Zahvaljujem.
Reč ima ministar Aleksandar Vulin. Izvolite.

Samo kao kratak odgovor na pokretanje teme oko poljoprivrednih penzija i poljoprivrednih penzionera. Suštinski problem jeste da su se nagomilali veliki dugovi kod poljoprivrednih penzionera prema PIO fondu. Oni nisu uplaćivali svoje obaveze. E sad, postavlja se pitanje u kojoj meri mogu da ispune svoje obaveze. Da li je to objektivno moguće? Pa, upravo zato se pokrenula sad inicijativa za izračunavanje katastarskog prihoda. To je odgovor na ove probleme, da se uspostavi nova tablica katastarskih prihoda i onda na osnovu nje ćemo moći da izračunamo zaista koliko ko obavezu treba da ima. Potpuno ste u pravu - ne može onaj ko ima sto hektara i jedan hektar zemlje da imaju isto, ali sa druge strane, jedan hektar u Vojvodini, kao što ste rekli, od njega može da se živi bolje nego od jednog hektara u Svrljigu jer je to jednostavno drugačija zemlja, pa je samim tim drugačija kultura i sve ostalo. Na tome se već radi. Radi se između PIO fonda i radi se između Ministarstva poljoprivrede. Ja sam siguran da ćemo vrlo brzo izaći sa konkretnim predlogom, pa ćemo u okviru promena Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju dati odgovor i na to.
Nama nije u interesu da mi poljoprivrednog penzionera uvedemo u dužničko ropstvo, zbog penzije. Ne, to svakako nećemo da radimo. Naravno, moramo to da ispravimo i moramo nekako da popravimo položaj, ali sa druge strane moramo voditi računa i o tome i o protoku vremena, doći će vreme kada će ti ljudi s pravom očekivati neku penziju. Ako nisu uplaćivali ništa, kako da je dobiju? Dakle, između ta dva suprotstavljena pola moramo da nalazimo rešenje.
Kada je u pitanju Zakon o socijalnoj zaštiti, svakako, Zakon o socijalnoj zaštiti će, siguran sam, biti jedan od prvih zakona koje ćemo doneti, odnosno izmene i dopune Zakona o socijalnoj zaštiti, biće jedan od prvih zakona koji ćemo doneti nakon izbora, gde će se posebno voditi računa upravo o ovim kategorijama, da upravo uvedemo bar taj element pravednosti i da prepoznamo ono što jeste realnost. Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik dr Janko Veselinović. Izvolite.

Hvala, predsedavajući.
Poštovani narodni poslanici, u ime Pokreta za preokret mogu da saopštim da ću u danu za glasanje podržati ovaj zakon.
Položaj osoba sa invaliditetom je težak. Kako neće biti težak položaj osoba sa invaliditetom, kada je položaj građana Srbije težak, građani su siromašni, ne mogu da prehrane sebe i svoju porodicu. Svima je jasno da onima koji imaju invaliditet ili su teška invalidna lica imaju mnogo veći problem. Nije sporno da ovaj zakon koji ima četiri člana će rešiti jedan njihov problem, osobama koje ne mogu da se svojeručno potpišu, mogućnost da sa pečatom obave to na drugi dostojanstven način. Međutim, time se ne rešavaju problemi invalidnih lica, time nije sprovedena inkluzija invalidnih lica i time, pošto putujem po Srbiji, ljudi veruju Pokretu za preokret i zbog toga nam se obraćaju.
Danas sam razgovarao sa Slavkom iz Jakovlja kod Aleksinca. Slavko je težak invalid, prima 2.000 dinara nadoknade od države Srbije, živi na selu, nije mu dostupna ni zdravstvena zaštita niti drugi oblik zaštite. Prima 2.000 zato što ima na supruzi dva hektara pašnjaka, dakle, ne njive oranice, nego pašnjaka. Prima 2.000 dinara naknade. Kaže Slavko da se od te 2.000 ne može da živi. Kaže Slavko da ne mogu ni drugi invalidi u Srbiji da žive ni od 2.000 ni od 5.000 koje primaju. Njihov položaj jeste dramatičan.
