Zahvaljujem, gospodine Giriću.
Na član 3. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Nataša Vučković, Gordana Čomić, Dejan Nikolić, Vesna Martinović, Goran Ćirić, Balša Božović, mr Aleksandra Jerkov, Jovan Marković, Vesna Marjanović, Dragan Šutanovac i prof. dr Dušan Milisavljević.
Reč ima dr Dušan Milisavljević. Izvolite.

Poštovani predsedavajući, poštovani ministre, gosti iz Ministarstva, koleginice i kolege narodni poslanici, ovim amandmanom smo želeli da povećamo, da pooštrimo kazne za ustanove koje ne poštuju ovo zakonsko rešenje. Želja je da i kroz ovaj amandman, a i da ukažemo na primere nekih zakona koje smo donosili i u nekim ranijim sazivima, gde firme, ustanove, preduzeća, da li republička, da li gradska, nisu poštovala, lakše im je bilo da plaćaju kazne nego da zaposle osobu sa invaliditetom. Tako su izbegavale zakonsku obavezu i tako su praktično obesmislile jedan dobar predlog zakona, gde je država želela da doprinese poboljšanju zapošljavanja osoba sa invaliditetom. To, nažalost, u Srbiji nije retko da se mnoga zakonska rešenja izbegavaju na ovaj ili onaj način.
Ovde su mnoge firme našle način kako će da izbegnu to zakonsko rešenje tako što će platiti kaznu i time biti čiste pred zakonom, a osobe sa invaliditetom su ostajale u istom položaju. Znači, ostale su u tom položaju da nemaju mogućnost tog zakona da podstiče to zapošljavanje. To je ono što mislim da smo se složili pre dva dana, kada smo pričali da su mnogo teže za rušenje ne arhitektonske, nego barijere u glavama ljudi i da mnogi poslodavci razmišljaju da mu osoba sa invaliditetom nije od koristi, da mu je lakše da plati neku novčanu kaznu nego da upravo pruži šansu za jedan dostojanstven rad, za jedno dostojanstveno življenje te osobe. Tako da, kroz ovaj amandman mi samo skrećemo pažnju na te neke primere iz prošlosti i plašimo se za primere koji će slediti u budućnosti.
Jedan zakon za koji smo svi ovde glasali jednoglasno je bio Zakon o psima vodičima. To je jedan evropski zakon, jedan odličan zakon. Kroz nekoliko meseci nakon donošenja tog zakona smo imali u medijima informaciju da je predsednica Udruženja slepih i slabovidih „Beli štap“ gospođa Vesna Nestorović, zvana Coka, bila praktično izbačena iz gradskog tramvaja, gde vozač nije bio informisan, gde praktično firma, gradsko preduzeće koje se bavi saobraćajem nije obavestilo svoje radnike da slepa i slabovida lica imaju pravo na psa vodiča i da oni praktično bez njega ne mogu da funkcionišu, ne mogu da odu u bolnicu, ne mogu da odu do banke, ne mogu da se voze ako nisu sa njim.
To je jedan od primera gde se vrlo brzo nakon donošenja zakona ušlo u kršenje tog zakona i na nama je da i pooštravanje kazni, ali ono što je važnije pričom i edukacijom stanovništva, razgovorom sa građanima, propagiramo važnost brige o osobama sa invaliditetom.
Reći ću vam jedan primer iz Niša. U Nišu postoji štamparija u kojoj rade osobe sa invaliditetom. Štamparija se zove „Vuk Karadžić“. Štamparija, kao svaka štamparija štampa knjige, štampa kalendare, štampa sve što neka štamparija radi. Oni rade u jako teškim uslovima i mogu vam reći, da država određena sredstva daje, pomaže i podržava takav način rada osoba sa invaliditetom. Ono što mene boli, što me nervira kao narodnog poslanika, to je nebriga direktora republičkih firmi, gradskih firmi, kojima je lakše da odu kod neke druge štamparije da urade posao sa nekom privatnom štamparijom, a ova štamparija koja je praktično pod pokroviteljstvom pa i vašeg ministarstva, republičke Vlade, gde država stoji iza nje, nije u prioritetu mnogih direktora.
Znam da ti ljudi tamo koji su osobe sa invaliditetom rade u teškim uslovima, rade pristojan posao, a to je širenje svesti, to su te barijere u glavama naših građana, naših funkcionera u određenim samoupravama, određenim firmama da im je, ne znam kako to da objasnim, zašto oni to ne naručuju u toj štampariji i zašto prioritete daju nekim privatnim štamparijama, neću želeti da pomislim da je možda neki procenat u pitanju ili da je neka firma koja je bliska nekome od tih direktora, ali hoću da se borim za osobe sa invaliditetom da imaju priliku da rade, da dostojanstveno zarade taj svoj novac i da se osete ravnopravnim članom ovog našeg društva.
Tako da kroz nekoliko primera sam vam pokazao gde mi imamo dobre zakone, gde država stane iza osoba sa invaliditetom, a na terenu, a u praksi se to ne poštuje. Tako da kroz ovaj amandman mi provlačimo malo veće kazne za ustanove koje ne bi poštovale primenu ovog zakona, ali kroz ovaj amandman šaljemo poruku i Vladi, vama da moramo da budemo još jači u podršci osoba sa invaliditetom. Hvala vam puno.

