Znači, uzeli ste mi 30 sekundi.

Prvo, premijer može samo da se izvini, a izvinuo je jedan gimnastički pojam, ali nema veze. Prema tome, poziv na TV duel i na bilo kakvu raspravu, to je do sada bilo bežanje i neću da se vraćam na to.

Šta je sa Vojskom u poslednjih nekoliko godina? Vojska je od strane politike u ovoj državi uvređena, povređena, ponižena nekoliko puta. Imamo primer da je načelnik Generalštaba Vojske Srbije bio postavljen za šefa odbrane grada Šapca od poplava. Na kojoj se to vojnoj školi uči odbrana od poplava? Gde to ima u istoriji Srbije da su generali, još načelnik Generalštaba, branili grad od poplava? Što nije poslat u Obrenovac, ako je već to bio način borbe protiv nepogode, pa da spasi Obrenovac?

Druga teška uvreda Vojske je to što su prošle godine smanjene plate i dnevnice u Vojsci. Dnevnice su smanjenje desetak puta, možda i više, petnaestak puta, i to za ljude koji obavljaju vrlo odgovoran posao za bezbednost zemlje u nečemu što se nekad zvalo kopnena zona bezbednosti, ne znam kako se zove sada. Znači, na jugu Srbije. Njima su dnevnice sa jednog pristojnog iznosa smanjene na potpuno besmislenu cifru.

O opremi Vojske, o izjavi da Vojska nije imala za svakog vojnika po jednu uniformu, neću da govorim, to je besmislica par ekselans. Ja nikada nisam video golog vojnika, niti polugolog, niti da je išao u ne znam čemu, nego su svi uvek imali uniforme, naravno. Možemo da govorimo o kvalitetu, možemo da govorimo o kvalitetu smeštaja, ishrane, o svemu tome, ali to nije tema danas.

Konačno, najveća uvreda Vojske i ono po čemu će se, nažalost, neopravdano pamtiti Vojska za ove dve, tri godine, to je slučaj helikopter. Naravno da i ministar ima obavezu i predsednik Vlade i svi drugi da kroz komisiju koja je formirana, da li u ministarstvu, da li u Generalštabu, ne znam, istraži sve detalje oko te nesreće. Ja sam već rekao i ponoviću, da nesreća je posledica visokog nehata i bahatosti tadašnjeg ministra, podizanje helikoptera bez bilo kakve potrebe koje je dovela do toga da ljudi stradaju.

Naravno, da je tu predsednik Vlade, ja bih ga pitao i o tome detaljnije, a pošto je tu potpredsednik Vlade i ministar inostranih poslova, ja ga pitam šta je sa istragom o odgovornosti za smrt dvoje službenika u Libiji? Ja znam da su oni poginuli, da li od bombe, da li od terorista. To je nesumnjivo. Ali, ko je njih doveo u situaciju da budu na mestu, gde je svima bilo jasno, pa i njima i oni su molili da budu vraćeni na mestu gde je njihova bezbednost bila maksimalno ugrožena, ko je za to kriv? Neću da okrivljujem nikoga ni predsednika Vlade, ni potpredsednika ministra, ali njih dvojica moraju što pre da nam daju odgovor...

Vreme. Zahvaljujem.

Reč ima gospodin Dačić, potpredsednik Vlade, prvi potpredsednik Vlade gospodin Dačić.

Zahvaljujem se gospodine predsedavajući.

Dame i gospodo poslanici, kao što ste čuli od samog premijera zbog njegovih obaveza danas on me je odredio da u ime Vlade budem na ovoj tački dnevnog reda. Drago mi je, da je gospodin Živković rekao, da što se tiče procedure da je ona potpuno ispoštovana, želim da podsetim da je ta procedura dodatno iskomplikovana u prethodnim mandatima vlada zbog slučaja kada je Dinkić bio smenjen sa mesta ministra i onda je uvedena kategorija da on ne može da ostane do izbora na tom mestu nego da se mesto njegovo poverava nekom drugom i da ima rok kada mora da se izabere novi ministar.

