Izvolite сialis generique nastavite. Zahvaljujem se.

Reč ima narodni poslanik…

(Janko Veselinović, s mesta: Vratite mi vreme.)

Vi ste odustali od rasprave gospodine Veselinoviću.

(Janko Veselinović, s mesta: Nisam odustao.)

Isključili ste se.

(Janko Veselinović, s mesta: Greškom.)

Greškom ste se, pa nažalost, ako ste greškom govorili ste dva minuta. Imate još tri minuta. Izvolite.

Dakle, ova tema nadvladava sve stranačke predizborne mitingaške reči koje ste ovde danas upotrebili. Očito neslaganje između predstavnika Srpske napredne stranke, Srpskog pokreta obnove, stranke Rasima Ljajića o temi, antifašizma i fašizma.
Međutim, vama je do vlasti, a ne do ovoga zakona. Zbog toga svako izgovara ono što interesuje njegove birače.

Gospodine, uvaženi kolega, zar niste rekli da ćete da govorite o temi. Svi narodni poslanici su se držali teme i perioda koji je predmet amandmana, a vi političke govore držite ovde i vređate narodne poslanike i svoje kolege.

Dakle, jako je važno da žrtve koje su nastale i koje nisu imale svoje zakonske naslednice dobiju satisfakciju, a na taj način i jevrejski narod. Država Srbija na ovaj način će u narednom periodu, u narednih 25 godina dati oko 23, četiri miliona eura za ovu namenu. To je moralna satisfakcija za žrtve. To je da se razumemo nikakav novac u odnosu na jednu žrtvu, na jednu ljudsku žrtvu. Međutim, to je ogroman novac kada je u pitanju budžet Republike Srbije. To nadam se nikome nije sporno.
Kada govorimo o ovom amandmanu i kada govorimo o celom zakonu, bitno je da taj novac bude namenski utrošen. Bitno je da se govori da se za taj novac edukuju mladi naraštaji, da na ovim prostorima se ne desi ne Holokaust, nego da se ne desi ništa slično, da se ne desi ni ono što se desilo Srbima iz Republike Srpske Krajine ili Srbima iz Hrvatske koji su danas jedini narod, ako možemo govoriti za jedan deo naroda da su narod, ali jesu bili entitet u novonastaloj državi, ostali bez svojih kuća, ostali bez svoje imovine i ostali bez prava i nažalost zaboravljeni i od Hrvatske i sve je ovo tačno što su neki prethodnici govorili, ali počesto zaboravljeni od Republike Srbije.
U tom smislu potrebno je kroz priču, kroz edukaciju o Holokaustu, paralelno govoriti i o tome da se na prostorima Balkana ne desi nešto slično i da na ovom prostoru u narednom periodu vlada mir i razumevanje među narodima.

Zahvaljujem gospodine Veselinoviću. Isteklo je vreme, dva minuta plus tri, pet minuta.
Reč ima dr Aleksandar Martinović, posle njega narodni poslanik Zoran Živković, i posle toga narodni poslanik Marijan Rističević i onda redosled dalje.
Izvolite, dr Aleksandar Martinovi.

