Zahvaljujem.
Dame i gospodo narodni poslanici, pažljivo uvek slušam uvaženu koleginicu i ne mogu a da ne odreagujem na neke iznete tvrdnje i viđenja.
Da je istina da predložene izmene Zakona o prekršajima, i to u članu 336. važećeg zakona, nas definišu kao, citiram – dam ti, daš mi državu, kraj citata, onda bi se, recimo, takvom državom mogla nazvati i jedna Savezna Republika Nemačka, a koju mi smatramo idealom i uzorom pravne uređenosti i vladavine prava u Evropi.
Možda vam nije bilo poznato, ali želim da vam približim jedno saznanje. Lice koje u Nemačkoj ne plati redovno račun za telefon ni u jednoj jedinoj banci ne može da podigne kredit.
Ne postoji pravo na dozvolu, jer se to onda ne bi zvalo dozvola. Država je jedina suverena da izdaje dozvole. Posedovati motorno vozilo, dozvolu da njime upravljate i dozvolu da to vozilo bude u saobraćaju na putevima u Republici Srbiji nije pravo, to je privilegija. A, pravo da odlučuje o dostupnosti takve dozvole jedino i isključivo poseduje država i niko više.
S druge strane, kada sam slušao diskusiju, odnosno izlaganje, jedna stvar mi je ostala potpuno nejasna. Vi hoćete da kažete da država ima pravo da izrekne novčanu kaznu recimo od 50.000 dinara, pa ako se ta kazna ne plati na vreme, da se ona pretvori u 50 dana zatvora i zbog neplaćanja kazne može da vas liši slobode, ali zaboga, ne može da vas liši vozačke dozvole ili motornog vozila.
Možda neko tu može da nađe logiku, ja ne mogu da je nađem. Za mene je ljudska sloboda mnogo veća i viša vrednost nego što je to mogućnost upravljanja motornim vozilom ili posedovanje motornog vozila koje je registrovano za saobraćaj u Republici Srbiji.
Da je ovaj predloženi član neustavan, ja ne delim takvo mišljenje. Reći ću vam na čemu zasnivam svoje mišljenje. Zasnivam ga upravo na tome što se ovim predlogom poslednjeg člana zakona, kojim se predlaže izmena postojećeg teksta zakona, u suštini precizira važeća odredba koja je mnogo šira. Zakon je usvojen novembra meseca 2013. godine, primenjuje se od 1. marta 2014. godine. Nije mi poznato da je iko inicirao postupak ocene ustavnosti ovog člana kojeg mi danas preciziramo.
Podsećanja radi, ja ću da citiram važeći član 336. zakona, koji kaže – u svrhu naplate izrečene novčane kazne, troškova postupka i drugih dosuđenih novčanih iznosa koji su evidentirani u registru novčanih kazni, kažnjenom licu dok u potpunosti ne izmiri dugovani iznos neće se dozvoliti: pod jedan, uverenja za čije su izdavanje nadležni organi uprave, osim onih koja se odnose na lični status, dva, povraćaj oduzetih ličnih i drugih dokumenata koja su oduzeta po osnovu člana 199. ovog zakona, i tri, registracija, odnosno promena registracije pravnog lica ili registracija preduzetničke delatnosti koje podrazumevaju promenu PIB-a.
Mi ovaj široko postavljen član značajno preciziramo predloženim izmenama i lišavamo mogućnosti svaku vrstu improvizacije, da nekome ne padne na pamet da našem građaninu uskrati pravo na posedovanje, recimo, zdravstvene knjižice, lične karte, pasoša, putne isprave. To ne možete ograničiti. Postoje mišljenja da čak i to možete da ograničite, jer ako možete nekoga da lišite slobode zbog toga što nije platio kaznu, a šta je to viša i veća vrednost, jedino ljudski život, od slobode.
Pravno uređeni poreci u Evropi, u demokratskom svetu, na drugim kontinentima, počivaju na predvidivosti i odgovornosti. U razgovorima sa predsednikom Prekršajnog apelacionog suda, gospodinom Pašalićem i Prekršajnog suda u Beogradu, gospodinom Marinovićem, izneli su mi podatak da postoji lice koje je imalo, hvala Bogu više nema, zato što je ovaj zakon uveo itekakav red u oblasti prekršaja, postojala su lica koja su imala neplaćenih po 35,40 kazni.
