Normalno da sam vas isključio, gospodine Veselinoviću.
Gospodine Veselinoviću, u onom trenutku…
(Janko Veselinović, s mesta: Vratite mi reč!)
Nemojte da vičete, gospodine Veselinoviću.
(Janko Veselinović, s mesta: Vratite mi reč!)
Znate, šta sleduje posle ovoga?
(Janko Veselinović, s mesta: Vratite mi reč!)
Gospodine Veselinoviću, isteklo je dva minuta.
(Janko Veselinović, s mesta: Zato što ste mi oduzeli reč?)
Gospodine Veselinoviću, dopustite da kao predsedavajući nešto kažem. Govorili ste sve do trenutka i ukazivali na povredu Poslovnika dok niste grubo pokušali da povredu Poslovnika iskoristite za repliku. U tom trenutku, kao predsedavajući, morao sam da vas prekinem.
Prvo, gospodine Veselinoviću, sada mi je dužnost da obrazložim zašto smatram da nisam prekršio Poslovnik.
Prvo, da ste kao svaki drugi narodni poslanik u ovoj sali došli na vreme i prisustvovali od početka izlaganja gospodina Martinovića, vi biste videli da je gospodin Martinović bio u temi, da je počeo sa amandmanom koji je na dnevnom redu, a ja ću ga sada pročitati, kako bi građani Srbije procenili da li je gospodin Martinović bio u temi.
Amandman glasi: „Naslov iznad člana i član 3. menjaju se i glase – Posledice Holokausta u smislu ovog zakona odnose se na vreme od 6. aprila 1941. godine do 9. maja 1945. godine tokom kojeg su okupatori i saradnici na teritoriji današnje Republike Srbije sistematski proganjali i ubijali pripadnike jevrejske zajednice i uništavali i oduzimali imovinu Jevreja, bez obzira na njihovo državljanstvo, a odnose se i na sve postupke prema jevrejskim organizacijama zasnovane na rasističkim odredbama, propisima i aktima okupatora.“
Gospodin Martinović čitavo vreme…
(Janko Veselinović, s mesta: Mimo dnevnog reda.)
Budite kolegijalni, nemojte da dobacujete, nemojte da vređate, nemojte da pretite, nemojte da vičete. Nema potrebe, gospodine Veselinoviću. Ja znam da je veliki problem što vi niste u situaciji i nikada nećete biti u situaciji, kao SNS, da imate tri sata na raspolaganju, pa da gospodin Martinović može da priča 20 minuta…
(Janko Veselinović, s mesta: Mimo dnevnog reda.)
Gospodine Veselinoviću, opet ste nekulturni, dobacujete, upadate u reč, ne dozvoljavate meni kao predsedavajućem da obrazložim zašto smatram da nisam prekršio Poslovnik, što je meni dužnost po Poslovniku.
Gospodin Martinović je 20 minuta… Vidim da, ona alkoholna pića koja ste malopre pominjali, imate neki problem i neku asocijaciju, tako da ne vredi da repliciram, niti da na bilo koji način, kada se tako ponašate, sa vama kao narodnim poslanikom mogu da nađem zajednički jezik.
Zahvaljujem se gospodine Veselinoviću, nisam prekršio Poslovnik
Izvolite, gospodine Živkoviću, zašto smatrate, morate mi reći samo osnov.
(Zoran Živković, s mesta: Replika, pomenut sam.)
Pomenuo je vas, gospodina Živkovića, imenom i prezimenom. Izvolite, imate pravo na repliku.

Pomenut sam u kontekstu premijera u čijem mandatu je neki Srbin umro u Hagu, što je netačno. To je netačno, i tu nema nikakvih istorijskih podataka koji bi mogli da potvrde.
S druge strane daleko od toga da je aktuelna Vlada prva Vlada koja je imala aktivan stav prema Haškom tribunalu, Vlada koju sam vodio, je odbila da isporuči generala Lukića, recimo, koji je tada bio na funkciji pomoćnika ministra unutrašnjih poslova, i još neke ljude koje je Hag tražio.
