Hvala, gospođo predsednice.
Dame i gospodo narodni poslanici, naravno da ovo pitanje izbora članova Saveta REM-a nije i ne može biti formalno pitanje, a zapravo bi trebalo. To je iz razloga što niti smo mi dostigli taj stepen modernizacije, niti je to telo uspelo da se ostvari kao nezavisno i slobodno telo. Jednostavno nije uspelo za sve ove godine da izgradi autoritet.
Zato bi to pitanje trebalo posmatrati u jednom širem kontekstu, u kontekstu institucija. Ovo telo je dokaz koliko su naše institucije krhke i koliko je spor i površan taj proces njihove izgradnje. Jer, odlično se sećam kada nakon usvajanja Zakona o radiodifuziji 2002. godine i izbora članova Radiodifuznog saveta 2003. godine, da je samo jedan sporan član od tih članova predloženih Radiodifuznog saveta bio tema danima i mesecima. Stručna javnost i javnost uopšte se bavila time mesecima u toj meri da je zasenila i Zakon o lustraciji koji je bio donet otprilike u isto vreme.
Ovde se radi zapravo o pitanju odgovornosti. Samo telo ima veliku odgovornost za samu slobodu u medijima, velike nadležnosti, počev od izdavanja dozvola, kontrole rada emitera, pa na kraju i izricanja kazni i pokretanja prekršajnih i privrednih subjekata. Ali, odgovornost imaju i oni koji su se prihvatili kandidature, odgovornost imaju i predlagači, u ovom slučaju to su Skupština AP Vojvodine i Udruženje elektronskih izdavača i Udruženje novinara. Ali, odgovornost ima i Narodna skupština koja je zaista u prethodnom periodu osujetila i sama prefiks nezavisnosti ovog tela, tako što je u decembru prošle godine odbila predlog civilnog sektora za izbor jednog člana Saveta, da bi nakon toga u martu mesecu ove godine odbila da izglasa jednog od dva ponuđena kandidata koje je predložila Skupština AP Vojvodine. To već dovoljno govori o tome da ta nezavisnost apsolutno nije izgrađena.
Međutim, trebalo bi reći, a nije ovde spomenuto, da inače uopšte ovo telo nije predviđeno Ustavom iz 2006. godine kao nezavisno i regulatorno, jer se tada žurilo po nekim drugim pitanjima, tako da smo zaboravili sopstvene nezavisne institucije, a ovo telo nije bilo jedino. Tu je bila i Agencija za privatizaciju i Kancelarija za hartije od vrednosti, a kasnije i Poverenik za informacije, DRI i Fiskalni savet. Znači, apsolutno su izostavljeni kao kategorija. Oni su svedeni, tj. ovo telo je svedeno pod kategoriju poverenih ovlašćenja. Onda, o kakvoj nezavisnosti možemo govoriti ako se jedno telo već tretira kao telo sa poverenim ovlašćenjima?
Takođe je apsurd da se ovo regulatorno telo, koje je jedan nedržavni subjekt uprave, tretira, odnosno reguliše, pored Zakona o elektronskim medijima, i Zakonom o državnoj upravi. To je takođe jedan apsurd i takođe dovodi u pitanje i u samom zakonodavstvu pitanje postojanja nezavisnosti ovog tela. Naravno, važna je i organizaciona i funkcionalna, a najvažnija je finansijska nezavisnost. Tu bi trebalo razmišljati o tome da nije dovoljna finansijska nezavisnost, jer je Skupština ovlašćena da usvaja finansijski plan, a Vlada daje saglasnost na opšte akte, pa i na visinu naknade, što takođe ugrožava rad ovog tela.
Pošto je ovo deo ukupnog pitanja o slobodi medija, a tačno je da je ta sloboda medija u konstantnom padu, mada je istina da se ona pogoršala u svim delovima sveta, i to je prema izveštajima međunarodnih organizacija kao što su Reporteri bez granica, kao što je „Fridom haus“, kao što je OEBS, zapravo se sa 31. danas Srbija nalazi na 36. mestu. Znači, taj pad sloboda medija u svetu se na neki način prelio i na nas. Ono što je loše, to je da uvek pokažemo da smo deo sveta kada su neki negativni trendovi. Bilo bi dobro da smo tako dobri u deljenju vrednosti sa svetom u nekim pozitivnim stvarima.
Inače, samo telo nema efikasnu regulatornu politiku, neadekvatno vrši kontrolu entiteta, pojedine nadležnosti i ne koristi, blage su kazne. U 2015. godini izrečeno samo 16 opomena. Vrlo je interesantno da su dve od tih opomena izrečene, recimo, rumunskom društvu prijateljstva iz Vršca, jednom romskom centru iz Valjeva, kao da su sada ti programi nacionalnih manjina zapravo najveći problem.
Takođe, ta nadležnost pokretanja prekršajnih i privrednih sporova nije dovoljno ostvarena. Vrlo retko se pokreću ti postupci, recimo, samo ih je 18 bilo u 2015. godini i pet u privrednom, a samo telo je izjavilo samo tri žalbe. Pošto ovo telo prati i ovlašćeno je da prati i javno oglašavanje, dakle, komercijalne programe, pored njegove odgovornosti i blage kaznene politike, rekla bih da su i sudovi blagi u izricanju kazni, pa tako je neverovatno da nijedan sud nije izrekao televizijama kaznu oduzimanje dobiti. I tako se televizijama isplati da plate novčanu kaznu jer više zarade od tog komercijalnog programa, a još nijedanput nije izrečena kazna koja bi zapravo oduzela i tu imovinsku dobit.