S obzirom na tešku dostupnost organima gonjenja, sve je odlazilo u zastarelo, izigravali su zakon. Po novom zakonu, teško da to mogu da rade. Ako im uskraćujete ovakvu vrstu privilegija, opet kažem privilegija, jer ja ne vidim razliku između uskraćivanja nekome mogućnosti posedovanja vatrenog oružja i posedovanja automobila. Možemo sada da ulazimo u pojedinosti određene, ali sve što ima epitet dozvole, onaj ko ga izdaje može i da ga uskrati, ako je zakonom propisan osnovni razlog za uskraćivanje takvog nečega.
Prema tome, ne vidim uopšte zašto bi ovaj član bio problematičan. Za mene je to član koji treba da deluje i sankcionišuće, ali i preventivno, da svako vrlo dobro zna, ukoliko ne plati ili ne izmiri kaznu kojom je kažnjen, šta mu sledi. Čista pravna predvidivost. Jedna od ključnih odlika pravne države i vladavine prava.
Što se tiče sporazuma o priznanju prekršaja, svaku vašu reč ja bih potpisao da ne postoji član 236. Zakona o prekršajima koji, kao bitan element sporazuma odnosno potvrđivanja sporazuma u svom stavu 1. četvrtoj tački, kaže da sporazumom o priznanju nisu povređena prava oštećenog.
Dakle, ne može se potvrditi sporazum o priznanju prekršaja, ako su tim sporazumom povređena prava oštećenog lica, i to automatski argumentuje da smo u pravu ovakvim pristupom, da vam je možda promaklo da pogledate i taj važan element, uslov za potvrđivanje sporazuma o priznanju prekršaja. Ja, štaviše, mislim da pristup koji smo omi ovde demonstrirali u predlaganju izmena i dopuna ovog zakona jeste nešto što je dobro i za državu i za građane, što omogućava mnogo veću efikasnost.
Uvažena koleginica iskoristila je jednu sintagmu, ne znam zašto i zbog čega, možda i preterujući, jer znam da nije poznata po oštrom jeziku, govornom, za Zakon o izvršenju i obezbeđenju rekavši, citiram – čudo jedno od efikasnosti. Ne znam da li je to trebalo da bude ironično ili ne. Taj zakon je ocenjen kao izuzetno dobar zakon. Kao što je spočitavano mnogo što šta kada smo u novembru 2013. godine usvajali Zakon o prekršajima, a danas taj zakon predstavlja jednu od najuspelijih delova reformi pravosuđa, ja to iskreno i odgovorno tvrdim i za Zakon o izvršenju i obezbeđenju, a citiram, rečeno je, da li ovim rešenjem priznajemo neefikasnost sudskog izvršenja? Kada je u pitanju izvršenje odluka prekršajnog suda ne postoji nadležnost javnih izvršitelja i uopšte ih ne dotiče ovaj zakon.
Tako da mislim da je došlo do male omaške, ali u svakom slučaju ono čime bih završio ovo izlaganje, što treba svima da nam bude jasno, dozvola nije pravo, dozvola je privilegija. Onaj ko dozvolu izdaje, ima pravo i da je uskrati kada su zakonom utvrđeni propisani uslovi kao nepostojeći ili postojeći ili prepreke koje postoje da bi do izdavanja došlo.
Kao što rekoh, postoje oni koji tvrde da to ne treba da budu samo registracija automobila, vozačka dozvola, saobraćajna dozvola, odjava automobila, da bi trebalo da bude znatno šire postavljeno. Kao što vidite, mi smo u stavu 2. ostavili mogućnost da se drugim propisima predvidi i tako nešto. Naravno, o tome u raspravi kada takvi drugi propisi jednog dana možda dođu ovde. Zahvaljujem.

Zahvaljujem, gospodine ministre.
Gospođo Martinović, želite repliku?
