Gospođo predsednice parlamenta, poštovani ministre Selakoviću sa saradnicima, drage kolege iz Visokog saveta sudstva i Državnog veća tužilaca, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Republike Srbije, današnja rasprava potvrđuje da Vlada Republike Srbije radi u punom kapacitetu, donosi predloge pred Narodnu skupštinu, pred nas narodne poslanike i poslanice i bez obzira na najavu vanrednih parlamentarnih izbora, mi smo spremni da ovde radimo i to činimo od ponedeljka do petka. Svaki put kada vi dođete ovde u ovaj parlament mi vas rado dočekamo. Ubeđen sam da je Ministarstvo pravde, a nemam tačan broj dolazaka, najčešće bilo u ovom parlamentu. Vi ste za ove dve godine ili za godinu i 10 meseci dali najveći broj predloga zakona, predloga dopuna i izmena zakona i dopuna zakona. Na tome sam vam zahvalan.
Danas imamo pred nama jedan zakon koji je očigledno izazvao najveću polemiku i očigledno najveću pažnju svih građana Srbije. Pokazuje se da i sami narodni poslanici osećaju da građane Srbije interesuje najviše ta tema, a to je ovaj zakon koji ste dali i radi se o Predlogu zakona o otklanjanju posledica oduzimanja imovine žrtava Holokausta koje nemaju žive zakonske naslednike. Dakle, mi sada ispravljamo jednu istorijsku nepravdu, jedan veliki zločin koji je počinjen u Srbiji u periodu od 6. aprila 1941. do 9. maja 1945. godine.
Ja se ne bih upuštao u to ko je kriv. Ne bih da ovaj parlament pretvorim u sudnicu, mada je danas ovde bilo i tužilaca, bilo je i sudija, bilo je i onih koji su izrekli presude i gospodinu Milanu Nediću, nesrećnom čoveku u nesrećnom vremenu, u najnesrećnijem periodu za Srbe u 20. veku. Svi su ginuli. I Jevreji su ginuli u Drugom svetskom ratu, i Jermeni su ginuli u Prvom svetskom ratu, a Srbi su ginuli i u Prvom svetskom ratu i u Drugom svetskom ratu. Hoću da kažem da se ja, kao ni moji preci, a ni moji naslednici, nećemo osećati krivim zbog ovoga što se desilo.
Izražavam duboko žaljenje što su se ovakvi zločini dešavali. Ovim ljudima je prvo oduzet život, a onda im je oduzeta sva imovina. Država Srbija, usvajanjem ovakvog zakona, a ubeđen sam da ćemo ga konsenzusom usvojiti u ovom parlamentu od strane svih poslaničkih grupa, na pravičan način nadoknađuje ono zašta je kriva, ono što se desilo na njenoj teritoriji, ali bez njene političke volje i bez želje srpkog naroda da bilo kome uzme život jer se tada srpski narod borio za svoj život, da spase svoju nejač, svoju državu. Zbog toga ćemo, kao poslanička grupa, naravno, dati punu podršku i glasati za ovaj zakon.
Pošto ste vi danas predložili i druge zakone, a koji su na neki način u zapećku vezano za brojne diskusije koje su bile koncentrisane samo na ovaj zakon o Holokaustu, ja bih se dotakao i izmena i dopuna Zakona o prekršajima, i to konkretno člana 336, gde se predviđa da ukoliko niste platili kaznu i ukoliko niste platili troškove prekršajnog postupka, neće vam biti izdata vozačka dozvala, nećete moći da uzmete potvrdu o registraciji, nećete moći da uzmete saobraćajnu dozvolu. Ovo je sve mnogo benignije u odnosu na ono što je sada predviđeno. Dakle, onog momenta kada dobijete rešenje o kažnjavaju od sudije za prekršaje, koja glasi na novčanu kaznu, vi tu novčanu kaznu niste platili u roku, particiju, sudija donosi rešenje i ta novčana kazna se prebacuje na zatvorsku kaznu tako što hiljadu dinara košta jedan zatvorski dan, najviše 60 dana. Ukoliko ni tada ne platite, dolazi policija, vodi vas na izdržavanje kazne.
