Zahvaljujem.
(Zoran Krasić, s mesta: Šta reče o autentičnom tumačenju?)
Ništa o autentičnom tumačenju, ali sam pustila poslanika kao matricu da svi znaju da možemo da pričamo i šire.
Reč ima narodni poslanik Nenad Milić. Izvolite.

Hvala, gospođo predsednice.
Ja ću pričati malo o autentičnom tumačenju.
Nažalost, dovedeni smo u situaciju da biramo između dve loše stvari. Obe stvari su loše. Jedna je stvar povreda nekog pravnog poretka, a druga stvar je ono što je logično i što život nameće. Mi danas između te dve stvari biramo. Pravno formalno, titular službenosti, vrlo jasno, je „Železara“ d.o.o. Opet, suštinski, vlasnik vodova je „Hestil“, „Železara“ d.o.o, koja je titular prava službenosti, nema nikakvu imovinu i mi danas moramo da odlučimo da „Železara“ d.o.o, koja nije privatizovana, ne bude titular prava službenosti, nego ono što jeste, priznajem logično, bude onaj ko je vlasnik.
Pitanje je, naravno, kako smo došli do tog problema. Sada tu moram da izađem iz pitanja autentičnog tumačenja, nadam se da se kolega Krasić neće naljutiti. Nažalost, „Železara“ Smederevo godinama služi za političko potkusurivanje u Srbiji. Situacija, nisam ekonomista, ali mislim da ne treba biti neki veliki ekonomista pa reći da je „Železara“ propala onog sekunda kada se raspala Savezna Republika Jugoslavija i kada su uvedene sankcije, da je tog trenutka „Železara“, koja je bila izvozno orijentisana, izgubila tržište, da tržište Srbije nije dovoljno za „Železaru“ i da je nakon deset godina kako je radila pomoću štapa i kanapa bilo praktično nemoguće tu železaru vratiti u život na onaj način kako je ona radila pre sankcija. Svi drugi pokušaji države Srbije da nešto uradi, osim da nađe strateškog partnera, su naravno propali jer oni nisu bili logični. Jedino strateški partner kakav je bio US Steel ili kakav je danas „Hestil“, koji ima tržište za proizvode „Železare“ Smederevo je mogao da ekonomično upravlja tom železarom.
Međutim, bili smo svedoci deset godina i duže toga da je ono što se desilo 2003. godine sa „Železarom“, kada je u stečajnom postupku prodata, nazivano kriminalom, govorili su najviše predstavnici sadašnje vladajuće većine da „Železara“ vredi 400 miliona, 500 miliona, da je to poklonjeno Amerikancima itd. Ono što je prosta činjenica je da je, za razliku od ovog sadašnjeg načina, 2003. godine samo poštovan zakon. „Železara“ je prodata u postupku stečaja. Ona je ispunjavala još 1996. godine sve uslove za stečajni postupak, 2001. ili 2002. godine, nije važno, otvoren je stečajni postupak, u postupku stečaja je prodata i najbolji ponuđač je kupio, prvo dobio pravo menadžmenta, a zatim i kupio „Železaru“ Smederevo po ceni koju je ponudio kao najbolji ponuđač u tom trenutku, ni jedne druge ponude nije bilo. Deset godina nakon toga smo slušali da je to kriminal, da je to korupcija, da to ne može tako, da „Železara“ vredi silni novac, iako je tih deset godina „Železara“ bila ubedljivo najveći izvoznik i obezbeđivala devize za budžet Srbije.
Nakon deset godina te užasne privatizacije, kako su je svi nazivali, a nije bila privatizovana, nego je prodao sud, u stečaju, nikakva Vlada, nikakvi ministri, nikakvi funkcioneri DOS-a, nego sud i niko drugi, samo sud, kako je jedino bilo moguće i kako je trebalo uraditi i danas. Da ste uradili tako i sa kineskim partnerom, ne bi došli do ovih problema. Elem, nakon što su deset godina uspešno radili, da vas podsetim, 10.000 zaposlenih je 2001. godine imala „Železara“. Kada je US Steel izašao imala je 5.000. Smanjen je broj zaposlenih uz socijalni program, uloženo je preko 300 miliona dolara za tih deset godina. Budžet, govorio sam o tome koliko se punio od „Železare“ Smederevo. Nakon toga četiri godine je trebalo ovoj Vladi da nađe novog strateškog partnera i to je odlično. Mi ćemo podržati i ovo autentično tumačenje zato što ne želimo da se ponašamo, zašto ovo i pričam, ne želimo da se ponašamo na način kako se opozicija ponašala tih deset godina, što gore – to bolje, pošto nije gore.