Karla Del Ponte, čuvena, lično, zato što je to bilo apsolutno protivno bilo kakvim pravilima Haškog tribunala, a da ne govorim o srpskom zakonodavstvu, ona se žalila na to u njenoj knjizi, ne znam kako se zove knjiga kojom opisuje svoj rad kao tužilac Haškog tribunala. I, to je činjenica.
S druge strane kao poslanik sam povređen time da nas je prethodnik sve prozvao zašto nismo reagovali zbog toga što je neki čudak koji je trenutno ministar kulture, ili ne znam čega, nosi ustašku kapu.
Gospodin Pupavac je dao adekvatan odgovor na tu temu i rekao je – nije toliki problem u kapi, problem je ispod kape, u tome šta taj čovek razmišlja. Mislim da je to bila prava mera sa srpske strane da se odgovori na to što se dešava sada u Hrvatskoj, a politička situacija u Hrvatskoj sigurno nije tema za srpski parlament. Hvala.

Zahvaljujem, gospodine Živkoviću.
Gospodine Pavićeviću vi ste u jednom trenutku tražili pravo na repliku. Po kom osnovu mislite da imate?
(Vladimir Pavićević, s mesta: Govornici SNS su se obraćali meni.)
Ali, nisu pomenuli vaše ime i prezime.
(Vladimir Pavićević, s mesta: Pomenut sam. Pomenut je i gospodin Živković.)
To nije tačno. Gospodin Živković je pomenut ali vi niste. Nije gospodine Pavićeviću, moraćete da iskoristite neki drugi trenutak za obraćanje.
Reč ima narodni poslanik Meho Omerović.

Zahvaljujem, gospodine predsedavajući.
Pozdravljam uvaženog gospodina ministra sa saradnicima. Dame i gospodo narodni poslanici, SDPS ne može prihvatiti ovaj predlog amandmana jer mi smatramo da je pojam Holokausta koji je definisan u Predlogu zakona u članu 3. zadovoljavajući i da ograničava i oslikava period u kome se sve ovo dešavalo, dakle, period Drugog svetskog rata kada je u Srbiji vladao kvislinški režim Milana Nedića i to je nešto što je za nas nepobitno.
Ono što je za nas problem i što smo mi pokušali pre jedno mesec dana i ovde da ukažemo svima u Narodnoj skupštini Republike Srbije jeste da mi imamo u javnosti, rekao bih, stvoren utisak da rehabilitacija nema granica, da i sledbenici koji su ohrabreni i potomci, rekao bih, notornih fašista i kvislinga, su se sada uključili u to što se zove pokretanje postupaka. Imamo i famozni početak tzv. rehabilitacije Milana Nedića.
Kolega Martinović je potpuno u pravu kada kaže da ne postoji sudska presuda za Milana Nedića. Tačno je. Iz toga se još više mi i čudimo kako neki sud može da počne proces rehabilitacije nekoga ko nije bio ni osuđen za neko krivično delo. Baš zbog toga smo mi 14. januara podneli Skupštini Srbije deklaraciju o osudi rehabilitacije pripadnika okupacionih snaga i kvinsliških formacija koji su izvršili ili učestvovali u izvršenju ratnih zločina.
Zašto smo to uradili? Zato što je zakon koji imao, nažalost, Zakon o rehabilitaciji dao to pravo za rehabilitaciju isključivo, poštovane koleginice i kolege, nevinim licima, dakle, onim licima koja nisu bila pripadnici okupacionih snaga, a koja su okupirala delove teritorije Republike Srbije za vreme Drugog svetskog rata iliti u periodu u kome se govori u ovom članu 3. predloženog zakona.
Dakle, taj zakon nije donet da bi se rehabilitovao vojno-upravni-policijski aparat koji je formirao okupator, a na čijem čelu je bio Milan Nedić, odnosno taj zakon se ne odnosi za one srpske državljane koji su rukovodili tim aparatom i koji su odgovorni za progone, deportacije, zatvaranje, ubijanje građana Republike Srbije preko logora, kojih sada neću spominjati, i preko istrebljenja, bukvalno Jevreja, o čemu i pričamo i zašto i raspravljamo o ovom zakonu.
