Gospođo Dragaš, izvinjavam se za trenutak, samo da dam obaveštenje Narodnoj skupštini.
Saglasno članu 27. i članu 87. st. 2. i 3. Poslovnika Narodne skupštine, obaveštavam narodne poslanike da će Narodna skupština danas raditi i posle 18.00 časova, zbog potrebe da Narodna skupština što pre donese akte iz dnevnog reda ove sednice.
Izvinite, nastavite.

Nastaviću dalje ako dozvolite. Hvala.
Dakle, ono što je bitno kod razvoja kulture, jesu jasni ciljevi, napori i odgovornost svih, međusobno poštovanje i tolerancija, prioriteti, poštovanje zakona, jačanje institucija, jačanje položaja umetnika, poštovanje nacionalnih vrednosti i nacionalne baštine po kojoj smo kao narod prepoznatljivi, ali i uklapanje u savremene tokove, što treba da odredi naše vreme, naše junake, ali i buduće odnose. Ti odnosi su danas sve dinamičniji i traže od nas i brzo reagovanje i nove forme.
Ne može se razvijati internet, a zaboraviti ćirilica. Ne možemo se nje setiti samo kada drugi počnu da je prisvajaju. Ja ću, recimo, ovde podsetiti na postojanje dubrovačke stare književnosti o kojoj je nedavno odštampala knjigu profesorka Zlata Bojović, koja je izazvala veliku polemiku, ali u kojoj je jasno potvrdila i u to staro vreme i postojanje ćirilica i knjiga na ćirilici i veliku srpsku baštinu o tome.
Ne možemo zatvarati škole i improvizovano ad hok menjati programe, a ne setiti se velikog prosvetitelja i prvog Evropejca među Srbima, Dositeja Obradovića koji je otvarao škole jednako za dečake i devojčice i pozivao na učenje i toleranciju, i to pre 200 godina. Ne možemo se ne setiti Ruđera Boškovića ili Nikole Tesle, ili pomenuti ih samo kada drugi počnu da ih svojataju. Moramo našu kulturu više ugraditi u naše delo i u naše zakone.
Moramo se setiti i velikana Milutina Milankovića, Mihajla Pupina, ali i drugih naših velikana koji su zadužili svet, ali i naš rod. Srbija je tada bila, kada su oni stvarali, siromašna, bila je nerazvijena, tek je osvajala svet slobode, ali je imala jasan cilj. I danas nam trebaju umni ljudi, velikani koje ćemo pomoći da se razviju, da ostanu ovde, naprave veliko delo, a ne da odu u svet, a pre toga sve što se događalo da zaborave. Onda smo i mi osuđeni na zaborav i nestajanje.
U ime obnovljene Srbije, donećemo i ovaj Zakon o kulturi, koji će biti samo još jedna faza u našem kulturnom identitetu. Na ovaj predlog bilo je dosta primedaba, izazvao je nekoliko nedoumica, ali je pokazao da se u kulturnom smislu i sami moramo menjati. Zakon je istakao nekoliko krupnih opštih pitanja koje hoće da reguliše na nov način, a koji su do sada izazvali probleme, u nekim situacijama čak i sukobe i nerazumevanje. Sve je to bilo, međutim, na štetu ustanova, na štetu umetnika, na štetu svih nas. U svakom slučaju, probleme koji stoje pred nama treba rešavati i popravljati novim zakonima koji su doneti na osnovu međusobnog usaglašavanja, međusobnog poštovanja i tolerancije i traženja najboljeg rešenja.
Novim predlogom zakona treba da se reguliše nekoliko važnih načela ili pitanja. To je: utvrđivanje načela kulturnog razvoja i ukazivanje na osnovne pravce kulturne politike, utvrđivanje redosleda načela i oblasti kulturnog razvoja, utvrđivanje opšteg interesa u kulturi iz kojeg proizilaze način i izvori finansiranje, obaveze Ministarstva, pokrajine ili lokalne samouprave, kao i postojanje nacionalnih institucija takođe.
Zatim, bliže preciziranje, sprovođenje javnog konkursa za finansiranje i sufinansiranje programa, učešće budžetskih institucija u tome, način dodeljivanja budžetskih sredstava bez javnog konkursa, pitanje finansiranja međunarodne saradnje, i to one koja proizilazi iz sklopljenih međunarodnih ugovora, kao i one koje treba da doprinesu povlačenju međunarodnih sredstava itd.
Za praktičan život i funkcionisanje institucija i pojedinaca važna su i pitanja - procedura izbora direktora, nadležnosti i obaveze upravnog odbora, način njihovog funkcionisanja, obaveze ministarstva, obaveze Vlade i o tome je ministar već dao napomenu. Usklađivanje, dakle, dalje, zakonskog regulisanja ugovora o radu sa krovnim zakonom o radu, koji ovu oblast detaljno definiše, jer inače u ovoj materiji o kulturi ovaj detalj ili ovo funkcionisanje ne mora da bude zastupljeno. Zatim, važno je pitanje nacionalnih priznanja i posebno Nacionalnog saveta za kulturu.
Svako od ovih pitanja izazvalo je određeno jedno ili drugo mišljenje. Neki su bili za predlog koji je dat, neki su bili protiv. U svakom slučaju, važna su rešenja koja će doprineti unapređenju regulisanja ovih oblasti, a za delove koji danas izazivaju nedoumicu praksa će pokazati njihovu opravdanost, a moguće i dalju potrebu njihovog unapređenja i menjanja.
