za kulturu, kao posebnog odgovornog tela. Jasnije definisanje procedura i javnih konkursa za izbor direktora ustanova kulture treba da doprinese boljem kvalitetu izabranih direktora. Sprečavaju se diskreciona ovlašćenja upravnih odbora ustanova i na taj način sprečavaju moguće zloupotrebe ovlašćenja iz zakona koji su u dosadašnjoj praksi dovodili do loših kadrovskih rešenja. Brisanje pojedinih članova zakona treba da spreči dalju diskreditaciju instituta ustanova kulture od nacionalnog značaja i samim tim urušavanje ugleda onih ustanova koje su u proteklom periodu opravdano stekle ovaj status.
Ukidanjem ovog instituta automatski se ukida obaveza prioritetnog finansiranja iz republičkog budžeta svih ustanova kulture od nacionalnog značaja, bez obzira na njihovog osnivača. Povratkom na sistem koji je važio pre 2009. godine uštedeće se određena sredstva iz budžeta i sprečiti konfuzija oko nadležnosti finansiranja koja je trenutno prisutna.
Problemi koji su se pokazali prilikom sprovođenja konkursa za finansiranje i sufinansiranje projekata u kulturi nametnuli su obavezu da se na precizniji način reguliše postupak konkursa. Pored toga, primenom mera, preciziranje procedure za korišćenje budžetskih sredstava bez konkursa, tako što će se utvrditi jasni kriterijumi za korišćenje ove mogućnosti, stvoriće se preduslovi za veći nivo dostupnosti ovako obezbeđenih sredstava za one projekte koji to zaista zaslužuju.
Takođe, regulisanjem procedure finansiranja međunarodne saradnje u oblasti kulture stvoriće se preduslovi za veću dostupnosti sredstava iz međunarodnih fondova za naše kulturne stvaraoce, čime će se poboljšati kvalitet obezbeđivanja potrebnih sredstava za njihovo stvaralaštvo, čime će se naravno stvoriti i značajnije ime Srbije na kulturnoj mapi sveta, prepoznatljivo ime Srbije, a već rekoh da je jedan od naših stavova, stavova moje poslaničke grupe, jeste da Srbija može od kulture da napravi značajan izvozni proizvod.
Želim izneti još neke smislene primedbe reprezentativnih umetničkih udruženja. Dakle, prevođenje stručnih i naučnih tekstova ne može se smatrati umetničkom delatnošću zato što bavljenje umetnošću podrazumeva stvaranje kreativnih autorskih dela koji sadrže određena estetska obeležja i koja kod konzumenta tih dela izazivaju estetski doživljaj.
U najširem smislu tog pojma, stručni i naučni prevodioci se bave prevođenjem tehničke, pravne, poslovne i naučne dokumentacije, kao i drugih ne umetničkih tekstova, ugovora, krštenica, izvoda iz sudskih registara, uputstava za upotrebu tehničkih aparata i slično. Dakle, njihova svaka kreativnost je tu u potpunosti neizvodljiva.
Navedeni dokumenti i tekstovi ne sadrže estetska obeležja i nemaju za cilj izazivanje estetskog doživljaja. Oni su samo informativnog sadržaja. Njihovi pisci nemaju prostor ni ambiciju da u njima ispolje autorsku kreativnost. Samim tim, ni prevodi tih tekstova ne mogu pretendovati na svrstavanje u neku od umetničkih oblasti, pa ni u književnost. Teorija književnosti, kao jedina disciplina čije se postavke u ovom slučaju mogu smatrati merodavnim, nedvosmisleno svrstava u književnost, dakle u umetnost, književno prevođenje, prevođenje književnih umetničkih dela, ali ne i prevođenje stručne i naučne dokumentacije. Iako se ne može smatrati umetničkom delatnošću, prevođenje stručnih i naučnih tekstova može biti tretirano kao bavljenje kulturom u širem smislu, ako pod pojmom kultura podrazumevamo sve civilizacijske tekovine – nauka, privreda, poljoprivreda, pravo, ekonomija, politika, građevinarstvo, matematika, fizika itd.
Takođe, predlaže se uvođenje projekata od opšteg interesa u kulturi, čime bi se po mišljenju ovih udruženja obezbedio kontinuirani rad i strateški razvoj festivala, manifestacija i drugih projekata čiji je kredibilitet potvrđen dugogodišnjim postojanjem, kvalitetom umetničkih i kulturnih programa, kao i predloženim petogodišnjim planom sa kojim konkuriše. Dosadašnji diskontinuitet u podršci značajnim manifestacijama često dovodi do neujednačenog kvaliteta njihove umetničke ponude, a organizatori ovih značajnih projekata nemaju mogućnost ostvarivanja dugoročnih ciljeva, a time kvalitet kulturnih sadržaja znatno devalvira. Postojanjem institucija, projekata od opšteg interesa u kulturi, država bi imala mogućnost da implementira strategiju kulturnog razvoja u praksi.
