Poštovane koleginice i kolege, na samom početku hteo bih da se osvrnem na činjenicu kako je rečeno da je Srbija zemlja koja najverovatnije u Evropi ima najmanji iznos koji je određen za kulturu u našem budžetu.
Ne bih mogao to da demantujem i najverovatnije da je tako, ali oni koji to kažu zaboravljaju da ni jedna zemlja u Evropi, a ne verujem ni u svetu nije imala pod znacima navoda tu sreću da ima takve Vlade koje su Srbiju dovele skoro na ivicu ambisa, odnosno pred bankrot. Tako da i nije u mogućnosti da Srbija izdvaja veća sredstva za kulturu i obrazovanje i zdravstvo i sve ostale delatnosti, ali ako ćemo biti iskreni, šta je kultura?
Kultura je slika svake zemlje i svakog pojedinca odnosno, kako reče ministar i kolega to je ogledalo u kome svako od nas može da se pogleda i da vidi svoje mane i svoje dobre strane. Tako bi neki mogli u tom ogledalu odnosno u tom kulturnom miljeu da se prepoznaju kao rušitelji, ako palioci ovog zdanja ovde, kao ljudi koji su uništavali naša dobra odnosno našu kulturu.
Kultura je nešto što nosimo svi od kuće, što nosimo od najranije mladosti, odnosno detinjstva. To je nešto što smo poneli iz kuće, odnosno to je jedan lep običaj da se komšijama ili putniku namerniku obratimo i da mu nazovemo pomoz Bog ili dobar dan. To je jedan običaj koji sam i ja ovde sreo u Skupštini i primetio, za razliku od mnogih drugih mesta, da ovde svako kad prođe pored vas kaže dobar dan ili vas pozdravi na neki drugi način. To je, nažalost, u Srbiji i među našim ljudima odavno običaj koji je zamro.
Kultura je poštovanje našeg pisma i jezika i mi kroz kulturu moramo da branimo to pismo i jezik. Danas je Matija Bećković poslao jedno otvoreno pismo u kome se obratio svim građanima Srbije. Pretpostavljam na jedan način koji je u neku ruku šaljiv, a nažalost i žalostan, predložio da se koriste samo dve reči. Ja ovde ne mogu da ih navedem. Jednu bih mogao da navedem, ali drugu ne i to ne bi bilo potpuno. Pretpostavljam da ćete to vi svi videti i u sredstvima informisanja i na raznoraznim ovim mrežama.
Mi smo uništavajući našu kulturu polako počeli da uništavamo i jezik i naše pismo. Kultura je i poštovanje naših predaka koji su nas svojim delima zadužili. To je i poruka i primer naraštajima da se ugledaju na svoje pretke i da, ako Bog da, budu bolji od njih.
Nekada, sećam se, kada sam ja bio učenik u osnovnoj školi, a danas mislim da je to bilo vreme kada su nas prerano učili šta je kultura i možda na pogrešan način, za nas je to bilo u neku ruku neshvatljivo. Po nama, tada je kultura bila da odemo u operu, da slušamo filharmoniju, da slušamo Baha, Betovena, Mocarta, Bramsa, ne znam koga dalje, da slušamo džez. Možda je to za naš uzrast bilo nepojmljivo. Trebale su da prođu godine da shvatimo da je to jedan deo kulture i da je to jedan veoma lep deo kulture.
Ali, kultura je isto i ona obična, narodna muzika. To je svirka frule koju čoban svira dok čuva svoje stado. To je sve ono što je izašlo iz naroda, u svakom delu našeg kraja i na svim nivoima. To su dela naših pisaca, naših pesnika. To su dela Vuka Karadžića, Đure Jakšića. To su i večeri mojih Crnotravaca koji su poznati kao neimari koji su izgradili ovu zemlju, koji su širom Evrope gradili raznorazne zgrade i tako svoje ime utkali u kulturu Srbije i proslavili širom Evrope i sveta.
To su i Gročanske svečanosti koje se svakog leta odigravaju u Grockoj, gde ponosni domaćini, koji su uglavnom proizvođači voća, prikazuju sve ono što su proizveli i što mogu da pruže svojim gostima. To je i vašar za vreme Svetog Ilije u Mirijevu, gde ja i kolega živimo. To su i predivne svetkovine u Staparu, gde imamo smotru konja i fijakera, kada na stotine konja i fijakera defiluju i sa ponosom ljudi mogu da uživaju u tom obliku kulture. To je i briga o našem poreklu. To je i briga o prošlosti i volja da se to nikada ne zaboravi.
Kako imam saznanje, grupa entuzijasta je pripremila jedan projekat koji je pretpostavljam sada već u konkursnoj proceduri, gde će u 40 emisija da prikaže sve o istorijskom razvoju Srbije, odnosno da prikaže sve Nemanjiće. Ja mislim da će oni koji su nadležni da finansiraju taj projekat imati dovoljno razumevanja da pomognu taj projekat, da bi mi mogli bolje da upoznamo našu prošlost, da upoznamo naše pretke i da upoznamo kako i na koji način su se oni borili da bi mi danas uživali ovo što uživamo. Mnogo toga što do sada nismo znali o našoj prošlosti možemo da upoznamo kroz takve serijale, odnosno emisije.
Nedavno u „Svedoku“ u Žarkovoj loži, naš estradni umetnik Oliver Mandić, kroz stihove Duška Trifunovića, rekao je nešto što me je podsetilo kako mi gledamo na kulturu i kako se ponašamo prema kulturi. Ti stihovi Duška Trifunovića glase: „Hvala što si došla, ostani još malo, samo da se setim zašto sam te zvao.“ Pretpostavljam da ste shvatili kakav je naš odnos prema kulturi. Svi hvalimo kulturu i poslanike kulture i potrebu za njom. Srećni smo što je imamo, ili, kako kaže pesnik, što je došla, samo ne možemo da se setimo zašto smo je zvali, tj. zašto nam je ona potrebna.
Da li je to briga samo ministra, jednog ministra, jedne vlade i vladajuće većine? Ne, to je briga svih nas i mi svi moramo da budemo dovoljno mudri da shvatimo da je kultura ono što prikazuje celo biće Srbije, sve stanovnike Srbije, sve prošle i buduće naraštaje. Da bi kulturu oživeli i doveli na nivo koji ona zaslužuje, moramo svi zajedno da se potrudimo i svi zajedno da učinimo napor da kultura bude na mestu koje zaslužuje.
Da li je lako ljudima koji su u kulturi? Pa nije, ali malo je ljudi u Srbiji kojima je lako. Vremena su teška. Došli smo u jednu situaciju gde nije bilo dovoljno novca ni za jednu oblast. Verujem da će kroz ovaj zakon i da će u vremenima koja dolaze i kultura zauzeti mesto koje zaslužuje. Hvala lepo.