(Vesna Martinović, s mesta: Da.)
Izvolite.

Zahvaljujem.
Dakle, u ovom delu koji se tiče dozvola, verovatno će o tome Ustavni sud odlučiti, ne bih dalje da širim diskusiju.
Ministre, molim vas, neće nas daleko odvesti tvrdoglavost, ja verujem da vi shvatate apsurd odredbe koju ste sami citirali, a gde kažete da se sporazum neće odobriti ukoliko su povređena prava oštećenog. Zar nije apsurdno da o zaštiti prava oštećenog brine sud, a da isti taj oštećeni nema pravo na odluku tog suda koji brine o njegovom pravu? To je apsurd.
Dakle, nije meni promaklo da li sud o tome vodi računa ili ne. Naravno da vodi. Zadatak suda je se stara o zaštiti prava i okrivljenog i oštećenog i javnog interesa itd, ali je suština u tome da oštećeni o čijem pravu se takođe vodi računa prilikom odlučivanja o prihvatanju ili ne prihvatanju sporazuma nema informaciju o tome kakva je odluka prekršajnog suda o sporazumu. To je apsurd. O tome govorim.
Isto tako, mislim da je apsurd da, ukoliko sud usvoji predloženi sporazum, oštećeni nema pravo na žalbu, jer možda je sud pogrešno procenio njegova prava i interese itd, pa prihvatio sporazum. Ja o tome govorim.
Mi smo predložili amandmane koji koriguju ovaj predloženi tekst i ja vas molim da pre odluke o tim amandmanima ipak još jednom razmislite o suštini položaja oštećenog u ovoj situaciji.

Zahvaljujem, gospođo Martinović.
Reč ima ministar.
Izvolite, gospodine ministre.

Zahvaljujem.
Citiraću vas i nećete mi zameriti - neće vas daleko dovesti tvrdoglavost. Kraj citata. Sa jedne strane jeste u pravu ali mi ne pričamo o krivičnom postupku. Prekršajni postupak podrazumeva znatno kraće, znatno brže, efikasnije postupanje sa kratkim rokovima zastarelosti i uvažena prethodnica je u prvom svom izlaganju vrlo dobro primetila i rekla da najčešće se prekršaji ističu onda kada postoji ugroženost ili oštećenost onoga što je javno dobro ili što je javni interes.
Postoje prekršaji u kojima možemo reći da postoje i lica koja su neposredno oštećena. Recimo, poslodavac ne prijavi radnika. Za mene je tu na prvom mestu oštećen taj radnik, oštećena je i država, ali taj radnik je na to pristao i vrlo dobro je znao kada ga je nesavesni poslodavac zaposlio da mu neće uplaćivati poreze i doprinose, i to je potpuno jasno. Znači, sam oštećeni je prihvatio izvršenje prekršaja na svoju štetu. Da li ga je neko primorao na to? Ne. Ja sam dao konkretan primer.
Mislim da niste u pravu, mislim da je ovde isuviše buke oko nečega oko čega ne treba da je bude. Sud neće usvojiti presudom sporazuma o priznanju prekršaja, ukoliko se takvim sporazumom povređuju prava oštećenog lica.
To vrlo jasno piše i u Zakonu. U svakom slučaju Zakon predviđa i mogućnost podnošenja vanrednog pravnog sredstva. Dakle, postoji mogućnost vanrednog pravnog sredstva, prema tome ne vidim uopšte bilo kakav spor. Zahvaljujem.

Zahvaljujem gospodine ministre.
Reč ima narodna poslanica Jelisaveta Pribojac. Izvolite gospođo Pribojac.

Hvala predsedavajući.
Poštovani ministre, poštovani predstavnici Ministarstva, uvažene kolege narodni poslanici, pred nama je danas set pravosudnih zakona i ja ću se u svom izlaganju ukratko osvrnuti na neke od njih.
Danas je ovde izneto mnogo istorijskih činjenica u vezi sa stradanjem jevrejskog naroda, tokom Drugog svetskog rata, te se ja neću ponavljati, tim pre što mislim da analizu istorijskih događanja treba prepustiti istoričarima. Ja ću se držati isključivo zakona.