E sada, hoću samo da kažem, šta je lakše za stranku, da li kada ode da registruje kola ili da uzme vozačku dozvolu, biva opomenut da to ne može da radi i da ode da plati kaznu ili da mu na vrata stana, kuće zvoni policija, stavlja lisice i vodi ga na izdržavanje kazne, a onda imamo nemile scene gde se poziva rodbina, na brzinu se dolazi, događa se da čak neko bude uhapšen nedeljom kada ne rade pošte, pa se onda porodica dovija tako što ode na granične prelaze pa tamo uplaćuje kaznu, donosi, ne bi li svog rođaka, prijatelja izveli iz zatvora. Prema tome, i ovo je jedna novina koja doprinosi tome da imamo i bolju pravnu sigurnost. Takođe su predviđene neke izmene koje ubrzavaju ovaj prekršajni postupak.
Ono što je veoma važno o čemu danas mislim da niko ništa nije hteo da kaže od narodnih poslanika, a evo ja duboku potrebu osećam za tim, to je izbor članova za Visoki savet sudstva i izbor članova za Državno veće tužilaca. Način na koji je to sprovedeno je za divljenje. Nema nijednog prigovora, nema nijedne primedbe. Taj izbor je bio poput demokratskih izbora. Izbori su se odvijali tajno. Mogao je da se kandiduje naj koji je smatrao da ima uporišta kod svojih kolega, ko je smatrao da zavređuje i da će biti pobednik. Naravno, nisu mogli da pobede svi koji su to za sebe smatrali, a naravno svi najbolje mislimo o sebi. Pobedili su oni koji najviše imaju poverenja kolege sa kojima oni rade, neposredno ili posredno. Na ovaj način ćemo popuniti veće za pravosuđe, Visoki savet sudstva, nekada se zvao pravosuđe pa je zbog toga ostao taj recidiv, i Državno veće tužilaca.
Kolegama koje ćemo izabrati u Danu za glasanje koristim priliku da čestitam. Želim da nastave da, zajedno sa vama koji ste već veoma iskusni u tome, rade na način kako smo radili ove četiri godine, računajući od 2012. godine, kada su u potpunosti uspostavljena merila i kriterijumi za izbor sudija, tužilaca, za izbor predsednika sudova i tužilaca i kada su ta merila u najvećoj mogućoj meri poštovana i u ovom parlamentu, a naročito od ova dva vrlo važna organa koja sam spomenuo i koji će sada biti u punom sastavu, odnosno sa nekim ljudima koji imaju više volje, više energije i koji će se samo uklopiti u stari tim i napraviti jednu ekipu koja je sastavljena od onih iskusnih i onih malo mlađih, ali punih energije i elana.
Potpuno je jasno da postoje ta merila i ti kriterijumi. Potpuno je jasno da za izbor sudija i predsednika sudova postoji ono što se zove obučenost, ono što se zove spremnost da obavljaju tu funkciju, kao i ono što se zove dostojnost. Očigledno da postoji veliko interesovanje za izbor za sud u Srbiji. Postoji zbog toga što je svim našim kolegama potpuno jasno da se bira na transparentni način. Nije potrebno više da dobijete saglasnost neke stranke. Nije potrebno da obilazite opštinske i gradske odbore stranaka na vlasti. Nije potrebno da zovete bilo koga od narodnih poslanika da bi vam on završio posao ili intervenisao.
Rekao sam više puta i sada ću da kažem – nikada niko za ove četiri godine od mene kao narodnog poslanika, ni bilo koga od narodnih poslanika Srpske napredne stranke, nije došao da interveniše, zato što su shvatili da se sada izbor vrši u okviru kolektiva u kome su oni radili, jer se traži mišljenje opšte sednice suda u kome su radili, kao i neposredno višeg suda ili državnog organa gde su oni obavljali posao. Traži se kakav je prosek na fakultetu ocena, traži se da li su položili pravosudni ispit sa odlikom i da li su se isticali u poslu koji su radili. I svi kandidati koji su do sada u ovom parlamentu predloženi od strane Visokog saveta sudstva su imali preporuku – naročito se ističe. To je vrlo važno za njihovo dalje napredovanje.