Ja ću se više osvrnuti, na primer, na neka pitanja koja traže dopunu ili svestranu analizu. Recimo, definisanje položaja ćirilice, koja smatram da treba da ima ovde važno mesto. Pošto je ovo krovni Zakon o kulturi, smatram da je ovde mesto koje će joj definisati ulogu i značaj u našoj kulturi. Ovim mi nismo protiv latinice, ali o ćirilici govorimo kao o pismu koje je ugroženo, a oznaka je našeg identiteta i našeg istorijskog trajanja. Pomenuću, evo, još jedanput, dubrovačku književnost, Ruđera Boškovića, setiti se dela Vuka Karadžića, koji je definisao ovo pismo kao najsavršenije i najjednostavnije.
Zalažemo se takođe za podršku, razvoj i unapređenje svih nacionalnih institucija kulture. Iz zakona su izbrisane definicije nacionalnog predstavljanja i nivoa, ali iz Zakona iz 1992. godine pobrojane su bile jasno institucije koje su imale ovakvu karakteristiku ili ovakav predznak. U svakom slučaju, ovim novim predlogom zakona, bez obzira što ta predznaka ne postoji, postoji jasno određenje ko je osnivač kojih institucija, sa kog nivoa budžeta se one finansiraju i, samim tim, iz toga se opredeljuje njihov nacionalni pokrajinski ili lokalni značaj.
Kada je reč o nacionalnim penzijama, ove penzije definisane su Zakonom iz 2009. godine. Sasvim je sigurno da su one do sada u javnosti izazvale velike polemike, nezadovoljstvo, pitanja i ostalo. Ovakve nacionalne penzije nisu ni nacionalna priznanja, ni socijalna podrška umetnicima. Zato se one, kao takve, u svakom slučaju, po mom mišljenju i naše poslaničke grupe, moraju ukinuti, ali to ne znači da ne treba razmotriti i naći rešenje da se popravi socijalni položaj umetnika, ali isto tako da se ustanove nacionalna priznanja za vrhunske domete u kulturi.
Podsetiću samo da je postojao u državi prethodnoj niz velikih nagrada i nacionalnih priznanja koja nisu imala mesečni karakter, ali su bila uvažavana u narodu i državi i nosioci tih priznanja, značajni umetnici, naučnici, akademici, uvaženi profesori i lekari i dalje se ponose njihovim dobijanjem i sasvim sigurno sa velikom pažnjom ih čuvaju. Podsetiću, to su bile Sedmojulske nagrade, Oktobarske, postojala je Vukova nagrada, Dositejeva, Njegoševa, nagrade sa imenom jednog nobelovca Ive Andrića, itd. Neke od ovih nagrada su ugašene, neke su održane zahvaljujući entuzijazmu pojedinaca, udruženja, zadužbina ili ponekog privatnog preduzeća. Zato na njih treba ponovo da se osvrnemo i ustanovimo ih posebnim aktom.
Važno je istaći, takođe, kako će se ubuduće zaštiti i gde u zakonu položaj umetnika, naročito onih vrhunskih dometa, koji su takođe naši poznati i priznati ambasadori u svetu. Teško će se održati rešenje, njihov potpun socijalni oslonac na materijalne mogućnosti lokalnih zajednica koje za sve prenete nadležnosti i obaveze, de fakto, nemaju sredstava. Ali ono što je svakako dobro usmerenje u ovom predlogu zakona, jeste približavanje kulture i lokalnim zajednicama, vraćanje u lokalnu zajednicu i animiranje ljudi na tom nivou, da imaju kulturne sadržaje i u njihovom stvaranju neposredno učestvuju.
Poštovani gospodine ministre, posebno želim da naglasim da je novim predlogom zakona data mnogo bolja klasifikacija kulture, s obzirom na njenu raznovrsnost i raznorodnost, da je sa mnogo više pažnje regulisana obaveza, način i mogućnosti očuvanja i proučavanja nacionalne baštine i kulturnog nasleđa. Utvrđena je izgradnja i unapređenje mreže ustanova u oblasti zaštite tog kulturnog nasleđa. Dati su osnovi za povezivanje i podsticanje institucija kulture sa drugim oblastima - turizam, nauka i ekonomija, što u većoj meri obezbeđuje i održivost ovih sistema, ali i veće i kvalitetne programe i sadržaje.
Podstaknuta je digitalizacija i razvoj digitalne istraživačke infrastrukture, stvoreni uslovi za podsticanje inovativnosti i kreativnosti u kulturi, unapređeni uslovi za slobodan protok i razmenu kulturnih sadržaja i stvoreni bolji uslovi za razvoj međunarodne saradnje itd. Stvorene pretpostavke za decentralizaciju kulture, ponavljam još jednom, veoma su važne. Ove, kao i još nekoliko drugih vrlo dobrih rešenja imaju za pretpostavku da postoji potreba, interes, ali i veća mogućnost razvoja kulture na lokalu, što mora da bude naša buduća obaveza.
Razvoj umetnosti i kulture i finansiranje programa, ali i doprinosa za vrhunske umetnike je na drugom mestu i one moraju ne samo da budu prepuštene onom lokalnom nivou. Neosporno je da će ova rasprava biti dinamična, u cilju traženja najboljih rešenja u kojoj će zakon pomoći razvoju kulture, novom kulturnom delu i novom stvaralaštvu, razvoju odnosa humanosti, solidarnosti, međusobnog uvažavanja, poštovanja zakona i u okviru toga podsticanja očuvanja baštine i tradicije, a u unapređenju i stvaranju novih modernih kulturnih sadržaja i međunarodnoj saradnji. Ovde zato mislim da nema mesta isključivosti i netoleranciji jer to ne donosi rešenje. Rešenje donosi razvoj privrede, međunarodna saradnja, više para za sve, ali i takva raspodela, makar i malog budžeta, koja će zaštititi i razvijati i vrhunsku i opštu kulturu, koja će omogućiti razvoj ustanova, udruženja i drugih organizacija, dostupnost njihovu svima, da rad u kulturi ne bude iz inata ili čistog entuzijazma. Podsetiću da u vreme krajnjeg nemanja i problematičnih odnosa u društvu poznata je krilatica bila – lakše je sa kulturom.