Zakonom o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju iz 2011. godine započeto je restitucija u Republici Srbiji, odnosno povraćaj imovine koja je na osnovu tadašnjih propisa, a posle 9. maja 1945. godine oduzimana od fizičkih i pravnih lica i preneta u državnu, društvenu ili zadružnu imovinu.
Odredbe ovog zakona odnose se i na vraćanje imovine čije je oduzimanje posledica Holokausta na teritoriji naše države, ali takođe predviđa i to da će se ta materija regulisati posebnim zakonom kada je u pitanju oduzeta imovina žrtava Holokausta, a koji nemaju žive naslednike.
Ovaj Predlog zakona o otklanjanju posledica oduzimanja imovine žrtava Holokausta, koje nemaju živih zakonskih naslednika predviđa i uređuje način, uslove i postupak vraćanja oduzete imovine koja je bilo na teritoriji Republike Srbije, a koja je kao posledica Holokausta oduzeta pripadnicima jevrejske zajednice.
Takođe, predviđa se i finansijska podrška Republike Srbije jevrejskoj zajednici i na taj način Vlada Republike Srbije izražava razumevanje za stradanje jevrejskog naroda na našoj teritoriji tokom neprijateljske okupacije. Pored načela zaštite sticaoca imovine i načela javnosti, mislim da je važno istaći i načelo hitnosti postupanja svih državnih organa, a naročito arhiva koji raspolažu dokumentacijom i podacima koji su potrebni za ostvarivanje prava na vraćanje imovine. Rok za dostavljanje tih podataka po zahtevima je 30 dana.
Što se tiče finansijske podrške Republike Srbije ona će se vršiti preko Ministarstva finansija uplatom novčanih sredstava iz budžeta Republike Srbije na račun Saveza jevrejskih opština u iznosu od 950 hiljada evra na nivou kalendarske godine na period od 25 godina, počev od 1. januara 2017. godine.
Kada je postupak vraćanja imovine u pitanju jasno, je definisano ko su stranke u postupku, ko je podnosilac zahteva, kome se podnosi zahtev, kakva je njegova sadržina i to koji organ vidi postupak, kako prvostepeni, tako i drugostepeni, kada se može pokrenuti upravni spor, kao i rokovi u kojima se to pravo može ostvariti.
Takođe, precizno je definisana i procedura i nakon pravosnažnog rešenja kojim se utvrđuje imovina koja se prenosi u svojinu jevrejske opštine, a tiče se upisa svojine u registar nepokretnosti. Precizira se i usmeravanje sredstava ostvarenih vraćanjem nepokretnosti i primanjem finansijske podrške Republike Srbije, pa se u skladu sa tim formira odbor za nadzor i kontrolu finansijskih sredstava, čiji su članovi predstavnik Vlade, dva predstavnika Svetske zajednice jevrejske organizacije za restituciju u Republici Srbiji i dva predstavnika Saveza. Predstavnika Vlade imenuje Vlada na period od četiri godine i on je istovremeno i predsednik odbora.
Ono što ovde treba naglasiti jeste mogućnost angažovanja spoljnog revizora koji vrši godišnju revizora svih aktivnosti koje Savez jevrejskih opština obavljaju. Propisano je i sačinjavanje programa upravljanja, kao i podnošenje izveštaja o upravljanju, prihodima Saveza jevrejskih opština. Mislim da je posebno važno istaći da je deklaracija iz Terezina koju je Republika Srbija potpisala 2009. godine obavezala sve članice da jedan od prioriteta bude rešavanje svih problema i svih potreba vezanih za preživele žrtve nacističkog doba, a koji su sada u poodmaklim godinama.
Na ovaj način se daje doprinos da se ne zaboravi istorija i nasleđe Holokausta, a ono što je obaveza Saveza jevrejskih opština jeste da vodi stalnu i ažurnu evidenciju bivših vlasnika koja će biti dostupna javnosti.
