Reč ima narodni poslanik Milena Turk.

Zahvaljujem poštovani predsedavajući.
Gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, pred nama su izmene Zakona o sprečavanju diskriminacije osoba sa invaliditetom i do ovih izmena se došlo na osnovu brojnih zahteva osoba sa invaliditetom i na osnovu potrebe da se ovi propisi usklade sa Zakonom o zabrani diskriminacije, sa propisima i Konvencijom o pravima osoba sa invaliditetom i sa Ustavom Republike Srbije.
Naša je dužnost kao pojedinca da učinimo sve, da iskorenimo diskriminaciju, da učinimo sve da ovo društvo dostigne tačku u kojoj će moći da kaže da su svi građani sa istim pravima i sa jednakim mogućnostima. To je veliki posao koji nam predstoji, dakle, razbijanje barijera i predrasuda. Mi moramo puno da radimo na sebi. Moramo da prihvatimo osobe sa invaliditetom kao ravnopravne i punovažne članove našeg društva kao produktivne i korisne članove i da učinimo sve da im pomognemo da se osnaže, motivišu i uključe u sve aspekte našeg društva.
Ono što će doneti izmene zakona o kome danas raspravljamo je obezbeđivanje ravnopravnog položaja osoba sa invaliditetom pred institucijama. Ovo je jedan veliki korak u razvoju demokratije u Srbiji, jer je temelj svakog demokratskog društva upravo zabrana diskriminacije. To potvrđuju brojni međunarodni dokumenti. Ovim se ističe i trajno opredeljenje Vlade Republike Srbije da omogući jednaka prava svim svojim građanima i Srbija se obavezala da menja sve propise i sve zakone, običaje ili da ih stavi van snage ukoliko će to doprineti iskorenjivanju diskriminacije osoba sa invaliditetom.
Sa ovim izmenama postiže se ostvarivanje jednakih prava osoba sa invaliditetom koje zbog prirode svoje invalidnosti bilo da je to senzorno ili telesno oštećenje nisu u mogućnosti da se potpišu. Ovde se ne radi o tome da osoba ne razume sadržaj koji treba da potpiše ili da je nepismena već da njihove mogućnosti da se potpišu fizički. Uočeno je da se kod osoba sa invaliditetom često zahteva da stave otisak prsta ili da ovlaste neko drugo lice, da mu daju punomoćje kada je u pitanju potpisivanje i ostvarivanje prava kroz taj potpis, međutim, time se zaista narušavaju ljudska prava. Korišćenje potpisa u alternativnom obliku nije precizirano u zakonu, ali onemogućavanje korišćenja faksimila zaista narušava ljudska prava i načelo jednakosti.
Korišćenjem pečata kao potpisa bilo da on sadrži ugraviran potpis ili ugravirane podatke omogućiće osobama sa invaliditetom poštovanje dostojanstva, osamostaljivanje i nezavisnost kao i učešće u društvu i njihovo prihvatanje. Postavlja se pitanje zloupotrebe, međutim, pošto se uz pečat zahteva i korišćenje nekog ličnog dokumenta kao i identifikacije, zloupotreba je svedena na minimum. Neophodno je još da izvršimo informisanje društva i institucija o obavezi omogućavanja potpisivanja osobama sa invaliditetom pomoću ovog pečata. Na taj način će se potpuno izvršiti implementacija. U danu za glasanje rado ću podržati ovaj predlog. Hvala vam.

Reč ima narodni poslanik Nevenka Milošević.

Zahvaljujem predsedavajući.
Poštovani ministre sa saradnicima, drage kolege i koleginice narodni poslanici, građani Republike Srbije koji pratite naš današnji rad, u Srbiji je negde preko 800.000 osoba sa invaliditetom. Opredeljenje ove Vlade Republike Srbije, ali i resornog ministarstva, Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja jeste upravo sprečavanje diskriminacije osoba sa invaliditetom, ali jeste i omogućavanje jednog ravnopravnog položaja osoba sa invaliditetom, što znači poštovanje njihovog dostojanstva, njihove samostalnosti, nezavisnosti, uključivanje u sve tokove društvenog života. To jeste upravo inkluzija o kojoj svi veoma mnogo pričamo, međutim, nije dovoljno samo pričati. Ova Vlada i ministarstvo ne samo što su prepoznali mnogobrojne probleme već na njima i te kako rade i rešavaju ih.
