Nastavljamo sa radom.
Molim poslaničke grupe ako to već nisu učinile da odmah podnesu prijave za reč sa redosledom narodnih poslanika saglasno članu 195. shodno članu 157. stav 1. Poslovnika Narodne skupštine.
Otvaram načelni pretres.
Da li predstavnik predlagača Đorđe Komlenski želi reč povodom ove tačke? (Da.)
Izvolite.

Dame i gospodo, drugarice i drugovi, pred vama se nalazi Predlog autentičnog tumačenja koji se odnosi na član 6. Zakona o sticanju prava svojine na zemljištu, objektima i vodovima, privrednog društva za proizvodnju i preradu čelika „Železara Smederevo d.o.o.“ iz Smederava.
Ovaj predlog je Odbor za zakonodavstvo i ustavna pitanja usaglasio na svojoj 2. sednici 3. oktobra 2016. godine, jer se ukazala potreba kako bi se otklonile neke moguće nejasnoće i dileme u primeni predmetnog člana zakona na koji se ovaj Predlog autentičnog tumačenja odnosi.
Naime, odredba člana 6. stav 1. zakona kaže da na zemljištu iznad podzemnih vodova čiji je investitor Železara, Železara ima pravo prolaza i pristup uz obavezu sopstvenika, odnosno držaoca tog zemljšta da ne ometa upotrebu i održavanje tog objekta, odnosno voda.
Razlog za donošenje autentičnog tumačenja zakona su moguće nedoumice koje postoje, ili mogu da nastanu oko ove službenosti koja se utvrđuje ovim zakonskim tekstom. Ona se pojavila u kontekstu zaključenog kupoprodajnog ugovora vezano za imovinu Železare, odnosno potrebe uspostavljanja pravne sigurnosti u pogledu pitanja da li će se prava službenosti ustanovljena ovim zakonom prilikom prenosa prava svojine nad podzemnim vodovima određenim u kupoprodajnom ugovoru automatski preneti sa Železare kao dotadašnjeg vlasnika podzemnih vodova na kupca kao budućeg vlasnika podzemnih vodova.
Iako zakonom nije eksplicitno propisano da službenost iz člana 6. stav 1. zakona, na ovakav način automatski prelazi na kupca, jasna je namera zakonodavca da se u sklopu napora da se urede svojinsko pravni odnosi Železare koji su bili neuređeni, u kontekstu samog postupka privatizacije kroz prodaju imovine, uspostave službenosti na zemljištu na kome Železara nema pravo svojine, ili druga odgovarajuća prava, a ima vodove, čime bi se stvorila pravna sigurnost u pogledu odnosa sa vlasnicima zemljišta kroz koje se prostiru vodovi.
Iz tog razloga Odbor je smatrao da je tumačenje nužno i jedino ispravno tumačenje koje je vama danas ovde u izvornom tekstu predloženo jeste da se službenost iz člana 6. stav 1. zakona uspostavljaju u korist svagdašnjeg vlasnika vodova, dakle Železare kao trenutnog vlasnika vodova, ali i svakog budućeg vlasnika predmednih vodova u slučaju kada vodovi kroz određen pravne poslove pređu u svojinu trećih lica i time bi se obezbedilo da i oni automatski steknu pravo službenosti. Samo iz tog razloga, zato što to nije u zakonu eksplicitno navedeno, mogli bi da dođemo do pomalo apsurdne situacije, a to je da pravo budućeg kupca bude na neki način umanjeno ili otežano ostvarivo u odnosu na Železaru.
Pošto to očigledno nije bila namera zakonodavca, već naprotiv, namera je bila da se na jedan konzistentan i trajan način konačno reše imovinsko pravni odnosi u pogledu svega, pa i vodova, jer su vodovi trenutno u svojini Železare i takav način rešenja, kako za sadašnji trenutak, tako i za neki budući trenutak, treba da predstavlja apsolutnu pravnu sigurnost za svakoga ko je ušao u ovaj postupak.