Ako je i bilo korupcije i kriminala u stečajnom postupku, još jednom, prodaje „Sartida“ 2003. godine, zašto ste ljude koji su došli na osnovu stečaja postavili kao profesionalni menadžment pre godinu dana? To je gospodin Gudiš. On je ispred US Steel-a vodio „Železaru“ deset godina. Ako je neko bio korumpiran pre toga, ako je neko iz Vlade, od činovnika, ministara tadašnjih, bio korumpiran, pa neko je morao da ga korumpira. Pa ko će da ga korumpira nego kupac? Koliko ja znam, a mislim da taj deo malo bolje znam od ekonomije, krivično delo je i davanje mita, a ne samo primanje. Znači, deset godina ste optuživali nekog da je praktično davao mito, a onda ga postavili za profesionalni menadžment, a onda, posle četiri godine gubitaka, koliki su gubici to verovatno niko ne zna. Ovde je prethodni premijer gospodin Dačić govorio da su 10 miliona dolara kada ne radi i 20 miliona dolara kada radi. Možda na prvi pogled zvuči nelogično, ali jeste tako kada govorimo o novcu iz budžeta. Tu se ne misli na sekundarne prilive, tako da je ipak bilo bolje za Srbiju kada „Železara“ radi. Ali, ne radi se o tome. Radi se o tome da vam je trebalo četiri godine, sve te četiri godine, znači, između 10 i 20 miliona dolara je mesečno gubljeno, da bi se, na svu sreću, konačno našao partner.
Novac za koji je prodat je besmislen, 40 miliona, 50 ili 20, s obzirom na gubitke koje je pravila za budžet Srbije „Železara“ mislim da nije nešto o čemu treba da govorimo. Ali, način na koji ste to uradili tehnički je doveo do ovog problema danas. Da ste samo poštovali zakon, „Železara“ je ispunjavala uslove za stečaj i da ste pustili sudu, onako kako je urađeno 2003. godine, ovog problema ne bi bilo. Pošto se ne radi o privatizaciji, 2016. godine „Železara“ Smederevo nije privatizovana, ona je praktično prodata, što bi rekli u žargonu, na doboš. Prodata je imovina, preduzeće sa svim dugovima „Železara“ d.o.o. i sa nekim pravima, naravno, a između ostalog i ova službenost je ostala u vlasništvu Republike Srbije. Kada se u stečaju proda firma, dugovanja, potraživanja idu preko stečajnog suda, u stečajnu masu ulazi prodajna cena, iz nje se namiruju poverioci. Koliko je to pošteno? Naravno da nije, ali je to zakonski put.
Kada se napravi akrobatika kakva je napravljena 2016. godine, onda ostaje vladino preduzeće, gde je Vlada vlasnik 100%, „Železara d.o.o.“, sa svim gubicima, a kineski partner, još jednom, na svu sreću je kupio samo imovinu. Mislim, još jednom, ne želeći niti da politizujem, niti da se ponašam na način na koji sam duboko ubeđen da nije dobar za interes ove zemlje, da danas govorimo, a može da se govori, verujte mi da je vrlo lako optuživati sadašnju vlast za način, privatizaciju, iznos i sve ostalo. To nije dobro, ne zbog vladajuće koalicije koja je to uradila ili zbog Vlade, nego zbog stranih partnera.