Dakle, u svakom slučaju, podržavajući jedno jasno usmerenje Ministarstva da se definišu oblasti, da se jasno rasporede sredstva koja nisu velika i da se ona transparentno pojave na svim nivoima, mislim da treba ovaj zakon podržati. Kažem da poslanička grupa SPS će dati podršku ovom predlogu. Hvala vam.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik dr Ljiljana Kosorić. Izvolite.

Zahvaljujem.
Gospodine predsedavajući, poštovane koleginice i kolege, poštovani gospodine ministre sa saradnicima, na samom početku želim reći da će poslanički klub SPO glasati za usvojena zakonska rešenja koja su danas na dnevnom redu, a ja bih danas govorila o izmenama i dopunama Zakona o kulturi.
Pre usvajanja Zakona o kulturi, govorim o Zakonu iz 2009. godine, ova oblast nije bila sistemski regulisana. Dakle, postojeći Zakon je u primeni pokazao sve svoje nedostatke, a Ministarstvo je omogućilo široku, kada govorimo o učesnicima u njoj, i vremenski dugu javnu raspravu, kako bi se locirale najproblematičnije tačke koje je trebalo izmeniti. Posle sugestija Nacionalnog saveta za kulturu i okruglih stolova u Nišu, Novom Sadu, Beogradu ili javnog slušanja ovde u ovom domu, pred poslanicima je danas Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o kulturi.
Razlog donošenja zakona trebalo bi da bude utvrđivanje pravca kojim će se kretati naša kulturna politika, kako bi subjekti kulture mogli da planiraju svoje aktivnosti.
Mi bismo morali konačno utvrđivanjem opšteg interesa u kulturi, dakle, tačnim definisanjem tog interesa, da odredimo i načine i odabir finansiranja kulturnih projekata i programa, na šta će u pozitivnom smislu uticati usklađivanje okvira kulturne strategije sa potrebama institucija i umetnika koji čuvaju kulturu u pravom smislu te reči.
Zato se posle usvajanja valjanog zakonskog akta nadamo izradi i valjane kulturne strategije. Nacionalni savet za kulturu tome može dati veliki doprinos. Zato je potrebno što ovaj Predlog zakona i predviđa da i to savetodavno telo bude kompletno, odnosno da u njemu budu adekvatno zastupljeni predstavnici svih oblasti kulture. Time bi se stvorili uslovi da se sagleda celovitija slika stanja i potreba, što bi uticalo na izradu strategije sa manjim rizikom da neko bude zapostavljen.
Na kraju bih rekla da je odabir puta na svima nama. Ukus u mnogome određuje i kulturni razvoj, a on je usko povezan sa odgovornošću pojedinaca. Ako bismo se dovoljno angažovali da iskonska kultura bude merilo i vrednost u kulturi, pomogli bismo i sebi i generacijama koje dolaze da na ozbiljnim osnovama grade državu velikih umetnika, a i jakih umetničkih institucija.
Da napomenem, da Evropska komisija nije imala primedbi na predložen zakon i još jednom ću reći da će u Danu za glasanje poslanički klubu Srpskog pokreta obnove podržati ove predloge zakona. Hvala.

Hvala koleginice Kosorić.
Reč ima narodna poslanica Branka Bošnjak. Izvolite.

Hvala.
Uvaženi predsedavajući, poštovani gospodine ministre sa saradnicima, uvažene koleginice i kolege narodni poslanici, svoje izlaganje o izmenama Zakona o kulturi započeću opštim stavovima Socijaldemokratske partije o ovom Predlogu zakona,
Osnova za izmene zakona je zakon iz 2009. godine i to je bio dovoljno dobar zakon da bude samo izmenjen, te je on sa ovim svojim izmenama i dobar osnov za uređenje oblasti kulture. Kada neki zakon suštinski ne menjamo, već ga samo unapređujemo, preglednije je doneti zakon o izmenama, jer je jasno iz takvog koncepta šta se iz prethodnog zakona menja, šta se briše, a šta se zadržava.
U postupku izrade zakona vođena je široka javna rasprava. Ovo govori da je veliki broj umetnika, stručnih radnika, predstavnika institucija kulture želeo da se uključi u izradu izmena zakona. Socijaldemokratska partija Srbije podržava ovu praksu, jer ko može bolje znati šta su problemi i potrebe kreatora kulture od njih samih. Jasno je da su ponekad stavovi oprečni, ali je na Ministarstvu i ministru da sublimira i sačini finalni predlog zakona.
U ime svoje poslaničke grupe želim da istaknem stav da je kultura i kulturni identitet jedne zemlje podjednako važan kao i ekonomija te zemlje. Oporavak ekonomije jedne zemlje je dug i težak proces, traži puno odricanja i rada, ali je moguć.
S druge strane, kulturno osiromašenje, urušene vrednosti, odsustvo opšte društvene pristojnosti, često je nemoguće oporaviti. Svaka pročitana knjiga je odgledana pozorišna predstava, pogledan dobar film, koncert, uživanje u likovnim umetnostima, u dizajnu i arhitekturi, snaži naš opšti, pojedinačni kulturni status i identitet.
Ne smemo prihvatiti stav – prvo ekonomija, pa kultura. Razvoj mora biti jednovremen i paralelan. Siromašno društvo ima siromašnu kulturu, ali ne osiromašenu i jeftinu. Kulturno nasleđe može i mora biti bogato. Ova zemlja ima i kulturnu istoriju, ali i aktivne vrhunske umetnike.
