Hvala dr Orliću.
Reč ima narodni poslanik Milan Petrić.

Poštovani predsedavajući, ministarko i predstavnici Vlade, povodom Predloga zakona o sistemu plata zaposlenih u javnom sektoru, drago mi je što sam imao mogućnost da na sastancima koje organizuje Ekonomski kokus predočim stavove SNP. Zamerku koju smo u tom predlogu imali odnosila se na vrednovanje radnih mesta.
Smatrali smo da nije isto vrednovati radno mesto vozača u ministarstvu, sa vozačem u Hitnoj pomoći, recimo. Napominjem da jednak naziv radnih mesta ne znači da je i rad sam jednak, zapravo, postoji dosta različitosti u uslovima rada koji utiču na sam rad.
Primedbe koje smo izneli uvažene su od strane ministarke, te smatramo da smo doprineli boljem predlogu ovog zakona i ravnopravnijem statusu radnika.
Drago mi je što je ovaj predlog zakona kompromis između sindikata i ministarstva, odnosno predlagača ovog zakona i pohvalno je što se ne zanemaruje značaj socijalnog dijaloga koji je veoma bitan u širenju prava radnika. Takvu praksu potrebno je praktikovati češće, slažem se po tom pitanju.
Izostavljanje državnih funkcionera iz ovog Predloga zakona za razliku od slovenačkog modela, smatramo nepotrebnim. Na ovaj način se samo učvršćuje njihova neprikosnovena pozicija, iako se njihove plate finansiraju od strane poreskih obveznika i na taj način im je omogućeno da ostanu u privilegovanom položaju u odnosu na ostale zaposlene u javnoj upravi, koji u suštini jesu nosioci posla.
Ukoliko težimo ujednačavanju plata, ne vidim ni jedan razlog da državni funkcioneri ne budu deo ovog zakona. Tu bih naveo jedan primer.
Da li mislite da je realno da premijer, bez obzira ko god tu funkciju obavljao, treba da ima manju platu od direktora javnog preduzeća ili direktora neke određene agencije? Želeo bih da mi razjasnite isto, kakav će efekat ovaj Predlog zakona imati na kolektivne ugovore u javnim preduzećima i da li nakon usvajanja ovog zakona možemo očekivati izmene Zakona o radu, recimo u članu 3. stav 1. koji se odnosi na pravo na kolektivno pregovaranje? Srpska narodna partija smatra da suština reformi javnog sektora nije smanjenje plata, dugotrajni proces ili komplikovana procedura, već briga za rezultate rada koji treba da doprinesu kvalitetnijim uslugama u kojima će građani sami uživati.
U okviru Predloga zakona o opštem upravnom postupku, podneli smo dva amandmana koji se odnose na bolju primenu ovog zakona i smatramo da se obaveštavanje građana mora vršiti putem preporučene pošte, da ne bi postojala nesigurnost po pitanju uredne dostave.
Takođe u članu 161. Predloga zakona koji se odnosi na predavanje žalbe drugostepenom organu, odnosno na ćutanju uprave, odnosno ostaje sporno šta se događa ukoliko drugostepeni organ ne reši stvar i na koji način će stranke ostvariti svoje pravo u daljem procesu?
Smatramo da amandmani koje smo podneli mogu pomoći ozbiljnijem sprovođenju ovog zakona i nadam se da će biti usvojeni.
Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o teritorijalnoj organizaciji Republike Srbije koju je predložio uvaženi kolega Branislav Blažić, po našem mišljenju treba usvojiti.
Navedenim opštinama, ukoliko u danu za glasanje izglasamo da dobiju status grada, može samo pomoći da dožive napredak u privrednom i ekonomskom smislu.
Takođe, se nadamo da će to na neki način i sprečiti odlazak mladih i stručnih ljudi iz naše zemlje. Zahvaljujem.

Zahvaljujem, gospodine Petriću.
Reč ima narodni poslanik Svetislav Vukmirica.
Izvolite, gospodine Vukmirica.