Prema tome, dobro je i mi ćemo zbog toga i podržati, jer je ovo manja šteta. Time dajemo pravnu sigurnost, ono što je suština problema, ovo je jedan od, naravno ne najveći. Jedno od suštine problema je nepostojanje pravne sigurnosti. Strani partneri, investitori se plaše šta će biti sutra sa promenom vlasti. Da li svaka promena vlasti znači promenu poreske politike, investicione politike, subvencionisanja onih koji su zainteresovani za tu vrstu pomoći od države. Ono što Skupština mora da pošalje kao jasnu poruku svim investitorima i domaćim naravno, i stranim, je da pravna sigurnost postoji u ovoj zemlji, da institucije rade svoj posao a da Skupština i narodni poslanici u tome pomažu, a ne odmažu. Hvala.

Zahvaljujem.
Sad reč ima Dejan Šulkić.

Hvala.
Poštovane kolege narodni poslanici, gospođo predsednice, nije sporno da treba urediti pitanje službenosti na vodovima koje je izgradila „Železara“ ranijih godina i da to pitanje treba urediti u sklopu aranžmana sa novim kupcem. Međutim, način na koji se to radi, počev i od zakona koji je donet u februaru, čini mi se, 2016. godine, je poprilično sporan.
Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo je uputio Skupštini predlog da donese autentično tumačenje na način kako je to obrazložio gospodin predsednik Odbora i Odbor je to pitanje razmatrao prošle nedelje, a inicijativa koju je podneo gospodin Aleksandar Martinović, čini mi se datira negde od juna meseca, a na Odbor je dospela kao dopuna dnevnog reda. Ne znam zašto je bila dopuna ako je, pretpostavljam, gospodin Martinović blagovremeno ili kad je to bilo potrebno podneo još u junu mesecu. Da bi na isti način i na dnevni red Skupštine to pitanje došlo iako je Odbor to razmatrao prošle nedelje i dao je pozitivno mišljenje, naravno uz argumentaciju koja ne ide u prilog tome, onako kako je obrazložio predsednik Odbora.
Ovaj predlog ide za tim da zakon koji je donet u februaru 2016. godine, odnosno njegov član 6, koji glasi – Na zemljištu iznad podzemnih vodova, čiji je investitor „Železara“, „Železara“ ima pravo prolaza i/ili pristupa uz obavezu sopstvenika, odnosno držaoca tog zemljišta, da ne ometa upotrebu i održavanje tog objekta, odnosno voda.
Dakle, ovim podnetim predlogom predlaže se da se ta odluka protumači, ili mogu da kažem razume, tako da se ustanovljava pravo službenosti, kako se u predlogu kaže: „sadašnjeg vlasnika“.
Mi smo u zakonu definisali u čiju korist, u korist „Železare", se konstituiše to pravo službenosti, a u Predlogu za autentično tumačenje govorimo o sadašnjem vlasniku. Takođe je moglo da se navede ko je sadašnji vlasnik, iako se to zna. Reč je o vodovima koje je ranijih godina izgradila „Železara“.
Pošto se planira i prenos vlasništva na vodovima, što pretpostavljam da nije sporno, želi se da se automatski, nije bilo dovoljno donošenje zakona, već ovim autentičnim tumačenjem, na sadašnjeg vlasnika, kako se kaže u Predlogu autentičnog tumačenja, prenese i pravo službenosti u smislu člana 6. Zakona, i to bez obaveze da se pravo službenosti posebno uređuje pravnim poslom i bez obaveze da se vrši potreban upis u katastar nepokretnosti.
Dakle, službenost ne proizvodi dejstvo po sili zakona kako se to planiralo i očekivalo u februaru mesecu 2016. godine, da bi to bilo po sili zakona, ali će sada biti konstituisano u korist novoga kupca po sili ovoga autentičnog tumačenja.
Kao razlozi navode se nedoumice, i čemu je i predsednik Odbora govorio, pri potpisu ugovora, dakle, nedoumice u razgovoru sa kupcem prilikom potpisivanja ugovora, gde je kupac, koliko sam shvatio, izrazio sumnju u pravnu sigurnost koju mu država kao prodavac pruža sa tako konstituisanim pravom službenosti „Železare“ iz februara 2016. godine.