Kada pogledamo ovaj Predlog zakona o dopunama Zakona o sprečavanju diskriminacije osoba sa invaliditetom vidimo da je on veoma kratak, ali to ne znači, to znači nešto drugo da on rešava jedan veoma bitan problem. Suština ovog Predloga zakona upravo jeste da omogućimo osobama sa invaliditetom onima koji imaju trajno telesno oštećenje ili senzorno ili pitanje bolesti da mogu da daju svoj potpis na određena dokumenta i to putem pečata koji će sadržati podatke o ličnom identitetu ili pečata koji će imati ugraviran potpis. To nije malo, to je zaista veliki korak napred u poboljšanju položaja sa invaliditetom.
Rečeno je dosta puta da smo već nekoliko zakonskih predloga ovde u Skupštini i usvojili, a koji idu u prilog poboljšanja položaja osoba sa invaliditetom, jedan od njih je upravo i ovaj. Moram reći da u svakodnevnom životu osoba sa invaliditetom još uvek se susreću sa mnogim problemima. Recimo, kada dođu u neke ustanove traži im se da daju svoj otisak prsta ili da odrede nekoga ko će ih zastupati i potpisivati umesto njih. Upravo ovim Predloga zakona to ćemo sprečiti i podići dostojanstvo ovim osobama.
Moram reći da ovim Predlogom zakona, dopunama Predloga zakona nisu potrebna nikakva dodatna sredstva naših građana ili privrede, da ovim Predlogom zakona nisu potrebna donošenja nekih drugih opštih akata ali su predviđene precizno kaznene mere za sve one koje će onemogućiti ostvarivanje jednog ovakvog prava.
Inače, ovaj Predlog zakona pored ostalih su inicirali i udruženja, to je Nacionalna organizacija osoba sa invaliditetom Srbije kao i Savez slepih Srbije. Mislim da je dobro što ćemo u samoj primeni ovog zakona, da je predviđena jedna informativna kampanja. Da ćemo na pravi način informisati naše građane, sve pravne subjekte, sve nosioce pružanja određenih usluga o bitnim stvarima kako se ovo pravo realizuje.
Poštovani ministre, želim da kažem da ste u veoma kratkom vremenskom periodu već dva puta posetili Ivanjicu. Nedavno ste bili u poseti dnevnom boravku „Sunce“ gde ste uručili licence gospođi Svetlani Glavinić koja se nalazi na čelu ove ustanove, koja ima brojne dobre rezultate.
Ovo je još jedan u nizu primera dobre prakse kako se radi sa osobama sa smetnjama i osobama sa invaliditetom. Sigurna sam da ćete vi tako i nastaviti. Jer, dobro je kada jedan ministar ide po Srbiji, u poseti je ustanovama, u poseti gradovima i opštinama, jer na taj način se najbolje sagleda realna slika po terenu.
Na samom kraju, ne dvosmisleno, ne sumnjivo, zajedno sa poslanicama i poslanicima Srpske napredne stranke, u Danu za glasanje svakako ćemo podržati ovaj Predlog zakona o dopunama Zakona o sprečavanju diskriminacija osoba sa invaliditetom.

Reč ima ministar Aleksandar Vulin. Izvolite.

Samo bih da se zahvalim na dosadašnjim diskusijama i na razumevanju svega onoga što mi zapravo radimo, i kada je u pitanju generalna politika Ministarstva i kada je u pitanju zakon koji je pred vama.
Da, ja volim da dođem da vidim kako ljudi rade, da vidim šta im je potrebno i da vidim kako možemo da rešavamo probleme. I nijedno mesto gde sam ja bio, uključujući i Ivanjicu, nije bilo ne samo slučajno izabrano, nego nije bilo bez da smo nešto radili, nešto doprineli, nešto promenili, nešto obezbedili. Da li je to finansiranje, da li je to neka druga pomoć, ali nikada se ne ide, ili barem iz mog ministarstva, nikada ne idemo nigde a da nešto nismo uradili ili da se ne dogovaramo šta ćemo da uradimo u budućnosti. Mislim da se to malo razlikuje od nekih drugih ponašanja i nekih drugih oblika.
