Mi smo stavili da smo protiv, imate spisak ispred sebe.

Nije to povezujuće, često se stavi neopredeljeni, pa se glasa protiv ili za. Stvar taktike očigledno.
Aleksandar Stevanović nije tu.
Veroljub Arsić ima reč.

Dame i gospodo narodni poslanici, naš narod ima jednu izreku, kaže – što se grbo rodi, vreme ne ispravi. I, evo, jedno ovakvo tumačenje je posledica jedne sulude politike koja je započeta još 2002. godine, a sadašnja Vlada pokušava da te probleme reši, da zaista brine o građanima, da zaista brine o privredi.

Ovi što su sad, navodno, brinuli o privredi, evo ja ću da kažem kako su to oni brinuli, kako su zaista voleli građane Srbije, kako su prodavali taj „Sartid“, kako su iz njega čak i krali zlato.

Pošto je ovde bila polemika oko toga kolko je dug „Sartida“ prilikom poslednje privatizacije, ja ću sada da pročitam koliki je dug „Sartida“ bio koji je priznat pred sudom i koji je otpisan U.S. Steel-u. A kako je uopšte došlo do te priče da U.S. Steel bude taj povlašćeni kupac, sad će građani da čuju, ovi znaju, nego se prave i misle da smo mi zaboravili.

„Sartid“ Smederevu u stečaju priznaje dugove pred nadležnim sudom, tada je još bio trgovinski sud u Požarevcu, a ne prebačen predmet u Beograd, koji je mesno nadležan za stečaj „Sartida“, pa kaže ovako – „Investbanka“ u iznosu od milijardu dolara. Smešno nekome? Republika Srbija zbog stečaja „Investbanke“ tih milijardu dolara plaća Londonskom i Pariskom klubu, meni nije smešno.

(Saša Radulović, s mesta: Devedeset godine.)

Sve jedno, plaća država. Plaća ova država sada. Ova država sada plaća.

Idemo dalje. Građani Srbije „Beogradska banka“ 180 miliona dolara, „Jugobanka“ 24 miliona dolara, NIS 910 miliona dinara, ŽTP Beograd, 551 milion dinara, „Tehnogas“ 275 miliona dinara.

(Saša Radulović, s mesta: Devedeset godine.)

I, molim kolegu poslanika, koji dok je bio ministar napisao zakon da se o prodaji državne imovine ne stara Agencija za privatizaciju nego privatna komora stečajnih upravnika i da se pokrade državna imovina.

(Aleksandar Martinović, s mesta: Ko je taj? Da nije Saša Radulović?)

Čini mi se da je baš taj kolega Martinoviću.

NIS Jugopetrol Beograd 183 miliona dinara, NIS Novi Sad 122 miliona dinara, „Metaleks banka“ Beograd 99 miliona dinara, „Dunav osiguranje“ 74 miliona dinara, „Duferko Adrija“ 64 miliona dolara, Republički fond penzionog i invalidskog osiguranja 470 miliona, nemačka firma šest miliona, Fond za razvoj Republike Srbije 44 miliona 685 hiljada evra.

To su otpisani dugovi „Sartida“ 2002. godine, a kako su na prevaru prodali „Sartid“? Sad ću da vam kažem. Postojala je jedna firma u Sloveniji U.S. Steel Košice, koja novembra, oktobra ili novembra meseca 2002. godine zaključuje ugovor o poslovno tehničkoj saradnji sa „Sartidom“. To ne znate kolega. Sada ćete da saznate. Po tom ugovoru pogoni koje ima „Sartid“, jesu li to 90-e? Nisu. Pogoni koje ima „Sartid“ daju se na korišćenje U.S. Steel Košice za pet godina unapred. Ukoliko dođe do privatizacije „Sartida“ sedam godina U.S. Steel Košice može da koristi pogone „Sartida“ bez naknade novom vlasniku. Tim tehničkim sporazumom na koji je dala saglasnost Vlada Republike Srbije „Sartid“ je već privatizovan.

Sad treba da se završi prljavi deo posla a to je da se banke srpske prebace u stečaj, ove koje sam pročitao. Direktor Agencije za sanaciju, stečaj i likvidaciju banaka Miroljub Labus vodi postupak, postavljen od Vlade Republike Srbije. Postavljen od Vlade Republike Srbije, Trgovinski sud u Požarevcu oduzima mu se mesna nadležnost, da je se Trgovinskom sudu u Beogradu koji vodi dalje stečajni postupak, koji se otvara 30. jula 2002. godine.

