Zahvaljujem se, gospodine Martinoviću.
Reč ima narodni poslanik Zoran Živković. Izvolite, gospodine Živkoviću.

Hvala.
Tema je takva da vuče ka jednom širem sagledavanju situacije. Ja mislim da je dobra rasprava, bez obzira što skoro niko nije govorio, uključujući i ministra, precizno samo o amandmanu, jer je tema do koje smo došli očigledno važnija. Ja to govorim iskreno. Ja ću se truditi da ne idem previše van ove teme.
Pomenut sam kao neko ko je rekao da je uradio nešto kao Aleksandar Vučić. Nikada to nisam rekao, niti ću to da kažem, niti bilo šta slično da uradim. To da budemo jasni.
Protesne note se inače ne pišu sudovima, nego se pišu drugim državama.
(Aleksandar Martinović, s mesta: Ja sam rekao protesno pismo, pismo.)
… ili pismo, svejedno.

Ne može to da bude svejedno, gospodine Živkoviću.
To je ogromna razlika.

Verujte, da je to svejedno u diplomatskoj komunikaciji, ali nije moje da edukujem sada.
Što se tiče reakcije Srbije na tog nesretnika koji je hrvatski ministar kulture, ja nisam čuo predsednika Srbije da je rekao išta o tome, ja nisam rekao premijera Srbije da je rekao išta o tome, nisam čuo ministra inostranih poslova da je rekao išta o tome, da ne govorim o našem ambasadoru.
Prema tome, ako to neko treba da komentariše, ono što je Milorad Pupovac rekao, ja podržavam. Ja nemam potrebe da dokazujem ni svoj patriotizam, ni svoju toleranciju. To ko ima grižu savesti iz prošlosti, možda treba to da radi, ja to nemam.
Prema tome, stradanje Jevreja u Drugom svetskog ratu je ogromnih razmera, pet, šest miliona su procenjene cifre, od toga u Jugoslaviji negde između 50 i 58
hiljada su podaci, i sigurno je da Srbija trebalo na adekvatan način da reaguje na to što se desilo. Takvih reakcija je bilo i ranije, ali mislim da je ovaj zakon dobar.
Ispravka koja se predlaže u amandmanu na član 3. bi doprinela poboljšanju zakona, ali to nije suština. Suština je da mi moramo biti svesni toga šta se desilo. Ja imam i prijatelje Jevreje. Imao sam tu priliku da 1998. godine budem gost izraelske Vlade na proglašenju 50 godina izraelske države. Netanjahu je bio premijer, kao i sada. Imao sam čast da položim venac na Jad Vašem, to je najveći memorijal jevrejskog stradanja, da budem i na Masadi dva puta, što je Kosovo Polje za Jevreje, da posetim i Ber Ševu, koji je grad pobratim Nišu, a inače se pominje u Starom zavetu, da budem na Hristovom grobu, ali stradanje koje je prema Jevrejima učinjeno uvek traži novo dokazivanje i mislim da je ovaj zakon dobar, da tih dvadeset pet, šest miliona koliko će dati državi ili nešto manje, u nekom narednom periodu treba da bude upotrebljeno za prave stvari, a to znači da se obnove, podignu bolji memorijali, bolji spomenici nego što ih danas imamo, a Jevreji koji su živeli u Srbiji to zaslužuju.
Ponavljam još jednom, za jedno umetničko, ali i iskreno upoznavanje sa tim šta se dešavalo na Starom sajmištu, pogledajte predstavu „Nevidljivi spomenici“ u Bitef teatru, koja je tamo na redovnom repertoaru.
Da li su Srbi učestvovali u tom Holokaustu u Srbiji? Ja sam sklon tome da kažem ne, da je to nemačka okupaciona sila imala apsolutno dominaciju nad svim što se dešavalo u Srbiji od aprila 1941. godine do oktobra ili do kraja 1945. godine. Imam tu i žive svedoke. Moj otac je bio ratni vojni invalid, tako da imam i to iskustvo. Ali, to ne opravdava Nedića za ono što je on uradio. Nedić je bio kvisling, tačka. Ne mislim ništa bolje ni o Draži Mihailoviću.
Dragiša Cvetković je dobio prvi, to je istorijska činjenica, ponudu da bude kvisling nemačke države, okupacione, i on je to odbio i nije mu se desilo ništa. Bio je u kućnom pritvoru u Niškoj banji četiri godine. To znači da je i Nedić mogao to da odbije. Da li je pomogao Srbima? Nije, naravno. Koja je to pomoć? To je samo sramota koja dan danas stoji na obrazu srpskog naroda.
Naravno da će sud da presudi svoje. Koliko su mi rekli pravnici, tu nema mesta za suđenje, zato što njemu nije suđeno, pa ne može da bude ni rehabilitovan, ali to jeste sramota srpskog naroda taj Nedić.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Marijan Rističević.