Ivanjica je sigurno prevazišla svoju veličinu kvalitetom usluga u zajednici koju ima, i to je nešto što bih voleo da istaknem kao primer i ostalim lokalnim samoupravama da treba ići u tom pravcu. Bez lokalne samouprave, nemoguće je rešiti problem uključenosti i nemoguće je rešiti problem pomoći osobama sa invaliditetom, bez učešća lokalne zajednice. Nama su potrebne usluge u zajednici. Delom će ih finansirati država, ali i lokalna samouprava mora da učestvuje u tome. Jednostavno, drugačije nije moguće.
Kao što znate, ove godine smo predvideli veliki konkurs za usluge u zajednici, nadam se da ćemo uspeti već do kraja februara da izađemo pred Srbiju sa njim, koji iznosi 400 miliona dinara. Prošle godine je on iznosio 50 miliona dinara. Sada 400, uz učešće lokalne samouprave. Mi ćemo biti u stanju da premrežimo čitavu Srbiju kvalitetnim uslugama u zajednici, da nijedna opština ne bude bez dnevnog boravka za decu ometenu u razvoju, da nijedna opština ne bude bez nekog od alternativnih oblika pomoći porodici i pomoći u zajednici. Za to nam svakako treba lokalna samouprava, za to nam treba podrška čitavog društva.
Da navedem još jedan primer, zbog poslanica koje su govorile. Vi ste iz socijalne zaštite, vi znate šta je sistem i kako on funkcioniše. Ima i nema veze sa osobama sa invaliditetom, ali ima veze sa našim sistemom. Drugo ime našeg sistema je humanost. Mi postojimo zbog ljudi i postojimo da budemo uz njih, zato što smo im potrebni. Ministarstvo je još nakon onih strašnih poplava, od Obrenovca pa nadalje, donelo jedan poseban pravilnik o postupanju u vanrednim situacijama. Evo, ove godine je pao sneg u jednom delu Srbije, na istoku, bilo je dosta neprijatno. Svaki od naših centara je u skladu sa pravilnikom koji je donet, ali ja sam siguran da bi to radili i bez pravilnika, ali sad smo to posebno uredili, i evo, već druga godina kako radimo uređeno, obezbedio da je obišao i proverio svakog korisnika novčane socijalne pomoći, svako dete iz hraniteljskih porodica, stare koji žive u nekim teško dostupnim prostorima, nekim selima u kojima se ne može doći.
Sistem socijalne zaštite, tamo gde je bio ugrožen, je učestvovao u svakodnevnom životu i javljao ministarstvu precizno, u broj i ime, da li je svako nahranjen, da li je svako imao grejanje, da li je sklonjen ukoliko nema grejanje ili hranu, gde nam je dete, gde nam je neko od onih o kojima smo dužni da brinemo. Ovo o čemu vam govorim – to ne može da se plati. I nije postojala stavka u budžetu – u slučaju vanrednih okolnosti pojačano angažovanje socijalnog radnika. Nije. Ali je svaki socijalni radnik ispunio svoju dužnost.
Ovim zakonom zapravo pokazujemo da ispunjavamo svoju dužnost i da smo ponosni kad to radimo.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Ljiljana Malušić. Izvolite.

Hvala predsedavajući.
Poštovani ministre sa gostima iz Ministarstva, dame i gospodo poslanici, danas ću govoriti o Predlogu zakona o dopunama Zakona o sprečavanju diskriminacije osoba sa invaliditetom.
Republika Srbija je pre svega zasnovana na vladavini prava, socijalnoj pravdi, načelima građanske demokratije, ljudskim i manjinskim pravima i slobodama, kao i vrednostima koje smo preuzeli iz EU. Naravno, mi smo pristupnica EU i kao takva uzimamo sve što je dobro iz te EU.