U obrazloženju se navodi da bi suprotno tumačenje dovelo do apsurda, da kupac stekne svojinu a da ne pređe automatski na njega pravo službenosti. Pa ne može pravo službenosti na njega da pređe automatski, zato što to nije urađeno na valjan način i sa „Železarom“.
Posebnu zabunu kaže se, unosi činjenica da je pravo službenosti u korist „Železare“ ustanovljena u zakonu. Dakle, i kupac na to ukazuje. A namera zakonodavca nije bila, dakle, to je sada jedno izgovaranje kako bih rekao, sa vremenske distance od pola godine i više u odnosu na februar kada je zakon donet, da zakonodavac nije želeo da stvara apsurde već da na koezistentan način reši imovinsko pravne odnose.
Pa, izvinite, sa tim ne mogu da se složim, jer sam zakon jeste apsurd posledično, i ovo tumačenje koje se predlaže da Skupština usvoji, a jedino konzistentno rešenje za ovakva pitanja jeste rešenje na osnovu zakona o osnovama svojinsko pravnih odnosa koji je tu zaista jasan.
U zaključku obrazloženja predloženog autentičnog tumačenja se navodi da se samim zakonom konstituiše upis u javne knjige, tj. uknjižba i da za uknjižbu nije potreban upis na osnovu pravnog posla. Zaista ne znam zašto toliko izuzetaka u ovakvom jednom poslu.
Smatram da je ovo jedna presedan i da na neki način predstavlja manevar izvršne vlasti koji u ovom trenutku zbog manjkavosti zakona koji je predložila Skupština 2016. godine uvlači sada i zakonodavnu vlast, odnosno Skupštinu Srbije da autentičnim tumačenjem učvršćuje ili uliva poverenje u pravnu sigurnost kupcu koji pruža država na ovakav način.
Jasno je da zemljište trpi teret, to je režim korišćenja za potrebe održavanja i upravljanja vodova i na osnovu toga je „Železara“ to pravo konzumirala makar i faktički. Postavlja se pitanje zašto „Železara“ to nije uradila ranijih godina na način kako to predviđa Zakon o osnovama svojinsko pravnih odnosa. Dakle, kao što se u samom zakonu i navodi želelo se da se izbegne ili izigra, ako mogu da kažem, Zakon o planiranju i izgradnji i naravno da se neka faktična službenost, ako tako mogu da kažem, koju je „Železara“ imala ranijih godina legalizuje ili konvalidira zakonom koji je usvojen u februaru mesecu, što naravno nije bilo dovoljno, potvrđuje i činjenica da danas donosimo autentično tumačenje.
Zakonodavac je upravo tada propustio da na jedan konzistentan i opšti način uredi ovo pitanje i naravno kada je kupac uvideo da na jedan neobičajan način, donošenjem zakona posebnog o ustanovljenju prava službenosti u korist „Železare“ izrazio je sumnju zašto sada u zakonu ne stoji naziv firme koja je kupila „Železaru“ od države. Da bi se izbegla izmena zakona, pa da umesto „Železare“ sada stoji naziv novoga kupca ili sadašnjeg kako se kaže, pribeglo se donošenju autentičnog tumačenja.
Postavlja se pitanje, čije je zemljište, pod kojim ili nad kojim se nalaze vodovi o kojima govorimo i kako je „Železara“ koristila to zemljište u prethodnom periodu. Dalje, zašto to pitanje nije rešeno makar posle odlaska Amerikanaca i šta je radila uprava tadašnja ili menadžment o kome smo dosta čuli, što se tiče primanja i loših rezultata njihovog rada.
Zakon o osnovama svojinsko pravnih odnosa je veoma jasan. U članu 51. govori da stvarna službenost ustanovljava se pravnim poslom, odlukom državnog organa i održajem, a u članu 52. da se na osnovu pravnog posla stvarna službenost stiče upisom u javnu knjigu ili na drugi odgovarajući način. Dakle, ove norme su imperativne po karakteru, a na ovakav način nijedan uslov i Zakon o osnovama svojinsko pravnih odnosa nije ispunjen. Dakle, nemamo ni osnov, a nemamo sa druge strane ni upis koliko vidim, od toga se beži.
