Zahvaljujem.
Dame i gospodo narodni poslanici, vrlo kratko, krivo mi je što koleginica Čomić nije tu da čuje i moj odgovor.
Naime, ovaj zakon u svom prvom članu vrlo jasno kaže šta je predmet njegovog uređivanja, u drugom članu razjašnjava pojedine upotrebljene izraze, a s obzirom da je u nazivu zakona pomenut pojam Holokausta, samo zakonopisac u članu 3. obrazlaže u kom smislu je upotrebljen pojam Holokausta u ovom zakonu.
Prema tome, njena diskusija o eventualnom preimenovanju člana 3. u posledice Holokausta umesto pojam Holokausta mislim da ne stoji nikako, jer prvi član vrlo jasno kaže – ovim zakonom, radi otklanjanja posledica oduzimanja imovine žrtava Holokausta itd. Dakle, tu se već govori da ovaj zakon za cilj ima i svrhu uklanjanja posledica koje su nastale usled Holokausta, a termin Holokaust zaista određuje u granicama ovog zakona. Šta je pojam Holokausta uopšte, to nam je dobro poznato i to ne propisuje zakon. To je nešto što je i sociologija i istorija definisala već odavno. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Zoran Živković.

Petnaest tačaka u zajedničkoj raspravi je malo prevelik zalogaj, tako da ću ja da govorim o tri. Prvo, ova o kojoj je već dosta govoreno, a to je otklanjanje posledica Holokausta, to je dobar zakon. Ja imam, kao i svi građani Srbije, potpuno pravo da budem ponosan na odnos Srba prema jevrejskim žrtvama u Drugom svetskom ratu.
Lično ja sam imao tu sreću da budem i gost izraelske Vlade na 50 godina države Izraela. Ja sam bio dva puta na Masadi, u Jad Ševamu itd. Puno toga o tom problemu znam i preporučujem svima kojima je teško da to uče iz istorijskih knjiga, da odu da pogledaju predstavu „Nevidljivi spomenici“ u Bitef teatru, koja na jedan dobar način daje sliku o stradanju Jevreja, u Beogradu posebno.
Nažalost, od tih 15 tačaka, ovo je jedna od retko dobrih. Ostale su jako loše, posebno tačke 12. i 13. To su tačke koje se bave time da se donose odluke o prestanku funkcija tužilaca. Te tačke su protivustavne i nezakonite. Ja sam na to već upozoravao na Odboru za pravosuđe, pa ću samo da ponovim, ako nekome nije bilo jasno. Posledice su katastrofalne, posebno za pravnu struku, posebno za tužilaštva, posebno za ljude kojima je pravna država mila.
Šta je prekršeno ovim odlukama? Pre svega, član 25. Poslovnika o radu DVT, jer nisu na vreme doneli odluku o izboru novih tužioca, šest meseci pre isteka funkcije postojećih tužilaca i to je propušteno u 20, i nešto primera i u slučaju Tužioca za organizovani kriminal, i u slučaju Tužioca za ratne zločine.
Povređen je član 161. Ustava i član 87. stav 2. Zakona o javnom tužilaštvu, recimo, u slučaju Miljka Radisavljevića, bivšeg Tužioca za organizovani kriminal, jer je njemu prestala funkcija 21. decembra 2015. godine. Tad mu je istekao mandat. Vi od nas tražite da danas, februara meseca 2016. godine, glasamo o tome da mu je istekla funkcija 31. decembra prošle godine. Tu se javlja i pitanje retroaktivnog dejstva, potpuno besmisleno. Ne možemo sada da odlučujemo da je nekome prestala funkcija pre 45 dana, a posebno što je njemu prestala funkcija po sili zakona još 10 dana pre toga.
Posledica toga je da smo očigledno od 21. decembra prošle godine do dana današnjeg, a imaćemo to još nekoliko dana, imali dva tužioca za organizovani kriminal, što kao posledicu stvara mogućnost obaranja svih pravnih poslova koje je to tužilaštvo radilo u ovih 45 dana, a to znači i da, recimo, budu pušteni na slobodu ljudi koji su tada pritvoreni, koji su iz opravdanih razloga bili deo posla tih tužilaštava.