Srđan iz Vladičinog Hana, čovek koji ima cerebralnu paralizu, kaže danas u razgovoru da mu je država onemogućila bilo kakav vid rehabilitacije jer, kaže, ima preko 18 godina, a samo do 18 godina država već četiri i nešto godine ne omogućava, otkad je ova vlast u svakom slučaju tu, rehabilitaciju ljudi od cerebralne paralize u banjskim uslovima, da se makar malo oporave, iako načelno sada kažemo – svi smo za invalide. I ovaj čovek živi, dakle, u jednoj sredini u kojoj nema pristup, čak i da ima novca, mogućnosti da popravi ili stabilizuje, koliko je moguće, svoje zdravstveno stanje. Srđan iz Vladičinog Hana kaže – ne, ova država se ne brine o invalidnim licima.
Kao što nam čovek iz Jagodine kaže – zamislite život ljudi na selu, invalida, koji piju bunarsku vodu, čija deca piju bunarsku vodu. On podseća da polovina dece u Srbiji pije bunarsku vodu, koja čak nije ni ispitana.
U tom smislu, lepo je, glasaćemo u danu za glasanje za ovaj zakon, nije sporno. Vidim da sve kolege iz opozicije podržavaju ovaj zakon. Istina, on je malo okasnio, pred izbore je ovde u skupštinskoj proceduri, ali bez obzira na to, nije danas bilo ovde, niko nije pominjao niti okrivljivao samo jednu stranku za položaj invalidnih lica. Krivi smo možda svi, ali krivi smo što invalide spominjemo samo u izbornoj kampanji i što se invalidska kolica dele samo pred izbore i što se liftovi za invalidna lica dele pred izbore i što se ovakvi zakoni donose pred izbore. To je naša sramota, svih nas, jer na taj način kupujemo građane koji su teško zdravstveno ugroženi. Pokušavamo da ih kupimo ovakvim, rekao bih, političkim podvalama.
No, nezavisno od toga, glasaću u danu za glasanje za ovaj zakon.

Reč ima ministar Aleksandar Vulin. Izvolite.

Meni je stvarno žao što se uopšte termin „podvala“ koristi danas. Nema oko čega da se koristi.
Eto, ako nešto znači, ponoviću sada još jednom da je ovo treći zakon koji reguliše položaj osoba sa invaliditetom u mandatu ovog ministarstva, što je više nego što je doneto u poslednjih nekoliko godina, s početkom pre nešto manje od dve godine kada je formirana ova Vlada, nisu izbori bili na vidiku pa smo ih doneli. Naš prvi zakon koji smo doneli bio je upravo iz oblasti invalidskih prava.
Možda ne bi bilo loše, pre nego što se koriste ovako teške reči, da se možda razgovara sa reprezentativnim organizacijama koje okupljaju osobe sa invaliditetom, da čujete šta oni imaju da kažu. Sudeći po onome što govore i kako se ponašaju, citiram – nikada nisu imali bolju saradnju sa jednim ministarstvom. Pitajte, razgovarajte sa njima.
Ne znam, neki od primera koji su ovde navedeni jednostavno nemaju nikakve veze sa stanjem u smislu invaliditeta, znate. Imovinski cenzus ne postoji kada je u pitanju invaliditet, nema nikakve veze možete da budete najbogatiji čovek na svetu i najsiromašniji čovek na svetu i imate pravo na tuđu negu i pomoć. Tačka. Da li imate šest hektara ili nula hektara? Potpuno je svejedno. Možete da budete i Mišković, bilo ko drugi dobićete tuđu negu i pomoć. Očigledno čovek o kome ste govorili nije dobio tuđu negu i pomoć i to nema nikakve veze sa time da li ima hektar ili ništa zemlje, nikakve veze. Tu očigledno niste razumeli šta su prava iz oblasti invaliditeta, a šta su prava koja se dobijaju na osnovu lošeg materijalnog stanovišta, odnosno lošeg materijalnog stanja.