Poslanička grupa Nove Srbije u danu za glasanje daće podršku izmenama i dopunama Zakona o kulturi, smatrajući da na ovaj način doprinosimo da se kultura nadalje vaspitava u našem društvu, u jednom pozitivnom smeru i da ćemo doprineti da zaista pravi kulturni sadržaji dobiju više razumevanja u današnjem trenutku kada je to neophodno. Hvala lepo.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Branka Karavidić. Izvolite.

Zahvaljujem, gospodine predsedavajući.
Poštovani gospodine ministre sa saradnicima, Predlog izmena i dopuna Zakona o kulturi već je šest meseci u parlamentu i moram priznati da sam očekivala da ćete ga povući iz procedure. Ne iz razloga što je moje mišljenje o predloženim izmenama izuzetno loše, već zbog toga što nema udruženja iz oblasti kulture ili ustanove kulture koja nisu negativno reagovala na predložene izmene zakona.
Na izmene zakona reagovao je i Savet za kulturu, naravno, brojnim primedbama. Reagovala je i javnost negativno. Mogu samo da pohvalim vaše istrajavanje na tome da ovaj i ovakav Predlog zakona ostane u proceduri i pored svih negativnih kritika. To su na žalost jedine reči hvale koje mogu da kažem o ovom Predlogu zakona.
Koje poruke Vlada šalje javnosti i kulturnim poslenicima predlaganjem ovih izmena zakona? Vlada je jasno poručila – ne damo novac iz republičkog budžeta, ukidamo tzv. nacionalne penzije, jer štedimo. Zatim, kaže – hoćemo da kontrolišemo sve ustanove kulture degradirajući upravne odbore, jasno je rečeno – mi biramo direktore.
Zatim, ukidamo ustanove kulture od nacionalnog značaja, jer kažete – ima ih previše, a treba ih prioritetno finansirati iz budžeta Republike, i to je, naravno, veliki problem.
Nacionalni savet za kulturu u ovom sastavu nam nije partner i blizak saradnik, jer ne razume svoje nadležnosti, naročito u odnosu na Ministarstvo, kako vi kažete.
Ovo su ključne poruke Vlade svima koji su na bilo koji način uključeni u kulturnu delatnost. Moto – ne damo novac iz budžeta, ostvarićemo značajne uštede, provlači se kroz mnoge odredbe ovoga predloga izmena zakona.
Sa penzionera i zaposlenih u javnom sektoru kojima su smanjene penzije i plate, preko uvođenja akciza za električnu energiju, prešlo se i na ukidanje tzv. nacionalnih penzija, ukidanje statusa ustanova kulture od nacionalnog značaja, ukidanje obaveza uplate doprinosa iz budžeta istaknutim umetnicima i tako redom.
Gospodine ministre, verovatno vam je poznato – ova priča nema kraj. Ali, u međuvremenu će premijer, na kraju svakoga meseca, objaviti da su postignute neverovatne uštede u visini od nekoliko stotina miliona dinara mesečno.
Gospodine ministre, da li su vaše ideje ukidanje tzv. nacionalnih penzija i statusa ustanova kulture od nacionalnog značaja? Da li se možda to od vas tražilo? Da li ste se suprotstavili ovim prosto neverovatnim idejama? Na koji način štitite resor na čijem ste čelu? Za neverovati je i obrazloženje kojim opisujete cilj koji se postiže ukidanjem priznanja za vrhunski doprinos u kulturi.
Kažete da je dodela tzv. nacionalnih penzija istaknutim delatnicima u kulturu u praktičnoj primeni pokazala efekte koji su očekivani, te je iz tih razloga predlog da se ovaj institut briše iz zakona. Da li to znači da Ministarstvo pretpostavlja da nema, a neće ni biti više, istaknutih delatnika u kulturi? Vaše obrazloženje da se, kako kažete, „ukidanjem nacionalnih penzija želi postići da se prekine diskusija u javnosti koja je svake godine kada se ovo priznanje dodeljivalo u značajnoj meri kompromitovala i predložene kandidate i članove komisija koji su ih predlagali“ – vaše obrazloženje je prosto skandalozno. I ovde nije kraj.
U nastavku vi kažete da ne postoji drugi način da se ovaj problem reši i izbegne diskusija u javnosti, te se zato ovaj član briše. Dakle, nacionalne penzije se ukidaju jer Vlada ne želi nikakve diskusije u javnosti u vezi dodela istih, a drugo rešenje ne ume da nađe. Naravno, ponavljam – skandal.
Da li Vlada ima nameru da briše sve one članove raznih zakona koji izazivaju, kako vi kažete „diskusiju“? Naravno da ne. Brisaće samo one koji će u budžetu ostvariti značajnu uštedu.
Olako ste, gospodine ministre, doneli ovakvu odluku, bez argumenata, sa neverovatnim obrazloženjem. Nažalost, ostaćete upamćeni po tome, a ne po obnovljenom Narodnom muzeju ili Muzeju savremene umetnosti.