Istovremeno, u 20 i nešto slučajeva je Republički tužilac postavio vršioce funkcija javnih tužioca koji inače vrše funkciju javnih tužilaštava iz reda zamenika javnih tužioca i time uzurpirala pravo, pošto se radi o dami, uzurpirala pravo parlamenta. Ne može nikakav Republički tužilac, makar to bila i gospođa, da iz reda zamenika tužioca diže nekoga na nivo tužioca, jer to može samo da izabere Skupština u kojoj se mi sada nalazimo. To isto važi i za bivšeg Tužioca za ratne zločine. Naravno da je njemu vreme za penziju i da je ispunio sve uslove. Nije pitanje da li on treba da ostane tamo, nego je pitanje u tome što je na nezakonit, protivustavni način izvršena njegova ne smena, nego prestanak odluka koja se nama nudi da o njoj glasamo, o prestanku njegove funkcije.
Ja molim vrle pravnike da iz ovog galimatijasa neodgovornosti ili zle namere nađu izlaz i da nas ne teraju da i mi kao narodni poslanici kršimo Ustav i zakon.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Marijan Rističević.
Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, čudan je Poslovnik ovih dana, vrlo čudan. Čudne su liste govornika, pa ću ja, ako dozvolite, nešto i da izjavim po pitanju suda i tužilaštva. Ja i dalje tvrdim da naš trpeljiv narod, pre svega trpeljiv, siromašan, na ivici bede i gladi, ogromna većina živi u bogatoj i plodnoj zemlji, ali siromašni i gotovo gladni više od tog hleba žele pravdu. Oni žele da se kazne, oni kao gubitnici tranzicije, čekaju i uporno čekaju da se kazne dobitnici tranzicije. Ne oni koji su to stekli svojim umećem, svojim biznisom, svojim kapitalom, već pre svega oni koji su to stekli kriminalom, koji su državu pretvorili u baru kriminala, gde dok nismo ušli u nju nismo znali ni koliko je duboka, a mnogo je duboka. Zato oni više od hleba traže od sudske vlasti da utvrdi istinu, da utvrdi istinu, da kazni krive i zaštiti žrtve, ne samo da bi ih kaznili, već da bi se ubuduće krivična dela ili nedela na takav način sprečila.
Verujem da nove sudije, verujem da promene u tužilaštvu treba da obezbede da se na tom sudu jednom utvrdi istina. Takođe, želim da podstaknem tužioce da u ime naroda tragaju za tom istinom. Da bi sud imao šta da radi i kako da utvrdi istinu, oni zbog naroda moraju da tragaju za tom istinom iz razloga da se kazne krivi, da se zaštite oni koji nisu krivi.
Činjenica je da su partijski sudovi, koji su postojali kao sudovi partije, kao produženi organi određenih stranaka, stranaka bivšeg režima, koalicije, pre svega služili da zaštite svoje partijske moćnike. To su bili sudovi partija. To nisu bili sudovi naroda koji su trebali da utvrde istinu, već su to bili sudovi koji su bili protiv naroda i protiv istine.
Zadatak onih koji danas, kao sveža krv, ulaze u pravosuđe je da u ime toga pristupe rešavanju teških slučajeva. Ja pozdravljam razrešenje sudija u Valjevu, iskreno pozdravljam i snažno pozdravljam, ali ja ne verujem da su drugi sudovi imuni na divljanje sudskih izvršitelja kojim je nedavnom promenom zakona to divljanje sprečeno i ublaženo. Zakon koji je bio na snazi donedavno je sprečavao žrtvu da se uopšte žali. Izvršitelji su divljali, imali su svoje sudije, imaju svoje izvršitelje, svi su bili u kombinaciji, kao da su radili na procenat. Sudovi su lupali pečate kao da su bili šalteri sudskih izvršitelja, a ponekad i nekih advokata i nisi morao pitati – zašto je doneta neka presuda, već pošto je doneta neka presuda.