Napomenuo bih još jednu važnu stvar koju mi svi često, čini mi se, zaboravljamo, a to je da se Srbija kao suverena država obavezala i na poštovanje međunarodnih obaveza kada je u pitanju nezastarevanje ratnih zločina. Tako da se i u postupcima rehabilitacije određenih lica koja su, naravno ranije osuđena za ratne zločine, pouzdano, pre svega, mora utvrditi da li su ta lica počinila zločin, da se sudske odluke ne mogu poništavati samo iz proceduralnih razloga, kako se to voli često reći iz usta zvaničnika Višeg suda u Beogradu.

Zahvaljujem, gospodine Omerović.
Reč ima ministar.

Zahvaljujem uvaženi predsedavajući.
Dame i gospodo narodni poslanici, kada je reč eksplicitno o amandmanu, mislim da sam dao jedno obrazloženje i u raspravi u načelu i mislim da je ova formulacija po meni, koja postoji u Predlogu zakona prihvatljivija.
Želim još nešto da dodam, što mislim da je od važnosti za kvalitet ove rasprave koji je svakako bolji iz sednice u sednicu i uveren sam da će takav i nastaviti da bude.
Znate, nekoliko puta i tu sam kao resorni ministar smatrao potrebnim i da reagujem imajući u vidu da je i kolega Neđo Jovanović svojevremeno postavljao pitanje povodom Zakona o rehabilitaciji, čak dva puta, da je kolega Omerović to pomenuo, da je i kolega Martinović govorio na tu temu. Mi ovde imamo problem očigledno sa jednim zakonom o kome se nije dovoljno vodilo računa kada je donošen. Znate, kao neko ko je i pravni istoričar i lično me interesuju takve stvari, sada mi negde, neću da kažem, smeta, ali svi govore o postupku rehabilitacije đenerala Milana Nedića, a niko recimo ne govori o postupku rehabilitacije Ferhadž bega Drage koji je bio osvedočeni saradnik okupatora, ali za koga takođe ne postoji sudska presuda. Postoji rešenje neke komisije gde je on svrstan u međunarodne neprijatelje i tom konkretnom slučaju pretpostavljam da je glavni razlog za podnošenje predloga za rehabilitaciju bio imovinski interes, jer je on bio izdanak jedne begovske familije koja je raspolagala nesagledivo velikom imovinom poljoprivrednog zemljišta, šumskog zemljišta, naročito na teritoriji opštine Tutin. Nešto ne teritorija opštine Zubin potok.
O tome se ne priča toliko. Dakle, imamo problem sa Zakonom o rehabilitaciji koji nije savršen, to je jedna stvar. Druga stvar, zakon sa kojim smo ovde izašli pred vas, nisam to rekao u raspravi u načelu, nećete mi uzeti za zlo ako sada pomenem, ali mislim da je važno. Pogledajte kakav apsurd.
Jedan čovek doktor Josif Anaf izdanak jedne beogradske jevrejske porodice predratne, inžinjer po struci je čovek kome je okupator 1941. godine bukvalno satro celu porodicu. On je preživeo. Uspeo je da se sakrije u jednom selu između Požege i Arilja i prve prilike pridružio se Požeškom četničkom odredu. Učestvovao je u borbama sa partizanima iz Užičke republike u nesrećnim sukobima, zaista nesrećnim, bratoubilačkim sukobima 1941. godine. Kasnije zarobljen od okupatora i 1944. godine je streljan na Banjici.
Takav čovek je svrstan u spisak narodnih neprijatelja, a po odluci jednog odbora u mom rodnom gradu i mestu življenja gospodina Jovanovića, koga sam malopre pomenuo, u Užicu, kao narodni neprijatelj zato što je bio bukvalno učesnik sukoba sa drugim antifašističkim pokretom.
