Zahvaljujem gospodine predsedavajući.
Uvaženi ministre, poštovani gosti iz Ministarstva, koleginice i kolege, poštovani građani, cenjene Nišlije, danas govorimo o Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o kulturi. Čuli ste puno različitih diskusija i različitih stavova, ali ono što je suština ovih izmena možemo grupisati u delu koji se tiče izbora direktora ustanova u kulturi, zatim nešto što se tiče nacionalnih saveta, nacionalna priznanja i finansiranje projekata u kulturi. To je nešto što je sada vrlo moderno. Više ne postoji klasično budžetsko finansiranje, nego imamo finansiranje projekata u kulturi, da bi najkvalitetniji projekti mogli da dobiju najviše sredstava i da urade afirmaciju u svojoj oblasti na najbolji način.
Ono što su drugi poslanici skupštinske većine govorili na početku, kako će glasati kad dođe Dan za glasanje, sudeći po razmišljanju ministra i odgovora na sve sugestije i primedbe koje je imao, sudeći na osnovu onoga što je danas bilo na Odboru za kulturu, evo, ministre, ja ispred stranke Zajedno za Srbiju neću glasati za vaš zakon, jer mislim da je zakon ne loš nego jako loš, pa ću vam u narednim minutima pokušati da objasnim, a i građanima koji, ja se nadam, gledaju ovo, zbog čega ne želim da glasam za ovo.
O nacionalnim savetima su dovoljno govorile moje koleginice Branka Karavidić i Vesna Marjanović, pa ja ne bih to ponavljao i oduzimao vreme kolegama poslanicima. Par reči o nadzornim odborima, ustanova i izboru direktora. Po ovom novom zakonu, više nadzorni odbori neće birati, tj. upravni odbori neće birati direktora ustanova, nego će oni vršiti samo intervju i kompletnu dokumentaciju prosleđivati osnivaču, bilo da je to lokalna samouprava ili ministarstvo, koje će odlučivati i postavljati direktore. Uopšte ne vidim razlog zbog čega se to radi? U lokalnoj samoupravi možda sede ljudi koji ne znaju dovoljno stanje u kulturi, koji ne znaju dovoljno kadrove. U nadzorne i upravne odbore obično se biraju ljudi koji su tesno vezani poslom, hobijem, bilo čime za kulturu i koji mnogo bolje znaju te ljude koji se kandiduju za mesto rukovodioca te ustanove, nego neki administrativac ili političar iz lokalne samouprave.
Pošto je skupštinska većina postavila te upravne i nadzorne odbore, stvarno ne vidim razlog zbog čega ne verujete svojim članovima i političkim predstavnicima u tim ustanovama da mogu da izaberu kvalitetne direktore? Jeste da ima primera, recimo, kao u Nišu, znate, Narodno pozorište i sva fama koja je bila, svi argumenti da osoba koja je bila predložena, ne bih želeo sada o tome da pričam, ne bude direktor, jer nije u skladu sa zakonom, normalno, skupštinska većina, politika je rešila i čovek je i dalje direktor. Znači, uopšte ne vidim razlog zbog čega ovo radite? Jer, vi ste tada ovaj uslov od pet godina radnog staža preimenovali da to može da bude i neka studentska aktivnost na fakultetu Dramskih umetnosti, ali to ljudi iz medija mnogo bolje znaju, oni su to mnogo detaljnije obrađivali. Ja navodim kao primer da nema potrebe da odlučuje lokalna samouprava kada je upravni i nadzorni odbor Narodnog pozorišta to sasvim lepo rešio.
Ono što je jako bitno i o čemu bih ja želeo da pričam i da razmenim par razmišljanja sa vama, to je projektno finansiranje koje je, što se tiče ovog ministarstva, katastrofalno, bar što se tiče grada Niša. Ja ću podsetiti moje sugrađane kako to izgleda. Naime, Džez festival ili „Nišvil“, koji se tradicionalno održava svake godine, ove godine je od Ministarstva, pošto je uredno podneo dokumentaciju, dobio milion dinara, dok je grad od svog budžeta koji se puni 65% od predviđenog budžeta izdvojio ostatak para, a to je nekih 17 miliona dinara, iako su tražili, a mislim da bi Ministarstvo i trebalo da podrži, jer ne mogu sva kulturna dešavanja da se dešavaju u Beogradu, valjda ima nešto i van Beograda, ispod Save i Dunava. Ministarstvo je odlučilo da to ne bude bez para, nego je dalo jedan milion dinara. Hajde sada neko da kaže – i taj „Nišvil“ nije nešto, mada je to međunarodni festival.
„Filmski susreti“ koji su isto konkurisali za projektno finansiranje su dobili nešto oko tri miliona dinara, što je daleko, daleko manje od stvarnih potreba. Opet ponavljam, grad Niš, ma koliko želeo da nastavi tradiciju, teško to može. A podsetiću vas da „Filmski susreti“ traju još, ja sam bio mnogo mali, nisam ni u školu išao kad su oni počeli, a ja sam odavno bio mali.