Poštovani predsedavajući, uvaženi ministre sa saradnicima, kolege narodni poslanici, usvajanje izmena i dopuna Zakona o teritorijalnoj organizaciji ispravlja se velika nepravda koja je učinjena Kikindi i svim njenim građanima.
Borba za status grada traje već duži niz godina, kako kroz akcije raznih udruženja, pokretanja peticije i raznih inicijativa, tako i kroz lobiranje u državnim organima i zato zasluge pripadaju svim njenim građanima.
Dobijanjem statusa grada samo se potvrđuje ono što su svi Kikinđani uvek i nosili u svojim srcima i glavama. Za nas je Kikinda uvek bila grad, a ovim činom oni će to biti za sve građane Republike Srbije.
Da je tako govore mnoge činjenice iz prošlosti i sadašnjosti Kikinde i zato pre svega želim da istaknem da je Kikinda svoj prvi status grada dobila davne 1893. godine.
Naime, istorija savremene Kikinde počinje od 1750. godine. Prvi naseljenici bili su Srbi, austrijski graničari koji su štitili granicu od Turaka na Morišu i na Tisi i koji su nakon Požarevačkog mira sklopljenog između Austrije i Turske, kao i povlačenja Otomanskog carstva iz Banata naselili u područje u dolini rečce Galacka.
Kikindu su tada naselili žitelji mesta Semak, Čanad, Nadlak i Obrižje, koje se danas nalaze u susednoj nam Rumuniji, a nekoliko decenija kasnije, pored Srba doseljavaju se i Nemci, Mađari, Jevreji i Francuzi.
Kikinda je nedugo zatim postala sedište velikog Kikindskog Dištrikta, kao autonomna srpska teritorijalna jedinica direktno podređena Bečkom dvoru. Ona je tu privilegiju dobila od Austrijske carice Marije Terezije 12. novembra 1774. godine, a postojeća prava je utvrdio i proširio austrijski car Franc Jozef 1817. godine.
U svom sastavu Dištrikta, pored Kikinde bilo je još devet naselja srpskih graničara u severnom i srednjem Banatu, odnosno Srpski Krstur, Jozefovo - deo današnjeg Novog Kneževca, Mokrin, Karlovo - deo današnjeg Novog Miloševa, Bašaid, Vranjevo - deo današnjeg Novog Bečeja, Melenci, Kuman i Taraš.
Stanovnici Dištrikta imali su značajne ekonomske i političke povlastice u okviru monarhije, a Veliko Kikindski Dištrikt je funkcionisao sve do 1867. godine kada je Kikinda nakon sporazuma Budimpešte i Beča u stvaranju Austrougarske monarhije pripojena novoj Torontolskoj županiji koja obuhvata gotovo čitav Banat. U to vreme sa oko 22.000 stanovnika, Kikinda je bila najnaseljenije mesto Torotolske županije.
Kikinda je iz 1857. godine izgradnjom trase Segedin-Kikinda-Temišvar dobila aktivnu železničku prugu, a samim tim i najstariju prugu u Srbiji.
Gimnazija u Kikindi postoji od 1858. godine, a biblioteka je osnovana malo ranije, odnosno 1845. godine.
U Kikindi se nalazi jedan od svega nekoliko sačuvanih mlinova na konjski pogon u Evropi.
Postojeća suvača izgrađena je 1899. godine i jedina je u Srbiji.
Prve fabrike u Kikindi počele su da rade sredinom 19. veka, Danfilov parni mlin 1862. godine, današnji kikindski mlin. Bonova ciglana 1866. godine, sadašlja Toza Marković. Piram fabrika za proizvodnju krme za obuću 1900. godine, nekadašnji Hemik. Bonova livnica željeza i tempera 1908. godine, livnica Kikinda.
U ovom periodu, do početka Prvog svetskog rata, Kikinda prolazi kroz period uspona i razvoja i upravo je tada formirano gradsko jezgro, ušorane ulice koje se seku pod pravim uglom su dobile svoje nazive, a kuće su se gradile planski. Sve ovo govori da je Kikinda od uvek bila grad u pravom smislu reči.
Nakon Drugog svetskog rata i sprovedene modernizacije industrije, uz tradicionalnu poljoprivrednu proizvodnju i usmerenost ka izvozu, rastao je i standard većine građana Kikinde. U Kikindi se proizvode delovi za nemački Opel i Dženeral Motors, pa je čak jedan model automobila Opel poneo ime Kikinda.
Gradili su livničari fabrike po Africi i Bliskom Istoku. Tozin crep je pokrivao mnoge kuće po staroj Jugoslaviji. Domaćice su koristile Hemikov tečni elektron pri pranju sudova i radnih površina, a cipele su se čistile poznatim kikindskim imalinom.
U kikindskoj Primi se proizvodio najbolji grašak u Evropi, PIK je hranio JNA, dok se kikindška šunka jela u SAD, a tu su bili i proizvodi Banini.
Udeo opštine Kikinda u regionalnom izvozu je bio preko 90%, te zahvaljujući tome Kikinda u bivšoj Jugoslaviji 80-ih godina prošlog veka je bila druga po ekonomskoj snazi, odmah iza slovenačkog Maribora.
Onda je usledio raspad SFRJ, sankcije od strane međunarodne zajednice i sve je stalo i počelo da propada. Oslonjeni na izvoz, nismo imali šansu da se brzo preorijentišemo i nađemo izlaz iz sveopšte krize. Ipak sa izgradnjom agro industrijske zone i namerom otvaranja slobodne carinske zone, kao dela slobodne zone Subotica, Kikinda ponovo ide u pravcu industrijalizacije.