Zahvaljujem.
Dame i gospodo narodni poslanici, poruku koju sam ja razumeo od većine kolega, doduše, bilo je izuzetaka, to kod Srba ne treba da čudi, većinsku poruku koju sam primio je da ne treba da se ugledamo na gore od sebe već na bolje, kao narod, kao pojedinci. S tim u vezi sam izuzetno zadovoljan.
Malo ima previše ideologije. Ta ideologija, ideološke razlike su nam često dolazile glave. Moramo se osvrnuti unazad, osmotriti prošlost, naučiti se, bilo bi najbolje da smo se učili na tuđim greškama, ali da pokušamo da se naučimo na sopstvenim greškama i da ne pravimo nove podele i deobe.
Da li je neko bio kvisling ili ne, to će odlučiti sud, a ne mi poljoprivrednici. Jeste da mi mnogo toga znamo, ali ne bi trebalo da se izdižemo iznad suda, niti kada ta odluka bude, ne bi je smeli komentarisati ukoliko smo dobromisleći ljudi, bez obzira što smo neistomišljenici, ne bi trebalo da budemo zlomišljenici.
Mi smo bombardovani 1999. godine. Bilo je tu razne saradnje, i patriotizma i šverca i lokatora i šljokatora itd, pa bih ja sa raznim izrazima bio malo oprezan, ali ću pokušati malo da govorim o imovini, o holokaustima itd.
Gospodine ministre, postoji tamo neka odluka, ona iz 1944. godine, da se sva ta oduzeta imovina tokom rata stavi pod državnu upravu. To su radile neke nove vlasti, neki novi drugovi i drugarice. Ne da im nije smetalo što su ovi prethodni oteli tu imovinu, nego su je prigrabili sebi, pa im je to malo bilo malo, pa su onda počeli industriju, industrijalce itd. da konfiskuju i sve to da presipaju u korist države.
Sada imamo obrnut proces. Sve što je bilo državno, na vrlo čudan način je postalo privatno itd. Ne znam šta je gore od ta dva zla. Mi Srbi uvek idemo iz jedne krajnosti u rugu ili otimamo nekome ko se obogatio decenijama itd. ili kasnije državno olako dajemo nekome ko se obogati preko noći, kome nije potrebno nekoliko desetina godina, kojima je potrebno nekoliko potpisa partijskih lidera da od preko noći od državne naprave privatno.
Ja ću govoriti malo i o poljoprivredi. Govoriću pre svega o zabrani povratka u Slavoniju Srba, to je bilo i na Kosovu i Metohiji, čuvena naredba popa Zečevića. Šta je sa tom vrstom konfiskacije imovine? Da li je ona vraćena? Gde je Srbima koji su izbegli u toku Prvog svetskog rata zabranjeno da kao izbeglice dođu u svoje domove, svoja imanja. Ta imovina je konfiskovana.
Hajde da govorimo dalje. Šta je sa imovinom Srba u Hrvatskoj? Šta je sa stanom Milice Badži u koji se uselio jedan kolega poslanik, po tvrdnji gospodina Atlagića, a to je deo imovine koji je Hrvatska država uzela od proteranih izbeglica krajem 20. veka? Broj Srbija je pao za dve trećine. Mi sa pravom bivšu Jugoslaviju možemo nazvati spomen kosturnicom srpskog naroda, jer je u zadnjih deset godina 20. veka sa ognjišta pomereno milion Srba i tako pomereni, proterani, prognani ili kako se sve to definiše, izbegli, mi smo bili na korak da budemo proglašeni genocidnom nacijom. Narod koji je tako surovo etnički počišćen je bio na ivici toga i da nije bilo političkih promena u ovoj državi, da se narod nije dozvao pameti i dozvao promene 2012. godine, ja verujem da bi …

Gospodine Rističeviću, molim vas, vratite se na amandman.

Zahvaljujem.

Vi ste za razliku od svojih kolega malo šire otišli.

Slažem se, prihvatam.
Što se tiče imovine, hajde da vratimo svima, svima kojima je nepravedno oduzeta, sem one koja je oduzeta zločinom. Šta je sa imovinom Srba koja je 1944. godine prešla u državnu, konfiskacijom? To nisu uradili Nedić, ne znam ko, Draža itd, već su to uradili neki drugi ljudi, neka druga ideologija. Moj smisao nije da svađam bilo koga sa bilo kim. Neću da dozvolim da nas podeljene koriste jedne protiv drugih.
Ja znam da nam je zapad uveo plemensku demokratiju 90-tih godina i koristio stare zađevice da bi rasturio jednu državu koja je bila moguća i potrebna svima, ali neću o tome da govorim.
Ja ću da govorim o imovini poljoprivrednika …