Doživeli smo da Ministarstvo ne prepozna da takav jedan festival treba da traje, jer ima dugu, dugu tradiciju, i uputilo organizacioni odbor na grad, a ja kažem da grad sa 65% punjenja budžeta teško može da funkcioniše u onim osnovnim stvarima, a kamo li da finansira projekte iz kulture. Mada, kažem vam, grad je dao 19 miliona Filmske susrete, kako se ne bi prekidala tradicija i kako bi i u buduće leto u Nišu bilo prepoznatljivo po, s jedne strane Nišvilu, a s druge strane po Filmskim susretima.
Horske svečanosti koje su isto konkurisale za projekat kod Ministarstva dobili su nešto između miliona i dva dinara, što je beznačajno u odnosu na značaj svečanosti i tradicije koju ima i horova koji dolaze iz cele Evrope da se tu takmiče. Znači, da Ministarstvo nije prepoznalo da i u Nišu mogu da se dešavaju neka kulturna dešavanja, koja su bitna i afirmativna za Republiku Srbiju, dok recimo likovna kolonija u Sićevu, mislim da nije dobila ni dinar, i ako je konkurisala. Ne znam zbog čega likovna kolonija u Sićevu nije interesantna za Ministarstvo. Vaši savetnici vidim da će vam dati odgovor zbog čega je to tako.
Niške muzičke svečanosti – isto su katastrofalno prošle kod vašeg projektnog finansiranja. Ono što je interesantno, Omladinska filharmonija „Najisus“ pod dirigentskom palicom Zorna Antića je bila pozvana na internacionalni festival ozbiljne muzike, omladinski internacionalni festival u Los Anđelesu. Pošto grad nije mogao da finansira takvu aktivnost, a govorim o filharmoniji koju čine članovi muzičari iz 18 gradova Srbije, naše Ministarstvo je ponudilo jednu skromnu svotu novca, i taj hor nije otišao na takmičenje. Orkestar, izvinite. Izvinite, nije otišao na takmičenje. Zašto? Tu je ministar, verovatno će imati neki jak razlog i jako opravdanje, pošto celog dana slušamo kvalitetna opravdanja.
Ali, ja apelujem na građane Niša da mi više ne bi dolazili u ovakvu situaciju da ja čitam ovakve brojke, izbori su blizu, ljudi izađite, zaokružite i gotovo. I, problem rešen.
Sudeći po ovome, ja mislim, gospodine ministre, u Nišu, bar što se tiče vašeg ministarstva nemate simpatije, bar kod poslanika iz vaše oblasti, a pošto govorite o Narodnom muzeju i tome kako nije završena rekonstrukcija, ja vas podsećam da u Nišu postoji temelj za Narodni muzej, urastao je u korov, u centru grada. Pa, bih ja zamolio da bar kao predstavnik Ministarstva i Vlade naredite da bar ošišaju travu oko tog korova, jer rupa je duboka i prazna, a koliko vidim, ova Vlada nema nameru da išta učini da se taj objekat koji je potreban gradu Nišu, a grad Niš je najveći urbani, i najveće urbano naselje južno od Beograda, i zaslužuje da ima takav objekat novi. Nadam se da bar ošišate tu travu da ne bi bilo ruglo u centru grada. To je Skopljanska ulica, ipak je to uži centar grada i treba da liči na nešto.
Naročito kada pominjem vaše ministarstvo i predstojeće izbore, podsetio bih građane Niša i za javni servis koji je zahvaljujući vašem ministarstvu i nerazumevanju ove Vlade i vašeg ministarstva ukinut ispod Save i Dunava. Vi ste ministre meni tada govorili, kada je usvajan taj zakon, da će javni servis RTS adekvatno da sagleda potrebe lokalnih samouprava. Mogu da vam kažem da i dalje smo na 30 sekundi dnevno. Grad sa preko 250 hiljada stanovnika, a oni koji su manji oni su nešto manje i malo ređe, ali nije problem, navići će se ljudi, pa i nema potrebe da imaju informacije iz svog neposrednog okruženja. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.
Reč ima ministar Ivan Tasovac. Izvolite.

Zahvaljujem se ja vama na ovako iscrpnoj diskusiji.
Ono što se obojica slažemo to je da je Niš divan grad, divnih ljudi. Ja im se ovom prilikom zahvaljujem na svoj onoj ljubaznosti svaki put kada sam posetio Niš, zaista to je pravo zadovoljstvo.
Međutim, moram da vam sada skrenem pažnju, ja ću pokušati, ja ću sutra ujutru lično okrenuti telefon gradskog zelenila u Nišu i narediti im da ošišaju travu. Ne znam u kojoj meri će oni prihvatiti tu moju naredbu, ali verujte mi da ću biti krajnje oštar.
Međutim, ima jedna druga stvar koja me brine i koja je jako bitna da objasnimo, pre svega zbog građana Srbije. Vi suštinski ne razumete funkcionisanje komisija i zašto su one potrebne. Komisije iz različitih oblasti su upravo tu zato da bi struka određivala ono šta su prioriteti, a ja za vreme svog ministarskog mandata nisam promenio ni jednu jedinu odluku ni jedne jedine komisije. Smatram, da je to jako veliki pomak u odnosu sva prethodna ministarstva kada su diskrecionim sredstvima bili finansirani, ne samo mali projekti, nego kada su se prvi put pojavili, čak i veliki filmski projekti od nacionalnog značaja.