Stečajni sudija Milan Marković, predsednik Stečajnog veća sudija Dušanom Marčićevićem, a za stečajnog upravnika se imenu Branislav Ignjatović, bez dana radnog staža i iskustva u vođenju firmi, a kao preporuka za tu funkciju ima samo jednu. Pitate se šta? Kum je sa Nemanjom Kolaserom.

Tako ste privatizovali „Sartid“. Nema ovde amnestije, milijarde evra i dolara su upropašćeni. Dalje, izvoz „Sartida“ iznosio je 150 miliona dolara. U 2002. godini, pazite, 25 hiljada tona, 1999. i 2000. godine. Znači, za vreme bombardovanja. Kada su ovi počeli da vode „Sartid“, proizvodnja čelika je bila na nivou deset hiljada tona, dva i po puta manje nego za vreme rata ili ekonomskih sankcija.

Dalje, više preduzeća je uputilo pre zaključenja tehničkog sporazuma, zahteve da učestvuju u privatizaciji „Sartida“ i to za 350 hiljada dolara i da se plati 50% dugova. Jedno od preduzeća, neću sada imena da spominjem. Dalje, 27. do 30. oktobra stečajni upravnik Branislav Ignjatović boravi u Americi radi preuzimanja zlata u vrednosti od 500 hiljada dolara i zlatnog nakita u vrednosti od 100 hiljada dolara. Zlato se nalazilo u preduzeću koje je bilo ćerka firma „Sartida“. Da li treba da kažem da je to zlato i zlatni nakit da su nestali. Ne treba, nestali su.

Takva vam je bila vlast. Tako su brinuli o državi i da ne nabrajam dalje kako je sve išla ta priča oko „Sartida“. Nisu ovo ekskluzivni, sve ovo je već čitano sa govornice Narodne skupštine Republike Srbije. Ovo su podaci iz mojih diskusija oktobra, novembra, decembra meseca 2007. godine i to je samo jedan deo, kako je „Sartid“ opljačkan i kako su cenu pljačke morali da plate građani Srbije.

Sve ove obaveze banaka koje su u stečaju i koje su otpisivale dugove, samo zaboravih jedan detalj da kažem, radi opravdanosti niske cene „Sartida“ 2003. godine, nekom je to smešno meni nije, ulaze i njegove obaveze prema bankama. On se sa nekih 500, 600 miliona dolara smanjuje na taj 21 milion dolara za koji je prodat, da bi se otplaćivala potraživanja prema bankama u nekom određenom iznosu. To je urađeno jula meseca, a onda je kada „Sartid“ više nije društvena imovina u stečaju, kada ne pripada više Republici Srbiji, ta potraživanja banaka, dan kasnije su otpisana prema privatnom preduzeću. Ni to meni nije smešno.

Sad, pošto je Republika Srbija dala saglasnost za otvaranje ovih banaka, ona plaća obaveze koje banke koje se nalaze u stečaju imaju prema Londonskom, Pariskom klubu i drugim poveriocima.

Kao što vidite, još jedan detalj, čisto da ne zaboravim, pošto je „Sartid“ prodat za 21 milion dolara, neko će da kaže – super, kupili smo ga za jedan evro, nije u pravu. Kupili ga jesmo za jedan evro, ali sa 240 miliona evra duga.

Zašto sve ovo pričam? Zato što „Sartida“ po Srbiji ima puno, zato što je neko jeftino došao do neke važne, velike imovine, eksploatisao je tu imovinu godinama i kad je došao do zaključka da mu to više ne daje mnogo veliku zaradu, zatvorio je fabriku ili rekao – evo vama 240 miliona evra dugova, dajte nam jedan evro ili dolar, kako god, evo vama 5.000 radnika i obaveze koje treba da vratite.

Da je „Sartid“ prodat za onoliko koliko je zaista koštao, bilo koji investitor koji ga je kupio, čuvao bi ga kao oči u glavi, jer je uložio svoj novac u njega, ne bi ga zatvarao i ne bi ga prodavao za jedan evro. Čuvao bi i te radnike i tu imovinu koju je skupo platio. Ali, kad kupi nešto jeftino, eksploatiše, to vam je kao kad kupite auto koji košta 50 ili 60.000 evra za 10 evra, izvozate ga 10 godina, pa ga vratite, evo vam za jedan evro, e, to ste uradili. Tako je „Sartid“ privatizovan.