Svetlo na kraju mračnog tunela se nadzire i šansa je tu na dohvat ruke. Danas je Kikinda sedište Severno-banatskog upravnog okruga, koji se nalazi na krajnjem severo-istoku Republike Srbije, u AP Vojvodini, na tromeđi sa Mađarskom i Rumunijom i koja zauzima površinu od 2329 metara kvadratnih, a sama opština se prostire na površini od 782 kvadratna kilometra i čine je pored Kikinde još devet naseljenih mesta, odnosno Banatska Topola, Banatsko Veliko Selo, Bašaid, Iđoš, Mokrin, Nakovo, Novi Kozarci, Rusko Selo i Sajam.
Opština Kikinda ima oko 70 hiljada hektara poljoprivrednog zemljišta, koje zauzima 90% teritorije opštine i samim tim predstavlja ozbiljni potencijal u sferi poljoprivredne proizvodnje.
Prema popisu stanovništva iz 2011. godine, ukupan broj stanovnika na teritoriji opštine Kikinda je 59.453 stanovnika, te od ukupnog broja stanovnika Srbi čine oko 75,43%, Mađari oko 12,23%, Romi 3,33%, dok su ostale nacionalne pripadnosti zastupljene u mnogo manjem procentu.
Demografsku strukturu su promenile stalne migracije i već pomenuta krajiška i graničarska sudbina srpskog naroda. Kikindu su naseljavali Srbi sa Kosova i Metohije, predvođeni porodicom Čarnojević, a nakon Prvog i Drugog svetskog rata i Srbi sa prostora BiH, Like, Gorduna, Banije i Dalmacije.
Mešanjem kultura, običaja i načina života, razvio se jedan novi banatski duh. Spoj ravnice i planinskih masiva, dao je jedan drugačiji način razmišljanja, mudrost, toleranciju, strpljenje i istrajnost u svemu.
Na domaćinskoj trpezi se danas može naći i sos od višanja, testo slatko i slano, specijaliteti od bundeve i maka, ali i pita sa krompirom ljevača, kao i gulaš i paprikaš uz već čuveni disnatori specijaliteta svinjskog mesa. Jednostavno rečeno, u Kikindi je svako dobrodošao.
Zahvaljujući svom geografskom položaju, Kikinda jeste veoma značajan pogranični centar. Naselje koje se nalazi na samoj granici sa EU, odnosno sa Rumunijom i sa Mađarskom, udaljena 110 kilometara od Novog Sada, 127 kilometra od Beograda, 100 kilometra od Subotice, 69 kilometra od Temišvara i 84 kilometra od Segedina.
Stvaranje i otvaranje međudržavnog graničnog prelaza Nakovo-Lunga kod Kikinde, dokazano je sve što je godinama tvrđeno, a to je da ovaj granični prelaz ima perspektivu, kako za putnike, tako i za privrednike i da je Kikinda važan pogranični centar od posebnog značaja i za srpsku manjinu u Rumuniji.
Ovim pravcem Temišvar je Kikinđanima i žiteljima severnih i zapadnih delova AP Vojvodine bliži da dvadesetak kilometara, a samim tim i putevi ka istoku i zapadu Evrope. Ovaj granični prelaz znači bukvalno novi početak za Kikindu i severni Banat i njime se direktno otvorena vrata ka EU.
Kikinda ima velike saobraćajne mogućnosti jer se nalazi na trasi buduće banatske magistrale. Međunarodni železnički granični prelaz sa Rumunijom ima teretno pristanište za prevoz rasutih i drugih tereta na kanalu Dunav-Tisa-Dunav, sportski aerodrom, a preko mosta na Tisi kod Ade, ovo je najkraći put i za delove Hrvatske i Slovenije ka Rumuniji, te dalje prema istoku i obratno.
Kikinda je danas regionalni i zdravstveni, obrazovni, kulturni sportski centar. Ima regionalnu bolnicu i nekoliko odeljenja privatnih, jednu matičnu državnu visoku školu, organizator je svetski priznatog internacionalnog vajarskog simpozijuma Tera, Međunarodnog festivala etnomuzikologije, ima profesionalno pozorište, Narodni muzej, istorijski arhiv, biblioteku.
Kikinda je značajan sportski grad, sa izvanrednim uslovima za razvoj sportskog turizma. Sportski centar „Jezero“, sa prvim zatvorenim bazenima u Vojvodini, sređenim otvorenim terenima i bazenima, sportskom salom i poprištem mnogih tradicionalnih takmičenja i kampova.
U Kikindi je zahvaljujući tradicionalnoj školi plivanja, znati plivati jednako sa znati čitati i pisati. Kikinda ima i džudo klub „Partizan“, prvog ekipnog šampiona Srbije od njenog osamostaljenja 2006. godine, a u najvišem rangu takmičenja u Republici Srbiji, već godinama se unazad nadmeće i Ženski rukometni klub Kikinda.
Takođe, Kikinda je organizator jedinstvene turističke manifestacije ovog dela Evrope Dani ludaje, u čast bundevi prema kojoj su Kikinđani tokom istorije imali poseban odnos. Manifestacija iz godine u godinu dobija na važnosti i kvalitetu, a najteža ludaja od 504 kilograma jer izmerena 2014. godine.
Kikinda je najveće zimovalište sova utina ili sova ušara u svetu. Niko ne može pouzdano da tvrdi otkud te sove baš u Kikindi i baš u samom centru na prelepom kikindskom trgu. One uglavnom traže mir u obližnjim šumarcima i salašima, a u Kikindi su svoj dom pronašle između dve crkve, pravoslavne i katoličke, osnovne škole i gimnazije, kulturnog i sportskog centra i svega ostalog što jedan trg nosi sa sobom.
Inače, Kikinda je takođe mesto prepoznatljive arhitekture koja je dobila i prvi trg, pešačku zonu u SFRJ početkom osamdesetih godina prošlog veka, za čije je idejno rešenje …