Naš narod priča, a ja verujem gde ima dima ima i vatre, da se neki novac vraća i prebija u presudama. Kod mene u Inđiji očigledna nepravda. Čovek se spalio u dvorištu svog advokata uz tvrdnju da je advokat bio prvo njegov, pa prešao na protivničku stranu. Pošto nije bio zadovoljan pravdom, on se spalio. To je građanin ove zemlje. Ma koliko bio siromašan, on kao građanin ove zemlje, on kao neko koga mi predstavljamo ovde, ima pravo na zaštitu, bez obzira koliko je bio siromašan. Presuda je bila pravosnažna. Nažalost, nije mu se moglo pomoći. On je svoje muke malo gorom mukom skratio, ali nas je opomenuo da po pitanju izvršenja, što izgleda ovako benigno… Ovde se otprilike debate vode oko toga ko će gde biti koji tužilac, sudija itd. Debate treba sa se vode oko prava, prava građana na istinu i pravdu. Jedno je pravo, drugo je pravda. Sudovi moraju težiti ka istini, težiti da zadovolje one koje treba da štite i da kazne one koji ugrožavaju njihov život, njihovu slobodu, njihovo pravo na posao, pravo na hleb, barem je to moje mišljenje.
O Holokaustu. Kao pripadnik familije koja je u svim ratovima, na sreću, bila među žrtvama, ono Patrijarha Pavla - ako ne možemo da živimo kao ljudi, bolje da nestanemo, da ne živimo kao neljudi, bolje da nestanemo. Otprilike tako. Tako se moja familija ponašala. Nestajali smo, ali smo gledali da ostanemo ljudi. Ja verujem da te naredbe postoje, ali toj nepravdi, koju danas ispravljamo, učinjena je još veća nepravda. Nekom novom naredbom, zločin je zadržati tu imovinu za vreme rata. To je zločin, kriminal, nazovite kako hoćete, veliki kriminal. Neću da govorim o imenima.
Tadašnja okupirana Srbija, bez obzira što je bila okupirana, nije imala pravo da učini to. Učinila je pod pritiskom, postoji naredba. Šta ćemo sa naredbom kojom je ta imovina zadržana u slobodi? Ako je zadržana u ratu, a što je zadržana u slobodi? Ja pitam drugove i drugarice, pitam gospodina Martinovića koji je istoričar, pravnik istoričar, koji to najbolje zna. Posebno je dobar u istoriografiji koja vas zanima, gospodine, koji dobacujete. Verujem da je veoma dobar, ali ja govorim činjenicu.
Ja neću govoriti o martovskim sporazumima. Neću govoriti o Velebitu, Đilasu, Koči Popoviću. Neću govoriti o pregovorima u Zagrebu. Evo, neću govoriti. Neću pokazivati ovlašćenje Koči Popoviću da pregovara. Evo, neću govoriti. Ja govorim zašto se u slobodi, koliko je prošlo godina, 70, 40, 50, zašto se u prvih 10 nepravda nije ispravila? Reći ću vam. Zbog braće po žrtvovanju. Romi, Jevreji, Srbi, braća po muci, braća iz gasnih komora, ubijena, zaklana, preklana, kako god hoćete, u Aušvicu, Jasenovcu, Sajmištu, Banjici, gde god hoćete. Oni su bili jednaki i kad je otimana imovina. Ova naredba, koja je sramna, zašto nije ukinuta posle rata? Čak i umnožena. Zašto je u Slavoniji Srbima zabranjen povratak? Kojom naredbom, gospodine ministre? Donesite i nju, da vidimo, biće pravedno.
Kada govorimo o žrtvama holokausta, moramo da se setimo da je jedan narod uz jevrejski procentualno najviše nastradao oslobađajući sebe i druge, živeći kao ljudi, a bilo je među nama i neljudi, živeći kao ljudi u zadnjih sto godina 20. veka izgubili smo tri miliona pripadnika srpskog naroda.