Divan zakon. Mnogo rasprava je vođeno oko ovog zakona, dopuna zakona, tako da ja danas sa jednom empatijom govorim o ovome, jer mi je jako drago. Znam da je u poslednjih pet godina zaposleno više od četiri hiljade i 900 ljudi, što je odlično, bravo za Ministarstvo.
Pre svega, treba reći da smo pred Ustavom i zakonom svi jednaki. Republika Srbija uređuje i obezbeđuje sistem u oblasti socijalne i invalidske zaštite, što je vrlo važno. Republika Srbija se trajno opredelila za sprečavanje diskriminacije nad osobama sa invaliditetom. Diskriminacije u ovoj zemlji polako neće biti i to je odlično. Pre svega, naša strategija se sastoji takođe od poboljšavanja uslova za osobe sa invaliditetom i zabrane diskriminacije na bilo kom nivou. Odlično.
Biti različit, znači razlikovati se od nas, ali biti deo nas. Istina je da postoje rizici u našem društvu i da su marginalizovane grupe nekako nedovoljno zaštićene. Radi se na tome već pet godina i to se vidi da se menja. Ja sam srećna zbog toga. Biti različit, znači biti u susedstvu sa nama, a mi, ko zna kako nas neko posmatra. I mi smo različiti, ko zna šta sve nama fali. Nije teško biti fin. Lepo je pomoći ljudima, jer pomažući drugima pomažemo sebi. Zato smo valjda i na ovoj planeti.
Ono što bih ja naglasila, pre svega je da diskriminacije po bilo kom osnovu neće biti, jer Republika Srbija intenzivno radi na tome. Čak je i Povereništvo dalo svoj predlog, mnogo konvencija i dokumenata je upravo bazirano na boljem položaju osoba sa invaliditetom i da diskriminacije nikada više ne bude. To je naš stav i od toga nikada nećemo odustati.
Danas govorimo pre svega o osobama sa invaliditetom koje, nažalost, nemaju gornje ekstremitete, ali su jako inteligentni i prosto možda nisu u situaciji da potpišu bankovni račun ili bilo šta drugo. Mislim da je to jedna izopštenost iz društva i naravno da ćemo izglasati, zato sam danas i ovde, Predlog ovog zakona, jer treba da se uvede taj pečat sa ličnim podacima ili faksimilom potpisa. Pre svega, jer se čovek oseća nezavisnim. Bilo je do sada prilike i jedino je moglo da se funkcioniše tako što je osoba sa invaliditetom davala ovlašćenje nekom drugom da to uradi umesto nje.
E sada, kada izglasamo ovaj zakon kao jedan divan akt ljubavi, pre svega svih nas ovde u poslaništvu, čovek će se osetiti moćno, zaštićeno i samostalno i to je poenta. I to je inkluzija. Nije inkluzija sklanjanje barijere. Naravno, trudimo se i postoji već zakon o tome na lokalnim samoupravama. Lokalne samouprave su te koje će se baviti više ovom problematikom, jer to je baza. Međutim, nešto drugo, ta socijalna uključenost, to je poenta ovog zakona. Naravno, donošenjem ovog zakona i odobravanjem ovog pečata mi ćemo to danas i ostvariti, na veliku sreću.
Pečat sadrži podatke o ličnom identitetu ili overen faksimil potpisa. Ono što je vrlo bitno je da ne postoje samo barijere koje se tiču eto fizičke, tehničke prirode, nego postoje komunikacijske barijere, takođe i ekonomsko socijalne barijere, na tome radimo. Evo, već imamo pet hiljada zaposlenih. Radićemo na tome da ih bude mnogo više.
Ono što bih ja još naglasila je, pre svega, da su svi u obavezi da primaju pečat, pre svega organi javne vlasti, dužni su da osobama sa invaliditetom koji nemaju gornje ekstremitete, slabim i slabovidim, prime pečat. Ukoliko to ne bude tako, imaju sankcije koje se kreću od 10 do 100 hiljada. Slažem se sa tim i možda treba da budu i veće kazne. Takođe, pravna lica su dužna da prime pečat ili faksimil. Ukoliko se to ne desi, takođe i oni će biti sankcionisani.