Na ovaj način Vlada pokazuje istaknutim kulturnim delatnicima koliko ih ceni i kakav odnos ima prema njima i njihovom radu. Pokazuje i nebrigu o tome da li će dostojanstveno završiti svoje karijere kada ne budu više u žiži javnosti. I neko bi pitao – kad ima za sportiste, zašto nema za istaknute kulturne radnike? Da li je ministar Udovičić bio uporniji od vas, ili je politika ove Vlade – hleba i igara? Nažalost, vaš odgovor već znamo. Imali smo prilike da to od vas čujemo, a znamo da će i zahvaljujući ovakvim odlukama Vlade, mnogi sada istaknuti, kulturni radnici, završiti u Čkaljinim cipelama. Pretpostavljam da ste upoznati sa teškim penzionerskim danima našeg istaknutog umetnika, tako popularnog u celoj bivšoj državi.
Gospodine ministre, odustanite od ukidanja tzv. nacionalnih penzija. Dosledno se držite važeće Uredbe o bližim uslovima i načinu dodele priznanja za vrhunski doprinos nacionalnoj kulturi i ostalom. Bliže uslove i način dodele priznanja utvrđuje Vlada. Vi ste, naravno, odgovorni.
Ukidanje instituta ustanova kulture od nacionalnog značaja je takođe očigledna nesposobnost Vlade i Ministarstva da strogo poštuje zakon. U obrazloženju za ukidanje instituta ustanova kulture od nacionalnog značaja kažete da su „u praksi dodeljivanja statusa nastali problemi, jer se ispostavilo da veliki broj ustanova želi da dobije ovaj status, te je to dovelo do toga da se devalvira značaj tako važnog statusa“. Preveliki broj ustanova je dobio ovako značajan status nadajući se i prioritetnom finansiranju iz budžeta Republike.
Za devalvaciju značaja ovog statusa odgovorno je Ministarstvo i Vlada, olako dodeljujući status mnogim ustanovama kulture. Podsetiću vas da se status stiče aktom Vlade, na predlog Ministarstva, uz mišljenje Saveta, a sama Vlada bliže uređuje uslove, kriterijume i način sticanja i oduzimanja statusa ustanove kulture od nacionalnog značaja.
U ovom slučaju je vrlo bitan stav 3. člana 52. postojećeg Zakona, koji kaže da se „status može i oduzeti u postupku i na način na koji je stečen“. Dakle, Ministarstvo umesto da preispita sve dodeljene statuse i revidira listu, tako što će predložiti Vladi da oduzme status onim ustanovama kulture koje ne ispunjavaju kriterijume, ono ukida institut ustanova kulture od nacionalnog značaja.
Gospodine ministre, na sajtu vašeg Ministarstva sam pronašla da je Vlada usvojila konačan predlog Ministarstva 30. 04. 2013. godine, kojim je doneta odluka o ustanovama kulture koje su dobile status od nacionalnog značaja. Na listi je 60 ustanova. Znam, reći ćete – to je uradila neka druga Vlada, a ne ova. Vašom krivicom je devalviran status institucija od nacionalnog značaja. Nema opravdanja da se ovaj institut briše. Odredbe čl. 52, 53. i 54. su savršeno jasne, pa i finansiranje ustanova kulture od nacionalnog značaja potpuno je jasno definisano, samo je neophodno da se lista od 60 ustanova revidira. Ali, lakše je bilo ukinuti status nego revidirati listu ustanova.
Kažete kod promena odredbi koje se odnose na izbor direktora, da su sve promene u cilju izbora što kvalitetnijih kadrova, a oni bi bili izabrani putem javnih konkursa. To zaista cenim, to zvuči progresivno, dobro do momenta dok se izmene zakona ne pogledaju podrobnije.
Ovim izmenama hoćete da kontrolišete upravne odbore tako što ih direktno degradirate praveći od njih samo uslužne servise. Naime, u postojećem zakonu upravni odbor je raspisivao javni konkurs za izbor direktora, odlučivao o izboru kandidata i predlog dostavljao osnivaču. Sada po ovom predlogu, upravni odbor po završenom konkursu obavlja razgovor sa kandidatima i osnivaču dostavlja obrazloženi predlog liste kandidata. Osnivač imenuje direktora ustanove sa liste. Dakle, upravni odbor ne odlučuje o kandidatu za direktora ustanove.
Kao obrazloženje za ovu izmenu kažete da će se sprečiti moguće zloupotrebe, ovlašćenja iz zakona koja su u praksi dovodila do loših kadrovskih rešenja. Ko garantuje da će osnivač drugačije i zasigurno odabrati boljeg direktora?
Ni odnos Ministarstva prema Nacionalnom savetu za kulturu nije sjajan. Zašto se sa izmenama odredbi koje uređuju materijalni i statusni položaj ovog tela nije krenulo na vreme? Ni ovoga puta izmene, sem donekle rešenog materijalnog pitanja, nisu donele ništa novo. Naprotiv, umesto da Savet učestvuje u izradi strategije razvoja kulture, on ovim izmenama samo razmatra i daje mišljenje o predlogu strategije i daje ocenu izvršenja.