Zahvaljujem, gospodine Milosavljeviću.
Reč ima ministar. Izvolite, gospodine ministre.

Zahvaljujem se predlagaču na inicijativi.
Razlog zašto nećemo prihvatiti ovaj amandman je jasan. Ovo su izmene i dopune Zakona, a Zakon kao takav ima čitav raspon kazni i bilo bi zaista pogrešno da sada ovde pravimo nekakav izuzetak. Važnije od svega jeste zaista da se skrene pažnja, naravno, na položaj osoba sa invaliditetom i da vodimo računa o tome, suštinski kaznena politika dosta retko uspe da reši sve probleme.
Vi ste naveli jedan primer posle koga se Gradsko saobraćajno izvinilo, vozač će biti kažnjen, verujem da se to neće ponoviti, ali iz vašeg rada, vi ćete se sigurno setiti da je jedan dečak autistični dečak bio izbačen iz pozorišta. Koji to zakon i koja to kazna, kako vi sada da donesete zakon po kome ćete nekom tamo čuvaru objasniti da ne može da izbaci autistično dete iz pozorišta. Nema tog zakona. Ne postoji kazna za takvo ponašanje, postoji edukacija. Odmah sam otišao da vidim šta se tu zapravo desilo i da pokažemo solidarnost sa tim detetom i njegovim roditeljima i da budem iskren, nisam siguran kakva je to obuka potrebna da biste bili ljudsko biće, da biste prepoznali da dete ima autizam i da ne možete prema njemu da se ponašate na isti način kao prema nekom nestašnom dečaku. Ne znam, ne mogu da kažem kojim zakonom bi se to rešilo i kojom obukom bi se to rešilo, ali između ostalog, i ovakvim raspravama i ovakvim razgovorima to se rešava da ljudi shvate šta je, u krajnjoj liniji šta to znači biti ljudsko biće kada se ovako nešto dešava.
Konkretno, kada ste pomenuli štampariju, mi imamo 49 takvih preduzeća u našem sistemu, 26 su privatni ostali su u državnom ili društvenom vlasništvu, moje ministarstvo je donelo odgovarajuće preporuke a ova Vlada usvojila, da oni samostalno odlučuju da li hoće da idu u proces privatizacije ili neće, što mislim da je za njih veoma važno. Takođe smo obezbedili odgovarajuća potrebna sredstva, prošle godine je potrošeno 750 miliona dinara za subvencije njihovih zarada, kao i lica koja vrše njihovu obuku, takođe i putnih troškova. Obezbedili smo novac za repromaterijal, obezbedili smo i nešto novih mašina.
Nadamo se da ćemo nekim budućim zakonskim rešenjima jedan od zakona, za koji se nadam da ćemo doneti vrlo brzo, posle izbora jeste zakon o socijalnom preduzetništvu, gde bi se, između ostalog, regulisala i ova materija, pa bi se možda čak dalo razmišljati o tome da se određeni deo javnih nabavki u određenom procentu, rezerviše isključivo za preduzeća koja zapošljavaju osobe sa invaliditetom odnosno osobe koje prolaze kroz Zakon o socijalnom preduzetništvu. Na taj način bi se rešio taj problem, jer s jedne strane morate da regulišete to da ne narušite tržište, ne možete narediti nekome da mora uradi ovo ili ono, jer i neko ko je uložio svoj novac, napravio svoje preduzeće, napravio svoju štampariju, ali sa druge strane morate obezbediti ipak jednu pozitivnu diskriminaciju.
Ovo je možda mehanizam. To je svetski mehanizam, nismo ga mi izmislili, da se određeni procenat tržišta rezerviše upravo za ovakva preduzeća, naravno pod istim uslovima kao i za ostala, ista cena, isti kvalitet itd. Dakle, na tome ćemo sigurno raditi.

Zahvaljujem, gospodine ministre.
Reč ima narodni poslanik prof. dr Vladimir Pavićević. Izvolite.