Pogotovo je nužno ovakvo autentično tumačenje, jer zakon nije predvideo obavezan upis prava službenosti iz člana 6. kao uslov njegovog nastanka, a nije ni uobičajeno da uknjižba koja nastaje na osnovu zakonske odredbe mora biti upisana u katastar nepokretnosti i druge javne knjige, jer ona praktično proizvodi sva puna pravna dejstva samim donošenjem zakona.
Iz tog razloga, vratiću se ponovo na tekst, predlažemo da se usvoji autentično tumačenje u kojem navedenu odredbu treba razumeti tako da se njom uspostavlja zakonska stvarna službenost u korist svagdašnjeg vlasnika vodova, čiji je investitor bila „Železara Smederevo“ d.o.o. Smederevo koja je njihova trenutni vlasnik, što znači da službenost prati svojinu na vodovima, te da u slučaju prenosa prava svojine na vodovima sticalac prava svojine na tim vodovima istovremeno i automatski postaje i titular prava službenosti iz člana 6. stav 1. zakona, bez potrebe da se prenos prava službenosti posebno uređuje pravnim poslom.
Takođe ovu odredbu treba razumeti tako da sticanje službenosti iz člana 6. stav 1. zakona, nije potreban upis te službenosti u katastar nepokretnosti ili bilo koje druge javne knjige, već da službenost proizvodi dejstvo direktno na osnovu zakona.
Za sada mislim da je to više nego dovoljno za uvodni deo. Hvala.

Zahvaljujem.
Ko se javlja od predsednika odnosno predstavnika poslaničkih grupa?
Idemo redom, reč ima narodni poslanik Miroslav Aleksić.

Zahvaljujem predsedavajuća.
Što se tiče predloga autentičnog tumačenja odredbe člana 6. Zakona o sticanju prava svojine na zemljištu, objektima i vodovima privrednog društva za proizvodnju i preradu čelika „Železare Smederevo“, u principu ne bi trebalo da bude nikakvih problema i to zapravo nije nešto što ne bi trebala ni opozicija da podrži. Tu nema apsolutno nikakve dileme.
Postavlja se pitanje samo zašto mi danas moramo ispred sebe da govorimo o autentičnom tumačenju i da li je to rezultat nekih brljotina koje su pre nastale, tokom izrade i potpisivanja kupoprodajnog ugovora ili kao razni zakoni koji su usvojeni u ovom domu po hitnoj proceduri i koji su po pravilu bili čak i po nekoliko puta iza toga ispravljani.
Takva situacija je sada i sa ovim autentičnim tumačenjem vezano za „Železaru“ Smederevo. „Železara“ Smederevo kao najveći privredni sistem u Srbiji i te kako zaslužuje posebnu pažnju i naravno, ako ni zbog čega drugog onda zbog gubitaka koje je svih ovih godina pravila. Od odlaska US stell-a 2012. godine, gubici koje beleži „Železara“ i na osnovu toga košta građane Srbije i iznose negde oko 60 miliona evra.
Dakle, ti gubici su se iz godine u godinu uvećavali, a država je servisirala te gubitke i te dugove davanjem garancija, komercijalnim bankama, kreditima, sredstva, fonda za razvoj, a onda i direktno o pozajmicama iz budžeta Republike Srbije.
Dakle, najveći iznos koji je prebačen „Železari“, prebačen je 2015. godine i to 100 miliona evra. Preko 100 miliona evra je prebačeno u jednom danu „Železari“ sredstava kako bi taj sistem ostao da funkcioniše.
Ali, ako se vratimo malo nazad i pogledamo genezu stvari videćemo da je država izabrala „Železaru“ da nju podržava kao važno preduzeće, kao jedinog proizvođača čelika u ovoj zemlji, kao preduzeće koje zapošljava 5.000 radnika i to možda nije sporno da je „Železara“ jedino takvo preduzeće bilo u Srbiji.