Ako Savet čine stručnjaci iz različitih oblasti kulture, zašto pre donošenja zakona ne daje svoje mišljenje i sugestije o njima? Nacionalni savet za kulturu kaže da je na ovaj nacrt zakona dao 20 predloga izmena, 17 je odbijeno, jedna prihvaćena, a dve delimično. Očigledno je da Savet razume svoj posao, štiti kulturne delatnosti, a vi mu spočitavate da ne razume svoje nadležnosti, a naročito u odnosu na Ministarstvo.
Postoji još niz zamerki na Predlog izmena zakona o kojima ćemo pričati u raspravi u pojedinostima.
Na kraju, ne mogu da se nekako otmem utisku koji se sam nameće - šta još reći o zakonu koji iz oblasti kulturnih delatnosti izbacuje umetničku fotografiju, a uvodi cirkus?
Poslanička grupa Boris Tadić-SDS, Zajedno za Srbiju i Zeleni Srbije neće podržati ovaj predlog zakona. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.
Reč ima ministar Ivan Tasovac. Izvolite.

Hvala vam veliko na ovako iscrpnoj diskusiji, ali mi se ovde nekako nameću dva pitanja, kao da niste pažljivo pročitali zakon.
Recimo, konkretno krenuću od kraja, vezano za umetničku fotografiju. Ona, pod jedan, potpada pod vizuelne umetnosti, a zatim se i pominje u drugim članovima zakona, čak i specifično.
Međutim, slušajući vas, stekao sam utisak da smo naprosto od 2009. godine mi imali jedan potpuno savršeno uređen sistem kulture, u kome je apsolutno sve funkcionisalo, u kome su se tačno znala pravila, a onda je došao neki zli ministar koji je rešio da menja tu potpuno savršenu idilu.
Dakle, pokušaću da na neki način sažmem vašu diskusiju i da vam dam odgovore na pitanja.
Vaša prva teza je bila da Vlada šalje poruku – ne damo novac iz republičkog budžeta jer štedimo. Jedino tačno u vašoj rečenici je da štedimo, a logički to znači da nismo u mogućnosti da damo veći novac. Ali, zbog toga imamo jasno izgrađene prioritete, tako da ću vam samo skrenuti pažnju na nekoliko činjenica. Ove godine je najveći budžet za kinematografiju izdvojen u, ja mislim, poslednjih 20-30 godina. To je stvar koju me čudi da niste primetili.
Takođe ću vas podsetiti kako je vraćen konkurs za otkup dela savremene umetnosti koje su nastale u poslednjih pet godina. Tu je budžet 120 miliona. Prošle nedelje je bila prezentacija našeg rada koja će nas predstavljati na Bijenalu arhitekture u Veneciji. Tu je takođe izdvojena najveća količina sredstava od kada se Srbija predstavlja na Bijenalu.
Tako da, onog trenutka kada odredite šta su prioriteti, tog trenutka jednostavno vi i dajete zamajac kulturi. To je jedan proces. Ne volim sebe da citiram, ali kultura se ne stvar na nebu, nego na zemlji. Ona je značajan činilac i pokretač i ekonomskog i razvoja, ali bez jake ekonomije vi ne možete ni da ulažete onoliko koliko bi mi želeli u kulturu. Isto tako, bez jake kulture vi nemate uspešno društvo, i to je jedna od stvari u kojoj se mi apsolutno slažemo.
Što se tiče institucija kulture od nacionalnog značaja, postoji jedan elementarni problem koji je od samog početka. Znači, izuzev naziva koji je stavljen u prethodni zakon i koji zaista zvuči krajnje efektno, bez obzira što su tu proglašene za institucije kulture od nacionalnog značaja i one institucije koje to uopšte nisu, poput Kulturno prosvetne zajednice, ili su stavljene u poređenje, recimo, Gvarnerijus centar zajedno sa nečim što… Neću sada da ulazim uopšte u detalje. Međutim, tu se nameće jedan problem koji je problem finansiranja, odnosno budžetske prirode.
Dakle, s obzirom da su različiti osnivači, vi obesmišljavate kompletno institut konkursa i transparentnost konkursa ukoliko neke institucije imaju prioritet u finansiranju. Čemu tada konkursi? Tada je potrebno sve institucije od nacionalnog značaja prebaciti na republički nivo. To je jedna od stvari koja se, uzgred budi rečeno, nije poštovala od samog donošenja zakona, kao i one stavke koje su zatim proglašene neustavnim.
Što se tiče nacionalnih penzija, prethodni zakon, na koji danas donosimo izmene i dopune zakona, ograničio se da Vlada može dodeliti priznanje u vidu doživotnog mesečnog novčanog primanja umetniku, odnosno stručnjaku u kulturi za vrhunski doprinos nacionalnoj kulturi, odnosno kulturi nacionalnih manjina. Međutim, svi su ovde propustili da postoji član 13. koji jasno kaže – radi podsticanja kulturnog stvaralaštva i kulturne delatnosti, Vlada utvrđuje republičke nagrade za poseban doprinos razvoju u kulturi i kriterijume za njihovu dodelu. Dakle, mi smo ostavili prostor na koji ćemo moći da nagradimo one najznačajnije umetnike čiji rad apsolutno prepoznajemo.