Bravo za Ministarstvo, samo nastavite tako. Naravno, biće tu amandmana. Ko zna, za koji mesec ćemo doneti neki nov zakon, imam zadovoljstvo da će SNS, i ja sa njom, glasati za Predlog ovog zakona. Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Branka Janković. Izvolite.

Zahvaljujem.
Poštovani predsedavajući, uvaženi gospodine ministre sa saradnicima, poštovani građani, ja ću danas svoje izlaganje započeti citiranjem odredaba Zakona o sprečavanju diskriminacije osoba sa invaliditetom. Kazaću da osobe sa invaliditetom predstavljaju osobe sa urođenom ili stečenom fizičkom, senzornom, intelektualnom ili emocionalnom onesposobljenošću, koje usled društvenih ili drugih prepreka nemaju mogućnosti ili imaju pak ograničene mogućnosti da se uključe u aktivnosti društva na istom nivou sa drugima, bez obzira na to da li mogu da ostvaruju pomenute aktivnosti uz upotrebu tehničkih pomagala ili službi podrške.
Prema tome, invalidnost je jedan zajednički naziv za oštećenja, ograničavanja aktivnosti i ograničavanja učešća, što se odnosi na negativne aspekte interakcije između pojedinca i njegovih faktora, odnosno ličnih ili faktora okruženja.
Mnoge osobe sa invaliditetom nemaju pristup zdravstvenoj zaštiti, obrazovanju, mogućnostima zaposlenja, ne primaju usluge i servise po osnovu invalidnosti koji su im potrebni i doživljavaju isključivanje iz svakodnevnih društvenih aktivnosti.
Nakon što su UN donele Konvenciju o pravima osoba sa invaliditetom i nakon što je ova Konvencija stupila na snagu, invalidnost se sve više prihvata kao pitanje ljudskih prava. Invalidnost je, takođe, veoma važno razvojno pitanje s povećanjem količine dokaza koji pokazuju da osobe sa invaliditetom žive u goroj socioekonomskoj situaciji i siromaštvu nego osobe bez invaliditeta.
Shvatanje i razmišljanje o invalidnosti se u mnogome promenilo negde od 1970. godine, zahvaljujući naviše inicijativi osoba sa invaliditetom i toj rastućoj tendenciji posmatranja invalidnosti kao pitanja ljudskih prava, a istorijski posmatrano, problemi osoba sa invaliditetom su uglavnom bili rešavani putem segregacije, kao što je izdvajanje u neke posebne ustanove ili pak u specijalne škole. Politika je danas međutim usmerena prema zajednici i inkluzivnom obrazovanju, a medicinsko posmatranje invalidnosti zamenilo je taj interaktivni pristup, priznajući da ljudi imaju invaliditet na osnovu neprilagođenog okruženja, a ne samo na osnovu oštećenja tela ili pak umanjenja određenih sposobnosti.
Nacionalne i internacionalne inicijative, kao što su UN, odnosno njihova standardna pravila za izjednačavanje mogućnosti za osobe sa invaliditetom, su već izrađene po principu ljudskih prava, kulminirajući prihvatanjem te već pomenute Konvencije o pravima osoba sa invaliditetom iz 2006. godine.
U savremenom društvu vladaju vrednosti koje se zasnivaju na kvantitetu i kvalitetu proizvodnje i znanja. Osoba vredi onoliko koliko proizvede. Proizvodnja je, dakle, postala cilj, a čovek samo sredstvo u postizanju tog cilja. U ovakvom okruženju zanemaruju se ti kriterijumi čovečnosti i humanosti koji proizilaze iz shvatanja da je sam čovek najznačajniji pokretač vlastitog razvoja i razvoja društva uopšte. Na taj način invalidne osobe postaju marginalizovane, često bez mogućnosti da ostvare osnovna ljudska prava. Neophodno je, dakle, menjati postojeći sistem u društvu.
Da bismo postli društvo koje u praksi dostiže i sprovodi politiku da svaki pojedinac ima jednaka prava i mogućnosti, bez obzira na individualne različitosti, integracija invalidnih osoba u društvu se nameće kao jedno od rešenja za ovaj problem.