Mislim da je to što smo sa tom praksom jednostavno prestali, jedan veliki pomak, pre svega, u transparentnosti, u trošenju budžetskih sredstava sa jedne strane, a sa druge strane u zaista stvaranju onoga što je pravi kvalitet.
Takođe, vi ste ovde pobrojali brojne manifestacije u Nišu. Moram da vam skrenem pažnju da Filmski susreti u Nišu nisu podneli izveštaj o utrošenim sredstvima i morali su čak i da vrate nenamenski utrošena sredstva. Moraću da vas podsetim na vreme kada je Nišvil morao da se preregistruje iz Nišvil d.o.o. u Nišvil fondaciju. Kako da kažem, samo konstatujemo činjenice u ovom trenutku, ja ništa ne prejudiciram. Ali, moram da vam kažem, mora postojati razlika šta je jednostavno nezavisnost komisije koja može sama da proceni i dovoljno su stručne komisije da procene da li nešto je više komercijalnog karaktera, ili je nešto što zahteva podršku budžeta Republike Srbije.
Što se tiče Nimus-a, takođe morate da znate, znači da Nimus-a nije ni konkurisao za sredstva, a posle izašao u javnost da nije dobio sredstva. Međutim, ono što ja želim u ovom trenutku, da ohrabrim apsolutno sve institucije u Nišu, to je da maksimalno konkurišu na konkurse Ministarstva kulture i informisanja, jer meni se čini da, kako da vam kažem, vi ste ovde pominjali samo festivali, ali ja ovde želim da ohrabrim pre sve one institucije koje rade cele godine da one konkurišu sa svojim programima jer vi ne možete bazirati jednu ozbiljnu kulturu jednog grada, isključivo i samo na festivalima, već pre svega na institucijama koje su dostupne građanima tokom cele godine.
Takođe, moram da se osvrnem na ovo pitanje koje se tiče izbora direktora, upravo na ovaj način, kada upravni odbori dostavljaju liste sa obrazloženjem, na taj način se daje mogućnost da ovi drugi kandidati imaju mogućnost uvida i mogućnost žalbe, a i u krajnjoj liniji Ministarstvo kulture i informisanja će biti u mogućnosti da u onom trenutku kada uoči neke proceduralne ili profesionalne greške, reaguje i da ima mogućnost da reaguje suštinski a ne samo deklarativno kako je bilo u nekim prethodnim slučajevima, jer postoje jasno definisane ingerencije onoga šta su institucije kulture na republičkom nivou i ono što su institucije kulture na lokalnom nivou, gde lokalna samouprava određuje direktore.

Zahvaljujem, gospodine ministre.
Gospodine Bradiću, po kom osnovu?
(Blagoje Bradić, s mesta: Replika. Nije me razumeo ministar.)
Odlično vas je razumeo ministar.
Reč ima narodni poslanik Aleksandra Jerkov.

Zahvaljujem. Malo sam se iznenadila. Vidim da je bilo još nekih govornika pre mene.
Dakle, gospodine Tasovac, vi ste u svom uvodnom izlaganju nekoliko puta rekli da je kultura tačka konsenzusa i da je to nešto oko čega svi treba da se složimo i da je upravo taj konsenzus u oblasti razvoja kulture nešto što je neobično važno za razvoj kulture i tu bismo se mogli složiti sa vama. Upravo zato je moje pitanje – gde je taj konsenzus bio kada je donošen ovaj zakon o kulturi?
Mi smo jutros razgovarali sa predstavnicima Nacionalnog saveta za kulturu, Srpsko-književnog društva, Udruženje baletskih umetnika, Udruženja dramskih umetnika, Udruženje kompozitora, Udruženje književnih prevodilaca, Udruženje likovnih umetnika, Udruženje likovnih umetnika primenjenih umetnosti, dizajnera Srbije, svi su oni bili protiv ovog Predloga zakona.
Vi kažete, neki su za. Ja vas pitam ko je za? Ako su sva reprezentativna udruženja umetnika u ovoj zemlji jutros rekla da su protiv ovog zakona, ja vas pitam – ko su ta udruženja, ko su ti umetnici, ko su ti ljudi iz kulture koji podržavaju ovaj zakon? U krajnjem, za koga vi pravite ovaj zakon? Ako ljudi koji rade u kulturi, ako ljudi koji se bave kulturom, ako ljudi koji su ceo život posvetili kulturi, se ne slažu sa rešenjima u ovom zakonu, ko se sa njima slaže, kome pravite ovaj zakon i kakve će on, u krajnjem, boljitke u kulturi da donese, što i jeste, ja verujem, osnovni cilj i osnovna namera ovog zakona?
Ono što je problem jeste što toga nema. Mi ne vidimo kako će ovaj Predlog zakona rešiti bilo koji problem koji mi imamo danas u kulturi. Ljudi koji se bave kulturom, koji žive od kulture, koji žive za kulturu kažu da će on otežati njihove probleme, da neće rešiti nijedan problem, a sve ono što zakon rešava, rešava na taj način da to bude još gore uređeno nego što je sada.