Razumem cilj ovog manevra, dakle, ono što nije obezbeđeno zakonom pokušava se sada da se uradi ovim tumačenjem i meni je jasno da se na ovakva način udovoljava kupcu i da su u prvom redu zaposleni, pa i grad Smederevo, a čini mi se i Vlada u velikoj meri sudbinski vezana za ovu prodaju i da je važno na jedan ovakav način obezbediti ono što se nije moglo na jedan sistemski način.
Uz tajni ugovor sa Amerikancima, uz zakon iz februara meseca, koji ustanovljava pravo službenosti „Železari“, uz tajni ugovor sa aktuelnim kupcem, uz autentično tumačenje sada, sve to predstavlja jednu potvrdu upravo pravne nesigurnosti i mislim da se na ovakav način ona ne može obezbediti, niti nadoknaditi.
Na ovakav način stvara se privid pravne sigurnosti, a ovo tumačenje svakako, kao ni zakoni, nije iznad Ustava i zakona i takođe je i ono podložno oceni. Dakle, ako u nekom trenutku budu ocenjivano i ispostavi se da nije u skladu sa Ustavom i zakonom, to sigurno neće biti potvrda pravne sigurnosti kupcu, odnosno investitoru.
S druge strane, Skupština se izlaže riziku, pa možda u ovom sazivu ili čak i u nekom drugom sazivu u istoj situaciji odluči drugačije i na taj način kompromituje se zakonodavno telo najviše, a kod investitora se upravo potvrđuje pravna nesigurnost našeg sistema. Hvala.

Hvala.
Reč ima predlagač, gospodin Komlenski.

Zahvaljujem, predsedavajuća.
Evo, ukratko, da ne ulazim u ove ekonomske aspekte svega toga. Jedno od pitanja bilo je - da li je ovo brljotina iz ugovora ili zakona? Ovo je posledica neuređenih imovinsko-pravnih odnosa od kad je „Železara Smederevo“ nastala do današnjeg dana.
Kada govorimo o prodaji u stečaju, pre prodaje u stečaju, stečajni upravnik je bio dužan da reguliše sve imovinsko-pravne odnose koje očigledno nije regulisao, znači, da izvrši upis svih prava u korist „Železare Smederevo“ pre nego što je US Steel to kupio. Biću slobodan da prokomentarišem, očigledno da onoga ko je tad u tom trenutku to kupovao nije ni zanimalo šta kupuje, jer izgleda nije imao ni nameru da ozbiljno radi u zemlji Srbiji nego da dok ne završi neka svoja posla samo toliko se zadrži.
Što se tiče komentara vezanih za pitanje stvarnih službenosti, prvo, u tekstu autentičnog tumačenja ne piše – sadašnjeg vlasnika, nego piše – svagdašnjeg vlasnika, svagdašnjeg vlasnika vodova, i to je onaj termin koji zakon poznaje. Stvarna službenost, podsetiću, u pravu ste, članom 51. Zakona o svojinskom pravnim odnosima definisano je da se zasniva pravnim poslom, odlukom državnog organa ili održajem. Mi ovde imamo službenost koja je doneta, zasnovana odlukom državnog organa kroz zakon, a član 52. na koji ste se pozivali kaže da na osnovu pravnog posla stvarna službenost stiče se upisom u javnu knjigu. Znači, kada se stiče pravnim poslom, drugi elemenat je da se izvrši upis u javnu knjigu. Očigledno pravnu sigurnost za svagdašnjeg vlasnika vodova, da će imati i pravo službenosti, jeste samo kroz ovaj dodatak autentičnog tumačenja i na čemu je očigledno i neophodno bilo insistirati.
To se pojavilo kroz tok razgovora, ono koliko ja želim da komentarišem. Ovo je čisto pravni deo, takav kakav jeste i u ovakvoj situaciji, ukoliko želimo pravnu sigurnost svagdašnjeg vlasnika imovine, onda je ovo jedini način da on bude zaštićen na odgovarajući način, kako je to i danas „Železara Smederevo“ zaštićena. Hvala.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Nenad Milić, replika.