Na Vladi Srbije i na vama lično gospodine ministre, je istorijska odgovornost da zaustavite, bolje da kažem zaustavimo, procese devalvacije pravih kulturnih vrednosti i sprečite poplavu prostote, vulgarnosti, jeftinih sadržaja koji se nude naciji, a prevashodno putem pisanih i elektronskih medija.
Gospodine ministre, poznajemo se privatno skoro 15 godina i znam da delimo slične vrednosne stavove. Neodgovarajuća nadležnost ne može biti opravdanje ni vama ni nama. Svaki ministar je član Vlade, a poslanik deo parlamenta. Vlada ima integrisanu nadležnost, svi imamo mogućnost formiranja radnih grupa, podnošenja inicijativa. Vlada donosi uredbe, parlament donosi zakone, znači, odgovornost nam je velika, a propuštena istorijska odgovornost nenadoknadiva.
Zakon o kulturi, kao izmene Zakona o kulturi samo su osnov za sprovođenje kulturne strategije, očuvanje nasleđa, unapređenje kulturne infrastrukture i afirmacija stvarnih kulturnih vrednosti. Zakon je osnov, važno je njegovo sprovođenje. Zato se vraćam na temu, zajedničko angažovanje na marginalizaciji banalnih i spornih sadržaja elektronskih medija, posebno onih koji imaju nacionalnu frekvenciju.
Jedna druga tema, možda malo više lična, u ime svoje profesije, u svoje lično ime, želim da vam uputim molbu da u okviru svojih nadležnosti, znam da niste jedino nadležni, vratite u praksu institut javnih arhitektonskih konkursa. Deo nacionalne kulture je i arhitektonsko nasleđe. Najvrednija arhitektonska zdanja koja su nas međunarodno afirmisala bili su predmeti i rezultat internacionalnih konkursa. Ovo nije samo naša praksa već su mnogi gradovi u svetu poznati po građevinama. Šta je Pariz? Ajfelova kula, Bobur, Vence piana, kad kažete Bilbao prva asocijacija je Gugenhajmov muzej Frenka Gerija. Sve su to bili međunarodni konkursi i prve nagrade. Ovo nedostaje Beogradu i Srbiji, provera arhitektonskih vrednosti i međunarodna afirmacija.
U ime Socijaldemokratske partije Srbije želim da istaknem i neke naše sugestije vezane na odredbe ovog zakona. Dobro je što će se u sastavu Nacionalnog kulturnog saveta naći predstavnik Beogradskog univerziteta i predstavnik filmske umetnosti. Dobro je definisana procedura konkursa za izbor direktora ustanove kulture, ali imamo sugestiju na član zakona koji definiše razloge za razrešenje člana Upravnog i Nadzornog odbora ustanove kulture. Kaže se da osnov za razrešenje može biti – sprečavanje potencijalno štetnih posledica po ustanovu. Po mišljenju poslaničke grupe Socijaldemokratska partija Srbije ovo je previše široka definicija i može biti lako zloupotrebljena, zato smo kao poslanički klub podneli amandman na ovaj član.
Takođe smo podneli amandman na član koji kaže da osnov za razrešenje može biti pokrenut krivični postupak protiv člana upravnog ili nadzornog odbora. Smatramo da je celishodnije da osnov za razrešenje bude pravosnažna sudska presuda jer predloženo rešenje takođe može biti predmet neke zloupotrebe. Naravno, nezavisno od ovih naših amandmana i njihove sudbine za koju bismo naravno voleli da ih razmotrite i da ih prihvatite, poslanici Socijaldemokratska partija Srbije glasaće za zakon o izmenama Zakona o kulturi. Hvala vam.

Zahvaljujem, koleginice Bošnjak.
Reč ima narodni poslanik dr Sulejman Ugljanin.

Uvaženi predsedavajući, uvaženi ministre, članovi Vlade, kolege narodni poslanici, na dnevnom redu je jedan novi set zakona među kojima je pitanje kulture, informisanja i još nekih zakona.
Međutim, imajući u vidu stanje na terenu u smislu primene zakona postavlja se pitanje, šta je smisao donošenja zakona, zato neću dati mnogo veliku važnost ovde, konkretno ni jednom od ovih zakona zbog činjenice da se moramo pozabaviti jednim prethodnim pitanjem, pitanjem smisla donošenja zakona. Kada govorim, govoriću sa aspekta predstavnika manjinske poslaničke grupe SDA-Sandžak-PDD koji čine etnički Albanci iz Preševske doline i Bošnjaci iz Sandžaka i govoriću uglavnom sa manjinskog aspekta.
Informisanje, ići ćemo konkretno, pitanje informisanja je ujedno i pitanje kulture manjina, u pitanju informisanja manjinskog naroda na njihovom maternjem jeziku predstavlja jednu od osnovnih i temeljnih i identitetskih prava koja manjinskim narodima omogućavaju, obezbeđuju negovanje kulture, očuvanje i unapređenje nacionalnog identiteta.
U prilogu navedenog govori činjenica da kroz Ustav i zakone Republike Srbije, ali i kroz niz međunarodnih dokumenata koji se bave pravima i položajem manjina, kao što su okvirna Konvencija o pravima manjina, Evropska povelja o regionalnim i manjinskim jezicima, ostvarivanje prava manjina na informisanje na svom maternjem jeziku tretira kao jedno od ključnih identitetskih prava putem kojih manjine ostvaruju pravo na izučavanje svoje kulture, očuvanje, negovanje i razvijanje svoje kulture, svoje nacionalne, etničke i kulturne i verske posebnosti.