Mislim da su samo Jermeni i Jevreji doživeli goru sudbinu od nas. Mi smo doživeli i zašto to ne reći, kao armatura bivše Jugoslavije da budemo proglašeni isključivim krivcima za zadnju dekadu 20. veka. Zašto to ne reći u ovom parlamentu, zašto ne reći da pripadnicima većinskog naroda takođe nije vraćena imovina? Salaši, njive, objekti, mehanizacije itd.
Pozdravljam ovaj povratak imovine, čak i u situacijama kada nema naslednika, ali mi nismo vratili većinskom narodu imovinu koja je oteta od 1944. godine pa nadalje od ljudi koji su krivi samo zato što su imali. Pobijeno je desetine hiljada ljudi. To nije sigurno uradio pokojni Draža, ni pokojni Hitler. Možemo govoriti o tome.
Ne želim da se bavim podelama, gospodin Martinović je rekao – postoji crna i bela strana, postoje sivi tonovi. Mislim da smo svi u grešci. Dame i gospodo narodni poslanici svi grešimo. Za vreme Drugog svetskog rata bratoubilačkih ratova je bilo samo na teritoriji Srbije, brat na brata. Ovo sve drugo su bili ubilački ratovi, nemoj da lažemo i sebe i druge. Ne valja, ali mi ne smemo da se bavimo crnim i belim tonovima, mi ne treba da se bavimo podelama. Teško ćemo, ma koliko pokušavali u ime svojih ideologija da iskreiramo prošlost, teško možemo urediti prošlost. Ona se ne da urediti, ona se desila. Mi možemo na lepši ili lošiji ili ružan način opisivati jedne, druge ili treće.
Možemo reći da je engleska reprezentacija 1938. godine, fudbalska, pozdravila Hitlera njegovim pozdravom. Ja to ovde ne mogu da imitiram, nepristojno je, ali to se desilo. Mi ne treba time da se bavimo. Previše smo jadan, iscrpljen, mali narod, toliko puta klan, ubijan, vešan, nabijan na kolac, da ne spominjem sve zločine i da ih ne opisujem toliko živopisno. Mi ne možemo iskreirati prošlost, možemo samo jedni drugima prebacivati neke krivice. To narod i na teritoriji bivše Jugoslavije ne radi.
Mi treba ne da pričamo o podelama, mi treba da pričamo o sabiranju. Previše smo mali narod da bismo se više delili. U zadnjih sto godina 20. veka jedino Srbi nisu imali nikakav priraštaj na Balkanu. Grci 35%, Bugari 38%, u Rumuniji 45%, Srbi 0%, Turci 400%, Albanci 700% za sto godina priraštaj. Zato mi nemamo vremena da se bavimo podelama. Mi treba da se bavimo sabiranjem, množenjem, dizanjem ekonomije. Mi moramo da se ujedinimo oko nevolje u koju smo upali. Svu energiju da posvetimo rešavanju, da muka i nevolja bude to što nas je ujedinilo i tako ujedinjeni da napravimo državu, zemlju slobodnih i dom hrabrih. Da ekonomiju podignemo na noge i tada će nas poštovati svi drugi koji su nas podeljene koristili jedne protiv drugih.
Zato je moja poruka za kraj, nemojte dozvoliti da nas dalje dele i da nas koriste jedne protiv drugih, dajte da se ujedinimo i da se mi jednom dozovemo pameti, da napravimo jednu državu po meri naroda, gde će nam narod biti manje bos, manje gladan, manje siromašan, da napravimo snažnu ekonomiju koja može da nosi napredak. Tako ujedinjeni da podignemo, a svedoci smo gospodo sudije, gospodo budući tužioci, da u prethodnih 15 godina ili 30 godina kada su nas prvo spolja ugrožavali, a unutra potkradali pa se obrnulo od 2000. godine su nas unutra više potkradali nego spolja pritiskali. Svedoci smo da nam samo orlove sa grba nisu pokrali. Zato vas pozivam da se ujedinimo, da se ne delimo, već da se saberemo i umnožimo. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Slobodan Veličković.

Gospođo predsedavajuća, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, pokušaću nešto da kažem o izmenama i dopunama Zakona o prekršajima, odnosno o mojoj opservaciji ovog zakona, budući da je o drugim zakonima bilo dosta govora.