Daleko od toga da je prethodni zakon bio savršen. Vidimo da je bilo zloupotreba, vidimo da je bilo raznih nejasnoća, ali ono što vi radite je da svoju nesposobnost sada rešavate tako što kažnjavate ljude koji se bave kulturom.
Molim vas, ovo što piše na stranici 19 ovog Predloga zakona, stranici 5 obrazloženja, je nešto, ja sam od 2007. godine poslanik, ja u životu ovakvo obrazloženje videla nisam, gospodine Tasovac. Radi se o ukidanju nacionalnih priznanja za vrhunski doprinos kulturi. Osnovni cilj, koji se ovom merom želi postići je da se prekine diskusija u javnosti koja je svake godine, kada se ovo priznanje dodeljivalo, u značajnoj meri kompromitovala i predložene kandidate i članove komisije itd.
Gospodine Tasovac, kako vi mislite, bilo kojim zakonom da prekinete diskusiju javnosti? I kako Vladu Republike Srbije nije stid da predloži zakone u čijem obrazloženju stoji da im je cilj da se prekine diskusija u javnosti?
Mi znamo da gospodin Vučić želi da vlada zemljom po „tišina tamo“ principu. Očito svaki ministar u Vladi smatra da može da bude mali Vučić i da „tišina tamo“ princip može da se primeni na svaku oblast života. U kulturi, kao što smo jutros videli ne može da se primeni i videćete da neće ni moći.
Dakle, vi ne možete da uredite oblast tih tzv. nacionalnih penzija i šta je vaš odgovor – ukinućemo ih. Bilo je zloupotreba – ukinućemo. Zašto ne može da se revidira? Zašto ne može da se vidi, mislim da su neki članovi odbora jutros ispravno rekli, od svih tih ljudi koji su zasluženo dobili penzije, između tri i pet posto je te penzije dobilo nezasluženo. Zato što je tri posto ljudi dobilo to nezasluženo, vi stada rešavate da ukinete to i onima koji su zaslužili i onima koji će zaslužiti.
Koliki je broj ljudi koji neće dobiti ta priznanja a zaslužili su zato što vi nemate političke snage da rešite one slučajeve koji su možda te penzije dobili nezasluženo. Isti takav slučaj je sa ustanovama kulture od nacionalnog značaja. Zašto tih ustanova ima 60 ili 70 zaista pitajte gospodina Petkovića, to je problem između vas dvojice, ali to ne može biti razlog da se ukine status ustanove kulture od nacionalnog značaja.
Vi ste, gospodine Tasovac, sada malo zloupotrebili odgovarajući gospođi Marjanović, ono što se desilo na javnom slušanju. Stenografske beleške su jasne. Gospodin Aleksandar Milosavljević je Srpskog narodnog pozorišta, čije ste reči zloupotrebili, kako bi gospodin Vučić rekao, izvukli iz konteksta, je zapravo rekao, čitam ono što je bilo na tom sastanku – Kako smo došli do broja od 60 i nešto, to ja ne znam niti u to ulazim. Mislim da ćete se složiti da nije problem ustanova kulture koje su zaista od nacionalnog značaja. To što je neki vaš prethodnik šakom i kapom delio status ustanova kulture od nacionalnog značaja, pod kriterijumima koji i nisu bili definisani zakonom. Znam kakva je procedura bila za sticanje tog statusa, znam da smo dugo čekali podzakonska akta, da su morali da dokazuju da su osnovane 1861. godine, da su najstariji profesionalni teatar koji kontinuirano radi 154 godine do sada, itd.
I kaže – Podsećam vas, gospodine Tasovac, na izjavu u kojem ste vi stekli simpatije celokupne kulturne javnosti, a to je jedna od prvih vaših izjava kada ste izabrani za ministra, rekli ste da se kultura brani kroz institucije, jačanjem ključnih institucija, a svakako da je među tih 60 institucija koje su igrom slučaja i nepažnjom gospodina Petkovića ili neznanjem ili lošom namerom, zaista nije važno iz kojih razloga je 60 ustanova kulture steklo status ustanove kulture od nacionalnog značaja. Makar deo je imao razloga da bude ustanova kulture od nacionalnog značaja.
Vi sada u nemogućnosti da odredite koja ustanova kulture je zaista od nacionalnog značaja, a koja nije, vi sada svima oduzimate to pravo. To oduzimate Srpskom narodnom pozorištu koji je najstariji teatar kod nas, to oduzimate matici srpskoj, koja ulazi u treći vek svog postojanja, zato što je gospodin Petković delio neoprezno ili iz neznanja status ustanove kulture od nacionalnog značaja onima koji to nisu zaslužili.
Tako da vi zapravo zbog toga što vi ne možete da uredite oblast za koju ste nadležni kažnjavate one koji ispunjavaju sve uslove, koji rade pošteno svoj posao, koji se bave kulturom i onemogućujete im da se finansiraju iz budžeta Republike Srbije prioritetno iako ja mislim i mi u DS mislimo da je to vrhunski interes jedne zemlje da brigu o kulturi pokazuje kroz brigu upravo o tim institucijama.