Ta porodica je ostala bez naslednika. Ja sam, pripremajući se za sednicu i čitajući dosta o ovome, došao u jednu ličnu dilemu - kako će sutra Savez jevrejskih opština da podnese zahtev za obeštećenje između ostalog i za porodicu Anaf, čiji je potomak, koji je najduže živeo, ubijen od fašista, borio se protiv njih, proglašen za narodnog neprijatelja?
Dozvolite mi samo da zaključim rečenicom - ovo je takav galimatijas moderne srpske istorije, koju nijedan zakon, nijedan sud, niti pojedinac može da razmrsi. Pred nama je jedan, po meni, dobar predlog zakona. Drago mi je što imamo raspravu i o ovakvom amandmanu, jer drugačije malo gledamo na jednu nijansu, ali suština je ista i oko te suštine imam osećaj da ćemo postići konsenzus. To je nešto što je dobro, jer ćemo biti prva država koja se nije sistematski bavila progonom Jevreja, koja donosi ovakav zakon, koja ga ne donosi zato što je ona kao država u Drugom svetskom ratu sprovodila genocid i Holokaust nad Jevrejima, već iz jedne empatije, jednog saosećanja i jednog zajedništva koje je osvedočeno upravo i u toj činjenici da su naši zemljaci Jevreji bili učesnici i različitih pokreta otpora na teritoriji današnje Srbije, što je, priznaćete, prava retkost. Na neki način su se i Komunistička partija Jugoslavije i Ravnogorski pokret utrkivali ko će ih imati više u svojim redovima, jer je to bila diferencija specifika. To je bila ona vododelnica između nekih drugih pokreta koji su se bavili upravo istrebljivanjem naših zemljaka jevrejske nacionalnosti i veroispovesti.
Izvinite na dužem obraćanju, ali smatrao sam ovo za potrebno. Hvala vam.

Zahvaljujem, gospodine ministre.
Reč ima narodni poslanik Neđo Jovanović.
Izvolite, gospodine Jovanović.

Zahvaljujem se, predsedavajući.
Pre svega u ime poslaničke grupe SPS želim da istaknem da potpuno podržavam stav da amandman koji je predložen ne doprinosi kvalitetu i poboljšanju kvaliteta zakona, zbog toga što je upravu u odnosu na član 3. formulacija kakva je data, bez obzira na pojam holokausta, jasna formulacija jer se vezuje i za teritorijalno i za vremensko ograničenje primene ovog zakona.
U tom pravcu potpuno podržavamo, mi kao socijalisti, stav Vlade i veliko nam je zadovoljstvo što je Vlada u kojoj participiramo predložila jedan ovakav zakon, za koji smatramo da ima istorijski značaj i za koji smatramo da ne može biti podela, a naročito ne sa stanovišta ideoloških, političkih i svih drugih, već moramo biti potpuno jedinstveni da je ovaj zakon sa njegovog istorijskog aspekta nesumnjivo od izuzetnog značaja za državu Srbiju, zbog toga što se sa posebnim pijetetom odnosi na jedan narod koji je jedan od sigurno najvećih stradalničkih naroda tokom Drugog svetskog rata, a to je jevrejski narod.
Zbog toga SPS podržava ovaj zakona i zbog toga SPS, ja ću to još jednom glasno i jasno da isteknem, želi da ukaže na nešto što se istorijski ne može dovesti u sumnju, a to je da država Srbija ni tada, ni tokom Drugog svetskog rata nije učestvovala u istrebljenju Jevreja. I tada kada je iz Berlina stiglo naređenje, od jednog od vrhovnih vojnih zapovednika Ajhmana, da se na teritoriji Republike Srbije reši jevrejsko pitanje, to jevrejsko pitanje, nažalost, rešavano je kroz genocid, kroz zločin, kroz monstruozne načine ubistava Jevreja, posebno žena i dece, da ne govorim o muškom življu jevrejskom koje je stradalo najviše zbog pogibije Nemaca, tako da se tačno znao određeni broj Jevreja koji će biti streljan ili ubijeni ukoliko bude ili ranjen ili ubijen jedan nemački vojnik.