Dakle, informisanje nacionalnih manjina predstavlja jednu od oblasti u okviru Ustavom zajamčene manjinske samouprave sa ciljem očuvanja nacionalnog identiteta manjina.
Nažalost, u praksi to izgleda sasvim drugačije. Javni servis RTS koji je još od 2002. godine u obavezi da formira redakciju na manjinskim jezicima, do danas to nije uradio, tako da su sve ustavne i zakonske odredbe ostale mrtvo slovo na papiru.
Bošnjaci su u posebno teškom položaju kada su u pitanju ostvarivanje Ustavom garantovana prava na negovanje kulture, na razvoj kulture i informisanje na svom maternjem jeziku, u cilju očuvanja svog nacionalnog identiteta.
Pored nastojanja redakcija na maternjim jezicima, nepostojanje redakcije u okviru Javnog servis RTS-a za Bošnjake dodatno otežavajuća okolnost predstavlja i privatizacija lokalnih i regionalnih medija.
Konkretan primer o kome ću govoriti institucionalnog nasilja nad Bošnjacima, bošnjačkim pravima i bošnjačkom kulturom, predstavlja i privatizacija Radio Televizije Novog Pazara o čemu je delimično i ministar bio uključen u taj proces.
Državni organi Republike Srbije kriminalnom privatizacijom regionalne radio televizije u Novom Pazaru, onemogućili su Bošnjake da ostvaruju Ustavom i zakonima zagarantovano svoje pravo na informisanje na bosanskom maternjem jeziku i na negovanju njihovom kulturnog blaga i same njihove kulture.
Bošnjačko nacionalno veće u skladu sa zakonom, regionalnu radio televiziju je proglasilo televiziju od posebnog značaja za Bošnjake.
Predstavnici Bošnjačkog nacionalnog veća su na tu temu bili na poziv ministra Tasovca i razgovarali i sa ministrom Tasovcem i sa drugim predstavnicima tog ministarstva.
Bio je dogovor da se regionalna televizija isključi iz privatizacije i pošto već devet godina je bila proglašena od posebnog značaja za Bošnjake, da se omogući i ustupi Bošnjačkom nacionalnom veću, kako bi Bošnjaci mogli da ostvaruju svoje Ustavom i zakonima zagarantovano pravo na negovanje svoje kulturne baštine i putem medija.
Imajući u vidu značaj regionalne radio televizije, ostvarivanje prava Bošnjaka na informisanje na maternjem jeziku, značaj za promovisanje bošnjačke kulture, javno izražavanje kulturnih i sveukupnih nacionalnih vrednosti posebnosti Bošnjaka, Bošnjačko nacionalno veće u više navrata od nadležnih državnih organa i ograna lokalne samouprave u Novom Pazaru, zatražilo je da se postupak privatizacije regionalne, Javno preduzeće regionalne televizije obustavi i da se osnivačka prava prenesu na Bošnjačko nacionalno veće, kako bi Bošnjaci u tom delu zemlje, u Sandžaku mogli da ostvaruju svoje pravo na razvoj kulture, na obrazovanje na svom jeziku i na učvršćenju svog nacionalnog identiteta.
Umesto da se nadležni organi zainteresuju na koji način da omoguće ostvarivanje ovog Ustavom i zakonom zagarantovanog prava na bosanskom jeziku, čemu je u tom sastanku sa manjinama i gospodin Tasovac dao podršku da manjine treba da imaju svoje glasove na maternjem jeziku. Nažalost, državni organi na drugim nivoima su svim svojim kapacitetima se založili da Bošnjacima uskrate pravo na informisanje, ali i da jednoj od političkih stranaka vladajućeg režima poklone jak mehanizam za obračun sa legitimnim bošnjačkim predstavnicima.
Sam postupak privatizacije ovog medija obeležio je niz nezakonitosti. Zloupotreba službenog položaja i po vertikali od ministra i po horizontali od gradonačelnika, njegovih pomoćnika, direktora televizije, direktora javnih preduzeća i dvojice privatnika, regionalna radio televizija koja je bila procenjena na 400 hiljada evra, prodali su je sami sebi predstavnici Gradske uprave Novog Pazara za 90 hiljada evra. Ali ju je odmah po privatizaciji na konkursu, od strane lokalnih vlasti u Novom Pazaru, odobreno umesto još plus nekih 35 hiljada evra mesečno, iz budžeta Novog Pazara, čime će oni koji su kupili televiziju da isplate novcem iz Gradske uprave.
Radi se, ako malo uđemo u kretanje finansija, videćemo da se radi o jednom teškom kriminalu. Regionalna radio televizija kupljena je od strane konzorcijuma kojeg čini direktor tadašnjeg JP regionalne televizije, pomoćnik novopazarskog gradonačelnika, direktor novopazarske filijale Nacionalne službe za zapošljavanje i još dva lica koji su igrom slučaja ušli u tu prljavu igru.
Sve ovo o čemu govorim dovodi u pitanje naš interes da se bavimo amandmanima, da se bavimo članovima zakona nego mislim da kao ozbiljni ljudi prvenstveno treba da se bavimo izgradnjom mehanizama kako da omogućimo da se zakoni ove države i ustavna načela ove države posluju na terenu.
Zato mislim da je bespredmetno da danas govorimo o amandmanima, o članovima zakona, da razgovaramo o tim nekim nijansama, a znamo da ni postojeći zakoni u tom delu naše zemlje se ne poštuju ili se krše od ljudi koji su bliski vladajućem režimu, ne samo ovoj Vladi nego i ranijim Vladama i koji rade po principu – zakon, to sam ja.