Čini mi se, ali o tome ćemo razgovarati u delu sednice kada budemo govorili o pojedinostima da ste upravne odbore sveli na nekakve, kako bih rekla, prosto, mesta za prijem i prosleđivanje podataka, što možda nije loše, s obzirom na to da ste ukinuli obavezu članova, polovine članova upravnih odbora da budu iz struke, verovatno u želji da te uprave odbore popune neki ljudi koji baš ne znaju mnogo o struci ali su zaslužni za nekakve druge aktivnosti.
Čini mi se da svi oni podaci o ličnosti koje prikupljate a zakon zaista obiluje dosta čudnovatim odredbama o brojevima telefona, jedinstvenim matičnim brojevima građana, itd, iskaču iz onoga što predviđa Zakon o zaštiti podataka o ličnosti, ali o tome ćemo sve razgovarati kada bude rasprava o amandmanima.
Ono što je sada važno u ovom delu rasprave reći jeste da možda na ovom zakonu više nego na bilo kom do sada Vlada Republike Srbije pokazuje da ne da ne ceni struku, ne da ne uvažava ono što dolazi iz struke, nego naprotiv, prezire struku, prezire ljude koji se bave kulturom, kažnjavajući ih verovatno što kad-tad, tako s vremena na vreme dignu glavu i nešto se malo požale na vaš rad, što iskače iz vašeg - tišina tamo koncepta.
Zakon je loš. Poslanici na Odboru su mislili da je loš, ljudi zaposleni u kulturi misle da je loš, strukovna udruženja misle da je loš, a verujte da to što vi mislite da je dobar neće ubediti nikoga da je dobar. Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima ministar Ivan Tasovac.

Zahvaljujem se na vašoj diskusiji.
Podsetiću vas da su ovo ista udruženja koja su najoštrije kritikovala Predlog zakona 2009. godine. Tako da, naprosto, dinamika kulture, strast sa kojom ljudi iz kulture možda neki put ne pročitaju do kraja i opet, ja sam se tu osvrnuo, bilo je tu dosta i nerazumevanja. Drugo, nije praćeno u kojoj meri se menjao zakon tokom procesa donošenja.
Ja se ne slažem sa vama. Ja mislim da je ovo najbolji mogući zakon u ovom trenutku, jer je primenljiv, što ne znači da je donošenje zakona, da kažem sada da je ovo biblija koja se neće menjati. Mi živimo u vremenu koje se toliko brzo menja, koje se tehnološki toliko brzo menja, da ga teško prati i naše saznanje, a kamoli zakonske regulative. Tako da, ja mislim da će se na ovo zakonu, kao i na podzakonskim aktima, kao i na strategijama, tek raditi i to je stvar kojoj smo mi u Vladi Srbije u potpunosti posvećeni, ne samo u oblasti kulture, nego u svim oblastima.
S druge strane, mene vrlo teško možete da uvredite, koliko god se trudili ili pokušavali, jer sam ja naprosto navikao da budem kritikovan još u vreme dok sam bio direktor Beogradske filharmonije.
Podsetiću vas da su mene, sad se ne sećam tačno da li je to 2005. ili 2006. godina, izbacili iz Udruženja muzičkih umetnika. Ja mislim da sam jedini koji je izbačen iz Udruženja muzičkih umetnika zbog mog štetnog delovanja po filharmoniju i uopšte na muzičku scenu Srbije, što sam ja prihvatio, naravno, odluka udruženja je odluka udruženja, mada mi se čini da je dalji razvoj filharmonije u neku ruku možda doveo u sumnju opravdanost te njihove odluke. Samo da me niko ne shvati pogrešno, uopšte ne tražim da se vratim u to udruženje, jer odavno nisam pijanista i odavno ne sviram klavir.
Jačanje institucija jeste i biće prioritet i Ministarstva kulture Republike Srbije i Vlade Republike Srbije, ali ne u lingvističko-gramatičkom smislu, dodavanjem različitih predznaka, nacionalnih, ili kakvih god, već suštinskih i sistemskih. Pri tome, ja nikako ne bih zaboravio veliki doprinos prilikom dodele ustanova kultura od nacionalnog značaja, znači, jedan izuzetno značajan doprinos Vojislava Brajovića, koji tada bio ministar kulture i njegove državne sekretarke Ivane Stefanović, koja je juče kao kompozitorka imala svoj autorski tekst u „Danasu“, ili prekjuče, izvinite ako sam pogrešio, gde sam se iskreno začudio, s obzirom da je u pitanju kompozitorka koju ja jako cenim, da je naprosto u tom tekstu napisala kako sam ja uvredio ljude i žene.
Zaista, takva vrsta rodne nesenzitivnosti, u kome vi sa jedne strane, šta, žene nisu ljudi? Mislim, zaista hoću da verujem da je to bila jedna potpuna omaška, kao što želim da verujem da je omaška i to što ona nije dovoljno proučila taj zakon, jer ne verujem da je u pitanju ta vrsta emotivnog odnosa da jedan zakon koji je donet, koji je pisan u njeno vreme je jednostavno vreme pokazalo i praksa je pokazala da je neophodno da se menja.