Međutim, ja zaista apelujem na vas da se ne igramo sa tom vrstom demagogije oko vaše zabrinutosti, zato što nešto što se zove nagrada za vrhunski doprinos nacionalnoj kulturi ne smemo svesti na nivo nečega što se tretira kao socijalna pomoć.
Dalje, izbor direktora i što se tiče konkursa za izbor direktora, mislim da je on ovim znatno, ne da mislim, nego sam uveren da je znatno unapređen, zato što upravni odbori moraju da razmatraju sve kandidate i da daju obrazloženje za sve kandidate, a ne sada da šalju ime samo jednog kandidata. To na neki način predstavlja i veću pravnu zaštitu za sve ostale kandidate koji će imati uvid u kompletnu dokumentaciju i na taj način ćemo imati mnogo transparentnije konkurse širom Srbije, što mislim da će značajno doprineti profesionalizaciji.
Ja razumem apsolutno i zapravo mi je drago zbog toga što je ovoliko burna rasprava oko izmena i dopuna Zakona o kulturi koja traje već mesecima, što potvrđuje zapravo važnost kulture. Samo ću vas podsetiti, pre neki dan sam gledao jednostavno pres kliping koji je bio vezan za ovaj Zakon iz 2009. godine i, izuzev onih ljudi koji su ga sami donosili, a sada ga kritikuju, većina javnosti ga je takođe kritikovala. Tako da, jednostavno, kada donosite zakon koji je vezan za kulturu, koja je toliko široka oblast, vi vrlo teško da ćete postići potpuni konsenzus u društvu.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Vesna Marjanović. Izvolite.

Zahvaljujem.
Gospodine predsedavajući, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, pažljivo sam, naravno, slušala gospodina ministra u njegovom uvodnom izlaganju. Moram da priznam da je njegov govor, imajući u vidu sve okolnosti i svu strast koja se podigla povodom usvajanja ovog zakona, koja je trajala nekoliko meseci, više ličio na govor nekog birokrate ili nekoga od nas političara koji, tako da kažem, govorimo o nekim opštim mestima, principima koji su više na nebu nego na zemlji, kako bi ministar želeo da kaže.
Inače, on je u javnosti bio poznat po tome što je imao veliku strast, i kao umetnik i kao javna ličnost, da se bori za umetnost, da se bori, u svoje vreme, za filharmoniju i zbog toga je, ja mislim, u vreme kada je izabran, izabran skoro potpunim konsenzusom i javnosti i naravno Vlade Republike Srbije na mesto na kome se danas nalazi.
Nažalost, dve godine kasnije, ili možda nešto više, u njegovom govoru, u vašem govoru, gospodine ministre, ne prepoznajem više tu strast. Ja inače smatram da nema politike dobre bez strasti, a još manje ima dobre umetnosti bez strasti. Ako govorimo o nebu i zemlji, želela bih da postavim pitanje – ko donosi odluke na nebu a ko na zemlji, ako se potpuno ignorišu i zanemaruju konkretne primedbe, amandmani i vrlo strastvena reakcija javnosti na ovaj zakon, a ko donosi odluke na nebu ili na zemlji ukoliko uvažava ono što su konkretni problemi umetnika?
Mi nismo danas imali priliku da vas čujemo na Odboru i sada je možda prilika da vas čujemo jer nas, kao poslanike, zanima šta je politički cilj donošenja ovih izmena i dopuna. Šta će umetnici i institucije kulture imati od ovog zakona, pošto se ovaj zakon upravo odnosi na njih, a mi smo danas predstavnike njihove imali na Odboru i mogli smo da čujemo njihovo mišljenje ne prvi put? Podsetiću vas, čuli smo njihovo mišljenje na javnom slušanju decembra 2014. godine, o tome postoji stenogram, čuli smo njihovo mišljenje ovde na sastanku u novembru 2015. godine i o tome takođe postoji beleška.
Pitam vas – ko je od stručne javnosti podržao odredbe ovog zakona, one osnovne odredbe ovog zakona i one osnovne promene? Da li je to Nacionalni savet za kulturu? Nije. Da li je to ULUS, ULUPUDS, da li je to Udruženje baletskih umetnika, da li je to Udruženje dramskih umetnika, da li su to direktori nacionalnih ustanova kulture, da li su to umetnici, pojedinci, da li su to nosioci nacionalnih priznanja za vrhunski doprinos kulturi u Republici Srbiji? Mislim da gotovo nećete naći nijednog od njih koji će ovo podržati.
Htela bih i ovo da kažem, vi ste me sada podsetili na javnu raspravu koja se održala 2009. godine u Skupštini, kada je donet prvi sistemski Zakon o kulturi. Tačno je da je bilo mnogo kritika, tačno je da smo imali burne rasprave ovde u Skupštini i na drugim mestima, ali je takođe tačno da je više od polovine, ako ne i svaki amandman koji je tada predložen, tadašnji ministar kulture prihvatio i uneo u tadašnji Predlog zakona, što, nažalost, ovog puta nije slučaj.