Prošle godine, država Srbija je za plate, repromaterijale, razne konkurse koji pomažu preduzećima koji zapošljavaju osobe sa invaliditetom, izdvojila i potrošila 750 miliona dinara. Za podršku zapošljavanja osoba sa invaliditetom 500 miliona dinara, ove godine 550 miliona dinara, za aktivne mere koje pomažu održavanje i rad 22 republička, 11 pokrajinskih organizacija, reprezentativnih organizacija koje okupljaju osobe sa invaliditetom, a oni ispod sebe imaju 526 lokalnih organizacija, odvojili smo 214 miliona dinara. To je upravo juče raspisano i podeljeno. Nemojte da me optužujete za izbore, oni su srećni što je to što brže, mi se trudimo da nema razmaka između jednog i drugog konkursa da ljudi ne bi bili bez novca, pa se radi što brže. I, nastavićemo tako da radimo.
Takođe, za veliki konkurs je odvojeno još 62 miliona dinara, za posebne projekte konkursa još 40 miliona dinara, plus postoje i lokalne samouprave. Ja ne kažem da je dovoljno i nikada nije dovoljno i nikada neće biti dovoljno, ali ono što radimo pokazuje tendenciju kuda ide ovo društvo, kako se ponaša ovo društvo i da postoji napredak, da postoji konkretan napredak u svakoj od oblasti.
U narednih nekoliko dana ministar Verbić i ja ćemo otići u školu „Veljko Ramadanović“ koja vodi računa o obrazovanju naše slepe dece, gde treba da razgovaramo kako da obezbedimo veći broj udžbenika, kako da obezbedimo određena učila koja su specifično potrebna za slepe. Nije nam teško. Treba da budemo tamo. To je naš posao. Ponosni smo što to možemo da radimo. Isto važi i za sve ostale.
Dakle, ovaj zakon je važan, pomoći će u jednom segmentu, ali svaki dan pomaže se u svim oblicima i svim delovima života osobama sa invaliditetom. Evo, da pozovem sve narodne poslanike, u Ustaničkoj ulici Udruženje slepih i slabovidih ima salon za masažu. Oni su najbolji na svetu u tome. Ko je od vas bio tamo? Niko. Da li je neko poželeo da bude tamo? Ajde, da mi odvojimo, uplatimo svojih, ne znam, hiljadu dinara. Hajde, da kupimo jedan jedini vaučer, kao što su radile socijalno odgovorne firme koje su kupovale vaučere za svoje radnike i na taj način pomagale. Hajde, da svi nađemo načina da pomognemo osobama sa invaliditetom umesto da koristimo reč prevara.
Ovo nije prevara, ovaj zakon je došao na red, kad je došao, što se mene tiče mogao je i ranije, mogao je i kasnije, mogao je i 2009. godine kada smo usvojili Konvenciju, koja reguliše obavezu države da se bori protiv diskriminacije osoba sa invaliditetom. Od 2009. godine do danas ne znam šta se čekalo, ali to moraju da objasne verovatno neki drugi, ja zaista ne moram, ali ono što mogu sa ponosom da kažem da smo u vremenu mandata ove Vlade doneli više zakona koji regulišu položaj osoba sa invaliditetom, nego i jedna pre nas.
Odmah da vam kažem, jel moguće da smo čekali, ne znam koliko, 50, 70 godina da prepoznamo zakonskim rešenjem zanimanje tumač znakovnog jezika? Je li trebalo, koliko decenija nam je trebalo da tako nešto uradimo? Mi smo to uradili odmah u prvoj godini svog mandata. Mislim da to treba poštovati, nije to, naravno, zasluga samo ovog Ministarstva, jeste zasluga čitave Vlade, ali i zasluga čitavog društva koje sve više prepoznaje, koje prepoznaje potrebu da pomognemo razvoju osoba sa invaliditetom i njihovom ukupnom položaju u društvu. Hvala vam.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Aleksandar Marković, izvolite.