Kada je u pitanju Zakon o izmenama i dopunama Zakona o prekršajima, on predviđa nekoliko izmena i dopuna već postojećeg Zakona o prekršajima. Predložene izmene predviđaju povećanje maksimalnog iznosa fiksnih kazni koje se mogu propisivati kako bi se omogućilo procesuiranje većeg broja prekršaja izdavanjem prekršajnog naloga. Takođe, daje se mogućnost skupštinama AP, opština i gradova da mogu propisivati novčane kazne u fiksnom iznosu, ali samo do jedne polivine maksimalnog iznosa koji je propisan za fiksne kazne. Na taj način će iznosi biti ujednačeni za sve lokalne samouprave.
Predviđa se i sasvim novim član 154a. kojim se uređuje odlučivanje drugostepenog suda tako što će veće drugostepenog suda samo presuditi ak je u istom predmetu prvostepena odluka već jednom ukinuta. Veće odlučuje da li će održati pretres. Veće može po žalbi da preinači presudu, pa u tom slučaju okrivljeni može da uloži žalbu na drugostepenu presudu o kojoj odlučuje drugo veće drugostepenog suda. Ovim predlogom zakona se precizno uređuje dostavljanje pismeno na adresu okrivljenog. Predviđa se izdavanje prekršajnog naloga u elektronskoj formi koji mora biti overen kvalifikovanim elektronskim potpisom ovlašćenog lica. Uvodi se mogućnost da se kopija naloga u elektronskoj formi uruči počiniocu prekršaja na licu mesta.
Novim članom 189a. uređuje se izdavanje opšte naredbe za dovođenje okrivljenog koji se nalazi u bekstvu ili izbegava dovođenje. U tom slučaju prekršajni sud dostavlja organima policije nalog za dovođenje radi raspisivanja poternice što omogućava efikasnije pronalaženje, naročito višestrukih povratnika uz mogućnost zadržavanja do 24 sata.
Ovaj zakon određuje i visinu jemstva, dopunjuju se i odredbe vezane za Sporazum o priznanju prekršaja, njegovoj primeni, visini novčane kazne. Sporazum se usvaja presudom a ne rešenjem kao što je to bio slučaj do sada. Ono što je važno istaći jeste da zakon tačno precizira koje su to posledice upisa u registar novčanih kazni, pa ako kažnjeno lice u potpunosti ne izmiri dugovani iznos neće je imati određene beneficije u smislu izdavanja vozačke dozvole, probne dozvole, registracije vozila itd.
Ovaj predlog zakona je usklađen sa odredbama Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju evropskih zajednica, njihovih država članica i Republike Srbije kao i drugim sporazumima i pravnim tekovinama EU.
Što se tiče Predloga zakona o izmenama i dopunama zakona o uređenju sudova, jasno je da se odnose samo na rok koji je određen na preuzimanje pojedinih nadležnosti ministarstva nadležnog za pravosuđe, od strane VSS i on se pomera za 1. januar 2017. godine. Naravno da je za to potrebno obezbediti neophodne uslove i iz tih razloga se taj rok i pomera. U danu za glasanje, ja ću kao i moje kolege SNS glasati za predložene zakone. Hvala.

Zahvaljujem gospođo Pribojac.
Reč ima narodna poslanica Ivana Stojiljković.

Zahvaljujem, predsedavajući.
Uvaženi ministre sa saradnicima, dame i gospodo narodni poslanici, danas je pred nama set pravosudnih zakona, svi su izuzetno kvalitetni i, naravno, ja ću se, kao i većina mojih kolega, najviše osvrnuti na jedan od najvažnijih zakona, zakon od istorijskog značaja, a to je Zakon o otklanjanju posledica oduzimanja imovine žrtvama Holokausta koje nemaju živih zakonskih naslednika. Ovaj zakon svojom primenom pre svega ispraviće istorijsku nepravdu, ispraviće nepravdu koja se desila Jevrejima stradalim u Holokaustu i zaokružiće proces vraćanja imovine, koji je već započet Zakonom o vraćanju imovine i obeštećenju iz 2011. godine.