Ono što smatram, takođe, jeste da je ponižavajuće da se u periodu pred raspisivanje izbora ostavlja utisak da vi, gospodine ministre, i vaše ministarstvo čisti fioke i stavlja na dnevni red jedan tako važan sistemski zakon, tako što ćemo ga sada otaljavati, iako je šest meseci ležao u prašini ovde u proceduri republičke Skupštine.
Smatramo mi u Demokratskoj stranci i zbog toga je naša poslanička grupa podnela oko 40 amandmana, dakle skoro na svaki član ovog zakona, da on u sebi nosi sasvim pogrešna rešenja, da je on suprotan interesima kulture i umetnika, a nažalost da je prilično u velikom broju odredaba konfuzan, nejasan, a nažalost i nepismen, što ćemo dokazati obrazlaganjem i danas u načelnoj raspravi, a posebno kada budemo razgovarali o amandmanima, što je, po mom mišljenju, složićete se verujem i vi, nedopustivo za jedno takvo ministarstvo kao što je Ministarstvo kulture.
Ono što odlikuje ovaj zakon je pre svega nedemokratski pristup kulturi. On pokušava da centralizuje odlučivanje u liku jednog čoveka, to je ličnost ministra. Oduzima se mogućnost umetnicima i stručnjacima da utiču na izbor direktora ustanova kulture, proširuje se, samim tim, mogućnost za politički i partijski uticaj prilikom njihovog izbora, povećava se odgovornost i obaveza zaposlenih u kulturi, a pogotovo samostalnih umetnika, te se u ovom zakonu nalazi nedopustiva odredba da ministarstvo usvaja plan rada udruženja koja su registrovana po Zakonu o udruženjima i koja su autonomna u svom radu, dakle, nije ih osnovalo ministarstvo, da ima pravo da usvaja njihov plan rada.
Ovde se pojavljuje jedna neverovatna okolnost u članu 5, da se Ministarstvo kulture određuje prema kulturi kao potpuno tržišnoj delatnosti, tražeći da se ovaj zakon usaglasi sa Zakonom o kontroli državne pomoći, koji se pre svega odnosi na učesnike na slobodnom tržištu i na subjekte koji se bave privrednom delatnošću. Ono što je zanimljivo, ovaj zakon ne traži usaglašavanje sa drugim zakonima koji su od vitalnog značaja za rad umetnika i ustanova, to je Zakon o obaveznom socijalnom i zdravstvenom osiguranju, to je Zakon o javnim nabavkama, to je Zakon o budžetskom sistemu, to je Zakon o radu.
Ono što je izazvalo, nažalost, ili na sreću, najviše polemike u javnosti, to je, naravno, dodeljivanje nacionalnih priznanja za doprinos kulturi u Republici Srbiji. Ovde je čak rečeno da je rezultat ovih izbora dosadašnjih i rada konkursa i dodele tih priznanja kompromitovalo ljude, da je ceo taj proces kompromitovan. Vi ste, gospodine ministre, upotrebili reči - da bismo bolje prošli kada bismo na tomboli birali, to se izgovorili na Javnom servisu, umetnike. Ja nemam vremena da pročitam imena ljudi koji su ova priznanja dobili, ima ih mnogo, oko 374-400.
Znači, samo da postavim pitanje – da li su David Albahari, Radmila Bakočević, Svetlana Bojković, Ratko Božović, Bisera Veletanlić, Vladimir Veličković, Branka Veselinović, Milan Vlajčić, Sonja Vukićević, Duško Gojković, Stjepko Gut, Filip David, Milena Dravić, Dragan Nikolić, Bora Dugić, Bata Živojinović, Puriša Đorđević i mnogo, mnogo drugih ljudi kompromitovani ljudi? Ili su to ljudi koji su ceo svoj životni vek proveli ostavljajući trag i dela za kulturu ili, ako hoćete, za identitet onoga što čini sve nas kao građane Republike Srbije? To što je bilo uticaja o kojima se ovde govorilo, pa su neki ljudi dobili priznanja a da ih nisu zaslužili, prvo, danas smo čuli od kolege Dragojevića, on se bavi kod nas u odboru matematikom, da je to jedan mali procenat od 3-4%, i radi se o ljudima koji su tu došli političkim uticajem, a ne uticajem umetnika.
Znači, mi, političari, smo dezavuisali ovaj proces i vršili nedozvoljen pritisak. Zašto kažnjavamo umetnike zbog toga? To isto važi i za institucije kulture od nacionalnog značaja. Zašto je ministarstvo gospodina Petkovića taj status dalo ne znam koliko, 60 ustanova, ako se ne varam, možda i više? Pa revidirajte. Ukinite to zvanje nekima. Ali, zašto ukinuti to zvanje Jugoslovenskoj kinoteci, Narodnom pozorištu, Jugoslovenskom dramskom pozorištu? O čemu se radi? Zar mi ne treba da se ponosimo tim institucijama koje su izdržale test vremena? Zar one ne treba da imaju tu oznaku i da zbog toga, naravno, imaju i određen prioritet u finansiranju? To je isto jedna farsa oko finansiranja, zakon je vrlo jasan kako se finansiraju ustanove od nacionalnog značaja. Nema tu nikakvih većih troškova. Ne bih sada ulazila u to, nemam dovoljno vremena, ali ću govoriti o tome kada budemo govorili o amandmanima.