Ubeđen sam da svi ovi predlozi koje ste dali, a imate predloge za osnovne sudove u Vranju, za prekršajni sud u Vranju, prekršajni sud u Nišu, osnovne sudove u Aleksincu, Negotinu, Pirotu, Kruševcu, Kragujevcu, Prijepolju, Ivanjici, Kraljevu, Čačku, Priboju, svi oni željno iščekuju da ovaj predlog koji ste vi nama dali bude usvojen i mi ćemo sigurno u Danu za glasanje, to će biti petak, glasati za sve ovo što ste vi predložili, bez ikakve želje da se mešamo u vaš predlog. Nikada to do sada nismo uradili, nikada vašu odluku nismo osporili.
Ono što je takođe markantno i možda neprijatno, ali, šta ćete, život čini da dođe i do toga, jeste predlog za razrešenje predsednice suda u Valjevu, gospođe Ljiljane Karac. Predlog je bio obrazložen od ministra pravde, prihvaćen od Visokog saveta sudstva, prošao Odbor za pravosuđe republičkog parlamenta, saslušani su i svi su dali izjave koji su povezani sa ovim slučajem i žao mi je. Neki dan smo zbog nesmotrene rečenice jednog ministra smenili, a ovo, priznaćete, jeste mnogo više od jedne rečenice, ovo je nepravilnost koja ne sme da se toleriše i zato ćemo, takođe, pošto smo podigli lestvicu za sve, moral i poštovanje zakonskih odredbi mora da bude ono što nas sve odlikuje, svaka greška, pa čak i nesvesna, mora da ima konsekvence. Predsednik suda ne sme da napravi ovakvu grešku. Ovo je opomena svim predsednicima sudova u Republici Srbiji.
Zbog toga, a i zbog svega ovoga što je Ministarstvo pravde uradilo za godinu i 10 meseci, ja ću kao narodni poslanik, a i moja poslanička grupa, glasati za sve ove predloge. Ono što očekujem od ministra pravde, gospodina Nikole Selakovića, jeste da posle sledećih izbora i po treći put bude izabran za ministra pravde. Hvala vam.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Janko Veselinović.

Poštovana predsednice, poštovani ministre Selakoviću, dame i gospodo narodni poslanici, mogu da kažem da ću u ime Pokreta za preokret podržati i glasati za Zakon o otklanjanju posledica oduzimanja imovine žrtvama Holokausta koje nemaju živih naslednika. Za druge zakone i predloge za izbor ne mogu da glasam, zato što smatram da izbori tužioca, sudija, u poslednje vreme jesu izbori koji predstavljaju volju stranke na vlasti, a manje odluku koja je po stručnim i nekim drugim kriterijumima. Neću danas posebno o tome govoriti, zato što mislim da sam dovoljno o tome rekao u nekim ranijim raspravama.
Osvrnuću se na zakon koji ste predložili i koji se tiče moralne satisfakcije jevrejskom narodu za žrtve koje je taj narod pretrpeo u Holokaustu, dakle, u Drugom svetskom ratu. Nema tog novca koji može da plati jednu ljudsku žrtvu. I ovaj zakon nije zakon koji plaća jedan život koji je oduzet od strane fašističkog režima. Tu su, da se razumemo, danas nismo pominjali, i deca i njihovi roditelji i stari ljudi, samo zbog toga što su bili druge vere i nacije. Ja imam tu lični odnos prema tom pitanju i to pitanje svaki put budi, na neki način kod mene, i sećanje i priču u porodici u kojoj sam odrastao. Dakle, moja porodica jeste porodica koja je desetkovana u logorima tadašnjeg Rajha i moja porodica jeste stradala, čak i mala deca koja su bila još mlađa od sedam godina. Moram da kažem da čak i ime koje nosim jeste ime jednog jevrejskog borca protiv fašizma, odnosno njegov nadimak koji je bio srpski nadimak. Pominjano je danas to ime.