Međutim, drage kolege narodni poslanici, a naročito građani Srbije, SPS ima jasan stav. U to vreme Srbija je imala Vladu koja je bila kolaboracionistička Vlada, Vlada koja je sarađivala sa okupatorom, Vlada koja je u mnogome doprinela da mnogi rodoljubi, mnogi patrioti, svi oni koji su voleli Srbiju, koji su voleli slobodu, budu ubijeni. Među njima, pored Jevreja koje su ubijali nacisti, su bili i Srbi, bili su komunisti, ali su bili i ravnogorci. Bili su i oni koji su predstavljali pokrete, bez obzira da li ih možemo danas okarakterisati kao narodno-oslobodilačke ili druge pokrete, ali su nažalost bili ubijeni.
Na čelu te Vlade je bio Milan Nedić. Rehabilitacijom Milana Nedića, koji je personifikovao jednu kolaboracionističku vladu, mi vršimo rehabilitaciju jednog značajnog istorijskog događaja, jedne značajne istorijske etape u razvoju Srbije i razvoju srpskog naroda kao slobodoljubivog naroda, kao naroda koji je dao ogromne žrtve za svoju slobodu koje treba ceniti isto onako kao što treba ceniti i druge žrtve.
Ja sam namerno u načelnoj raspravi istakao statističke podatke. U Srbiji je blizu 80% Jevreja ubijeno kroz Holokaust na teritoriji Republike Srbije. Dakle, 80% od ukupnog broja Jevreja koji su pre toga živeli u Srbiji. U Jugoslaviji ili na teritoriji tadašnje Jugoslavije taj procenat je 60%. To je strašno. To je nešto što u istoriji nije zapamćeno, barem ne na takav način. U Poljskoj od 3.300.000 Jevreja ubijeno je 3.000.000 Jevreja, opet kroz Holokaust. Mi nemamo taj problem, niti ćemo imati problem i drago mi je što barem u ovim činjenicama, koje niko ne može da dovede u sumnju, sam saglasan i sa uvaženim kolegom Martinovićem i sa uvaženim kolegom Mehom Omerovićem, jer su ovo činjenice koje su nesporne, bez obzira na kontroverze koje se vezuju za ličnost Milana Nedića, bez obzira što će istoričari zauzeti jedan, drugi, treći ili ne znam kakav stav o njegovoj ulozi u toku Drugog svetskog rata.
Ali, ono što se ne spori i ono što ne može da se osporava, jeste da je Milan Nedić, ponoviću, bio predsednik Vlade koja je sarađivala sa okupatorom, koja je sarađivala sa nemačkom fašističkom silom, sa nemačkom fašističkom osovinom. Oko toga nema apsolutno nikakve dileme i to je poruka građanima Srbije, a ne prihvatanje tereta da mi na bilo koji način preuzimamo odgovornost za bilo šta. Mi nemamo razloga da preuzmemo odgovornost za bilo šta, osim za patnje tamo gde su te patnje učinjene na teret žrtava nekih drugih naroda kojih je bilo.
Socijalistička partija Srbije će uvek osuditi bilo kakav zločin, bilo gde, na bilo čijoj teritoriji, i sadašnje Srbije i bivše Jugoslavije, čitave Evrope, pa i sveta. Ni jedan narod ne sme da bude ugnjetavan, ni jedan narod ne sme da trpi zločine, ni jedan narod ne sme da trpi istrebljenja. To nije svojstveno Srbima kao slobodoljubivim ljudima, jer je to narod, ponoviću, koji je tokom rata posle Rusa procenutalno dao najviše žrtava u Evropi. Ako je tako, a jeste tako, onda mi nemamo čega da se stidimo kada kažemo - mi smo, uvaženi ministre, protiv Zakona o rehabilitaciji, koji je nažalost prilikom donošenja u svojim formulacijama obuhvatio mnogo što-šta što nije trebalo da obuhvati
Mi smo, uvaženi ministre, protiv da se upravo kroz taj zakon rehabilituje jedna društvena pojava koja je ne samo anahrona, nego koja je ostavila dubok trag sa nesagledivo teškim posledicama, kako po državu Srbiju, tako i po građane države Srbije, bez obzira ko su, da li su Srbi, Romi, Jevreji ili neko treći, četvrti. Mi se ne mešamo u rad Višeg suda u Beogradu, niti nam to pada na pamet. Viši sud u Beogradu će postupiti po zakonu i doneti, nadam se, adekvatnu odluku. Nadamo se mi socijalisti da će doneti adekvatnu odluku. Nadamo se da će građani Srbije biti zadovoljni sa takvom odlukom, ali se ne mešamo u rad Višeg suda u Beogradu, niti to možemo, niti to treba da radimo.