Ovo je, da na pomenem, jedan od formalnih razloga za donošenje ovog zakona. Drugi je zato što je Republika Srbija potpisnica, jedna od 47 potpisnica Terezinske deklaracije iz 2009. godine, kojom je ovo upravo i predviđeno i predviđeno je šta činiti sa imovinom koja će biti vraćena, a koja nema zakonskih naslednika. Ona je pre svega namenjena rešavanju materijalnih potreba ugroženih koji su preživeli Holokaust, zatim za obrazovanje u Holokaustu, kulturni, verski i nacionalni život Jevreja, kao i očuvanje održavanja komemoracija i memorijalnih mesta.
Ono što bih ja pre svega napomenula, to je da ovaj zakon, odnosno razlog za donošenje je pre svega naša moralna obaveza i duboko saosećanje našeg naroda i ove vlasti sa jevrejskim narodom koji je stradao u Drugom svetskom ratu, sa željom da se sve posledice Holokausta ukinu, odnosno da ne ostanu na snazi.
Iako Republika Srbija nije učestvovala u ovom progonu i ubijanju Jevreja, niti oduzimanju njihove imovine ni na koji način, definitivno treba napomenuti da je jako neophodno da se ovakav zakon donese. Pre svega, i Srbija je bila u jako teškoj situaciji te godine u Drugom svetskom ratu, 1941. godine, sva iscepkana, da bi nekome mogla da pruži pomoć. Nije mogla da pruži nikome, bez obzira koje nacionalnosti je bio narod, jer prosto je i sama je bila ugrožena. Ali, ono što smo danas potvrdili svi zajedno i mnogi spisi, jeste da su se Srbi i Jevreji zajedno čuvali i poštovali i to je ono što je na ponos ova dva naroda. Iz tog razloga je još značajniji ovaj zakon koji je pred nama.
Još jednom ću pomenuti činjenicu da je od 34.000 Jevreja koji su živeli na teritoriji Republike Srbije ostalo samo dvadesetak odsto živih naslednika, odnosno 80% je ubijeno u Holokaustu. Tako da, i sama individualna restitucija je jako redak slučaj prilikom povraćanja imovine.
Nakon rata veliki deo oduzete imovine upravo je ostao bez naslednika i ostao je u svojini Republike Srbije, jedinica lokalnih samouprava, državnih i javnih preduzeća, što svakako ne bi trebalo da je slučaj, zato što, kao što sam već napomenula, Srbija nije učestvovala u ovom zločinu ni na koji način i ne bi trebalo da ima nikakve koristi od posledica Holokausta.
Takođe, najveći broj ovih objekata treba napomenuti da je u Beogradu, Novom Sadu, Subotici i Nišu, kao i da je naveden neki okvirni broj od oko 2.975 samo objekata nepokretnosti, ali tu su i brojna druga dobra. Vraćanje ove imovine će se vršiti u naturalnom obliku, kao što je već i predviđeno Zakonom o vraćanju imovine iz 2011. godine.
Takođe, kao vid otklanjanja ovih posledica, Republika Srbija je ovim zakonom predvidela i uplatu, odnosno iz budžeta će izdvajati oko 950.000 evra godišnje u narednih 25 godina. Ovo će se, naravno, trošiti transparentno, uplaćivaće se na račun Saveza jevrejskih opština i, naravno, namena je već, kao što sam rekla, definisana.
Pre svega, ovaj zakon bi trebalo da posluži i jako mi je drago što se danas donosi ovakav zakon, a videli smo da su i predstavnici jevrejskih opština jako zadovoljni ovim zakonom, tako da je kvalitetan zakon pred nama i svi su se pozitivno izjasnili. Pre svega, drago mi je što će predstavljati i primer ostalim zemljama kako treba da izvrše jednu svoju moralnu obavezu prema ovim velikim i nezapamćenim stradanjima, sa jasnim stavom, naravno, svake države, u ovom slučaju naše države kakvo je naše mišljenje i stav o tome. Vrlo je jasno izneto kroz ovaj zakon i, naravno, sa željom da se ovakva stradanja nikada više i nikome ne ponove.