Prema tome, mislim da ne stoji ovo izjašnjenje gospodina Živkovića da je premijer pobegao, ja koliko se sećam on je prošli put ovde bio i sam protiv svih vas, ja bih pre rekao da ste vi pobegli, nema vas nigde ovde. Ali, to je tako otprilike, znate kako to izgleda, tako ste i tražili izbore, pa kada ste dobili izbore sada je problem što su raspisani izbori. Ja još nisam video od nekoga da tako vrši samoubilački potez kao što ste viuradili.

Vi znate da sam ja bio protiv izbora, a vi ste svaki dan pričali o izborima i molili ste Boga da do izbora ne dođe, a znate šta na RTS je postojala kada sam ja bio mali emisija „Tražili ste, gledajte“. E, sada ćete da vidite kako izgleda to i koliko ćete dobiti na izborima?

(Marija Obradović, s mesta: Pazi šta želiš, možda ti se ostvari.)

Molim narodne poslanike da ne dobacuju.

Nastavite, gospodine potpredsedniče.

Kada je reč. Ne, ne ja uvažavam ove primedbe.

Znam da ste sada jedno mislili, a drugo rekli.

Da. Moramo sada da vodimo račun šta govorimo zbog ovih stalnih primedbi. Molim vas, kada je reč o vojsci, vojska ima ne samo zadatke u odbrani zemlje u smislu rata, već, nažalost i u oblastima u koje spadaju takozvane prirodne katastrofe, elementarne nepogode. Kada sam ja bio ministar unutrašnjih poslova tada je donet jedinstveni Zakon o vanrednim situacijama, gde su iz tri ministarstva, praktično izvučene sve službe i one su priključene MUP. To je vojska, odnosno Ministarstvo odbrane, Ministarstvo unutrašnjih poslova i mislim da su iz poljoprivrede, jedan deo je izvučen kada je reč o ovim nekim inspekcijskim službama.

Međutim, kada su tako velike katastrofe u pitanju nesumnjivo je da vojska ima veoma značajnu ulogu zajedno sa policijom. Znači, ne samo sa sektorima za vanredne situacije. Tako da ne vidim ništa loše u angažovanju vojske. Takođe, moram da kažem da je vojska naša i policija, bez obzira ko šta mislio da su vremenom kako se ekonomska kriza zahuktavala, sve manje novca je ostajalo za opremanje vojske, a sve više se trošilo na plate.

Kao pogledate koliko se, ako se sećate u vreme kada ste prethodni put osvajali vlast pre 16 godina, vi ste tada govorili da MUP ima, mislim 100.000 policajaca, neko je govorio, a kada ste došli na vlast onda ste ustanovili da ih nema toliko.

Hoću da kažem da je očigledno da ovde ne treba mešati političke stvari od onih koje se tiču sistema odbrane i vojske. Kada je reč o odgovornosti za pad helikoptera, naravno politički gledano, mi možemo da raspravljamo sa aspekta jedne ili druge stranke, ali na tome treba da rade državni organi koji treba da daju konačnu ocenu o svemu tome. Uostalom i vi ste sada spomenuli pitanje ambasada, ja apsolutno stojim pri odluci i smatram da Srbija treba da ima otvorene ambasade, bez obzira da li su u pitanju u mestu, glavnom gradu ili su negde izmeštene, ali ne treba da zatvara ambasade u prijateljskim zemljama koje su imale otvorene ambasade za vreme bombardovanja Srbije.

Kada je reč o Libiji, rat u Libiji je počeo u februaru 2011. godine. Ambasada nije izmeštena u tom periodu, ona je ostala zato što je bilo naših ljudi. Moramda vam kažem da i danas, juče sam dobio obaveštenje da je na primer, ako imam dovoljno vremena želim samo jednu stvar da kažem. Jel se sećate, ja sam pozivao mnogo puta da napuste svi naši građani Libiju. Evo informacije, juče se javilo sedam naših državljana koji su došli pre nekoliko dana da rade za mariborsku „Tehnomontažu“. Od pre dve nedelje još dvojica naših državljana rade u restoranu u tripoliskoj ulici itd. Znači, pre tri meseca je bilo 250 naših ljudi, danas ih ima već više od 300.