Poštovane dame i gospodo, mi smo i pre dva dana kada smo u načelu razgovarali o ovom Predlogu zakona obezbedili ovde jednu saglasnost oko uvođenja novih mehanizama kojima se sprečava diskriminacija osoba sa invaliditetom i meni je bilo naročito važno i tada da naglasim da ovde u Narodnoj skupštini imamo tu vrstu saglasnosti. Meni se čini, ministre Vulin da je u slučaju ovog amandmana koji je u ime DS obrazložio dr Dušan Milisavljević snaga argumenta ipak na strani profesora Milisavljevića. Javio sam se da bih naglasio, eto, svoje zapažanje da se možda još jednom razmisli da se ipak prihvati ovaj amandman.
Evo, da ponudim svoju argumentaciju. Dakle, dr Dušan Milisavljević je predložio oštriju kaznenu politiku za ona pravna lica koja odbiju da omoguće korišćenje usluga potpisivanjem uz pomoć pečata koji sadrži podatke o ličnom identitetu ili uz pomoć pečata sa ugraviranim potpisom osobi sa invaliditetom. Onda se tu pojačava kaznena politika i u narednim stavovima.
Ministar Vulin je nama odgovorio, ja mislim tačno i precizno, evo šta je rekao ministar Vulin. Ministar Vulin je rekao – amandman ne možemo da prihvatimo zbog toga što bi se oštrijom kaznenom politikom u slučaju ovog Predloga zakona narušila ravnoteža visine predviđenih novčanih kazni ne samo u ovom nego i u Zakonu o zabrani diskriminacije. Dakle, argument sa strane predlagača zakona je da bi se prihvatanjem ovog amandmana narušila izvesna vrsta ravnoteže kada govorimo o kaznama za prekršaj sadržine ovog i još jednog zakona koji je sa njim u vezi. Ja onda zaključujem po logici stvari da narušavanjem ravnoteže ne dolazimo do situacije da imamo sukobljene sadržine unutar jednog zakona ili između jednog i drugog zakona. Za mene je važno da imamo usaglašenost zakonskih propisa.
Ovaj argument narušavanja ravnoteže, ja mislim čak ide u korist argumentaciji dr Dušana Milisavljevića, upravo zbog primera koje je on navodio i zbog primera koje je ovde naveo ministar Vulin. Ministar Vulin je i sam ovde nama rekao da ima ovaj primer, da ima onaj primer i kako da se ophodimo prema tim ljudima koji nastupaju prema ovim osobama nepoštujući ove propise.
Meni se čini, ministre Vulin da upravo zbog toga treba pooštriti kaznenu politiku, pa da se objavi jedna vest posle naše današnje sednice ovde da upravo zbog toga što imamo mnoštvo primera narušavanja onoga što su propisi, nepoštovanja prava osoba sa invaliditetom, da upravo zbog toga hoćemo da pooštrimo kaznenu politiku prema prekršiocima. Uz to ministre Vulin, da ide i dodatna edukacija. Čovek koji je suočen sa znanjem o tome da postoji oštra kaznena politika u slučaju da prekrši ova pravila, pa verovatno će malo više razmisliti o tome kako da se ponaša. Smatram, ministre Vulin da je tačno ovo što ste vi rekli. Da je tačno i ovo što je rekao gospodin Milisavljević, ali da ukupno ipak ovaj amandman zbog iste te argumentacije treba prihvatiti.
Mislim da bi prihvatanje ovog amandmana zaista bilo primereno, humano, pokazalo jednu posebnu osetljivost svih nas u zakonodavnom telu, u izvršnoj vlasti prema osobama sa invaliditetom. Zato predlažem da se još jednom razmisli o tome da se ipak prihvati sadržina ovog amandmana i da, gospodine Vulin, apriorno ne odbacujete amandmane poslanika iz opozicionih stranaka, jer ja sam malo analizirao, bavim se podnošenjem amandmana, veliki broj mojih amandmana je i prihvaćen.
Vi se nalazite u ovoj grupi ministara koji kao da ne žele da prihvate amandmane opozicije. Ja vas molim da eliminišete taj pristup ako postoji i da se možda ugledate na primere ministarke Mihajlović, ministra Dačića, ministarke Udovički, ministra Udovičića, ministra Ljajića i ostalih ministara koji se ne ustručavaju, ministre Vulin, da prihvate veliki broj naših amandmana.
Evo, prošle nedelje je Ivica Dačić sve naše amandmane prihvatio, služeći se snagom argumenta, poštovana gospodo, argumentom stručnosti. Ja mislim, ministre Vulin, da ako postoji bilo kakvo promišljanje o tome – e, ko je podneo amandman? Pa dajte to da eliminišemo. Ovde smo se pomerili makar za taj korak, da kažemo da prihvatanje amandmana opozicije jeste u duhu parlamentarizma, a valjda taj duh parlamentarizma ovde treba svi da negujemo i oko toga da obezbedimo potpunu saglasnost, kao što smo i obezbedili oko podrške sadržini ovoga predloga zakona. Hvala vam, poštovane dame i gospodo.