Ukoliko je aspekt za održavanje „Železare“ bio i socijalni mir i to opet nije sporno, i ako 5.000 ljudi ne treba da ostane bez posla i to nije sporno.
-Sporno je zašto je „Železara“ možda izdvojena od nekih drugih preduzeća, a znamo da je država proglasila 17 strateških preduzeća.
Što se tiče same „Železare“ po postavljanju profesionalnog menadžmenta, gospodina Bojana Bojkovića dugovi su nastavili da rastu, a vrhunac gubitaka je napravljen onda kada je država dovela profesionalni menadžment Petera Kamaraša i Džona Gudiša, koji su trebali kao mesije da naprave vrhunski rezultat za državu.
Slušali smo najave premijera kako više neće biti gubitaka, kako će „Železara“ biti profitabilno preduzeće. Šta smo od svega toga dobili, od te velike i pompezne najave dolaska Kamaraša u „Železaru“ početkom 2015. godine? Dobili smo da je ista Vlada koja ih je angažovala 2016. godine najurila i to ih najurila zbog duga koji su napravili, odnosno gubitka najvećeg u istoriji „Železare“ od 145 miliona evra. Dakle, 50 miliona više nego 2014. godine kada je to radio naš profesionalni menadžment koga je Vlada RS pre toga imenovala.
Dakle, postavlja se pitanje – ko će snositi odgovornost za te dugove koji su tada nastali i odakle će se to platiti i ako imamo u vidu da je kineska kompanija „Hestil“ kupila imovinu preduzeća, a da su dugovi nastali RS?
Ukupna dugovanja, odnosno gubici „Železare“ u ovom trenutku iznose čak negde oko 500 miliona evra. Ja ću vas podsetiti da sve uštede koje smo ostvarili, odnosno država je ostvarila na osnovu toga što ste smanjili plate i penzije je sad negde oko 400 miliona evra.
Da li na ovaj način mi sprovodimo politiku za koju se ova Vlada zalaže i da li ćemo zaista imati takve rezultate? Postavlja se pitanje šta će biti dalje? Ne želim da govorim ništa loše o „Hestilu“, ne želim da govorim o tome da Srbiji ne treba „Železara“. Srbiji treba „Železara“, treba proizvođač čelika i to znači za našu ekonomiju i za privredu naše zemlje, ali na način na koji se to radi i na koji radi ova Vlada, a to su razno razni tajni ugovori, a javnost je ta koja treba da bude upoznata sa ugovorima, građani Srbije treba da budu upoznati nisu upoznati.
Nastavlja se praksa i „Er Srbije“ i ugovora sa investitorom za izgradnju „Beograda na vodi“, i ugovora vezanog za „Železaru“. Javnost je bila potpuno isključena i o pregovorima sa „Esmarkom“. Čuli smo premijera da je jedan od povoda dolaska i pregovora sa „Esmarkom“ bilo i to što „Železara“ ima jako velike zalihe i da je to bio njihov motiv.
Nažalost, sa „Esmarkom“ se završilo kako se završilo, a na sreću sada imamo nešto i ja ne želim i nemam problem sa time da kažem i nešto dobro, a to je da je dobro što je „Hestil“ danas u „Železari“, ali imam isto tako strah jer ne znam šta je predviđeno tim ugovorom i šta čeka Srbiju u narednom periodu vezano za „Železaru“ ako procene konsultanta danas kažu da će „Železara“ do 2020. godine imati gubitke od preko 200 miliona evra.
Dakle, ono što smo mi još čuli vezano za„Železaru“ jeste i tokom ove godine gde smo imali primedbu da udruženja proizvođača čelika EU koji su pokrenuli proces pred evropskim organizacijama optužujući rukovodstvo „Železare“ zbog dampigovanja cena i narušavanja konkurencije. To smo takođe čuli iz medija. Mi nemamo kao građani Srbije, niti poslanici informaciju šta je tu zapravo prava istina izuzev onoga što čitamo iz medija i kakve će to posledice možda i ostaviti na našeg proizvođača čelika, a i na kompaniju „Hestil“ koja je danas došla u Srbiju.