Hvala predsedavajući.
Uvaženi gospodine ministre, dame i gospod narodni poslanici, pa meni je onako iskreno žao što je prethodni govornik, dakle govornik pre ministra Vulina, morao na neki način da ispolji tu svoju tamnu stranu i da naruši, inače vrlo konstruktivnu diskusiju koju smo imali, evo tokom celog dana, da je ispolitizuje.
I to nije ono što me čudi, dakle, mi smo na takve stvari navikli, ali me sa druge strane opet raduje što uopšte danas prisustvovao i raduje me što je govorio. Raduje me što nije pobegao sa rasprave kao pre neki dan kada je ovde bio premijer, a pre toga se junačio. Junačio se ovde u holu skupštinskom pred maketama, pred slikama premijera, a onda kada je premijer došao onda je junački pobegao sa megdana. To nije tema, slažem se da nije tema i izvinjavam se zbog toga, ali sam morao da reagujem prosto ljudski na ovakvo nepoštovanje od strane prethodnog govornika.
Kada je reč o Predlogu zakona, mislim da postoji potpuni konsenzus po pitanju usvajanja ovog predloga zakona. Dakle, zakona koji unapređuje ovu oblast, oblast socijalne i invalidske zaštite, kao i oblast zabrane diskriminacije. Razlozi za donošenje ovog zakona, čuli smo ih danas dosta u raspravi od svih predstavnika, zapravo od predstavnika svih poslaničkih grupa kao i od ministra, ali uprkos tome što smo čuli, a nisam pristalica toga da se ponavljamo, treba ipak podvući najvažnije neke teze, a to je sprečavanje diskriminacije osoba sa invaliditetom, omogućavanje potpune ravnopravnosti. Dakle, jednom rečju ostvarivanje jednakih prava osoba sa invaliditetom koje zbog prirode svoje invalidnosti nisu u mogućnosti da se svojeručno potpišu.
Ono što bih isto istakao i svakako treba naglasiti da je trajno opredeljenje Republike Srbije po pitanju sprečavanja diskriminacije osoba sa invaliditetom koje je definisano prioritetima i ciljevima Nacionalne strategije, odnosno Strategijom unapređenja položaja osoba sa invaliditetom u Republici Srbiji kao i brojnim drugim propisima odnosno dokumentima koje se odnose na unapređenje ove oblasti.
S druge strane osobe sa invaliditetom se svakog dana suočavaju sa mnogim poteškoćama i to u najrazličitijem situacijama. Obaveza je nas kao društva da učinimo dodatan napor, rekao bih, da kroz različite propise u sistemskom smislu olakšamo svakodnevnicu. U tom smislu podsetiću da je nedavno usvojen Zakon o kretanju uz pomoć psa vodiča koji će takođe dodatno pomoći osobama sa invaliditetom u tom smislu.
Zaista se nadam da više nećemo imati nemile događaje ili situacije kao što je to bio slučaj sa jednom gospođom koja je, jedna od poslanica je to i spominjala danas u diskusiji, dakle, reč je o GSP, jedna osoba nije mogla da uđe sa psom. Duboko sam uveren da je u pitanju nepoznavanje zakona. Nadam se da se to više neće ponavljati, ali bih takođe istakao u pozitivnom smislu i reakciju GSP Beograd. Reakcija je bila hitra. Reakcija je bila pravovremena. Izdali su saopštenje, poveli disciplinski postupak protiv vozača i zaista sam ubeđen da se takve nemile situacije više neće dešavati.