Zahvaljujem se gospodine Bečiću.
Pa, meni je prosto neverovatno da ljudi koji tvrde da su zastupnici ideje tolerancije, slobodarstva, antifašizma pokazuju toliki stepen ostrašćenosti kada govorimo o jednoj ovakvoj temi. Lično mislim, kao što misle i moje kolege iz SNS da za tako nečim apsolutno ne postoji potreba. Gospodin Janko Veselinović je sada rekao da ja u stvari nemam pravo da govorim, još samo preostaje da kaže da me treba streljati zbog mojih reči.
Mislim da to ne doprinosi ni na koji način kvalitetu ove rasprave i što se mene tiče ja neću upućivati bilo kome bilo kakve oštre reči. Ali sam dužan zbog istorije da podsetim pojedine narodne poslanike na to kako je izgledala saradnja sa Haškim tribunalom u vreme kada su oni bili predsednici Vlade Republike Srbije.
Gospodin Živković je rekao kako je i on činio nešto slično ovome što je uradio Aleksandar Vučić samo se ja toga ne sećam. Aleksandar Vučić je prvi predsednik Vlade Republike Srbije koji je uputio protesno pismo Haškom tribunalu zbog činjenice da je još jedan Srbin umro u Ševeningenu iako je Vlada Republike Srbije još 8. oktobra 2015. godine dala garanciju da će obezbediti uslove da se general Vojske Republike Srpske Zdravko Tolimir leči u Srbiji. Gospodin Živković je rekao da je on uradio nešto slično kao Aleksandar Vučić. Ja se sećam šta je bilo u vreme Zorana Živkovića. Dvadesetog septembra 2002. godine na slobodu radi lečenja, inače čovek je bio veoma bolestan.
Dakle, 20. septembra 2002. godine, još je pokojni Zoran Đinđić bio predsednik Vlade, iz Ševeningena je pušten na slobodu da se brani, bolje rečeno da se leči general Vojske Republike Srpske Momir Talić, da li je tako?
Momir Talić je umro 28. maja 2003. godine. Umro je najvećim delom zbog toga što mu u Haškom tribunalu nije pružena adekvatna zdravstvena nega, kao ni mnogim drugim Srbima. Kao što je to bilo i u slučaju Slobodana Miloševića, Zdravka Tolimira, i nekih drugih.
Nisam čuo, a vi me ispravite ako grešim, da je gospodin Zoran Živković uputio protestno pismo Haškom tribunalu zbog ove činjenice. Možda ste uputili, ali ja za to nisam čuo.
Prema tome, ostaje upisano u istoriji da je predsednik Vlade Republike Srbije Aleksandar Vučić, u čijoj Vladi sedi ministar pravde Nikola Selaković, jedini srpski premijer od 1993. godine kada je formiran Haški tribunal, odlukom Saveta bezbednosti UN koji je uputio protesno pismo Haškom tribunalu zbog nečovečnog postupanja prema Srbima. To nije uradio niko pre njega, i to je činjenica.
Ne slažem se sa konstatacijom bivšeg premijera Zorana Živkovića da Srbija nema šta da se meša u to, kakve izjave daje ministar kulture u Hrvatskoj. I te kako Srbija ima tu šta da kaže, zato što je po Ustavu Republike Srbije, Srbija država srpskog naroda i drugih građana koji u njoj žive, a u članu 13. lepo stoji da Republika Srbija razvija i unapređuje odnose Srba koji žive u inostranstvu, dakle, valjda i u Hrvatskoj sa matičnom državom.
Dakle, srpske parlamentarce i te kako treba da zabrine činjenica da jedan aktuelni ministar u Hrvatskoj Vladi otvoreno propagira ustašku ideologiju, i evo, da nije poslanika SNS niko o tome ne bi progovorio ni jednu jedinu reč. Čak naprotiv, čujemo otkud nama pravo da mi o tome pričamo izjavio je Milorad Pupovac nešto vezano za ustašku kapu, svaka čast i dobro je što je rekao, ali država Srbija, a mi je takođe ovde predstavljamo u parlamentu mora da kaže da povampirenje ustaške ideologije može da bude veoma, veoma opasno.
Kao što ste primetili, predsednik Vlade Republike Srbije već dve godine vrlo strpljivo, vrlo razborito sa mnogo takta govori o Hrvatskoj. Čovek je otrpeo mnogobrojne uvrede, otvorene pretnje, insinuacije na račun politike Republike Srbije i Aleksandar Vučić stalno govori – neću da upotrebljavam teške reči, ne zato što je Srbija slaba, nego zato što hoću da očuvam stabilnost u regionu, odnosno na prostoru bivše Jugoslavije. To je jedna hrabra i mudra politika.
Istovremeno, mislim da je hrabra i mudra politika nas srpskih poslanika, odnosno narodnih poslanika u Narodnoj skupštini Republike Srbije da kažemo da smo uz svoj narod koji živi u Hrvatskoj u ovim danima kada mu je objektivno teško.
Meni kao nekome ko je poreklom iz Hrvatske je teško kada vidim da je ministar u Hrvatskoj Vladi neko ko se slika sa, tj. fotografiše sa ustaškom kapom. Nije mi prijatno kada sam čuo da je Hrvatski Sabor doneo odluku da on bude pokrovitelj obeležavanja predaje ustaša i domobrana JNA kod Blajborga. Nije mi prijatno.
Niko ne tvrdi da JNA nije ubijala i potpuno nevine ljude, civile, žene i decu. Jeste, ali nemojte da mi kažete da su na slovenačko-austrijskoj granici ubijeni isključivo nevini ljudi i da oni crnokošuljaši koji su se povlačili iz NDH su bile nevine žrtve komunističkog terora. To nije tačno, a Hrvatski Sabor je na sebe preuzeo ni malo jednostavnu odluku, koja boli Srbe u Hrvatskoj a boli i mene. Boli ja mislim većinu narodnih poslanika, da budu pokrovitelji manifestacije u Blajburgu, a svi znamo koliko puta se desilo u Blajburgu da se kliče Anti Paveliču, NDH, da se najpogrdnije reči upućuju Srbija, da se poziva na klanje Srba, da se puštaju Tomsonove pesme, itd, da sada u to ne ulazim.
Još jednom i valjda se neću više javljati tim povodom, ja nemam od čega da se branim, ni ja ni moje kolege iz SNS, ovde se stalno zamenjuju teze. Niko nije rekao da je poslanička grupa SNS za rehabilitaciju Milana Nedića. Ja sam rekao u ime mojih kolega da je to pitanje za sud. Sud će da proceni da li ima uslova za rehabilitaciju Milana Nedića ili nema, ali ono što mi se takođe kao pravniku ne dopada, to je da u Narodnoj skupštini vi devalvirate i dezavuišete sud koji je doneo neku odluku.
Može ta odluka nama da se sviđa ili ne sviđa, ali ako smo za vladavinu prava, ako smo za pravnu državu, valjda je elementarni postulat da poštujemo sudsku odluku. Sud je rehabilitovao Dražu Mihajlovića. Sa stanovišta srpskog pravosuđa on je nevin čovek, nema potrebe da sada ovde ponovo podgrevamo strasti o tome da li je on ratni zločinac, nije, itd. Postoji sudska presuda gde piše da je čovek rehabilitovan. Da li će ta sudbina da zadesi Milana Nedića, ja to ne znam, to će sud da kaže, ali kakva god odluka suda da bude, bila pozitivna, bila negativna, mislim da treba poći od toga da tu odluku treba poštovati. Mislim da nas na to obavezuje Ustav, da nas na to obavezuju zakoni. Ništa mimo toga ja nisam rekao.
Što se tiče i mislim da se više neću vraćati na tu temu jer nema potrebe, ali sam dužan da kažem opet zarad nekih istorijskih činjenica, kada neke kolege kažu – Milan Nedić je sarađivao sa Nemcima. Jeste, sarađivao je, ali sada ja vas da podsetim, pregovori između Josipa Broza i nemačke komande u Zagrebu su počeli u novembru 1942. godine.
(Meho Omerović, s mesta: Svašta.)
Dobro gospodine Omeroviću, ja ću vam dati ovde narodnog heroja. Nema većeg anti fašiste od vas, ali dopustite da kažem nešto.
Dakle, u novembru 1942. godine, dobro, vi sada širite ruke, hajde kažite mi šta nije tačno? U novembru 1942. godine, Partizani su zarobili nemačkog inženjerijskog oficira Hansa Ota. Hans Ot je uspostavio vezu između Josipa Broza i nemačke komande u Zagrebu.
Vođeni su pregovori u Gornjem Varkufu, u Sarajveu, u Zagrebu o tome da Nemci obustave borbena dejstva protiv Partizana u toku tzv. Četvrte neprijateljske ofanzive.
Imate taj, tzv. pametni telefon, gospodine Omeroviću, kao što ga imamo i svi mi ili bar većina narodnih poslanika, imate na Vikipediji podatak, nemam ja šta tu sada vama da iznosim neistine, možete da proverite. Dakle…