Zato predlažem, kao predsednik manjinske poslaničke grupe koju čine etnički Albanci i Bošnjaci Sandžaka i ujedno i predsednik Bošnjačkog nacionalnog veća, da se konkretno ova rasprava o ovim zakonima o detaljima odloži do daljnjeg dok se ne usvoje stabilni, efikasni mehanizmi za primenu zakona na terenu, jer se ni postojeći zakoni koji su davno doneti ne mogu primenjivati kako treba.
To možemo postići, pored ostalog, i usvajanjem jednog legalnog i legitimnog akcionog plana za manjine u okviru Poglavlja 23 za pristupanje Srbije EU, gde stoje detalji i uputstva i za zakone i u kulturi i informisanju.
Zakoni se donose da bi ljudima olakšali život, da bi uredili odnose, a ne da bi bili samo parče papira. Kakve bi koristi imali bolesnici od recepta koji prepiše i najbolji i najstručniji kolegijum lekara? Ne bi imali nikakve koristi od recepta kao papira sve dok na osnovu tog recepta ne počnu da se koriste lekovi. Tako ni zakon koji nije primenljiv u praksi ne znači ništa.
Zato u ime manjinske poslaničke grupe predlažem da se obustavi rasprava o setu ovih zakona, da se usvoje mehanizmi koji će omogućiti da svaki zakon koji donesemo, da može da se koristi u praksi. Ukoliko toga nema, onda nema ni smisla donositi i najbolje zakone.
Tražim da se pozabavimo kao ozbiljni ljudi mehanizmima za primenu i Zakona o kulturi i informisanju i svih ovih odluka i zakona u praksi. Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik mr Zlata Đerić.

Hvala.
Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije, poštovani predsedavajući, poštovani gospodine ministre sa saradnicima, danas smo pred Predlogom zakona o izmenama i dopunama Zakona o kulturi, koji je u Srbiji na snazi već pet godina.
Naravno, jedan zakon tek kada počne da živi, onda se iskažu sve njegove manjkavosti i život menja zakone i propisuje nova pravila. Tako smo i sada došli do jednog pokušaja da se deo onoga što u našoj kulturnoj stvarnosti i kulturnom poslu, svakodnevnom, manjka, da se ovim izmenama i dopunama Zakona izmeni.
Društvo je to koje kreira svoju sopstvenu kulturu i stvara svoje kulturne obrasce. Time se stvara i kulturna istorija i kulturna tradicija, a mi smo zemlja i društvo koje ima dobre uslove i dobre preduslove da uz vrhunske sportske rezultate kulturu pretvorimo u jedan svoj ozbiljan izvozni proizvod.
Predlagač konstatuje da je osnovna ideja izmena i dopuna Zakona o kulturi poboljšanje sistema u kome funkcioniše kulturni sistem Republike Srbije, što bi trebalo da doprinese efikasnijem finansiranju u okviru raspoloživih budžetskih sredstava.
Kultura nikada nije imala dovoljno razumevanja, ni dovoljno razmišljanja kada je u pitanju izdvajanje iz budžeta. To nije problem samo Srbije. To je neka akutna bolest koja muči planetarno ovaj svet.
Kada pominjemo raspoloživa budžetska sredstva za kulturu u najširem smislu te reči, treba napomenuti, a vi ćete me ispraviti ako grešim, da je predviđeni procenat izdvajanja u ovoj godini negde oko 1%, što predstavlja pozitivan pomak u odnosu na, recimo, budžet iz 2013. godine, gde je procenat izdvajanja za kulturu bio neznatnih 0,6%, a opet nešto manje u odnosu na 2014. godinu, kada je bilo izdvojeno gotovo 1,5% iz budžeta.
Nažalost, nepobitna činjenica jeste da je izdvajanje iz budžeta za kulturu u Republici Srbiji već godinama unazad na nezadovoljavajućem nivou, posebno ako se uporedi sa svetskim standardima, gde se propisuje da bi granica izdvajanja za kulturu kao minimum bilo nešto oko 2,4% iz budžeta.
Kada pominjem svetske standarde, moram da navedem jedan za mene potpuno paradoksalan podatak, da je Italija, država sa verovatno najznačajnijim kulturnim nasleđem u Evropi, a verovatno najznačajnijim i u svetu, samim tim 2013. godine izdvojila samo skromnih 1,1% iz budžeta za kulturu i bila oštro kritikovana od strane UNESKO-a zbog lošeg održavanja, između ostalog, i značajnog arheološkog nalazišta Pompeje. U istoj kalendarskoj godini Island je izdvojio čak 7,4%, Španija 3,3%, Francuska 2,5% budžetskih sredstava za oblast kulture. Naravno, imamo u vidu da su to relativne vrednosti, jer su to budžeti ogromnih zemalja, pa kada sve to uporedimo, onda znamo koliko oni drže i izdvajaju za svoju kulturu. To treba da nam bude neki standard koji treba sebi da postavimo. Nije lako u ovako siromašnom društvu, ali ne treba da prestanemo da tome težimo.
Kada se sve navedeno uzme u obzir, kao i naša želja da sva državna nadleštva daju svoj doprinos daljoj fiskalnoj konsolidaciji države, jasno je kakav zadatak stoji pred Ministarstvom kulture i stvarno nije realno očekivati previše. Logično je da se traži način da sistem finansiranja bude maksimalno efikasan kako bi se, koliko je to moguće, nadomestio hronični nedostatak novca u našoj kulturi.
Ipak, da bi imali bogat budžet, da bi se budžet punio redovnije, urednije, odgovornije, moramo znati da tome doprinosi i značajnije ulaganje u kulturu i obrazovanje, jer to su dva resursa koji posredno čine disciplinovanije, odgovornije i uzvišenije društvo.