Uvaženi ministre, vas ću podsetiti da je i na teritoriji našeg kraja, našeg grada, Užica bilo 15 Jevreja koji su pogubljeni u Holokaustu. Od tih 15 Jevreja na teritoriji užičkog kraja, samo jedan nije bio fakultetski obrazovan, svi su ostali bili doktori, profesori, inženjeri. Pogubljeni su samo zato što su Jevreji, samo zbog toga.
Ovaj zakon izražava pijetet prema stradalničkom jevrejskom narodu. Ovaj zakon pruža barem minimum šansi da se država Srbija prema tome odredi na najhumaniji mogući način, da otkloni, koliko je to moguće, štetne posledice koje su učinjene jevrejskom narodu oduzimanjem imovine žrtvama Holokausta koje nemaju živih naslednika.
Zato u ime Vlade i dela Vlade Republike Srbije podržavamo ovaj zakon, podržavamo vas, uvaženi ministre, i podržavamo sve slobodoljubive narode ovog sveta u borbi za slobodu i u borbi protiv diskriminacije. Hvala.

Zahvaljujem, uvaženi kolega Jovanoviću.
Zamolio bih sve narodne poslanike koji žele da diskutuju, ja sam dopustio da kroz jedan širi kontekst svi zainteresovani obrazlože svoj stav o ovim amandmanima, ali bih vas zamolio da u narednoj diskusiji se malo usredsredite više po amandmanima. Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Mirko Čikiriz.

Hvala, gospodine predsedavajući.
Naravno da sam ja za predlog Vlade, kako je definisan pojam Holokausta, jer pre 6. aprila 1941. godine Srbija je živela u zemlji koja se zvala Kraljevina Jugoslavija. Kraljevina Jugoslavija je bila demokratska, sa verskom i nacionalnom tolerancijom, za to vreme moderna evropska zemlja. Nezamislivo je bilo vršiti progone na etničkoj, rasnoj, nacionalnoj ili bilo kojoj osnovi.
Lako je nama da razgovaramo sa gospodinom ministrom Selakovićem. Zbog čega? Ministar Selaković je tipičan predstavnik moderne srpske elite, nacionalno svesne, evropski orijentisane i elite koja ima u svojoj političkoj životnoj filozofiji toleranciju za sve narodne koji ne žive samo na teritoriji Republike Srbije i koji žele, ako i postoje sporovi, da se oni reše mirnim putem.
Gospodine predsedavajući, nemoguće je pričati o ovom amandmanu i o njegovoj teritorijalnoj važnosti i vremenskoj važnosti, ona je od 6. aprila 1941. godine do 9. maja 1945. godine, a da se ne pomene jedan širi kontekst. Ovo je izlazak iz jednog strašnog i zabrinjavajućeg zaborava koji postoji na ovim prostorima. Zbog čega? Mnogo naših sunarodnika, nacionalno nesvesnih, ideološki ostrašćenih su do skoro, dok nije rehabilitovan Draža Mihailović, pričali da smo mi imali jedan veliki fašistički pokret, misleći na Ravnogorski pokret. Sada, ne samo sa rehabilitacijom, nego sa izlaskom iz zaborava i iznošenjem važnih istorijskih činjenica i gospodin Neđo Jovanović, pripadnik Socijalističke partije Srbije, što je apsolutno dobro za naš narod, priznaje antifašističku ulogu Ravnogorskog pokreta.