Demokratija na delu.
Ne znam, mislim da su teške te ocene zašto je ko kupio. Mislim da svi kupuju, bili oni Amerikanci, Rusi, Kinezi, Srbi, Albanci da nešto kupuju da bi izvukli neku korist. Svako ko misli da postoji neki drugi interes za kupovinu bilo čega ili je socijalista ili duboko greši.
Što se tiče kupovine, ja sam o tome i govorio, kupovina firme u stečaju znači kupovinu cele firme, prava i obaveze, sređenih, nesređenih i za to platiš novac. U slučaju kupovine imovine, koja se desila sa „Hestilom“, prodata je samo imovina, sva prava, sve obaveze su ostale na „Železari d.o.o.“ i to jeste problem zbog kojeg smo došli dovde.
Naravno da ima mnogo nerešenih u svakoj privatizaciji, u svakom stečaju, ako hoćete, evo, u Savamali, u svakom projektu koji je malo veći, koji zahvata više od jedne parcele ili neki najosnovniji biznis, ima hiljadu imovinsko-pravnih odnosa. To je problem ove države godinama i, nažalost, neće skoro biti rešen. Ali, većinu problema izbegavamo tako što poštujemo zakon. Poštujemo zakon tako što preduzeće koje ispunjava uslove za stečaj ide u stečaj, što se zakon primenjuje i sud primeni zakon onako kako mora.
Investitor, ko hoće da kupi sa tim pravima i obavezama nerešenim ulazi svesno u rizik. Kupac imovine nije ušao ni u kakav rizik i ni u kakvo pravo. On opravdano traži ono što je kupio, ono što je logično. Zato sam i rekao da ćemo mi podržati.
Prema tome, mislim da je u najmanju ruku nekorektna bila vaša primedba da je to neko kupio i da ništa nije uradio. Deset godina je to bio najveći…

Zahvaljujem.
Replika je dve minute.
Reč ima narodni poslanik Boško Obradović.

Hvala, gospođo predsedavajuća.
Tema smederevske „Železare“ bi bila sigurno interesantna kada bismo je apsolvirali još od titoističke Jugoslavije i genijalnih komunističkih kreativnih rešenja gde treba postaviti određeno industrijsko postrojenje koje apsolutno nema nikakve logike ni smisla da se baš tu nađe, pa preko svih ovih kupovina iz dosovskih vremena, do ovog najnovijeg. Ali, za mene lično, odnosno za Dveri je najinteresantnije da na ovom primeru pokažemo svoje autentično tumačenje stranih investitora. Jer, ne bi bilo ispravno reći, kao što se to nekada može čuti, da su Dveri protiv svih stranih investitora. Prosto, to nije tačno. Dveri su samo protiv loših stranih investitora, tj. stranih investitora koji rade direktno na štetu naših domaćih ekonomskih interesa.
Ovo je zato dobra prilika da pokažem tu razliku šta je za nas, iz našeg ugla gledano, našom ekonomskom politikom viđeno razlika između dobrog i lošeg stranog investitora.
Generalni problem koji vidim u ovoj čitavoj problematici jeste taj inače servilni odnos države Srbije prema stranim investicijama i stranom investitoru kao nekom Bogom danom rešenju koje će rešiti sve naše probleme ovoga sveta u ekonomiji.
Nikada nismo smeli da priđemo bilo kakvim alternativnim ekonomskim rešenjima o kojima su Dveri više puta govorile, računajući od primarne emisije i strogo kontrolisanog štampanja državnog novca koji se ulaže u domaću proizvodnju, pokretanje velikih infrastrukturnih radova, masovno zapošljavanje i samim tim povratak svih tih sredstava kroz poreze i doprinose u državni budžet. Recimo, nijedna vlada nije imala snage u neko novije vreme da se opredeli za jednu od ovih klasičnih ekonomskih, monetarnih, finansijskih mera za pokretanje domaće proizvodnje. Uvek se išlo linijom manjeg otpora, odnosno linijom propagande da su strane investicije rešenje svih naših problema.