Međutim, više o Holokaustu sam naučio od mog prijatelja Elazara Barkana, profesora na Kolumbija univerzitetu, koji je napisao knjigu „Krivica nacije“ i koji je opisao način materijalne satisfakcije žrtava Holokausta, ali i moralne satisfakcije žrtvama Holokausta, odnosno jevrejskom narodu. Ta knjiga nije pisana kao istorijski roman, već kao knjiga koja bi trebala da posluži budućim generacijama kako da se odnose da se takve stvari više ne ponove. I on je u toj knjizi naročito objasnio odnos jevrejskog i nemačkog naroda i način pomirenja između ta dva naroda i način finansijske satisfakcije i moralne satisfakcije. U tom smislu ovaj zakon jeste civilizacijsko dostignuće o kojem želim da kažem samo nekoliko rečenica.
Kao što sam na početku rekao, on ne može da nadoknadi nijednu ljudsku žrtvu stradalu u drugom svetskom ratu, odnosno stradalu u Holokaustu, pogotovo onima na koje se on odnosi, koji praktično nisu iza sebe ostavili svoje naslednike. Zbog toga su me danas dirnule neke diskusije koje su relativizovale žrtve u Drugom svetskom ratu i saradnju sa okupatorom.
Međutim, ovaj zakon može da posluži kao moralna satisfakcija jevrejskom narodu, jevrejskoj zajednici u Srbiji, koja je mala, malobrojna, koja je nestala sa ovih prostora zbog ubistava kroz Holokaust, odnosno ubistava na ovim područjima, ali i zbog ekonomske migracije. Dakle, mnogi od njih su posle Drugog svetskog rata otišli sa ovih područja.
Ovaj zakon može da posluži…

Vreme. Zahvaljujem se.

Samo još dve rečenice, molim vas.

Ne može, dve rečenice bi bilo šest minuta. Zahvaljujem se. O tome posle izbora.
Reč ima narodni poslanik Aleksandar Marković.

Zahvaljujem.
Poštovana predsedavajuća, uvaženi ministre, dame i gospodo narodni poslanici, evo jednom i ja da se složim sa prethodnim govornikom u jednom delu. Dakle, i ja snažno podržavam današnje predloge zakone. Za razliku od njega, ja podržavam sve predloge zakona, a on je podržao samo Predlog zakona o otklanjanju posledica oduzimanja imovine žrtvama Holokausta koje nemaju živih zakonskih naslednika.
Zadovoljan sam, da kažem, potpunim konsenzusom koji smo danas postigli, dakle, koji je postignut po pitanju ovog Predloga zakona i drago mi je zbog toga. Drago mi je i zbog ciljeva koje ćemo postići ovim zakonom. Ne bih se naročito zadržavao na ovoj temi, ne bih produbljivao raspravu koja je danas negde i započeta, zato što je moj uvaženi kolega Martinović održao u prepodnevnom delu sednice jedan, rekao bih, istorijski čas. Održao je jedno predavanje istorije za koju, duboko sam uveren, narodni poslanici treba da budu srećni što su imali prilike da slušaju. Mada su zamerke na njegovo izlaganje ovde izneli i narodni poslanici koji nisu bili u tom trenutku u sali. Ali, dobro.
Kada je reč o ostalim predlozima zakona, za koje prethodni govornih neće glasati, za koje je našao za shodno da nas kritikuje, moram da kažem da nas je, da tako kažem, parlamentarna borba, zapravo parlamentarna praksa naučila, da je nekad važnije od toga šta se priča, ko priča. Dakle, da je jako važno da utvrdimo ko kritikuje kada se iznose kritike.
Prema tome hajde da vidimo ko kritikuje ove predloge. Kritikuju poslanici koji ne predstavljaju nikoga, apsolutno nikoga. To nisu moje reči, to su reči predsednika jedne parlamentarne stranke o prethodnom govorniku. Dakle, da bi neko iznosio merodavne kritike mora da predstavlja nekog.
S druge strane, danas je određene kritike o današnjim predlozima zakona izneo poslanik koji je vršio vlast, odnosno da kažem, bio član vladajuće stranke u vreme kada je izvršena potpuna devastacija pravosuđa u Srbiji. Katastrofalna reforma pravosuđa, katastrofalan reizbor sudija. Dakle, ja opet kažem, nemojte meni verovati, to nisu moje reči, to je ocena Venecijanske komisije.