Molim vas gospodine Martinoviću, samo da se ne…

Evo završavam. Nemci su obustavili 11. marta 1943. godine, zahvaljujući razgovorima Koče Popovića, Milovana Đilasa i Vladimira Velebita, po naređenju Josipa Broza i uz njegovu dozvolu, borbena dejstva protiv Partizana. Uzmite na Vikipediji podatak kada prestaju borbena dejstva Nemačke okupacione sile protiv Partizana na Neretvi, 11. marta 1943. godine.
Ako govorimo o tome da je neko sarađivao sa Nemcima, zašto je sramota reći da je pored Nedića sa Nemcima sarađivao Josip Broz? Evo, Marijan Rističević ima fotografiju Josipa Broza iz Prvog svetskog rata kada kao austrougarski vojnik pozira u vreme kada je Austrougarska počinila masovne zločine nad Srbija u Mačvi. I šta sad? To ne sme da se spominje, a ovo sme da se spominje.
Ima jedna sjajna rečenica, i time ću da završim, britanskog političkog filozofa, Roberta Džordža Kolingvuda. Jedna činjenica izdvojena iz mase drugih činjenica predstavlja čudovište.
Dakle, srpska istorija u Drugom svetskom ratu je mozaik istorijskih činjenica i nemojmo iz tog mozaika trgamo samo, izvlačimo samo ono što nama odgovara, a ono što nam ne odgovara, kada to neko spomene – e, ti si fašista, ti si za rehabilitaciju Milana Nedića.
Ja fašista, čija je porodica teško postradala na Kordunu od ustaša 1942. godine, ili neko od mojih kolega? Dakle, nemojte da iznosite nešto što ne stoji.
Ali, ako već hoćete da budete sudija u istorijskim pitanjima, onda hajde da iznesemo sve činjenice na sto, a ne samo one koje vama odgovaraju, a one koje ne odgovaraju, da gurnemo pod tepih. Izmislio je Martinović pregovore u Gornjem Vakufu, Sarajevu i Zagrebu. Izmislio je Martinović Hansa Ota. Izmislio je Martinović da 11. marta Nemci obustavljaju operaciju protiv partizana, zato što se Josip Broz obavezao da će u slučaju savezničkog iskrcavanja u Dalmaciji, da otvori vatru po Englezima. Pa, su pevali: „Kada dođu Čerčilovi Englezi, kosi će ih naši mitraljezi“. To je bila partizanska pesma iz 1943. godine.

Molim vas, gospodine Martinoviću, već sam jednom pokušao da vas zamolim, bez direktnog obraćanja narodnim poslanicima.

Evo, neću se više vraćati na istoriju. Rekao sam ono što sam imao da kažem u ime poslaničke grupe SNS. Glasaćemo za ovaj Predlog zakona. Jevreji su naši prijatelji, naši zemljaci. Hvala Izraelu što nije priznao nezavisnost Kosova i Metohije i pozivamo ih da što više ulažu u Republiku Srbiju.