Predlog zakona koji se nalazi pred narodnim poslanicima predstavlja svojevrsnu prvu reviziju važećeg Zakona o prekršajima koji je u primeni od početka 2014. godine, a koji je kada je donet predstavljao suštinsku reformu u oblasti prekršajnog prava, u pravnom sistemu Srbije posle više decenija.
Ove izmene onako kako su strukturirane predstavljaju sublimirana praktična iskustva u primeni novog Zakona gde se na bazi iskustva iz prakse vrši fina korekcija normi u onim delovima gde je njihov sadašnji tekst predstavljao prepreku u boljoj primeni, te dopunjuje u pojedinim odredbama koje su se pokazale efikasne.
Na samom početku predlagač se pažljivo posvetio institutu prekršajnog naloga, popularnih mandatnih kazni koje na licu mesta izriču policijski službenici i službenici drugih organa koji vrše nadzor nad primenom zakona kada učinioca zateknu u izvršenju prekršaja i to tako što je približio novčani iznos kazni koje mogu svojim odlukama propisivati opštine i gradovi.
Ovde valja napomenuti da je većina tih mandatnih kazni, tj. kazni propisanih u fiksnom iznosu vezana za prekršaj u oblasti bezbednosti drumskog saobraćaja, te da druga resorna ministarstva u izradi zakona nisu u dovoljnoj meri prepoznala kvalitet instituta prekršajnog naloga, pa je u većini zakona visina kazni ostala određena alternativno tj. u minimalnom i maksimalnom iznosu. U tom slučaju se prekršajni nalog ne može izdati, već se mora voditi postupak pred sudom, što dodatno komplikuje i poskupljuje prekršajni postupak.
Nadam se da će u budućnosti ovaj problem biti uočen i ispravljen, jer će se na taj način mnogo bolje postići i svrha postojanja prekršajnih sankcija, a sa druge strane pojednostaviće se i pojeftiniti postupak.
Dalje, Predlog zakona uređuje postupak pred drugostepenim sudom, usaglašavajući odredbe o toku postupka pred drugostepenim sudom sa odredbama ZKP sa kojim Zakon o prekršajima čini pravno logičku celinu u korpusu kaznenih prava.
Potom uređuju se i pravila o dostavljanju poziva, odluka.
Generalno su pravila o dostavljanju kao i sam postupak dostavljanja najveći problem prekršajnog postupka, jer zbog nemogućnosti dostave i namernog izbegavanja prijema sudskih akata u najvećem broju slučajeva dolazi do zastarevanja prekršajnog gonjenja, te nemogućnosti sudskog utvrđivanja prekršajne odgovornosti i izricanja sankcija. Na predloženi način dopunjuju se odredbe o dostavljanju odsutnom licu na taj način što će sada sud pre pokušaja druge dostave na istoj adresi proveriti kod nadležnog organa za vođenje registra prebivališta građana da li je ta adresa i registrovana kao prebivalište.
Međutim, smatram da ova odredba nije dovoljno precizno formulisana, te sam u tom smislu na predloženi član uložio amandman u cilju pojašnjenja intencije predlagača, a i kako bi policija kao organ koji vodi evidenciju prebivališta od suda dobila povratnu informaciju i eventualno preduzela mere na koje je ovlašćena u vršenju nadzora nad primenom Zakona o prebivalištu i boravištu građana.
Zakonom je predviđena mogućnost izdavanja prekršajnog naloga u elektronskoj formi, što je novina koja uvodi savremeni način izrade i dostave akata u sudskom postupku, koji u budućnosti tek treba da zaživi, a koji bi u mnogome skratio proceduru i smanjio troškove postupka. Elektronski prekršajni nalog bi bio izrađivan i dostavljan shodno odredbama zakona kojim se uređuje elektronski dokument.