Zahvaljujem.
Koleginice Jerkov, po kom osnovu želite reč?
(Aleksandra Jerkov, s mesta: Ja bih nešto rekla.)
Još biste nešto rekli? Ali, možete samo od vremena poslaničke grupe. Ne? U redu.
Reč ima narodni poslanik dr Vladimir Orlić.

Hvala.
Dame i gospodo narodni poslanici, na samom početku saopštavam da podržavam predloge o kojima raspravljamo po ovoj tački dnevnog reda danas, predloge odluka i predloge izmena i dopuna zakona kojima se sada bavimo.
Svakako, kompletno vreme posvetiću ovom Predlogu izmena i dopuna Zakona, a koji je s pravom privukao najviše pažnje. Uvaženi kolega, reč je o izmenama i dopunama Zakona o kulturi.
Svoju podršku predlogu temeljim na nekoliko smatram vrlo dobrih aspekata koji su utkani u ovaj predlog: pod jedan, usaglašavanje sa evropskom praksom i standardima. O njima nismo čuli niti jedan negativni komentar ni u današnjoj raspravi, ni u široj raspravi ovih dana, što smatram i logičnim i jako dobrim. Pod dva, zbog utvrđivanja opšteg interesa u kulturi na bolji način, o čemu opet nikakvih loših komentara, nikakvih negativnih zaključaka nije bilo. Takođe, logično je da ih nema i takođe, dobro je što je tako.
U vezi sa tim, ali ne samo u vezi sa tim, i pitanje boljeg regulisanja pitanja finansiranja i sufinansiranja projekata, još jednom, deluje kao da se oko toga svi vrlo dobro razumemo, što je i logično da bude tako i jako dobro, kao i pitanje regulisanja radnog odnosa na određeno vreme kulturnih delatnika, još jednom verujem puna saglasnost svih zainteresovanih aktera.
Takođe, podržavam i pozdravljam sa svoje strane način na koji ove predložene izmene i dopune regulišu pitanje finansiranja projekata međunarodne saradnje. Ovde možda dolazimo do prve tačke razmimoilaženja, jer se danas moglo čuti da tobož ovaj predlog ne promoviše ovu vrstu saradnje i ne pomaže je, već da joj čini upravo suprotno. Moram da izrazim određeno neslaganje. Sve što se tiče konkretno ovog pitanja odnosi se direktno na član 76. izvornika, u kom u originalnom tekstu nije ni na koji način bilo posebno razmatrano, tretirano, pojašnjeno, uopšte se nije bavio pitanjem međunarodnih projekata i saradnje na ovom nivou, ni na koji način. Sada se to radi, mislim vrlo dobro, mislim precizno, mislim ispravno. Ako postoji bilo kakva nedoumica na temu kako se promoviše, kako se pomaže ova vrsta saradnje, ukazujem samo na jedan detalj, ima ih svakako više, ali štedeću naše vreme.
Na pitanje participacije i sredstava za nju koji se sada obezbeđuju iz budžeta, zar to nije samo za pohvalu, uvažene dame i uvažena gospodo?
Što se tiče pitanja Nacionalnog saveta za kulturu, i tu ima više jako dobrih rešenja, rešenja koja zaslužuju samo pohvalu i načelnu podršku zakonu svih nas ovde. Na prvom mestu pitanje personalnog sastava, koji se sada unapređuje. Ne smemo propustiti da to primetimo.
Razgovaramo i o onim detaljima oko kojih se izgleda i ne slažemo u potpunosti. Jedna od zamerki koje smo čuli odnosila se na pitanje ovlašćenja i mislim da ovde konkretno pričamo o članu 17. izvornog zakona. Konkretno, tačku 4. u kojoj je predložena izmena i koja se odnosi na pitanje uloge ovog saveta po pitanju pripreme strategije, ne smemo da propustimo da primetimo ni ovde jednu vrlo važnu stvar. Nije ovim predlogom savet odstranjen iz ovog procesa. Kompletna izmena se odnosi samo na to da li reči – učestvuju u raspravi, sada po novom predlogu glase – razmatra i daje mišljenje o predlogu. Dakle, on i dalje ima vrlo važnu, zapaženu ulogu.
Međutim, ne smemo da propustimo da primetimo ni sledeće. Imamo novu tačku 6a, kojom se proširuju ovlašćenja Nacionalnog saveta. Zar to onda nije za pohvalu i zar onda ostaje prostora da pričamo o bilo kakvom razvlašćenju ili degradaciji? Smatram ne.
Dalje, danas se na nadležnom odboru moglo čuti i da je prisutni predstavnik Nacionalnog saveta iskazao sopstveno zapažanje na pitanje finansiranja ovog saveta u do sada postojećem zakonu nije bilo rešeno.