Postoje, dakle, dobri i loši strani investitori, dobre i loše strane investicije. Da vidimo razliku između njih. Mi smo u Srbiji strane investitore počeli da doživljavamo kao neke zaštićene bele medvede koje niko ne sme da dovede u pitanje. Njima se klanjaju kada dođu ovde u Srbiju svi, od predsednika države do predsednika opština. Njima se otvaraju vrata, pred njima se kleči. Njima se daju svi uslovi za investiranje, njima se daje besplatno građevinsko zemljište, besplatni priključci za struju, vodu i gas, oslobađaju se od poreza, niz drugih podsticajnih mera im se daje, do onih čuvenih deset, petnaest ili koliko hiljada evra po svakom novootvorenom radnom mestu.
Često mi zapravo izgledamo kao neko ko podržava bogate strane firme koje dolaze u Srbiju i na neki način mi ih finansiramo od naših para iz našeg budžeta. Koji je naš interes u svemu tome? Da li naši domaći privrednici imaju takvu šansu kao što ima strani investitor u Srbiji? Gde su oni dobili besplatno građevinsko zemljište? Gde su oni dobili besplatan priključak za struju, vodu ili gas? Kada su dobili oslobođenje od poreza?
Kada su oni dobili neke ovako značajne, krupne i velike podsticaje za zapošljavanje? Dakle, neravnopravan tretman stranog i domaćeg investitora. Da ovde ne govorim i o investitorima iz rasejanja, o našim Srbima iz rasejanja koji i te kako imaju ozbiljan kapital, ali nikada nisu tretirani kao ozbiljni investitori koji bi eventualno mogli da dobiju neke takve podsticaje kakve dobijaju ovi, recimo, takozvani strani investitori.
Kakav je taj za nas iz Dveri problematičan strani investitor? To je onaj koji ovde dolazi, ne da bi razvijao našu domaću ekonomiju ili da bi gledao naš domaći interes, on sebično gleda isključivo svoj interes profita. On ovde dolazi da bi preuzeo monopol na našem tržištu, da bi ubio konkurenciju domaćeg proizvođača, da bi vezao svoje dobavljače iz svojih zemalja porekla iz kojih dolazi taj strani investitor, a ako može i ako ova država to dozvoljava, nažalost često dozvoljava, da da što niže plate, da ne da nikakva radnička prava i da iznese što je moguće veći profit iz naše države. Njegov interes je jasan, ali nije interes domaći, srpski u svemu tome uopšte vidljiv.
Posebno kada uzmete u obzir onu, po našem mišljenju, maksimalnu završnu zloupotrebu priče o stranim investitorima, a otkrili smo je na više primera na jugu Srbije, a evo imamo sada i sudske epiloge da smo bili u pravu, a to je da su određeni strani investitori toliko drski da svoje poslovanje u Srbiji lažno knjigovodstveno prikazuju sa gubitkom, kako ne bi platili čak ni porez na ostvarenu dobit u Srbiji, već različitim knjigovodstvenim i drugim mahinacijama svoj profit praktično iznose u inostranstvo preko svojih majki firmi, a da ovde ne ostavljaju ništa za porez.
Međutim, postoje i dobri investitori. Primer kineskog investitora jeste primer koji mi podržavamo. Kada mi imamo interes da dovedemo stranog investitora? Onda kada mi nemamo tu tehnologiju, onda kada mi ne možemo da se takmičimo u toj branši, onda kada mi nemamo svoju domaću proizvodnju u toj oblasti, onda kada nemamo kapacitete da mi razvijamo tu sferu privrede. Tamo gde imamo domaćeg proizvođača, gde imamo kapacitete, gde imamo perspektivu, gde možemo da se razvijamo, tu ne dovodimo stranog investitora, jer će on da ubije našu domaću konkurenciju. Dovodimo tamo gde nemamo savremenu tehnologiju i tamo gde mi ne možemo u toj sferi da se na pravi način razvijamo.