Molim vas, gospođo Rakić, dopustite da prof. gospodin Vukmirica završi izlaganje.

…profesor Cakić dobio najviša jugoslovenska priznanja iz oblasti arhitekture. Tu su i razne manifestacije, poput „Dana vina“ u Iđošu, Svetsko prvenstvo u tucanju uskršnjim jajima u Mokrinu, „Pitijada“ u Novim Kozarcima, „Festival gulaša“ u Ruskom Selu i krajiški višeboj u Banatskom Velikom Selu.
Iskoristio bih ovu priliku da istaknem i nekolicinu znamenitih Kikinđana, koji su svojim radom i dostignućima skrenuli pažnju na sebe i ostavili dubok trag u istoriji naše države. Između ostalih, pomenuo bih književnike i pesnike: Miroslava Miku Antića, Dušana Vasiljeva i Jovana Popovića, astronautičara – Miroslava Jugina; a pogotovo Pavla Kinđelca, prvog Srbina, dr teologije, čiji se otac Hristofor smatra osnivačem Kikinde.
Kao što ste mogli čuti, Kikinda je u mnogo čemu bila prva u Srbiji i staroj Jugoslaviji, i kao takva među poslednjim dobija status grada. No, mi Kikinđani smo sigurni i ubeđeni da će se stvari ponovo okrenuti u našu stranu i da će Kikinda povratiti stari sjaj, a samim tim i osmeh na lice, jer to svakako i zaslužujemo.
Zbog svega toga, očekujem podršku kolega narodnih poslanika, kako u Danu za glasanje, tako i u svim budućim nastojanjima u realizaciji Projekta „Za bolju i lepšu Kikindu“.
Na samom kraju bih citirao stihove jedne prelepe lokalne pesme, koja na svoj način daje odgovor putnicima namernicima na pitanje gde se nalazi Kikinda. „Kad se popneš na ludaju, u sred njive u Tulaju, u daljini laje kera, tu je varoš cela“.
Zahvaljujem se na pažnji.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Boban Birmančević.