Da li se ovim predlogom upravo reguliše pitanje finansiranja? Još jednom pozitivno, još jednom da. Ovim predlogom se utvrđuju sredstva iz budžeta za tu potrebu. Da li je možda ukazao na činjenicu da nije imao sopstvenih prostorija za rad? Na šta su prisutni predstavnici ministarstva kazali da ih je imao, zahvaljujući upravo pomoći učešću ministarstva. Dakle, na taj način se osvrnuo na opšte uslove za rad saveta. Tačno je. Dakle, opšti uslovi, dame i gospodo, pored finansiranja ovim predlogom obezbeđuje se odgovarajuća administrativno tehnička pomoć u radu ovog saveta. Zar to nisu samo dobri predlozi? Zar to nisu samo stvari za našu jednoglasnu podršku i pohvalu? Još jednom, smatram, da, a videćemo u praksi koliko će ova vrsta pomoći značiti Nacionalnom savetu. Ja sam uveren, značiće mu puno.
Što se tiče drugih zamerki o kojima je danas bilo reči u načelnoj raspravi, one najvažnije se svakako odnose na dve stvari. Prvo bi bilo priznanje za vrhunski doprinos nacionalnoj kulturi, famozni član 14. O njemu smo razgovarali danas i smatram da je važno podvući par aspekata ovog pitanja. Prvo, jedan vrlo direktan odgovor na izvesnu insinuaciju, dozvolićete mi slobodu da je tako nazovem, da li se ovim predlogom, dakle, da se izvrši izmena u vidu brisanja člana 14, na bilo koji način degradira uloga značajnih kulturnih radnika koji su do sada ostvarili pravo na ovakvu vrstu, recimo nagrade? Kratak, koncizan odgovor, vrlo direktan glasi – naravno, ne. I ogleda se potvrda ovog, naravno, ne upravo u činjenici da onima koji su ta prava ostvarili, ta prava neće biti ni na koji način ugrožena. Dakle, ona ostaju na snazi i oko toga nikakve dileme nema.
Ostaje, takođe, i činjenica, koju smo verujem svi jednoglasno konstatovali. Uradili su to upravo i na ovoj raspravi, ali danas na raspravi u okviru nadležnog odbora i oni koji su sebi dodelili ulogu glasnogovornika nezadovoljstva po pitanju ovog zakona. Oni su sami rekli, ne jedan, nego više puta, da postoje problemi u praksi koji su se ogledali u postojanju izvesne političke prinude, pritiska, nazovite kako god hoćete, prilikom određivanja ove vrste nagrada, odnosno potvrđivanja ove vrste zasluge. Upravo zbog toga, ispravićete me ako grešim, ja verujem da se u ovom trenutku u praksi i ne realizuje ovaj mehanizam iz člana 14.
Šta se sada dešava sa ovim predlogom zakona? Vrlo jednostavna stvar. Da bismo je razumeli treba samo malo dobre volje i apsolutno ništa više. Regulativa se dovodi u potpunu sinhronizaciju, u saglasje sa praksom. Jednostavno je to cela priča. Ništa drugo se ne menja. Ostvarena prava ostaju, priznanja zaslužena vrednim stvaraocima, zaslužnim radnicima, ljudima koji su prepoznatljivi apsolutno stoje, a mi ne smemo sebi da dozvolimo luksuz da nijednom jedinom rečju, ni makar slučajno, ne bacimo senku sumnje na to i da bilo koga uvredimo bilo kakvom vrstom nepristojnog komentara, neprikladnog na bilo koji način na tu temu.
Što se tiče ustanova kultura od nacionalnog značaja. Dakle, ovo pitanje ima dva aspekta. Prvo je tzv. status, a drugo je pitanje finansiranja. Za prasku je svakako možda tim ustanovama važnije ovo drugo pitanje koje se do sada regulisalo kroz prioritetno finansiranje od strane budžeta. Da li je ugroženo finansiranje predloženim izmenama i dopunama zakona? Još jednom, apsolutno ne.
Dakle, pogledajte korekciju koja se odnosi na finansiranje koje je do sada težište finansiranja projekata od strane budžeta osnivača sada prebacilo na finansiranje ustanova koje su osnovali osnivači. Dakle, sve ove ustanove, još jednom, ustanove koje su svoj status stekle sa velikim pravom i sa dobrim razlogom, biće obezbeđene tako da mogu da funkcionišu. Taj aspekt apsolutno ne treba uopšte da dovodimo u bilo kakvu sumnju.
Što se tiče onog statusa i one počasti, ja apsolutno nemam ništa protiv predloga, činjenice, bilo čega na tu temu da na određenoj ustanovi stoji ploča koja će služiti za to da istakne njen značaj. Podsetimo se, dame i gospodo, da nije suština u samom postojanju ili nepostojanju te ploče, da ne čini dobijanje zvaničnog statusa jednu ustanovu velikom, već taj proces ide potpuno obrnuto. Ustanove su zaslužile da budu poštovane, vrednovane u društvu, pa tek na osnovu toga slede određene počasti. To je tako, i to ništa neće moći da ugrozi, niti na bilo koji način obezvredi. Smatram da se tu, takođe, bavimo bukom ni oko čega.
