Verujte, da je to svejedno u diplomatskoj komunikaciji, ali nije moje da edukujem sada.
Što se tiče reakcije Srbije na tog nesretnika koji je hrvatski ministar kulture, ja nisam čuo predsednika Srbije da je rekao išta o tome, ja nisam rekao premijera Srbije da je rekao išta o tome, nisam čuo ministra inostranih poslova da je rekao išta o tome, da ne govorim o našem ambasadoru.
Prema tome, ako to neko treba da komentariše, ono što je Milorad Pupovac rekao, ja podržavam. Ja nemam potrebe da dokazujem ni svoj patriotizam, ni svoju toleranciju. To ko ima grižu savesti iz prošlosti, možda treba to da radi, ja to nemam.
Prema tome, stradanje Jevreja u Drugom svetskog ratu je ogromnih razmera, pet, šest miliona su procenjene cifre, od toga u Jugoslaviji negde između 50 i 58
hiljada su podaci, i sigurno je da Srbija trebalo na adekvatan način da reaguje na to što se desilo. Takvih reakcija je bilo i ranije, ali mislim da je ovaj zakon dobar.
Ispravka koja se predlaže u amandmanu na član 3. bi doprinela poboljšanju zakona, ali to nije suština. Suština je da mi moramo biti svesni toga šta se desilo. Ja imam i prijatelje Jevreje. Imao sam tu priliku da 1998. godine budem gost izraelske Vlade na proglašenju 50 godina izraelske države. Netanjahu je bio premijer, kao i sada. Imao sam čast da položim venac na Jad Vašem, to je najveći memorijal jevrejskog stradanja, da budem i na Masadi dva puta, što je Kosovo Polje za Jevreje, da posetim i Ber Ševu, koji je grad pobratim Nišu, a inače se pominje u Starom zavetu, da budem na Hristovom grobu, ali stradanje koje je prema Jevrejima učinjeno uvek traži novo dokazivanje i mislim da je ovaj zakon dobar, da tih dvadeset pet, šest miliona koliko će dati državi ili nešto manje, u nekom narednom periodu treba da bude upotrebljeno za prave stvari, a to znači da se obnove, podignu bolji memorijali, bolji spomenici nego što ih danas imamo, a Jevreji koji su živeli u Srbiji to zaslužuju.
Ponavljam još jednom, za jedno umetničko, ali i iskreno upoznavanje sa tim šta se dešavalo na Starom sajmištu, pogledajte predstavu „Nevidljivi spomenici“ u Bitef teatru, koja je tamo na redovnom repertoaru.
Da li su Srbi učestvovali u tom Holokaustu u Srbiji? Ja sam sklon tome da kažem ne, da je to nemačka okupaciona sila imala apsolutno dominaciju nad svim što se dešavalo u Srbiji od aprila 1941. godine do oktobra ili do kraja 1945. godine. Imam tu i žive svedoke. Moj otac je bio ratni vojni invalid, tako da imam i to iskustvo. Ali, to ne opravdava Nedića za ono što je on uradio. Nedić je bio kvisling, tačka. Ne mislim ništa bolje ni o Draži Mihailoviću.
Dragiša Cvetković je dobio prvi, to je istorijska činjenica, ponudu da bude kvisling nemačke države, okupacione, i on je to odbio i nije mu se desilo ništa. Bio je u kućnom pritvoru u Niškoj banji četiri godine. To znači da je i Nedić mogao to da odbije. Da li je pomogao Srbima? Nije, naravno. Koja je to pomoć? To je samo sramota koja dan danas stoji na obrazu srpskog naroda.
Naravno da će sud da presudi svoje. Koliko su mi rekli pravnici, tu nema mesta za suđenje, zato što njemu nije suđeno, pa ne može da bude ni rehabilitovan, ali to jeste sramota srpskog naroda taj Nedić.