Moja koleginica Karavidić je govorila o licemerju koje ovde postoji, kada je u pitanju sport i kultura.
Vi ste, što je zaista po mom mišljenju, možda i nečuveno, da ministar kulture kaže – nema dovoljno jasnih kriterijuma za određivanje vrednosti u kulturi, to je mnogo lakše u sportu. Pa, valjda sad treba i umetnike da merimo štopericom ili da ih pustimo da trče, ili ne znam, da se bave nekim sportom? Da ako je to stvarno tako, ako je tombola jedino rešenje - da li ste vi kao direktor Filharmonije primali muzičare tako što ste tombolom ih primali, ili ste verovatno primali ljudi koji su ispunjavali kriterijume da mogu da sviraju u toj prestižnoj instituciji?
Takođe, moram da istaknem problem ne donošenja strategije o razvoju kulture Republike Srbije. Vaši saradnici su nam jutros objašnjavali da treba prvo zakon da se donese, a potom strategija. Ja se sa tim ne slažem, ali čak i da postoje drugačija mišljenja, vaša je obaveza bila po Zakonu o kulturi da poštujete taj Zakon i da je ta strategija trebala biti doneta još 2011. godine.
I, ono što je činjenica, to je da do vašeg dolaska na čelo Ministarstva, svaki prethodni ministar je bar započinjao rad na toj strategiji, zaključno sa gospodinom Petkovićem, koji je bio vaš neposredni prethodnik. Od trenutka kada ste vi preuzeli Ministarstvo svaki rad na donošenju strategije je stao. Još uvek ne razumemo razloge zbog čega se to desilo.
Na kraju, pozivanje na javnu raspravu, mislim da smo jutros to čuli od predstavnika umetničkih udruženja, mislim da je farsa. Ponovljeno je više puta da su na javnim raspravama, koje ste organizovali u Nišu, Novom Sadu i Beogradu, se prvo pojavio veoma mali broj ljudi, pardon, da vi niste bili prisutni na svim tim raspravama, a vi ste odgovorni, politički odgovorni da čujete primedbe, da nije bilo zapisnika i da na kraju najveći broj primedaba uopšte nije usvojen. O tome govori i stenogram sa javnog slušanja koje je održano u ovoj skupštini. Dakle, čemu javna rasprava ako se zapravo sve primedbe ignorišu, ili 90% primedaba ignoriše? To je, po mom mišljenju, mislim farsa.
Što se međunarodne saradnje tiče, koju ističete kao veoma značajni deo ovih izmena. Biće prilike, razgovaraćemo o članu 42. koji po mom mišljenju ne da ne podstiče međunarodnu saradnju, nego je direktno ugrožava. Zabranjujući institucijama da učestvuju na konkursima godišnjim, gde su se do sada uvek dobijala sredstva za međunarodnu saradnju, a uvodeći jedan potpuno nejasan institut koji se zove – organizacija koja u inostranstvu se bave promovisanjem naše kulture. Pa, koje su to organizacije? Jesu li to strane organizacije registrovane u inostranstvu i da li to znači da naše institucije više nemaju pravo da promovišu našu kulturu u međunarodnoj zajednici?
Htela bih na kraju, da kažem i sledeće, pokušavam da to uradim na jedan pristojan način, ali rekla sam na početku. Prvo, uvredljivo je obrazloženje koje ste dali u ovom zakonu. Evo, pozivam narodne poslanike, ako žele da pronađu objašnjenje za bilo koje od ovih rešenja koja su predložena, neće ih uglavnom naći u obrazloženju, a što je najstrašnije u pojedinim slučajevima se dešava da dolazi do materijalnih grešaka gde se poziva u obrazloženju na neki drugi član u kome uopšte ne stoji ono što je predloženo u osnovnom tekstu zakona.
O tome da se brkaju pojmovi, pa se u pola zakona koristi reč područje, u drugoj polovini reči delatnost, od toga da se pojavljuju reči organ umetnosti, koji ne postoji ni u pravnom ni u kulturnom životu, znači deluje kao da neko nije pročitao zakon, izvršio pravopisnu korekciju zakona. O tome, da ne govorim i smatram da je to na neki način uvredljivo.
Želim na kraju da kažem i da vas zamolim, da u današnjoj raspravi vi nama kažete na koji način će ovi zakoni poboljšati položaj umetnika i naših institucija? Naši samostalni umetnici, u sve većem broju ne mogu da se leče, nemaju zdravstvene knjižice i veoma su socijalno ugroženi, a nismo primetili da ste pokrenuli bilo kakvu inicijativu da se ta stvar poboljša, niti se takav neki predlog se pojavio u Predlogu zakona koji je pred nama.