Da li treba da čitam na koji način su birane sudije u to vreme, kada je prethodni govornik, koji sada nije u sali, vršio vlast? Mi smo to u nekoliko navrata čitali ovde, i gospodin Babić i gospodin Martinović iznosili kao primer opštine Vlasotince, odnosno opštinskih odbora širom Srbije Demokratske stranke, koji su na svojim partijskim forumima, svojim partijskim organima donosili odluke o izboru sudija, izboru tužilaca itd. Da li treba da čitam? Mislim da ne treba da čitam. Taj primer govori u prilog tome na koji način su oni uopšte doživljavali tu, kako su oni to voleli da nazovu, reformu pravosuđa, koja je, ponoviću, od strane Venecijanske komisije ocenjena kao katastrofalna.
Mi danas slušamo kritike od tih istih poslanika koji su tada vršili vlast, danas nisu na vlasti, na sreću. U međuvremenu su se iščlanili iz raznih tih stranaka, jedne DS, druge DS, pa onda osnovali neke nevladine organizacije, i na taj način nastavili svoj politički angažman.
Dakle, ovo sam sve naveo u cilju odbijanja takvih kritika kao potpuno neosnovanih, a iz svih razloga koji su danas istaknuti i u prepodnevnom delu zasedanja i od strane resornog ministra ali i od strane predstavnika svih poslaničkih grupa, dakle, ja zaista ne bih želeo da ponavljam sve ono što je već rečeno. Dozvoliću sebi možda u dve rečenice da kažem da kada je reč o Predlogu zakona o otklanjanju posledica oduzimanja imovine žrtvama Holokausta, da ako postoji narod koji zna kroz šta su prošli Jevreji tokom Drugog svetskog rata, onda je to srpski narod.
Ako postoji narod koji može da razume patnju i strahotu koju su Jevreji doživeli u toku Drugog svetskog rata, onda je to srpski narod. Ako postoji narod koji može da bude dovoljno saosećajan sa njima, onda smo to mi. Još jednom ističem zadovoljstvo što je postignut potpuni konsenzus.
S druge strane želeo bih da iskoristim priliku, gospodine ministre, da čestitam vašem pomoćniku, gospođi Neli Kuburović, jednu prestižnu i značajnu nagradu i priznanje koje je dobila nedavno kao reformator godine od strane NALEDA. To govori u prilog činjenici da ste za vreme ovog mandata, gospodine ministre, angažovali vrlo kvalitetne, stručne saradnike u vašem ministarstvu. Zahvaljujem.

Reč ima Vesna Martinović.

Zahvaljujem.
Drago mi je što sada u ovom delu skupštinskog zasedanja ću imati priliku i lično ministru da se obratim, jer postoje neke dileme i neka nerazumevanja koja se tiču Zakona o prekršajima i volela bih da ih zajedno sa vama danas razjasnimo.
Ono što se meni čini kao nešto što je u suprotnosti sa Ustavom Republike Srbije jeste predlog sadržan u ovom Predlogu zakona, da se kažnjenim licima koja nisu platila izrečene novčane kazne, troškove postupka i obaveze ne dozvoli izdavanje vozačke i saobraćajne dozvole kao ni odjava vozila.
Meni se čini da se takvim predlogom direktno ugrožavaju ona Ustavom zajamčena prava, kao što je pravo na imovinu, pravo na rad, pravo na slobodu kretanja.
Uostalom, neko od kolega je danas u toku rasprave već upozorio da je u nekom prethodnom periodu bilo sličnih rešenja koja su se ticala ličnih karata i pasoša i da je Ustavni sud tada to ocenio kao nešto što je u suprotnosti sa Ustavom.
Ovde se postavlja pitanje, da li ovo predloženo zakonsko rešenje ide u pravcu olakšavanja položaja građana ili se radio o tome da država zapravo nema kapacitet da sprovede i izvrši one odluke koje su doneli njeni državni organi.
Ja mislim, ako je ovo drugo u pitanju, da u tom slučaju država nema pravo da ograničava i uslovljava građane da pravo na vozačku dozvolu, saobraćajnu dozvolu, odjavu vozila im se uslovljava plaćenim novčanim kaznama.