Mi možemo eventualno da raspravljamo o tome da li će ambasada biti premeštena, da li će osoblje biti u Tunisu ili ne. U avgustu mesecu sam na intervenciju BIA poslao zahtev u Libiju našoj ambasadi da se hitno izjasni o svim okolnostima i o merama koje treba da se preduzmu. Jednodušna ocena svih koji su tamo je bila da je opasnost manja nego što je bila 2011. godine i da nema nikakve potrebe za zatvaranjem ambasade. Da li je bilo kršenja procedure ili ne, to će utvrditi komisija, ali vas molim da znate jednu stvar, oni koji su ih oteli koji su ih ubili u bombardovanju snose najveću odgovornost za sve to. Sve ostalo će biti ispitano i utvrdiće se i disciplinska odgovornost i naravno, ako postoji i krivično pravna odgovornost od strane tužilaštva.

Žao mi je što nisu, verovatno ćete ovu temu otvarati i u drugim diskusijama i stojim tu da vam pokažem i papire i sve, uvek sam se odazivao na svaki poziv Odbora za spoljne poslove, samo vas molim jednu stvar da imate u vidu. Svi ti ljudi o kojima govorite u Libiji su poslati još 2009. a neki 2006. godine. Ako je neko hteo da zatvara ambasade, ambasadu u Libiji imao je priliku da to uradi dok je bio na vlasti.

Umesto toga, oni koji su vodili Ministarstvo spoljnih poslova su ambasadoru dali blanko ovlašćenje da može bez mog odobrenja da napušta Tripoli i odlazi u Tunis kada god hoće. Sve je to urađeno za vreme prethodne Vlade Mirka Cvetkovića, odnosno kada su Vuk Jeremić i Borko Stefanović vodili ovo ministarstvo. Ne bežim od te odgovornosti, ne bežim od te odgovornosti i veoma sam raspoložen da o tome diskutujemo. Vi znate da ja volim parlament, žao mi je što to nije tema danas, izvinjavam se gospodinu Đorđeviću, ali to svakako jeste tema.

Mi imamo ambasade u Siriji, imamo ambasade u Tunisu, imamo ambasade u Iraku. Iz Iraka nam svaki treći dan stižu informacije da se nalazi u nebezbednoj zoni, a kad već govorite o Tripoliju, u njemu ili u Damasku, u Damasku ima 48 ambasada.

(Zoran Živković, s mesta: To nema veze sa nama.)

Ne znam ja da li ima veze ili nema veze.

Znate šta, naše ambasade u svetu, nisu turistička predstavništva, ambasade – to su državni organi koji imaju da štite naše nacionalne i državne interese i naših građana koji se tamo nalaze, da pomognu.

Želim da se zahvalim svim tim ljudima koji rade u diplomatiji upravo zbog toga što rade na tim mestima koja možda niko drugi ne bi prihvatio.

Zbog toga i njihove porodice to dobro znaju i znaju koliko smo, upravo ta Slađana Stanković je tražila premeštaj više godina unazad. Ja sam joj uvažio želju, ali znate šta je? Problem je u zakonu takođe. Ja kao ministar spoljnih poslova ne mogu da odredim nekoga da ide negde ako taj ne želi da ide.

Znači, u Ministarstvu spoljnih poslova postoji komisija za premeštaj, koja određuje ko gde ide. Raspisuje se konkurs za svako mesto. Slađana je bila vezista. Mogao je da ode samo neko iz Odeljenja za veze, odnosno za informacione tehnologije. U poslednje tri godine se niko od njenih kolega nije javio da je zameni.

Ja sam joj našao zamenu i u oktobru odredio čoveka koji treba da ode. Nažalost, desila se otmica i mislim da naša država ima obavezu prema toj porodici, naravno da brine i o njenoj deci, njen suprug je nezaposlen itd.

Ne izbegavam odgovornost, samo govorim šta je realnost.

Ako nemamo ambasadu, biće da smo krivi zašto nemamo ambasadu, jer tamo nije to prvi slučaj. Vi znate da je petoro naših ljudi bilo uhapšeno. Jedan je takođe bio uhapšen Babić. Uspeli smo da ih nekako oslobodimo.