E, sad, Vlada Aleksandra Vučića treba sve moguće marifetluke i gluposti da rešava još iz 2002, 2003. godine. I nemoj da neko kaže kako nije bilo zaiteresovanih za kupovinu „Sartida“. Bilo je, dok nije potpisan ugovor sa US Steel-om Košice, da sedam godina može da eksploatiše „Sartid“, bez obzira ko je njegov vlasnik. Ko će da vam kupi takvu fabriku? Neće niko. To je bila unapred pripremljena igra za poznatog kupca. Je li tu bila zloupotreba? Na ovom protoku vremena ne verujem da to može da se dokaže, ali sve kako je išlo, i da se vratimo na ovo zlato koje je nestalo, duboko sam siguran da je bilo mnogo zloupotreba i mnogo provizija, kao i u proteklih 12 godina, kada ste bili na vlasti.

Reč ima Goran Ćirić.

Opet izlivi ljubavi prema političkim protivnicima i to gledamo svih ovih dana. I što duže radimo, to su izlivi žešći, ali to nas neće dovesti do nekog rešenja.
Evo, danas razgovaramo o jednom predlogu zakona za koji smo postavili jednostavno pitanje. Hteli smo odgovore, preciznije odgovore na to šta je to o čemu danas odlučujemo, o čemu ćemo glasati, kakve će to posledice doneti.
Na kraju, evo kroz ovoliko emocija, ovoliko rasprave i odvlačenja pažnje do devedesetih godina, došli smo makar do nekih odgovora, a to je da je ovlašćeni predstavnik na kraju otkrio da se radi o nekih desetak hiljada parcela. To na početku nismo mogli da čujemo, ali iz rasprave smo došli da je nemoguće sada ovde predstaviti detaljno opis svih 10.000 parcela i svega onoga što će tretirati ovo naše odlučivanje.
Inače, na sve ove optužbe na temu stanja „Železare“, ja dobro isto pamtim kada se u toj „Železari“, koja je bila toliko uspešna pre 2000. godine, i dolaska novih vlasti, su se gajile pečurke, šampinjoni. Da li je to moglo da donese profit i da izdržava radnike koji su bili upoljšeni? Naravno - ne. To je vreme kada su stvarani najveći dugovi. Imali ste odgovore iz opozicionih klupa kada ste govorili o svim tim bankama i dugovima bankama. Da, to su devedesete godine i dugovi potiču upravo iz tih godina kada je „Sartid“ funkcionisao na takav način, „Železara Smederevo“.
Da govorim o zaduženju posle 2000. godine i onome što se zateklo tada. Petnaest milijardi evra javnog duga 2000. godine nasledili ste u maju mesecu 2012. godine i isto tako 14,8 milijardi evra duga. Proverivo je, to je moguće proveriti. Kasnije otpisivanje tog duga, posle 2000. godine, Londonskog, Pariskog kluba, ali 2000. godine javni dug je bio 15 milijardi, sa učešćem od 160% u BDP u tom trenutku, koji je iznosio sedam milijardi.

Hvala.
Gospodine Miliću, koji je osnov javljanja?
(Nenad Milić, s mesta: Replika. Prepoznao sam se.)
Ali niko vas drugi nije prepoznao, stvarno.
Stvarno, niko vas nije spomenuo, nije ni LDP, ni vas, ni niko.
Gospodine Raduloviću, vas isto niko nije pomenuo imenom. Ako vi smatrate da jeste spomenuti, ja ću vam dati reč, iako je bilo razgovora o 2002. godini, Pariski, Londonski klub, potraživanja prema bankama našim koje su otišle u stečaj itd.
Ne mogu da vam dam repliku, ali ću vam dati, ako se slaže Branislav Mihajlović preko reda reč. Znači, ako hoće vaš poslanik da se menja sa vama, dobićete preko reda, jer direktno niste spomenuti uopšte.
(Saša Radulović, s mesta: Spomenut sam vrlo jasno.)
Nisam još donela odluku. Dug proces razmišljanja šta da radim, pošto nije spomenut poslanik. Šta kažete, nije spomenut? Većina, osim poslanika Krasića, koji je u manjini ovog puta, smatra da uopšte nije spomenut, te ne mogu da dam repliku.
Reč ima narodni poslanik Marko Gavrilović.