Vreme, zahvaljujem.
Reč ima ministar. Izvolite.

Obrazloženje, jer znate, to bi onda otvorilo čitav niz drugih rasprava. Onda bi bilo pitanje recimo – ako se pojavi neki drugi oblik diskriminacije, pošto se ovo ne reguliše. Dakle, mi ovde govorimo samo o diskriminaciji, o zabrani diskriminacije osoba sa invaliditetom, ali zakon o kome govorimo, celina zakona govori o brojnim drugim oblicima diskriminacije koje se ne odnose na osobe sa invaliditetom.
Sada biste išli na to da merite, da li je veća kazna, odnosno viša kazna za nekog ko je izvršio diskriminaciju prema osobi sa invaliditetom ili po nekoj drugoj osnovi, kao na primer nacionalnosti ili boji kože. Dakle, ne bi to svakako, ne bismo ulazili sada u ovom trenutku. Ja sam zahvalan što ste citirali sve ove svetle primere skupštinskih rasprava i prihvatanje amandmana. Kada god je amandman sadržajan i kada god amandman nešto suštinski menja ja ga prihvatim. Ja ću vas podsetiti, u Zakonu o radu smo prihvatili jedan veoma važan amandman koji je dala opozicija, koji je prihvaćen zato što smo na taj način još dodatno pojačali i zaštitili položaj porodilja u Zakonu o radu. Jel, vidite, vodimo računa o tome. A sada „zapeta, briše se, uzvičnik, znak pitanja“ siguran sam da u statistici daju fascinantne brojke i siguran sam da daju jedan sjajan primer koliko je neko doprineo skupštinskoj raspravi, ali sadržinski ja nisam ubeđen, a dok ja nisam ubeđen, ja neću prihvatiti takve argumente i hvala vam puno.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Dragan Todorović. Izvolite.

Ja bih samo želeo da podsetim da ukoliko se predstavnici dojučerašnje vlasti ili iz nekih novih stranaka zalažu za pooštravanje kaznene politike, onda bismo mogli da stignemo i do stanovišta da je moguće da se zalažu za vraćanje ili ponovno uvođenje smrtne kazne u kazneni sistem.
Ali, u konkretnom primeru, u duhu parlamentarizma, ja zaista mislim da je ovaj saziv i parlamenta, a i ova Vlada jedan od svetlih primera kako se treba ophoditi prema opoziciji i kako treba uvažavati i kako uvažavati i kako se uvažava stav opozicije onda kada je argumentovan i kada je obrazložen na valjan način.
Zaista bih se složio sa konstatacijom da je fascinantan broj uvaženih amandmana lingvističkog ili tehničkog karaktera, znakovnog karaktera, što, ako saberemo koliko je puta usvojeno, čini jedan impozantan broj.
Međutim, ima nas koji smo nekada bili poslanici i u vreme kada je pro zapadna ili Demokratska stranka došla na vlast posle 2000. godine, pa i onda kada smo podnosili amandmane sa vrlo jasnom argumentacijom. Evo ja ću vam dati jedan primer, moj lični, zasnovan nad činjenicom da se mora poštovati, recimo, usvajanje seta Zakona o pravosuđu, ustavno pravo zagarantovano svakom da se može prijaviti na konkurs pod nebuloznim obrazloženjem jedan takav amandman je bio odbijen i uz protivljenje vladajuće većine, a i uz protivljenje tadašnjeg ministra.
Među nama su i poslanici koji su bili u tom sazivu, da bi se nakon šest meseci, upravo tako pod istim obrazloženjem, isti takav amandman našao na dnevnom redu rasprave skupštinske, pod predlogom i uz potpis ministra iz Vlade. To je negativan primer i tako se nekada radilo.
Danas, za vreme Vlade, na čijem se čelu nalazi Aleksandar Vučić, sa svim ministrima koje ste pobrojali, sa ministrom Vulinom koji je ovde danas sa nama, trudimo se svi da uvažavajući valjanu argumentaciju, unapredimo predloge zakona koji su na dnevnom redu, shodno argumentima koji se stavljaju pre nas.
Nažalost, čini mi se da argumentacija ili obrazloženje da se pooštrava kaznena politika u konkretnom slučaju, neće doprineti niti povećanom strahu onih koji se budu eventualno našli u situaciji da osporavaju prava invalida koja se praktično ustanovljavaju ovim zakonom, nego se ovde opet radi o jednom pokušaju da se eto pokaže kako je duh parlamentarizma narušen i moje skromno mišljenje, uz opet zahvalnost svim predstavnicima opozicije koji će podržati ovaj Predlog zakona, jeste da bi smo trebali da odbijemo ovakav amandman. Hvala.