Što se tiče komentara na ostala pitanja, da li se ili ne vrši bilo kakva degradacija upravnih odbora, pitanja izbora direktora, još jednom ne. Pozvao bih svakoga da primeti da su ova pitanja samo uređena preciznije. Konkursi i dalje postoje, uloge upravnih odbora ostaju nepromenjene i dalje se dostavljaju predlozi od strane upravnog odbora osnivaču koji dalje donosi odluke, procedure su preciznije, konkretnije i jasnije. Šta je tu pa loše?
Što se tiče pitanja strategija pre ili posle zakona, slažemo se svi, dobro je da je imamo i biće jako dobro kada se jednog dana ta strategija donose. Samo bilo kakav komentar na temu – zašto je nema sada? Mogao bi, ako ćemo pošteno, i sa rukom na srcu, da kažemo, da postavi neko izvan ove sale, jer oni koji danas ta pitanja postavljaju i sami su bili u prilici da daju svoj doprinos i učine ovu strategiju završenom. Zašto nismo? Na nama je da raspravimo možda interno, pa da je, Bože zdravlja, kako se kaže, i donesemo zajedničkim snagama, ali da budemo konkretni i do samog kraja ozbiljni. Takvu vrstu prebacivanja mi ovde nemamo pravo da upućujemo jedni drugima.
Što se tiče drugih komentara, pitanja, nejasnoća, eventualnih konfuzija u tekstu, pitanja pismenosti, znate da tu nikakvih problema nema. Mi smo uvek bili otvoreni za bilo kakav dobar predlog koji će doprineti u tom smislu. Centralizacija odlučivanja, još jednom, bez ikakvih dopunskih obrazloženja šta bi trebala da znači, kao ni tržišna delatnost.
Podsećam da se u ovom tekstu zakona reč „tržište, „tržišni“ ili bilo šta na tu temu pominje na samo jednom mestu. To bi bio član 6. i dalje se pominje nakon ovih izmena i dopuna na isti način na koji je bila u izvornom zakonu. To sa članom pet ovog predloga apsolutno nema nikakve veze nema. Verujem da je reč o nenamernom lapsusu tokom današnje rasprave.
Da li su neka udruženja podržala ili nisu podržala ovaj predloge? Cenim da je baš na Odboru, održanom jutros, predstavnik jednog udruženja kazao da je došlo do usvajanja predloga koje je dostavilo to udruženje u značajnoj meri od strane ministarstva. To udruženje je davalo predloge zajedno sa još jedan, dva, tri, četiri… Dakle, ukupno pet udruženja i ocena – došlo je do usvajanja u značajnoj meri. Ja mislim da je ovo afirmativan pristup.
Nije sporno. Ako postoji još amandmana koji su istaknuti kao interes tog udruženja ili tih udruženja, to je takođe jedna od stvari o kojima ćemo vrlo rado svi zajedno ovde raspravljati već ovih dana. Ovo je afirmativan pristup, kao i konstatacija istih ljudi da je ministarstvo uspešno razdvojilo specifičnosti umetnika i specifičnosti stručnjaka, što je takođe bio njihov predlog i što je takođe urađeno vrlo dobro.
Na samom kraju, pomalo stavljeno u drugi plan jeste pitanje definisanja pojmova kulturnih delatnosti, oblasti, kao i načela kulturnog razvoja, što smatram jako dobrim i jako važnim. Važno je za jedno društvo, dame i gospodo, da se ovim pitanjima bavi i tako što će ih urediti, i tako što će im dati određene pozicije po važnosti, po specifičnoj težini i tako što će ih proširiti u skladu sa vremenom i svojim potrebama. Važno je da se jedno društvo ovim pitanjima, ovim načelima bavi, podjednako koliko je važna i sama kultura.
Kultura u čijoj su osnovi, u neraskidivoj vezi, pre svega, njenog imena, u jednoj večnoj pletenici, latinski izrazi za disciplinu uzgajanja i stvaranja i kulta u širem, može se reći, religijskom smislu, dakle, hrane i za telo i za dušu. Kultura koja zbog toga predstavlja meru onoga što će definisati i etičko i estetsko u nekom društvu, što će definisati njegove svetonazore, što će u sudbinskoj meri definisati i njegove duhovne i umetničke pravde i dalja ostvarenja.
Rečju kultura koja, kao pojam, kao disciplina definiše sve ono što nas čini boljim ljudima. Obično je izdvajamo, obično je nekako po automatizmu razdvajamo od onog materijalno i, što bi se reklo, kolokvijalno, što čini svakodnevni život i bolji život, ali istina je drugačija. Istina je da tu postoji neka jaka organska veza, jedna neraskidiva veza. Nažalost, ne vidimo je uvek i ne vidimo je svi, ali ona postoji. Ta veza se možda najjasnije ogleda u onim rečima patrijarha Pavla – zašto kultura kao nešto što nas čini boljim je toliko važna? Zato što će nama biti bolje, podseća na te reči, kad mi budemo bolji. Zahvaljujući kulturi, dame i gospodo, zahvaljujući njenom dostojnom tretmanu, između ostalog, i zakonima koji pokazuju kako se prema njoj odnosi jedno društvo. Hvala još jednom.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Neđo Jovanović.
Nije tu.
Reč ima narodni poslanik dr Vladimir Pavićević.
Izvolite.