Poštovana predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, meni je žao kad gospodin sa kruga dvojke tri meseca ne izađe, a onda on priča o prigradskim opštinama i priča šta se tamo pravi i priča uopšte o privredi u Srbiji. Meni je to jako žao kad slušam, pošto se on toliko nalupao u njegovom izlaganju da i njemu sad verovatno nije dobro.
Kad je gospodin pomenuo „Meitu“, prvo je trebalo malo da prouči podatke oko „Meite“ i oko te firme iz Kine koja je došla u Obrenovac, pa da onda nešto priča povodom toga. Meni je žao što se on nije obavestio i što možda nije bio u Obrenovcu jedno zadnjih šest meseci, jer da je bio u industrijskoj zoni Barič bi video objekte od 35.000 kvadrata, kompletno urađene sa pristupnim saobraćajnicama i takođe bi znao da je 600 mladih ljudi iz Obrenovca otišlo na obuku u Kinu, šest meseci su bili na obuci. Za to vreme su bili pošteno plaćeni. Vratili su se iz Kine. U fabriku trenutno dolaze mašine vredne 25 miliona evra. To su sve najnoviji CNC strugovi na kojima će ti ljudi raditi. U toj fabrici, kada bude počela da radi, radiće 1.570 ljudi.
Lično tu investiciju je doveo gospodin Aleksandar Vučić. Gospodinu mogu da kažem da sam imao priliku da upoznam gospodina Bena koji je vlasnik firme „Mita motors“ i koji u Pekingu, gospodine, ima halu veličine od 170 hiljada kvadrata i 45 hiljada radnika.
Taj čovek živi sa celom svojom porodicom u krugu fabrike i sa svojim radnicima radi po ceo dan. Taj čovek se udostojio da dođe u jednu prigradsku opštinu Obrenovac da uloži 60 miliona evra, a imao je istu tu ponudu i još bolju u Poljskoj, ali je zbog naših odnosa sa Kinom pristao da dođe u Obrenovac. I vi ste to našli da poredite sa prevarom, vi koji iz kruga dvojke niste izašli tri meseca.
Pa, zadnji put ste bili kod vaših partijskih drugova u Obrenovcu da ih osokolite, a ni to nije pomoglo jer nisu mogli cenzus da pređu. Toliko oni veruju u to šta vi možete da uradite iz DS.
Zadnja tri predsednika opštine, vaša, iz DS, prvi od 2000-te do 2004. godine je promenio urbanistički plan da bi sazidao stambeno poslovni centar u Obrenovcu. Posle toga ste ga kaznili tako što ste mu dali da bude direktor privrednog društva.
Drugog direktora kojeg ste doveli, bio je četiri godine predsednik opštine, a onda ste ga nagradili da budu direktor Kolubare, pa je završio sa bukagijama na robiji godinu dana, jer je vršio malverzacije sa otkupom zemljišta u Lazarevcu na Kopu.
Treći je bio četiri godine, a onda je pobegao u Dubai, jer kad je izgubio da bude predsednik opštine ništa nije nikad ni radio, jer je pre toga bio nastavnik fizičke kulture tri meseca u osnovnoj školi.
To su gospodine vaši kadrovi, e to je DS. Zato je Napredna stranka dobila 58% u Obrenovcu na rad i na trud gospodina Vučića kome nije teško da dođe u Obrenovac 46 puta posle poplave, a koliko ste vi bili da obiđete te vaše što su se skoro podavili u onolikoj vodi.
Gospodin Vučić je bio 46 puta. On nije delio pilule kao vaš predsednik ljudima 2012. godine kada su se davili u poplavama, nego je doneo 100 miliona evra i obnovio grad.
Kako vas bre nije sramota da pričate to? Kako možete da lažete ovaj narod? U maju su bile, 2014. godine, poplave, a deca su u septembru krenula u škole. Pa, voda je bila dva metra u proseku, negde i četiri i po i pet. Vi ste našli nešto da pričate. Vi ste ovu zemlju satrli od 2000-te godine.
Pričamo o 24 sporne privatizacije, pa tu je Sartid bio. Vaši šefovi kabineta su bili u aferama. Vi ste neposredno iz stečaja prodavali Sartid, „US Stell“. Taj „US Stell“ je malo i njegovom establišmentu nešto usput završio i vi nekom nešto pričate. Vi poredite firmu „US Stell“ koja je kao skakavci, sa jedne njive skoči na drugu, pa pojede. Tako oni otvaraju svoje fabrike i zadrže se samo tamo gde imaju interesa i koristi.
Uporedite ovu firmu što je sad došla. To je firma koja ima 70 kompanija po celom svetu, 120 hiljada zaposlenih. To su ozbiljni ljudi. Oni su sa 5.050 ljudi već ugovore potpisali. Oni ne prodaju maglu.
E, to je razlika između ovih vaših što su došli i ovih što smo ih mi doveli. Pa, ne bi kineski predsednik došao ovde u Srbiju da podrži celu priču. Ne bi se ulagalo u srpske pruge da se modernizuje. Ne bi se dao kredit za autoput od Obrenovca do Ljiga da ovde nisu prepoznali prave ljudi, ljude koji se bore za svoju zemlju, za svoj narod i za svoju državu.
Neće taj Aleksandar Vučić te puteve da odnese negde, nego će ih ostaviti ovde i za vašu decu, za moju, ostaviće za budućnost ove zemlje. Kad napravi tu infrastrukturu, onda će doći jedna firma. U Subotici imate Simens, pa imate „Kačedoniju“, pa imate „Leoni“ u Nišu, pa imate za zadnje dve godine 115 hiljada radnih mesta, ali vi to ne znate jer vi iz kruga dvojke izašli niste gospodine. I viste našli nekog da kritikujete. Sram da vas bude. Hvala puno.

