Onog trenutka kada postanete ministar kulture možete da pravite muzej rijalitija, a to ni na koji način mi ne prepoznajemo jedan od prioriteta, za razliku od Narodnog muzeja. Ono što će vas sigurno radovati, to je da je tokom ovog vremena 80% onoga što će činiti novu stalnu postavku u potpunosti restauriranu i spremno za prikazivanje publici onog trenutka kada muzej otvori vrata.
Ali, rekli ste jednu stvar koje svi treba da budemo svesni, muzej je zatvoren 12 godina. Ja bih bio jako srećan da nije zatvoren pre 12 godina ili da je rekonstrukcija završena u prethodnih 12 godina. Tako da, jednostavno mislim da nije korektno to spominjanje 12 godina zatvorenosti muzeja, to je zajednička odgovornost apsolutno svih nas i ja sam to već rekao. Ja preuzimam svoju odgovornost, ali ono što je potpuno jasno, to je da su za mandata ove Vlade pokrenuti radovi i da je urađeno naprosto više nego u svim prethodnim godinama. To je jedna stvar.
Dalje, ja ne mogu da shvatim šta je vaš predlog, da se ukidaju ove nagrade u sportu ili …? Naprosto, čini mi se da su to stvari koje nisu za poređenje.
Vratiću se na priču koja je bila na samom početku mog mandata, kada sam rekao da je jedan od glavnih prioriteta da razdvojimo u finansiranju Ministarstva kulture i informisanja ono što je kultura od estrade. Mi smo to u potpunosti uspeli i dosledno sproveli. Nećete naći ni jednu estradnu manifestaciju da je Ministarstvo kulture finansiralo. Međutim, sada se nalazimo na sledećem koraku, kada treba prepoznati sve različitosti unutar sistema kulture i zapravo prepoznati razliku između onoga šta je umetnost, koju najlakše prepoznajete, od onoga šta je sistem zaštite, jer je jako teško ustanoviti jedinstvene kriterijume, a ja to ponavljam stalno.
Znači, za nekoga ko radi u arhivima, imamo negde oko 680 arhivskih stručnjaka kroz čije ruke zapravo prolazi kompletna dokumentacija, kompletna istorija naše zemlje. Ili rad u bibliotekama. Kako na isti način vrednovati rad jednog baletskog igrača i jednog muzejskog stručnjaka, jednog kustosa?
Da je bilo moguće, verovatno bi od 2010. godine, od kada se dodeljuje to priznanje, to izazivalo ne debate u javnosti, nego ja vam opet ponavljam – izazivalo jednu zlu krv i pri tome izazivalo jako negativne reakcije kod publike, kod šire javnosti koja je to komentarisala na jedan krajnje negativan način.
Mi kao društvo moramo da sazrimo, moramo jako puno da radimo i na demokratizaciji i na transparentnosti. Vlada Srbije se maksimalno trudi da te procese unapredi i ja se iskreno nadam da ćemo pronaći taj model gde ćemo imati nacionalna priznanja kakva zaslužuju naši umetnici.
Ali, ne zaboravite još jednu stvar. Vi govorite o kategoriji za koju ja ne znam nijednu zemlju u regionu da je ima, izuzev Crne Gore. Vi govorite o institutu koji je zapravo bio izuzetno jak u vreme Sovjetskog Saveza i Istočne Nemačke. Evropske zemlje nemaju takvu vrstu državnih priznanja. Vi imate različite vrste nagrada koje se dodeljuju. Ali, samo vas molim da se ne bavimo tom vrstom demagogije da ovde neko nekom nešto oduzima. Mi se trudimo da napravimo jedan funkcionalni sistem kulture, da prezentujemo našu kulturu na najbolji mogući način, a to je nemoguće bez jasnih i sprovodivih zakona.
Drugo, ako vi svake godine unapred ograničite taj broj nacionalnih priznanja, to znači da ste već samim tim suzili i kriterijume, jer kako vi možete znati da li je u jednoj generaciji bio tačno određen broj umetnika koji su zadužili kulturu ili ne?