Ko su sve bili pripadnici tog pokreta? Između ostalog, pripadnici jevrejske zajednice. Šta su sve Jevreji koji su živeli na teritoriji Republike Srbije učinili za Republiku Srbiju? Bili su dobrovoljci u balkanskim ratovima, u Prvom svetskom ratu, u Drugom svetskom ratu, u oba antifašistička pokreta i ginuli za Srbiju, sa istim žarom se borili protiv okupatora kao i dominantan narod u našoj zemlji, srpski narod.
Prihvatajući činjenicu da je Srbija bila takva i da smo, recimo, tokom Drugog svetskog rata u fašističkoj Nemačkoj imali preko pet hiljada ratnih zarobljenika srpskih oficira i preko 300 hiljada vojnika. Ovo o čemu pričam priznao nam je jedan nemački sveštenik koji je u maju 1945. godine pričao o onome o čemu se danas priča u Narodnoj skupštini Republike Srbije. On je svoju propoved posvetio srpskim vojnicima i srpskim oficirima, bez trunke patetike, sa sledećim rečima - Pet godina u jednoj zemlji mi ubijamo stanovništvo, sto za ubijenog nemačkog vojnika, pedeset za ranjenog. Ubijamo žene, decu, palimo zemlju, razvijamo infrastrukturu, završavaju njihovi narodi i deca u koncentracionim logorima, a u isto vreme, preko 300 hiljada srpskih vojnika i oficira rade u nemačkim fabrikama, na nemačkim selima, održavaju našu poljoprivredu i bliži se kraj rata i već jasno vidimo slike - ko se ne osveti, taj se ne posveti. Plašili smo se šta će biti onog dana kada puknu zarobljeničke žice, kada ti živi kosturi izađu na slobodu, da li će nam vratiti milo za drago, da li će raditi nama ono što smo radili mi njima.
Međutim, kako su se ponašali Srbi? Oni su nemačku decu milovali i ljubili kao svoju, pevali im pesme, davali bombone, nikome se nisu osvetili jer su znali da ta deca, da ti civili nisu krivi za to što su imali na čelu države jednog ludog nacistu koji se zvao Adolf Hitler.
Ja danas hoću da kažem da je veliko zadovoljstvo što u Vladi Republike Srbije postoje nacionalno svesni, a evropsko orijentisani ministri. Nažalost, među mnogim narodnim poslanicima i danas postoji jedan segmentaran odnos prema rehabilitaciji i prema zločinima u vreme, bez obzira da li je to bilo u vreme okupacije ili u vremenu posle okupacije. Jer ne zaboravimo, posle okupacije ovde su se činili strašni zločini od kojih se Srbija još uvek nije u potpunosti distancirala.
Sa jedne strane, mnogi narodni poslanici imaju empatiju prema žrtvama koje su podneli drugi narodi, što u potpunosti podržavamo, ali odsustvo svesti o težini i razmerama zločina nad svojim narodom ne postoji u dovoljnoj meri. To nije postojalo čak ni u državi Izrali do suđenja Albertu Ajhmanu 1960. godine, koji je uhvaćen u Argentini. Jevreji koji su prošli strahote konc-logora, koji su preživeli, pričali su svojim sunarodnicima šta su preživeli i niko im nije verovao. Tek kada su pušteni filmovi, snimci, dokumenta, kada je počelo javno suđenje i jevrejska zajednica se u potpunosti šokirala onim što je videla.
Mislim kada bi se tako uradilo kod nas, kada bi se bez ikakvih ideoloških predrasuda pustili i na videlo dana izašli svi zločini koji su učinjeni u vreme okupacije i u vreme posle okupacije, kada smo bili u diktaturi, tek tada bi postojala puna nacionalna svest i nacionalna trezvenost koju gospodin ministar daje sa ovim zakonom. Mi vas, ako budete na ovom putu, a znam da jeste, u potpunosti podržavamo. Hvala vam.