Eto, sam je poslanik završio.
Reč ima Sonja Pavlović. Izvolite.

Poštovana predsednice, ja razumem da je koncentracija pala svima, pa i vama očigledno. Ovoliko da dopustite da neko krši članove i 106, i 107. Poslovnika zaista je potpuno neprimereno. Znači, ovo, ja ću ponovo vratiti na temu, mi pričamo o Sartidu, imamo veoma određenu tačku dnevnog reda, on se ne nalazi u Obrenovcu. Nalazi se u Smederevu.
Ako prethodni poslanik ima problem sa poplavama, to neka se obrati gospodinu koji vodi Odbor za poljoprivredu, šumarstvo i vodoprivredu, koji od početka ove godine nijedan jedini put vodoprivredu nije pomenuo.
Tako da se to radi na drugom mestu, a ja vas zaista molim da privedemo ovu temu dostojanstveno i onako kako treba kraju i da potpuno pređemo ako treba noćas i na sledeću tačku dnevnog reda, ali ne da prelazimo na tačke dnevnog reda koje nisu tema. Hvala.

Ovako, o temi su govorili gospodin Zoran Krasić i poslanik Komlenski i niko drugi. Inače, ni vaš šef poslaničke nije ni reč rekao. Zato što u suštini tema o kojoj bi mi danas govorili to je šta je stvarno pravo i šta su stvarne službenosti. To je tema tumačenja koje mi imamo pred sobom.
Ako vi znate to da mi odgovorite, ja sam povredila Poslovnik i ja ću sama da tražim da se glasa o mojoj povredi Poslovnika.
Pošto o tome niko sem ova dva poslanika nije govorio, nego su govorili o mnogobrojnim problemima u Srbiji vezano za privatizacije i zašto je dobro što je kineska kompanija ušla u „Železaru Smederevo“ onda moram da budem flaksibilnija i da pustim da poslanici govore o tome.
Ali, naravno mi ćemo glasati o povredi Poslovnika. Tu meni nije nikakav problem, ali to je tema danas. Ako ćemo striktno da se držimo teme, onda ću dati sada vašem kolegi odmah reč posle Balše Božovića koji ima pravo na repliku da nam objasni šta je stvarno pravo, a šta su stvarne službenosti.
Mislim da nas je malo ovde u sali koji bi tačno znali pravno to da objasne.
(Saša Radulović dobacuje.)
To je tema poslaniče. Stvarno je neprimereno, ali šta ću.
Ne možete me uopšte iznervirati. Nemojte mi dobacivati. Mogu da vam budem…
(Saša Radulović, s mesta: Ne možete da mi budete.)
… ništa. Da, ja sam više nego pristojna osoba. Tako je i nemojte tako da govorite. Ja mogu da vam budem i sestra. Mogu da vam budem i majka, tetka po godinama, šta god hoćete i žena sam pre svega i nemojte to da koristite i da budete takvi samo zato što sam žena koja je predsednik parlamenta i čitav dan to radite i omalovažavate me, a u stvari pokušavate kao ženu koja se bavi politikom, koja je pravnik i koja mora da odgovori po Poslovniku poslanicima koji traže povredu…
(Saša Radulović dobacuje.)
Nemate strpljenja za rad.
(Saša Radulović, s mesta: Ne za vređanje i omalovažavanje.)
Šta mogu kad znam šta je na dnevnom redu.
(Saša Radulović, s mesta: Samo pristojno.)
Više sam nego pristojna, a oni ljudi koji pozivaju na pristojnost i dobacuju, sami govore o sebi i svom shvatanju pristojnosti. Šta ću neko ima određeno pravno znanje, pa može da dominira ovde.
Reč ima narodni poslanik Balša Božović, replika.