Kakvo je stanje u Libiji, reći ću vam jednu stvar. Kada je bilo oko UNESKO-a razgovarao sam sa Vladom u Tobruku, sa premijerom i ministrom spoljnih poslova. Oni su mi obećali da će biti uzdržani oko Kosova i UNESKO. Sutradan, pošto sam čuo da ambasador u UNESKO neće to da posluša, ponovo sam zvao ministra spoljnih poslova, on je obećao – brate, sutra mi smo uzdržani. Oni su glasali za Kosovo zato što taj ambasador sluša predsednika parlamenta iz Tripolija.

Jednostavno u toj zemlji ne postoji jedinstven sistem vlasti. Zato, s druge strane, ambasada stranih nema u Tobruku. Zato je to veoma osetljivo pitanje, a iz razloga ne samo političkih odnosa, ekonomskih interesa, nego i zaštite naših ljudi moramo o tome svemu da vodimo računa.

Mi nismo trgovali oružjem sa Libijom u ovim godinama, barem kad sam ja ministar. Nisam ni jednu dozvolu potpisao, jer smo se premijer i ja dogovorili da nema vojne saradnje, tu je gospodin Đorđević i oni su se time bavili. Sa Libijom nije bilo saradnje u oblasti trgovine oružjem, niti vojne industrije.

Ko je odgovoran treba da snosi odgovornost. Politička odgovornost. Znate sada su izbori, na izborima će svako da snosi svoju odgovornost za svoje činjenje ili za nečinjenje.

Želim da gospodinu Đorđeviću ovaj mandat bude, barem da nema takvih neprijatnih situacija kakve su bile u proteklim godinama kao što su poplave ili elementarne nepogode.

Što se tiče ratova, siguran sam da ih neće biti.

Što se tiče mene, ja sam tu, šta god mislite da mogu da vam odgovorim na ova pitanja, stojim na raspolaganju. Hvala vam.

Zahvaljujem, gospodine Dačiću.

(Zoran Živković, s mesta: Replika.)

Da, ali po Poslovniku neko ima pravo pre vas, ali nema problema, evo daću prvo vama.

(Zoran Živković, s mesta: Pomenut sam tri puta eksplicitno.)

Dobro, daću prvo vama.

Hvala.

Nisam dobio adekvatne odgovore. Nema potrebe da se potpredsednik Vlade krije iza Vojske. Nisam rekao da je Vojska loše učestvovala u odbrani od poplava, nego da je besmisleno da načelnik Generalštaba bude šef Štaba odbrane u jednom gradu. Naravno da Vojska ima svoju ulogu u oblasti bezbednosti i u toj svojoj trećoj misiji. Tu nema nikakve sumnje.

Što se tiče Libije, o tome je i potpredsednik najviše govorio, apsolutno je nedopustivo da neko bude, da to bude, ako se ne varam, jedina ambasada otvorena u Tripoliju i da to baš bude srpska ambasada bez bilo kakvog adekvatnog odgovora na preklinjanje, na molbe te gospođe koja je tražila da bude smenjena. Ne možete vi na silu nekoga da pošaljete tamo, slažem se, ali ne možete na silu nikoga ni da držite tamo, a to se desilo. To se upravo desilo. Mogli ste da je pozovete bez obzira da li ste našli zamenu. Ako se neko razboli, ako ima neku drugu potrebu da dođe, on dolazi.

Šta je problem dodatni? Dodatni problem sa Libijom je što dan danas nije došao u Srbiju, koliko sam ja obavešten, ambasador naš tamo. Šta on tamo radi sada? Zašto on nije došao da da svoj iskaz ovde u Beogradu pred nadležnim organima ministarstva ili nekih drugih organa, ne znam ko je još nadležan? Zašto se to nije desilo?

On je vama i predsedniku Vlade poslao jedno pismo, koje su neki procenili kao preteće, upozoravajuće. Šta se iza toga krije? To isto javnost treba da sazna.

Ono što je takođe važno, zašto se danas podiže borbena gotovost Vojske Srbije i zašto danas…

Vreme.