Proširena je i mogućnost izdavanja opšte naredbe za dovođenje, na osnovu koje bi policija raspisivala potragu za licem koje izbegava javljanje sudu, te je na taj način omogućeno da i prilikom rutinske kontrole saobraćajne policije lice za kojim se traga bude privedeno sudu. Ujedno je i proširena mogućnost policijskog zadržavanja lica zatečenog u izvršenju prekršaja, bez odluke suda, u slučaju sumnji da će ponovo ponoviti prekršaj ili izbeći vođenje prekršajnog postupka. Ovde ili ja nisam dobro razumeo, ili meni nije jasno, ali ne znam na osnovu čega će i kako lice proceniti u saobraćajnom prekršaju da ću ukoliko nisam vezao kaiš nastaviti sa izbegavanjem postupka za naplatu kazne.
Uvažene kolege poslanici, izmenjena je i odredba o maksimalnom jemstvu kao meri obezbeđenja prisustva okrivljenog u toku postupka, tako što se predlaže da to bude do maksimalnog iznosa propisane kazne. Novina koja se predlaže u domenu primene sporazuma o priznanju prekršaja, kao načinu svojevrsnog poravnanja državnog organa kao podnosioca zahteva i okrivljenog, predstavlja izmenu odredbe o visini kazne, o kojoj se može pregovarati odstupanjem od dosadašnjeg rešenja po kome bi to bio najviši iznos propisane kazne za konkretni prekršaj, dok se sada predlaže da to bude najniži iznos koji je u ovom zakonu propisan za tu vrstu kazne.
Konkretno i na primer, bez obzira na činjenicu da je za konkretan prekršaj propisana kazna u najnižem iznosu od 50.000 dinara za fizičko lice, podnosilac i okrivljeni se mogu sporazumeti da u slučaju priznanja okrivljenog bude izrečena kazna od 10.000 dinara, što je donja granica u okviru koje se uopšte može propisati i izreći novčana kazna.
Ovakvo rešenje je mnogo primerenije materijalnim prilikama u Srbiji i smatramo da će svako svakako imati mnogo veće efekte nego dosadašnje. Ujedno omogućeno je i da podnosilac zahteva i okrivljeni pregovaraju i sporazumevaju se o izricanju zaštitne mere, što do sada nije bio slučaj, a što se u praksi pokazalo ograničavajućim faktorom o primeni instituta sporazuma o priznanju krivice. Ovo je najočiglednije u domenu saobraćajnih prekršaja koji su najmasovniji, gde se npr. zaštitna mera zabrane upravljanja motornim vozilom često izriče, a čije izricanje okrivljenog neretko može koštati gubitka radnog mesta, što je samo po sebi neprimereno visoka i teška sankcija za takvu vrstu povrede zakona.
I još jedno od važnih rešenja uvodi se institutom registra neplaćenih novčanih kazni, koji je nedavno počeo sa funkcionisanjem i koji je javno dostupan preko interneta, a u kome se registruju sve neplaćene novčane kazne. Sada se uvodi dodatna sankcija u slučaju neplaćanja kazne, u tom smislu da se građanima neće omogućiti izdavanje i uknjižavanje vozačkih i saobraćajnih dozvola ukoliko nisu izmirili svoje obaveze. Na ovaj način se osigurava naplata izrečenih kazni i bez dodatnog angažovanja državnog aparata radi njihove prinudne naplate, a što se u praksi pokazalo i skupim i neefikasnim.
Poslanička grupa PUPS će u Danu za glasanje glasati za ove izmene i dopune Zakona o prekršajima. Hvala.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Vladimir Pavićević. Izvolite.

Poštovane dame i gospodo, ja mislim da je ovo prvi put da mi narodni poslanici Nove stranke nismo podneli na predloge zakona koji su došli iz Vlade nijedan amandman kojima se koriguju nepravilnosti oko pravopisa i gramatike srpskog jezika. Prvi put nemamo takvu vrstu amandmana i ovde želim da saopštim da su ovo, na osnovu kriterijuma poštovanja pravopisa i gramatike srpskog jezika, veoma dobri predlozi zakona, bez i jedne naše intervencije, poštovana gospodo.