Neophodan preduslov za postizanje ovog cilja jeste promena stavova prema invalidnim osobama, a taj proces, moramo priznati, teče veoma sporo. Kao krajnji oblik integracije razvija se projekat socijalne inkluzije ili uključenosti. Ovaj socijalni model naglašava kao osnovni problem odnos društva prema osobama sa invaliditetom. Osnovna je ideja modela da oštećenje koje objektivno postoji ne treba negirati. Međutim, ono ne umanjuje vrednost osobe kao ljudskog bića.
Ono što osobe sa invaliditetom isključuje iz društva su neznanje, predrasude i strah koji prevladava u društvu. Inkluzija ili socijalna isključenost ne podrazumevaju izjednačavanje svih ljudi, već upravo uvažavanje tih različitosti svakog pojedinca. To jeste suština vrednosti ovog modela, jer nam kroz razvoj opšte tolerancije omogućava širenje spoznaja, sticanje iskustava i razvoj čovečanstva.
Stavovi prema osobama sa invaliditetom nisu urođeni, već su stečeni, naučeni kroz predrasude drugih. Menjanje tih stavova veoma je kompleksan i dugotrajan proces i to zbog više razloga. Pre svega, postoji slaba i nedovoljna informisanost građana, pa tradicija i konzervativno shvatanje o tome šta treba smatrati normalnim, a šta abnormalnim, pasivnost institucija i službi, koje su najpovezanije da rešavaju probleme osoba sa invaliditetom, pa zatim i pogrešni i neujednačeni stavovi samih stručnjaka prema osobama sa invaliditetom.
Ukoliko kao društvo želimo da promena dođe, te da se generalni stav društvene zajednice u odnosu na osobe sa invaliditetom promeni, neophodno je da dođe upravo do te interakcije između osoba sa invaliditetom i ostatka društvene zajednice. Prvi i najteži korak jeste uključivanje dece sa invaliditetom u sistem redovnog obrazovanja. Dosadašnja je praksa naišla samo na pozitivne rezultate kada govorimo o ovoj interakciji.
Društvo mora zakonski ukloniti sve prepreke zapošljavanja osoba sa invaliditetom, te im pružiti odgovarajuću socijalnu sigurnost. Neophodno je osigurati im sva prava kao i ostalim građanima. Takođe je neophodno da organizacije osobe sa invaliditetom u razvoju, kao i organizacije roditelja, ravnopravno učestvuju u procesu odlučivanja i donošenja odgovarajućih zakonskih propisa.
Inače, moram pomenuti, Pokrajinski ombudsman ocenio je povodom 3. decembra, Međunarodnog dana osoba sa invaliditetom, da su u domaćem zakonodavstvu učinjene mnogobrojne pozitivne promene, ali one u praksi još uvek teku sporo, odnosno zaživljavaju sporo, kako bi to rekli, zbog čega osobe sa invaliditetom i dalje ne mogu ravnopravno i aktivno da učestvuju u društvenom životu.
Međunarodni dan osoba sa invaliditetom inače obeležava se od 1992. godine kada je Generalna skupština UN usvojila Rezoluciju kojom se sve zemlje pozivaju na obeležavanje tog dana s ciljem da se osobama sa invaliditetom omogući jednako uživanje ljudskih prava i ravnopravno učešće u društvu.
Pomenuću i podatak da se procenjuje da od 7% do 10% celokupne populacije ima neku vrstu invalidnosti ili je to otprilike oko 600 miliona ljudi. Jedan od 10 Evropljana ima neku invalidnost fizičkog, senzornog, mentalnog ili psihičkog karaktera. Od tog broja, 50% njih su u produktivnom dobu. Osobe sa invaliditetom su najsiromašnije među siromašnima. Veliki broj osoba sa invaliditetom živi u klimi diskriminacije, predrasuda, neznanja, sa često nezadovoljenim elementarnim potrebama, a ta invalidnost donosi posebne teškoće za žene, decu, stare, izbeglice.
U Novom Sadu npr. registrovano je 14.000 osoba sa invaliditetom, dok se u Srbiji procenjuje da ih ima oko 800.000, ukoliko mi je poslednji podatak tačan.