Hvala.
Poštovani predsedavajući, poštovana ministarko, poštovane kolege, poštovani građani, imamo zaista jedan neophodan zakon iz zakona koji smo jako dugo čekali, koji otklanja sve nedostatke, a ima ih jako puno, upravo u obračunu zarada u javnom sektoru. Podsećam građane, 11.000 budžetskih institucija, to je zaista veliki broj. Ovaj zakon vratiće i trasirati put upravo pravilnom, pravom, poštenom i pre svega transparentnom obračunu plata. Upravo ovaj zakon napraviće tu potrebnu bazu na koju će biti oslonjeni svi oni koji hoće pošteno da rade i pošteno da zarade.
Ne slažem se sa kolegama iz opozicije koji osporavaju, a nisu izneli niti jedan ozbiljan, niti jedan, ponavljam, ozbiljan razlog kojim bi osporili ovaj zakon. Za svaku je pohvalu rad ovog Ministarstva i upravo ovaj zakon naslanja se na set zakona koji uređuju upravo poslovanje javnih preduzeća, javnog sektora i svega onoga što je potrebno za funkcionisanje jedne prave države u kojoj građani znaju šta mogu i na šta imaju pravo.
U lokalnim samoupravama raspon plata kretao se čak i do 19 puta, 1:19, što je bilo katastrofalno. Nemoguće je ne pohvaliti rešenja koja će dovesti do toga da oni koji rade znaju da u narednom periodu mogu računati na unapređenje, i upravo na ono što je potrebno, a to je da svi koji rade ne moraju da brinu za svoja radna mesta, ne samo za javni sektor, to se odnosi i na privatni sektor. Dobri radnici mogu da budu sigurni u to da će uvek imati posla za njih.
Ne želim da nešto posebno dužim, pošto smo već ušli u nekoliko sati rasprave, ali ono što moram da kažem, to je da opšti upravni postupak se naslanja na sve ono što je potrebno javnom sektoru, i kao takav će upravo, pre svega, dati nova prava i nove mogućnosti građanima. Lokalna samouprava, javni sektor, državna uprava i sve ono što je posvećeno građanima upravo postaje servis građana. Sve što radimo, radimo upravo u tom pravcu da građani imaju svoja prava i imaju mogućnost da ostvare i urade sve ono što im je potrebno.
Posebno čestitam građanima Vršca, Pirota i Kikinde na statusu grada. Evo, od dana za glasanje, pa objavljivanjem u „Službenom glasniku“, ostvariće pravo na ono što su zaista već godinama ranije trebali imati. Nije stvar u kvantitetu, nego u kvalitetu, a upravo i Vršac i Kikinda i Pirot su davnih dana imali i kvalitet i kvantitet da budu gradovi.
Za kraj samo želim da kažem da upravo set zakona koje smo usvajali i zakoni koje ćemo usvojiti posle amandmanske rasprave će upravo omogućiti da u skladu sa ovim zakonom konačno najbolji idu napred. Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Tanja Tomašević Damnjanović.

Hvala.

Poštovana gospođo ministar sa saradnicima, kolege i koleginice narodni poslanici, građani Srbije, danas je pred nama i Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o teritorijalnoj organizaciji Republike Srbije, na osnovu koga će pored Kikinde i Pirota, i opština Vršac, iz koje ja dolazim, dobiti status grada.

Na početku svog izlaganja iznela bih kratko neke istorijske podatke koji se tiču grada Vršca. Ime grada Vršca prema pisanim tragovima prvi put se pojavljuje pre skoro šest vekova, davne 1427. godine, u obliku podvršja u jednom pismu kralja Žigmonda.

Predeo u kome se spajaju dve različite privredne površine, ravnica i Vršačke planine, oduvek su privlačili ljude da tu izgrade svoja staništa, jer je zemljište bilo pogodno za poljoprivredu, vinogradarstvo i stočarstvo, prostrane močvare omogućavale su bogat ribolov, a šume pune divljači bile su idealna lovišta.