Želeo bih da se osvrnem, odnosno da se nadovežem na inicijativu gospodina Milosavljevića koju smo čuli danas u toku rasprave, to je participacija osoba sa invaliditetom na izbornim listama. Lično mislim da je ideja dobra. Lično mislim da vredi razmisliti o takvom predlogu. Ja bih istakao jedan mali primer, ali to što je mali primer ne znači da nije značajan, dakle, opštinski odbor SNS na Vračaru, odnosno odborničke grupe SNS na Vračaru koja u svojoj odborničkoj grupi je imala u tekućem mandatu osobu sa invaliditetom. Mislim da je to dobar primer i mislim da treba razmišljati u tom pravcu. Iz svih ovih razloga zaista ne bih želeo da ponavljam sve što su prethodni govornici rekli, ali bih naravno pozvao da i siguran sam da će se to desiti, da u danu za glasanje jednoglasno donesemo ovaj zakon. Zahvaljuje.

Zahvaljujem se.
Pošto na listama poslaničkih grupa više nema prijavljenih za reč, pre zaključivanja načelnog pretresa, pitam, da li žele reč predsednici, odnosno predstavnici poslaničkih grupa ili još neko ko nije iskoristio svoje pravo iz člana 96. Poslovnika? (Da.)
Reč ima narodni poslanik dr Dušan Milisavljević. Izvolite.

Poštovani predsedavajući, poštovani ministre, prijatelji iz ministarstva, koleginice i kolege narodni poslanici, na kraju ove rasprave želim da još jednom skrenem pažnju na mnogo važnije i jače barijere koje imaju naši sugrađani, osobe sa invaliditetom. Pored arhitektonskih, to su te barijere u glavama građana naše države i te barijere moramo zajedno da rušimo.
Navešću vam jedan primer pre nepunih godinu dana, jedna organizacija osoba sa invaliditetom u Nišu je organizovala druženje sa građanima Niša i pozvala je građane Niša da sednu u kolica osoba sa invaliditetom, da sednu u kolica, invalidska kolica i da zajedno sa njima prošetaju kolicima po gradu da vide njihove probleme.
Ja mogu da vam kažem da je veliki broj ljudi odbio taj njihov poziv, uz ono sujeverje – neću da sednem, može to meni da se desi.
Želim da ukažem na nesagledavanje tih ljudi na onaj pravi način kako bi trebalo, pa postavljam isto pitanje svima nama, da li smo svesni da mnoge osobe sa invaliditetom upravo zbog tih nekih arhitektonskih barijera nemaju adekvatnu zdravstvenu zaštitu, ne mogu da dođu do mnogih ambulanti, do mnogih bolnica, da mnoge zgrade koje se prave i dan danas ne poštuju pravila pri izdavanju građevinskih dozvola, da ne postavljaju rampe koje bi koristili osobe sa invaliditetom, tako da jedan proces koji iziskuje sveobuhvatnu pažnju države, ko god bio na vlasti, ko god bio na čelu ministarstva koje vi trenutno sada vodite, potrebno je mnogo pažnje, svakodnevna pažnja i ono što sam rekao, ne samo danas kada pričamo o ovom Predlogu zakona, ne kada je Međunarodni dan osoba sa invaliditetom, nego kontinuirano da vodimo računa o njima i njihovim pravima.
Ono što u prvom delu današnjeg zasedanja sam citirao Povelju UN koju smo mi parafirali 2009. godine, član 9. kaže da države potpisnice se obavezuju da će osigurati i promovisati puno ostvarivanje svih ljudskih prava i osnovnih sloboda za sve osobe sa invaliditetom, bez ikakve diskriminacije po osnovu invalidnosti. Da bi to ostvarile, države potpisnice su se obavezale da urade mnogo što šta što država Srbija je krenula da radi, a ono što ja naglašavam i po drugim put ponavljam, to je neophodnost uvođenja personalnih asistenata u mnoge lokalne samouprave koje još uvek i ne znaju šta je personalni asistent i šta je svrha personalnog asistenta.
Personalni asistenti omogućavaju kvalitetniji i bolji život osobama sa invaliditetom koje su teško bolesne, koje su vezane za kolica, koje je bolest vezala za kolica, koje je neka saobraćajna nesreća vezala za kolica i bez personalnog asistenta oni ne mogu da vode jedan normalan život.