Osoba sa invaliditetom je osoba sa svojim pravima, dovedena u situaciju da kada je onesposobljena za funkcionisanje usled prostornih, ekonomskih, socijalnih barijera koje ta osoba ne može da savlada na način kao i ostali građani. Te barijere su često uslovljene nedostatkom znanja i svesti o invalidnosti. Osobe sa invaliditetom mogu ravnopravno učestvovati u društvu ukoliko se uklone sve fizičke barijere i prepreke u stavovima.
Sam pojam diskriminacija znači pravljenje razlike pozitivne ili negativne između ljudi i stvari. Ukoliko je osoba tretirana nepravedno i na svoju štetu samo zato što pripada određenoj grupi ljudi, to je negativna diskriminacija.
Kroz poricanje određenih prava, diskriminacija rezultira nejednakošću, podređenošću ili oduzimanjem političkih, obrazovnih, društvenih, ekonomskih i kulturnih prava, znači, stavljanje lica ili grupa koje se nalaze u istoj ili sličnoj situaciji u nepovoljniji položaj zbog njihove invalidnosti. Uzroci diskriminacije su često neznanje, moć, ranjivost, strah, vaspitanje kao vid svesnog ili nesvesnog, prenošenje svojih stavova i shvatanja na decu. Oblici diskriminacije su često putem govora, putem ponašanja, direktnim ugrožavanjem prava na obrazovanje, prava na rad, prava na zaradu.
Pomenuću još jednom da je Generalna skupština UN usvojila jednoglasno 13. decembra 2006. godine Konvenciju o pravima osoba sa invaliditetom i Opcioni protokol uz nju. Republika Srbija je potpisala Konvenciju o pravima osoba sa invaliditetom i Opcioni protokol uz nju 17. decembra 2007. godine. Posle usklađivanja propisa Republike Srbije sa odredbama Konvencije, Narodna skupština Republike Srbije ratifikovala je Konvenciju o pravima osoba sa invaliditetom i Opcioni protokol uz nju izglasavanjem Zakona o potvrđivanju Konvencije i Opcionog protokola, sve to 29. maja 2009. godine.
Konvencija ne stvara neka nova prava za osobe sa invaliditetom, već predviđa koje mere će države preduzimati kako bi osobama sa invaliditetom omogućile da u praksi efikasno ostvaruju građanska, politička, ekonomska, socijalna, kulturna i sva druga prava koja im inače pripadaju.
Konvencija propisuje mere koje države moraju da preduzmu kako bi osobama sa invaliditetom omogućile puno i ravnopravno učešće u svim oblastima društvenog života na osnovu jednakosti sa drugima.
Države strane ugovornice prihvataju da obezbede i unaprede puno ostvarivanje svih ljudskih prava i osnovnih sloboda za sve osobe sa invaliditetom, bez diskriminacije bilo koje vrste. Države su dužne da osobama sa invaliditetom obezbede efikasnu pravnu zaštitu od diskriminacije i država Srbija je na dobrom putu da tu obavezu u potpunosti ispuni.
Da se osvrnem na današnji Predlog zakona, razlozi zbog kojih se predlaže donošenje ovog zakona odnose se na sprečavanje diskriminacije i omogućavanje ravnopravnosti odnosno ostvarivanja jednakih prava osobama sa invaliditetom koje zbog prirode svoje invalidnosti, telesnih ili senzornih oštećenja ili bolesti, nisu u mogućnosti da se svojeručno potpišu. Ove osobe sa invaliditetom nisu nepismene niti imaju problem sa razumevanjem sadržaja različitih pismena, nego su samo iz razloga svoje trajne fizičke invalidnosti u nemogućnosti da se svojeručno potpišu u situacijama kada se potpis zahteva kod ostvarivanja nekog prava, obavljanja pravnog posla ili pružanja neke usluge.
Puno objašnjenje i razlozi donošenja i primene predloženih dopuna ovog Zakona dobili smo u prilogu. Ja ih u potpunosti prihvatam, tako da ću u danu za glasanje dati punu podršku predloženom Zakonu, a posebno zadovoljstvo mi je činjenica da će povodom ovog Zakona biti postignut puni konsenzus političkih organizacija u ovom Domu Narodne skupštine. Zahvaljujem.