Taj dobar strani investitor vezuje naše domaće dobavljače, a ne samo svoje dobavljače iz zemlje porekla tog investitora. Trebalo bi da taj dobar investitor i reguliše poštena primanja zaposlenih, da poštuje radnička prava, da poštuje naloge inspekcija za rad, za zaštitu životne sredine i druge stvari koje bi trebalo da poštuje valjda svaki privrednik u ovoj državi, a ne samo domaći. To je ono na šta mi najčešće ukazujemo, na duple standarde prema stranim i domaćim investitorima. Domaćim investitorima se šalje inspekcija rada, inspekcija zaštite životne sredine, pa ovo, pa ono. Strani investitor je, rekao bih, nisu pod podjednakom lupom naših inspekcijskih organa, kao što su to naši domaći privrednici.
Dakle, u svemu ovome, naravno, kada je investiranje u pitanju ima i politike, odnosno geopolitike. Mi lično smatramo da naši dokazani prijatelji sa zapada nisu baš uvek idealni strani investitori u našoj državi. Uvek kada ovde dođe neki MMF, kada dođe neka Svetska banka, kada dođe ne znam ko, obično pored raznih ekonomskih tema se ispostavljaju politički zahtevi. Mi nemamo taj problem sa našim istinskim prijateljima sa istoka, a ne ovim lažnim sa zapada koji su nas bombardovali, koji nam oduzimaju Kosovo i Metohiju, itd.
Naši istinski prijatelji sa istoka nikada nas politički ne ucenjuju. Sa njima zaista pričamo o ekonomiji. Da li uvek napravimo najbolje aranžmane, da li to uvek u našem interesu, a treba da bude u obostranom interesu? To je pitanje. Možemo da diskutujemo i na ovom primeru „Železare Smederevo“ i na bilo kom drugom primeru, ali je činjenica da su ruske i kineske investicije, ako može uopšte tako da se kaže, po nas i našu državu dobronamernije od zapadnih, dobronamernije uvek, jer jednostavno ne vuku za sobom nikakav politički pritisak.
Zapadne institucije, poput MMF-a ili ne znam kakvih drugih međunarodnih monetarnih institucija, uvek vezuju i određene političke pritiske, ucene ili ne znam kakve druge naloge – morate da povećate cenu struje, morate da prodate „Telekom“, morate ovo, morate ono. Zašto bi oni nama određivali šta mi moramo u sopstvenoj državi? Ovde imamo jasan interes, interes je obostran, za kineskog partnera da uđe ozbiljno na evropsko tržište koje ga interesuje, da nastavi u jednoj izuzetno važnoj strateškoj privrednoj i svetskoj grani, da bude jedan od lidera, a naš interes zaista jeste da rešimo jedno pitanje koje zaista ni jednoj vlasti nije bilo niti će biti lako rešivo, pitanje ogromnog broja radnika koji tamo rade, pitanje problema koje bi zatvaranje jednog takvog strateškog preduzeća reflektovalo na njegove dobavljače, na firme koje rade u toj branši u Srbiji, itd, itd.
Dakle, ovo je po našem mišljenju onaj dobar primer iz koga se vidi kako strani investitor treba da bude dobrodošao u Srbiju i mislim da smo od ranije mogli da imamo malo više sluha za ruske i kineske investicije, a ne da mislimo neprestano, pa i do dana današnjeg često, da je zapad jedina strana sveta. Nije zapad jedina strana sveta. Postoji istok, sever i jug i čini mi se da je ovaj novi multipolarni svet koji se rodio pre nekoliko godina doneo konačno i za Srbiju i za srpski narod neke nove šanse, da ne moramo više da zavisimo samo od ucena, pritisaka, ekonomskih uslovljavanja sa zapada, već i da na nekim drugim, posebno istočnoj strani sveta, možemo da nađemo partnere kako bi mogao naš narod i država da prežive. Takvu, da tako kažem, geopolitičku orijentaciju, koja ne gleda samo na zapad, već gleda gde su naši nacionalni, državni, ekonomski interesi, pa bilo koja strana sveta to da bude, jeste nešto što će uvek imati podršku Srpskog pokreta Dveri. Hvala.