Pre nešto više od mesec dana ovde u ovom domu Skupštine, vi ste ministre govorili o tome kako je Zakon o izvršenju i obezbeđenju čudo jedno od efikasnosti i da verujete da će na osnovu takvog zakona sudovi i javni izvršitelji brzo i efikasno sprovoditi i naplaćivati i ona potraživanja koja se između ostalog i tiču novčanih kazni, pa pitam da li ovim predloženim rešenjem praktično priznajete neefikasnost sudova i javnih izvršitelja u pogledu izvršenja?
Ono što zaista mislim da nije dobro, jeste uvođenje ovog sistema, hajde finim rečima da kažem „daš mi-dam ti“. Ti platiš novčanu kaznu, ja ti dam vozačku dozvolu, jer ako bi se obrnulo u suprotnom smeru, to bi značilo da bi građani mogli da kažu – vrati mi oduzetu penziju, platiću ti novčanu kaznu. Ja mislim da to nije dobro, da se tako i na taj način i po tom sistemu pravna država i uređen sistem ne grade.
Druga stvar tiče se uskraćivanja prava na žalbu oštećenog u prekršajnom postupku u situaciji kada Prekršajni sud donese presudu kojom usvaja sporazum o priznanju prekršaja.
Predlogom Vlade predviđeno je i sada čitam – Odluka suda o sporazumu o priznanju dostavlja se ovlašćenom podnosiocu zahteva i okrivljenom, odnosno braniocu ako ga ima.
Ranije je bilo predviđeno da se dostavlja i oštećenom i njegovom punomoćniku, ako ga ima. Sada toga nema. To bi možda imalo logike u slučaju da je reč o odluci kojom se odbacuje ili odbija sporazum, ali ako se usvaja sporazum, time se stavlja tačka na prekršajni postupak i ništa nije logičnije od toga da oštećeni u prekršajnom postupku ima saznanje o tome kakav je sporazum postignut i koja je kazna okrivljenom izrečena, pogotovo zbog toga što prekršajni postupci mahom nemaju neposredno oštećene. To su uglavnom postupci koji se vode zarad zaštite nekog javnog interesa. Ali, baš zbog toga što se ne javlja oštećeni u svakom prekršajnom postupku, jer nisu svi prekršajni postupci prekršaji iz oblasti saobraćaja, već iz oblasti i rada i radnih odnosa, zdravstvenog i socijalnog osiguranja, obrazovanja, javne bezbednosti itd.
Dakle, imamo oštećene koji imaju interes da znaju kakav je sporazum o priznanju prekršaja postignut, koja je kazna izrečena okrivljenom na osnovu tog sporazuma. Ovako vi isključujete njegovo pravo da dobije tu informaciju. Sledstveno tome, ako mu se te odluke ne dostavljaju, onda, naravno, nema ni pravo na žalbe, jer nema na šta da se žali ukoliko mu odluka nije ni dostavljena, što mislim da je direktno kršenje Ustavom zagarantovanog prava na žalbu svakoga, pa i oštećenog o čijem se pravu ili na pravu zasnovanom interesu odlučuje nekom sudskom ili odlukom drugog državnog organa.
Radi efikasnosti isključili ste ročište na kojem se odlučuje o sporazumu. Ja mislim da to nije dobro, zbog toga što sud koji odlučuje o prihvatanju, o usvajanju sporazuma ili ne, između ostalog, treba da utvrdi da je okrivljeni svesno i dobrovoljno priznao prekršaj, da je okrivljeni potpuno svestan svih posledica zaključenog sporazuma itd.
Ja se bojim da se na osnovu samog sporazuma to ne može utvrditi, bez da se prethodno održi ročište. Razumem potrebu brzog i efikasnog okončanja, ali mislim da se ove okolnosti od kojih zavisi odluka prekršajnog suda o tome da li će usvojiti ili odbiti predloženi sporazum, nije moguća bez održavanja ročišta.
Zahvaljujem. Nakon što dobijem odgovore na ova pitanja, odlučiću da li ću se ponovo javiti.

Zahvaljujem.
Reč ima ministar Nikola Selaković.
Izvolite, gospodine ministre.