Današnji simbol grada, Vršačka kula, nastao je u prvoj polovini 15. veka, u vreme ugarske vlasti, a podigao ju je despot Đurađ Branković, posle pada Smedereva za odbranu od Turaka. Već sredinom 15. veka ova oblast poznata je po svojim vinima, koja su bila među najtraženijim na ugarskom dvoru. Godine 1804. grad dobija tržišnu povelju Franje Drugog za hrabro držanje njegovih stanovnika u ratovima protiv Turaka, a 1817. godine postaje slobodan kraljevski grad u ondašnjoj Austrougarskoj.

U Vršcu su stvarali velikani srpske kulture Jovan Sterija Popović, Paja Jovanović, Vasko Popa, Sultanac Juk i mnogi drugi.

Iako je Vršac dugogodišnjim ulaganjem odavno postao ekonomski, kulturni i sportski centar južnobanatskog regiona, trenutno ima status, kao i neke opštine koje mu gravitiraju, a koje su mnogo nerazvijenije. Ovim Predlogom izmena i dopuna zakona to će se promeniti, što je vrlo pozitivna činjenica, obzirom da će status grada doneti mnogo benefita. Pre svega, to je skoro duplo veći budžet, koji će omogućiti da se više ulaže u razvoj grada i stvaranje uslova za otvaranje novih radnih mesta, čime bi se stvorili uslovi za rađanje više dece i samim tim povećanje broja stanovnika.

U prilog dobijanja statusa grada govori činjenica da Vršac ima dobar geografski položaj, jer se nalazi na 84 kilometara od Beograda i na samo 14 kilometara od granice sa Rumunijom, zatim, razvijenu infrastrukturu, privredni potencijal, bogatu istoriju i kulturu i multietičnost.

Vršački gradski muzej ima 280.000 eksponata i najveću egiptološku zbirku na Balkanu. Treba pomenuti i Narodno pozorište „Sterija“, Gradsku biblioteku, kao i vršačku Gimnaziju, koja je osnovana davne 1790. godine od strane vladike Josifa Jovanovića Šakabente i u kojoj se danas nastava odvija na dva jezika – srpskom i rumunskom. Vršac je i centar Eparhije banatske, što govori o duhovnom značaju Vršca. U Vršcu se nalazi rimokatolička crkva Svetog Gerharda, najveća u Srbiji, a svojevremeno druga po veličini na bivšim jugoslovenskim prostorima, kao i Rumunska pravoslavna crkva, sagrađena 1913. godine i danas je katedralni hram banatskih Rumuna, koji su i najbrojnija nacionalna manjina u vršačkom kraju.

U Vršcu i naseljenim mestima živi 26 naroda i narodnosti. Takođe, treba spomenuti vršački Aerodrom i Vazduhoplovnu akademiju SMATSA, koja obrazuje pilote iz svih krajeva sveta. Stub razvoja grada i privede je svakako farmaceutski gigant „Hemofarm“, koji posluje u okviru nemačke ŠTADA grupe, koja je lider na farmaceutskom tržištu Srbije sa 17,3% vrednosnog udela. Zauzimajući 79,1% ukupnog izvoza farmaceutskih proizvoda iz zemlje, vršačka kompanija je ujedno i najveći srpski izvoznik lekova. Vršac takođe godinama ima odličnu prekograničnu saradnju sa susednom Rumunijom, sa čijim je gradovima, institucijama učestvovao u brojnim projektima EU.

Benefit od dobijanja statusa grada je taj što će policija, tužilaštvo, sud i ostali državni organi u Vršcu dobiti veće nadležnosti, pa Vrščani neće morati da odlaze u Pančevo i da obavljaju neke veće administrativne poslove. Ovim statusom otvara se mogućnost i za neko od 22 naseljena mesta da dobiju status opštine. Time bi se u njima otvorile ispostave državnih organa, a postojala bi veća mogućnost za razvoj poljoprivrede i otvaranje industrijskih pogona. Dobijanje statusa grada je značajno, ne samo za Vršac, već i za ceo region koji će se zajedno sa nama brže, bolje i ekonomičnije razvijati. Hvala.