Posebno što treba da nas brine u svemu ovome i mnogo više od postojećeg stanja u kulturi jeste opšta globalna komercijalizacija svega što ima makar naznaku kulture. Ta komercijalizacija uzima svoj danak u našem društvu, tako da se klasični kulturni sadržaji povlače pred onim što se vrlo agresivno forsira zarad ogoljenog finansijskog, čak ponekad vulgarizovanog efekta. Takozvani rijaliti programi su preuzeli apsolutni primat kada je u pitanju gledanost televizijskih programa u Republici Srbiji i, koliko mi je poznato, od televizija sa nacionalnom frekvencijom još samo RTS nije podlegao iskušenju da u svoju programsku šemu uvrsti neku sličnu formu. Nadam se da će se to zadržati i nadalje.
Ako se izuzmu prenosi najbitnijih teniskih mečeva Novaka Đokovića, kao i pojedinih državnih selekcija u najpopularnijim ekipnim sportovima, svi piplmetri daju prednost ovakvom vidu zabave. Bojim se da ako ne preduzmemo nešto u okviru Ministarstva kulture, u okviru Ministarstva finansija radi oporezivanja na neki način SMS poruka i svega onoga što prati i čini ove programe vrlo atraktivnim, pre svega sa finansijske strane, da ćemo danak skupo i dugo plaćati onome što se sada događa.
Bilo bi zanimljivo iskoristiti ove merače gledanosti i videti kolika je prosečna gledanost TV programa RTS Digital, koji isključivo emituje klasične kulturne sadržaje, kao što su opera, balet, koncerti klasične muzike i klasici filmske umetnosti.
Kultura jeste demokratična. Ne može se pobeći od činjenice da velika većina ljudi voli da gleda određene programe, da velika većina ljudi voli da sluša određenu muziku, da jedan broj ljudi voli da izlazi na splavove i druga slična mesta, ali postavlja se opravdano pitanje – kakve su dugoročne posledice trenutnog stanja i opšteg trenda u našem društvu, imajući u vidu limitirana novčana sredstva, kakve su mogućnosti našeg Ministarstva i drugih institucija kulture da se ovakav nepovoljan trend preokrene i da se ovakva agresivna politika nekulture koliko-toliko spreči?
Pretpostavljam da se zato od definisanja načela kulturnog razvoja, kao i utvrđivanja opšteg interesa u kulturi, očekuje stvaranje nedvosmislenih i prepoznatljivih osnovnih pravaca u kojima će se naša kultura dalje kretati.
Još neki osnovni ciljevi koji se žele postići ovim izmenama i dopunama zakona su: definisanje pojmova kulturnih delatnosti i kulturnih oblasti na nešto drugačiji način sa ciljem njihovog usaglašavanja i preciziranja, jer se ovim putem definiše sama sadržina naše kulture.
Predloženim izmenama i dopunama zakona na najkvalitetniji način se ustrojava kulturni sistem Republike Srbije i daje mogućnost ravnopravnog i pravednijeg tretiranja svih kulturnih delatnosti. Dodela priznanja za vrhunski doprinos u kulturi u praktičnoj primeni dala je očekivane efekte i predloženo je da se ova priznanja više ne dodeljuju, s tim da oni dobitnici koji su ovo priznanje ranije stekli zadržavaju to pravo.
Osnovni cilj koji se ovom merom želi postići je da se prekine diskusija u javnosti koja je svake godine, kada se ovo priznanje dodeljivalo, u značajnoj meri, kompromitovala predložene kandidate i članove komisije koji su ih predlagali i, u krajnjoj liniji, ideju države da dodelom ovog priznanja podigne nivo našeg kulturnog sistema. S obzirom da je procena da me postoji drugi način da se ovaj problem reši, osim brisanja ovog instituta iz zakona.
U budućnosti treba razmišljati o nekim drugim vidovima izražavanja priznanja zasluženim kulturnim stvaraocima koji neće imati ovakvu negativnu konotaciju u praktičnoj primeni, jer zaista bi bilo šteta da kao društvo ne budemo u prilici da na ovaj način izdvojimo one kulturne poslanike koji vredno, sa posebnim duhovnim nadahnućem i sa mnogo energije daju doprinos nacionalnoj kulturi. Vaspitavanje novih sistema vrednosti i lično usavršavanje treba da bude prisutno u našoj kulturi.
Uvažavajući navedene razloge za ukidanje ovog priznanja, uključujući i očekivanu znatnu uštedu sredstava koja su se do sada izdvajala iz budžeta za ove namene, možda ipak u određenoj meri treba razmotriti i argumente koje su zajednički dostavila Udruženja dramskih umetnika Srbije, Udruženja književnih prevodilaca Srbije, Udruženja kompozitora Srbije, Srpsko-književno društvo i Udruženje baletskih umetnika Srbije. Ova reprezentativna esnafska tela konstatuju da je postupak dodele nacionalnih priznanja umetnicima često bio potpuno neprimeren i podložan najrazličitijim pritiscima, pa i političkim, i da je bilo slučajeva da je ovo priznanje dodeljivano osobama koje ne zadovoljavaju uslove iz Uredbe o bližim uslovima i načinu dodele priznanja za vrhunski doprinos nacionalnoj kulturi, odnosno kulturi nacionalnih manjina, što je dovelo do narušavanja ugleda ovog priznanja.
Stav navedenih umetničkih udruženja, koji nije bez osnova, jeste da ovaj institut ne treba ukidati, jer se time svi umetnici, koji bi u perspektivi mogli da ostvare pravo na penziju po osnovu vrhunskog doprinosa nacionalnoj kulturi, stavljaju u neravnopravan položaj u odnosu na umetnike koji su ovo priznanje već dobili i time stekli pravo na doživotno mesečno primanje. Mišljenje je da je ono što je zaista neophodno da se dosadašnja jako loša praksa definitivno iskoreni učvršćivanjem institucionalnog okvira, kao i propisivanjem i striktnom primenom mehanizama, kao i profesionalne kriterijume koji će sprečiti dalju inflaciju i devalvaciju nacionalnih priznanja. Samim tim stvoriće se novi poštovani kulturni standard.