Dakle, ja vas na to pozivam da čujemo vaše odgovore i ponoviću, da poslanička grupa DS smatra da je ovaj zakon toliko loš da bi za Vladu bilo najbolje da ga povuče, a ako ga ne povuče da probamo bar malo da ga popravimo tako što ćete ozbiljno uvažiti veliki broj amandmana koje smo podneli na ovaj zakon. Hvala.

Reč ima ministar Ivan Tasovac. Izvolite.

Hvala vam na iscrpnoj diskusiji, potrudiću se da odgovorim, nadam se na sva vaša pitanja. Za početak, vezano za zdravstvene knjižice samostalnih umetnika, to je jedan od problema kojim se bavimo zajedno sa Gradom Beogradom. Problem je nastao, zapravo, zbog dugovanja iz vremena kada ste vi bili u gradskoj upravi i zapravo ono što se sada dešava, to su kamate na doprinose koje niste uplaćivali na vreme.
Ne znam kako to da sročim, ali izvinjavam se ukoliko vam najviše smeta odsustvo strasti u onome što govorim, naprosto, mislim da je tema kojom se bavimo jako ozbiljna, jako kompleksna. Mi na ovome radimo jako studiozno i trudim se, jednostavno zbog osetljivosti ove teme, zbog potpune svesti o tome da na neki način manipulišete osećajima ljudi, vezano za umetnike koji su zauzeli svoje mesto već ne samo u istoriji naše kulture, već apsolutno u srcima svih ljudi. Jednostavno se trudim da vrlo merim reči.
Čini mi se da vi ne razlikujete dovoljno pojam umetnosti od pojma kulture. Kada sam govorio o tome da je teško ustanoviti kriterijume, to je zato što je vrlo teško kriterijume koji su vezani za umetnost gde vi imate određen broj međunarodnih nagrada ili domaćih nagrada koje možete da stavite nekako u kompeticiju, a šta raditi kompletno sa sektorom zaštite. Znači, jednostavno kroz ovu tačku 13. zakona koju smo ostavili mi otvaramo prostor da možemo da vrednujemo one ljude koji su dali poseban doprinos i pri tome širimo taj krug ljudi da ne moraju da čekaju da odu u penziju da bi dobili tu vrstu nacionalnog priznanja.
Ne znam da li je put do pakla popločan dobrim namerama, ali sam siguran da put do raja nije popločan lošim namerama, ali mi se čini da je jednostavno pominjanje broja amandmana koji su bili usvojeni, prvo niste dali tačan broj, zato što je kolega sedeo, koji sedi pored mene na istom mestu i kada je usvajan prethodni zakon, a ako se ne varam najveći broj amandmana koji su usvojeni u poslednjem trenutku su bili amandmani Gorice Mojović.
Što se tiče ustanova kulture od nacionalnog značaja, Beogradska filharmonija je bila jedna od tih institucija i nismo videli nikakav benefit od toga izuzev što smo imali, kako da vam kažem, jednu titulu. Možda ste zaboravili kada je ovde bila javna rasprava koju ste nazvali, javno slušanje u Skupštini, koju ste nazvali farsom, ja nikada ne bih sebi dozvolio da bilo koje javno slušanje u Narodnoj skupštini Srbije nazovem farsom.
Ovde je bio prisutan direktor Srpskog narodnog pozorišta i na moje konkretno pitanje – da li je imao bilo kakvu finansijsku korist, da li je imalo pozorište, da li je imalo bilo šta od te titule ustanove kulture od nacionalnog značaja? On je čovek vrlo jasno rekao da nije. To mogu ja da vam potvrdim kao direktor Beogradske filharmonije, bivši, i to može da vam potvrdi svaki sadašnji direktor čija institucija nosi to zvanje.
Meni se čini da jednostavno kroz uspeh institucija, kroz njihovu prisutnost u javnosti se jednostavno stiče taj naziv. I to nije formalna stvar, mislim nesporno je, verovatno se i vi radujete što je samu izložbu Ruske avangarde u Muzeju Jugoslavije za prvih mesec dana videlo preko deset hiljada ljudi.
Samo da nešto ne propustim. Da li je bilo još nekih…
Da, vratio bih se na temu koja je za mene izuzetno senzitivna. To je tema nacionalnih penzija. Čini mi se da, prva stvar, ne postoji mogućnost revidiranja postojećeg spiska. Tu se nalaze neka od najuglednijih imena naše umetničke, pre svega umetničke scene, ali moram da vam kažem da je spisak onih koji su ostali uskraćeni za ta nacionalna priznanja daleko, daleko veći.
Kao neko ko je odrastao u umetničkoj porodici, zarad zaštite integriteta tih ljudi i njihovog dostojanstva neću čitati njihova imena, a ono samo što sam tokom jutra danas pobrojao, to je zapravo skoro ista tolika lista kolika je i lista sadašnjih nosilaca tog priznanja.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Dušica Stojković. Izvolite.