Nije samo život da se odrede neka sredstva da on ima mesečno neka primanja, nego je njegov život da se vrati, da postane ravnopravni član ovog društva, da ima pravo da uz pomoć personalnog asistenta ode do bioskopa, ode na posao, da u toku dana se prošeta do biblioteke neke, da se prošeta gradom, da u toku dana u svojoj kući ima mogućnost da se prebaci iz kreveta na neku stolicu, da radi nešto na računaru.
Tako da, mislim da borba za njihova prava tek kreće. Na dobrom smo putu danas. Današnja rasprava me je uveravala da ima sluha među nama političarima, iako mnogo ljudi kada kažete političari, ne veruju. Mislim da u nekim stvarima smo se složili, to je dobro što su i ostale kolege iz vlasti i opozicije danas bili jedinstveni u cilju poboljšanja i prava i položaja osoba sa invaliditetom.
Tako da, jedan mali primer i predlog oko personalnih asistenata, da oni budu obaveze lokalnih samouprava, da lokalne samouprave moraju da nađu načina u budžetu prvo da vide koliko imaju svojih sugrađana koji trebaju da imaju podršku lokalne samouprave, lokalne skupštine, da im se omogući personalni asistent da on bude sa njima.
Ja opet ponavljam, mnoge lokalne samouprave ne razumeju šta je personalni asistent, misle da je to geronto domaćica, misle da je to neka socijalna pomoć. Ne, personalni asistent je osoba koja osam sati provodi sa vama, koja vam pomaže u vašem dnevnom radu, dnevnom životu, a u Nišu, mogu da vam kažem, da personalni asistenti postoje za neke naše sugrađane i u tri smene. Znači, pokriveni su 24 časa, što je jedan dobar primer iz Niša. Mislim da je Niš prvi krenuo sa personalnim asistentima i da taj primer treba da slede i druge lokalne samouprave.
Završiću, pošto je danas rasprava, jedna debata u stvari, nije ni rasprava nego debata o jednom jako dobrom zakonskom predlogu, završiću sa nadom da ćemo u narednom skupštinskom sazivu smoći snage da nađemo i novca, ali da nađemo i one dobre volje da zakon, roditelj, negovatelj, nađemo načina kako će i on u Srbiji da zaživi, s obzirom da su mnoge evropske zemlje pokazale svoju humanost i podršku roditeljima koji imaju decu koja su u kolicima, decu koja su sa smetnjama u intelektualnom razvoju, da ih podrži na taj način da imaju mogućnost da oni neguju svoju decu i da za to dobiju neku novčanu pomoć i da im teče radni staž.
Mislim da kada je to uradila Crna Gora skoro, Hrvatska je to odavno uradila, da i mi i te kako imamo, mislim da čak imamo mnogo veće srce nego te zemlje u okruženju i tu humanost naših građana, milion puta proveravana, da trebamo i mi da kao političari nađemo načina da uslišimo te neke molbe i tu preku potrebu da budu uz svoju decu i da im država praktično tako pruži jednu podršku da kroz zakonsko rešenje, kroz radni staž i kroz neku sumu novca koju bi oni primali kao mesečnu nadoknadu, bili u prilici da svu ljubav koju onako daju svojoj deci, da imaju prilike da ne budu sankcionisani praktično, da ne moraju da daju otkaze sa posla, da ne moraju da uzimaju bolovanje, nego da kroz jedno zakonsko rešenje i kroz to zakonsko rešenje ovde postignemo jedno jedinstvo i jedan put ka još humanijoj i boljoj Srbiji koja vodi računa o svojim socijalno ugroženim grupama. Svakako da ovo iziskuje puno razumevanja, puno ljubavi i puno pažnje.
Ja vam se zahvaljujem i na kraju još jedanput naglašavam da će poslanička grupa DS u danu za glasanje glasati za ovo zakonsko rešenje. Hvala.