Za mene je, budući da ovih godinu i devet meseci, koliko ja mislim vredno i posvećeno radim svoj posao narodnog poslanika, to velika stvar, budući da, gospodine Selakoviću, nije bilo slučaja a da nismo morali amandmanski da intervenišemo povodom velikog broja zakonodavnih projekata i na ovaj način. Bravo što ste vi sada poslali u Narodnu skupštinu ovakve predloge zakona! To je sigurno pre svega vaša zasluga, ali i vaših saradnica i saradnika, verujem i gospođe Nele itd.
Druga stvar, poštovana gospodo, ja cenim i jednu temeljnost u pristupu osobe koja dolazi u našu Narodnu skupštinu da obrazlaže zakonodavne projekte. Ja to veoma cenim i cenim što je ministar Selaković danas i pomenuo izvesna imena ovde, da se još jednom evidentira njihov značaj i za našu zajedničku istoriju ovde povodom jednoga predloga zakona. Geca Kon, Oskar Davičo, Arčibald Rajs, Stanislav Vinaver, pa i Moša Pijade koji pripada jednom drugom ideološkom vremenu, drugom ideološkom okviru, ali s pravom, ja mislim, poštovana gospodo, pomenut u kontekstu naše rasprave ovde danas.
Treća stvar, sistematski progon i usmerenost ka istrebljenju pripadnika cele jedne zajednice, jevrejske u ovom slučaju, je jedan od elemenata jedne političke ideologije, moderne političke ideologije koja je upamćena u istoriji civilizacije po zločinu i po zločinima, a to je nacistička politička ideologija. Ja mislim da je veoma dobro što je i ministar danas ovde i što je veliki broj narodnih poslanika učestvovao u raspravi, osudio i saopštio da će uvek učestvovati u borbi protiv sistematskog progona i usmerenosti bilo koje osobe na ovoj planeti, ne samo u našoj državi, ka istrebljenju pripadnika cele jedne zajednice, u ovom slučaju jevrejske.
Ja cenim i to što je ministar Selaković danas iskoristio ovaj povod da ukaže vrlo precizno i na izvesne informacije i posledice delanja pojedinaca u našoj državi, na našem prostoru. Poštovana gospodo, kada govorimo o kolaboracionizmu, o saradnicima onih koji su promovisali nacističku ideologiju, nije nikada primereno da ulazimo u to da li neko od nas zna kakav je neko od njih bio čovek ovako privatno, da li je u njihovim glavama bilo ovih ili onih ideja, nego je uvek jedino primereno da merimo posledice njihovog delanja.
Ja danas čestitam i ministru Selakoviću što je vrlo primereno ocenio posledice delanja i Milana Nedića tokom Drugog svetskog rata. Ja smatram da taj tekst, koji je ovde izgovoren, jeste bio primeren onome što je dostojanstvo našeg zakonodavnog tela, naše Narodne skupštine.
Takođe mislim, poštovana gospodo, da i u nekim slučajevima koji su savremeni, pa i u našoj državi, treba da reagujemo na sve one elemente u kojima prepoznamo nešto što je vezano i za rasizam i za antisemitizam i za slične stvari, bez obzira što možemo da zamislimo da neki čovek, kada zastupa ime neke institucije, možda nastupa sa pozicija neznanja, pa u tom smislu govori o nekim genetskim kodovima, na primer, ili sličnim stvarima, ali taj veo neznanja nikoga ne sme da opravda i ti ljudi moraju da se konsultuju, moraju da imaju saradnike koji znaju, a obaveza je svih nas, kada uočimo nešto što miriše na bilo koji element nacizma, makar saopšteno i u neznanju, da saopštimo stav da se borimo protiv toga i da osudimo to.
Gospodinu Tomiću moram i ovog puta da zamerim što povodom rasprave i o izboru sudija ipak nismo ukazali, gospodine Tomiću, na velika načela na koja se obavezuju oni ljudi koji će da vrše sudijsku funkciju. Ja sam saglasan, ima prilika za to. Ali kada u Skupštini govorimo o tome, tu priliku ne smemo da promašimo.

Vreme. Zahvaljujem. Naravno.
Neđo Jovanović nije tu.
Balša Božović nije tu.
Reč ima narodni poslanik Dragan Nikolić.