Očekuje se povećanje efikasnosti rada i funkcionisanje nacionalnih saveta za kulturu, kao posebnog odgovornog tela. Jasnije definisanje procedura i javnih konkursa za izbor direktora ustanova kulture treba da doprinese boljem kvalitetu izabranih direktora. Sprečavaju se diskreciona ovlašćenja upravnih odbora ustanova i na taj način sprečavaju moguće zloupotrebe ovlašćenja iz zakona koji su u dosadašnjoj praksi dovodili do loših kadrovskih rešenja. Brisanje pojedinih članova zakona treba da spreči dalju diskreditaciju instituta ustanova kulture od nacionalnog značaja i samim tim urušavanje ugleda onih ustanova koje su u proteklom periodu opravdano stekle ovaj status.
Ukidanjem ovog instituta automatski se ukida obaveza prioritetnog finansiranja iz republičkog budžeta svih ustanova kulture od nacionalnog značaja, bez obzira na njihovog osnivača. Povratkom na sistem koji je važio pre 2009. godine uštedeće se određena sredstva iz budžeta i sprečiti konfuzija oko nadležnosti finansiranja koja je trenutno prisutna.
Problemi koji su se pokazali prilikom sprovođenja konkursa za finansiranje i sufinansiranje projekata u kulturi nametnuli su obavezu da se na precizniji način reguliše postupak konkursa. Pored toga, primenom mera, preciziranje procedure za korišćenje budžetskih sredstava bez konkursa, tako što će se utvrditi jasni kriterijumi za korišćenje ove mogućnosti, stvoriće se preduslovi za veći nivo dostupnosti ovako obezbeđenih sredstava za one projekte koji to zaista zaslužuju.
Takođe, regulisanjem procedure finansiranja međunarodne saradnje u oblasti kulture stvoriće se preduslovi za veću dostupnosti sredstava iz međunarodnih fondova za naše kulturne stvaraoce, čime će se poboljšati kvalitet obezbeđivanja potrebnih sredstava za njihovo stvaralaštvo, čime će se naravno stvoriti i značajnije ime Srbije na kulturnoj mapi sveta, prepoznatljivo ime Srbije, a već rekoh da je jedan od naših stavova, stavova moje poslaničke grupe, jeste da Srbija može od kulture da napravi značajan izvozni proizvod.
Želim izneti još neke smislene primedbe reprezentativnih umetničkih udruženja. Dakle, prevođenje stručnih i naučnih tekstova ne može se smatrati umetničkom delatnošću zato što bavljenje umetnošću podrazumeva stvaranje kreativnih autorskih dela koji sadrže određena estetska obeležja i koja kod konzumenta tih dela izazivaju estetski doživljaj.
U najširem smislu tog pojma, stručni i naučni prevodioci se bave prevođenjem tehničke, pravne, poslovne i naučne dokumentacije, kao i drugih ne umetničkih tekstova, ugovora, krštenica, izvoda iz sudskih registara, uputstava za upotrebu tehničkih aparata i slično. Dakle, njihova svaka kreativnost je tu u potpunosti neizvodljiva.
Navedeni dokumenti i tekstovi ne sadrže estetska obeležja i nemaju za cilj izazivanje estetskog doživljaja. Oni su samo informativnog sadržaja. Njihovi pisci nemaju prostor ni ambiciju da u njima ispolje autorsku kreativnost. Samim tim, ni prevodi tih tekstova ne mogu pretendovati na svrstavanje u neku od umetničkih oblasti, pa ni u književnost. Teorija književnosti, kao jedina disciplina čije se postavke u ovom slučaju mogu smatrati merodavnim, nedvosmisleno svrstava u književnost, dakle u umetnost, književno prevođenje, prevođenje književnih umetničkih dela, ali ne i prevođenje stručne i naučne dokumentacije. Iako se ne može smatrati umetničkom delatnošću, prevođenje stručnih i naučnih tekstova može biti tretirano kao bavljenje kulturom u širem smislu, ako pod pojmom kultura podrazumevamo sve civilizacijske tekovine – nauka, privreda, poljoprivreda, pravo, ekonomija, politika, građevinarstvo, matematika, fizika itd.
Takođe, predlaže se uvođenje projekata od opšteg interesa u kulturi, čime bi se po mišljenju ovih udruženja obezbedio kontinuirani rad i strateški razvoj festivala, manifestacija i drugih projekata čiji je kredibilitet potvrđen dugogodišnjim postojanjem, kvalitetom umetničkih i kulturnih programa, kao i predloženim petogodišnjim planom sa kojim konkuriše. Dosadašnji diskontinuitet u podršci značajnim manifestacijama često dovodi do neujednačenog kvaliteta njihove umetničke ponude, a organizatori ovih značajnih projekata nemaju mogućnost ostvarivanja dugoročnih ciljeva, a time kvalitet kulturnih sadržaja znatno devalvira. Postojanjem institucija, projekata od opšteg interesa u kulturi, država bi imala mogućnost da implementira strategiju kulturnog razvoja u praksi.
Poslanička grupa Nove Srbije u danu za glasanje daće podršku izmenama i dopunama Zakona o kulturi, smatrajući da na ovaj način doprinosimo da se kultura nadalje vaspitava u našem društvu, u jednom pozitivnom smeru i da ćemo doprineti da zaista pravi kulturni sadržaji dobiju više razumevanja u današnjem trenutku kada je to neophodno. Hvala lepo.