Vrlo kratko ću se, pored toga, osvrnuti i na drugi zakon koji je pred nama, a to su izmene i dopune Zakona o prekršajima. Dakle, prekršajno zakonodavstvo se uvek menja sa ciljem da se ova vrsta delikta suzbije, odnosno smanji na najmanji mogući nivo, kao i da se obezbedi lakša i bolja naplata prekršajnih kazni. Zato pred nama danas nije veliki broj izmena, radi se već o kvalitetnom zakonu, ali su prosto ove odredbe naišle na malo lošiju primenu.
Ja ću se samo na par odredbi osvrnuti, jer se jednim brojem izmena i dopuna rešava pitanje dostavljanja pismena odsutnom licu, jer se to pokazalo kao značajan problem, pa je tako uvedeno da se, ukoliko se okrivljeni nakon dva pokušaja da mu se dostavi pismena i uz proveru, naravno, adrese od strane suda, ukoliko se to ne bude u mogućnosti, pismeno se ističe na oglasnoj tabli ili internet stranici i ili internoj stranici suda. Zatim, izmenama članova 170. i 172. predviđena je mogućnosti izdavanja prekršajnog naloga i u elektronskoj formi i to se definiše – overa ovakvog naloga i način dostave.
Takođe, ukoliko je okrivljeni u bekstvu i izbegava dovođenje, ovo je jako bitna izmena, dakle, od strane prekršajnog suda od sada će se moći izdati opšta naredba za dovođenje, koja se dostavlja i policiji radi potere. Do sada je policija samo mogla okrivljenog da traži na adresi koja je dostavljena u samom nalogu, a sada će okrivljeni moći da budu pronađeni i privedeni bilo kojom pretragom ili rutinskom kontrolom.
Posebno bih se osvrnula na veoma značajne izmene člana 20, gde se preciziraju posledice upisa u registar novčanih kazni, odnosno posledice na izdavanje i produžavanje dokumenata. Dakle, radi se o ličnoj karti, saobraćajnoj dozvoli ili izdavanju registarskih tablica. U prilog ovome ide portal koji je otvoren 27. januara ove godine, dostupan na internetu, a zove se „Portal neplaćenih kazni“, zbog kojeg nema više skrivenih prekršaja i ovo je veoma bitno. Dakle, to je jedna centralizovana elektronska baza koja je uvela sve podatke o nenaplaćenim kaznama, troškovima postupaka i drugim iznosima izrečenim putem konačnog i izvršnog prekršajnog naloga.
Dakle, svi prekršajni sudovi su sada umreženi, svi lako jednim klikom mogu da dođu do ovih informacija i nije potrebno više da se šalju dopisi po celoj Srbiji i da se gubi vreme za to. Ovo će omogućiti sudijama brži i bolji rad, a ujedno će omogućiti i da se njihova efikasnost, i samih sudija, a i sudova, prati.
Ako uzmemo u obzir da je država za dve godine od kako se primenjuje Zakon o prekršajima, od 1. marta 2014. godine, od kazni prihodovala oko 16,7 miliona evra, može se definitivno reći da se prekršajni sudovi nalaze među tri prva punioca državnog budžeta. E sada, ako vidimo da u sistemu ima trenutno oko 2 miliona predmeta iz cele Srbije, definitivno se zato može očekivati bolja naplata i brža naplata prekršajnih kazni, a samim tim i smanjenje ovakvih prekršaja.
Iz Ministarstva pravde nezvanično sam saznala i najavljen je uskoro i portal za praćenje toka predmeta za prekršajne sudove, što je zaista za svaku pohvalu, jer će građani imati mogućnost da prate dokle je njihov predmet stigao. Sve ovo je osnov za efikasnije, za transparentnije i pravičnije pravosuđe. Obzirom da su ovo samo dva u nizu jako kvalitetna zakona iz oblasti pravosuđa, tu je i ostalih 13 i očekujemo još mnogo, svakako da ćemo glasati u danu za glasanje. Zahvaljujem.

Zahvaljujem, gospođo Stojiljković.
Reč ima narodni poslanik Milanka Jevtović Vukojičić.
Izvolite, gospođo Vukojičić.