Bez obzira koliko smo sredstava dali direktno za „Železaru“ ili dali garancije za zaduženje, to se na kraju sve pretvara u fiskalni trošak i taj trošak plaćaju pre svega građani Srbije, da ne govorim o dugovima koje „Železara“ ima prema „Srbijagasu“, prema EPS i drugim našim javnim preduzećima.
Ovde moram da postavim pitanje – šta je i sa drugih 17 strateških preduzeća u Srbiji i zato sam na početku svog izlaganja rekao da li „Železara“ samo treba da bude izdvojena?
U delu Srbije iz koga ja dolazim u centralnoj Srbiji je ugašen „14. oktobar“ u periodu vaše Vlade i vašeg mandata, vladavine u zadnje četiri godine, ugašena je „Prva petoletka“, odnosno oterana u stečaj „Fabrika vagona“ u Kraljevu. U tim fabrikama je drage kolege radilo preko 10 hiljada radnika do 2012. godine. Tu više nema radnika. Dakle, to je pitanje.
„Prva petoletka“ je fabrika koja je takođe zapošljavala pet hiljada radnika. Tražili smo da se za nju primeni isti princip kao za „Železaru“ Smederevo, da se podržavi zato što 70% proizvodnje izvozi. Nije dobila ni dinara budžeta za subvencije u poslednje dve godine. Njihovi radnici nisu imali neoverene knjižice, plate su servisirane redovno. Nažalost nije bilo sluha. Čak je i premijer najavljivao da imamo kupca, da je završen posao oko „Prve petoletke“. Od svega toga nije bilo ništa.
Bio bih srećan da je Vlada imala više rezultata u traženju stranih investitora. Nažalost, to se nije dogodilo i onda smo došli u situaciju da smo neke firme procenili da treba da ih finansiramo iz budžeta, a neke da ne treba i ono što je najgore ni one koji su imali bilo kakav potencijal od tih 17 strateški zaštićenih preduzeća nismo im pomogli da opstanu na tržištu. Danas se ta proizvodnja i dalje realizuje u nekakvim drugim okolnostima. Tržište postoji, kupci postoje, ali nije apsolutno bilo sluha i ono što je rezultat toga je da za razliku od „Železare“ Smederevo, za razliku od pet hiljada ljudi koji rade u „Železari“ preko 10 hiljada ljudi je ostalo bez posla u ovom delu Srbije od Kruševca do Kraljeva u isto tako velikim sistemima i u velikim gigantima.
Što se tiče „Železare“ bilo je simptomatično i to da vidim način komunikacije između Vlade RS, rukovodstva „Železare“ Bojana Bojkovića i profesionalnog menadžmenta koga je angažovala Vlada. Videli smo rat saopštenjima gde su jedni druge optuživali, nismo znali ko je krivac, da li menadžment koga je postavila Vlada RS i gospodin Bojković, da li Peter Kamaraš i Džon Gudiš koji su tu došli.
Jedni druge su optuživali za gubitak od oko 150 miliona evra, najveći u istoriji „Železare“ i ko će snositi odgovornost za to, pa onaj ko je doveo i jedne i druge tu, a to je Vlada RS, premijer koji je najavio da će Kamaraš pokrenuti „Železaru“ i od nje napraviti profitabilno preduzeće.
Šta smo dobili kao informacije, da je Kamaraš optuživao Bojana Bojkovića kako je za 100 miliona evra od nemačkog kupca nabavio sirovinu koju je platio, a koja nikada nije došla. Sa druge strane, Bojković je optuživao Kamaraša zašto je on sa svojom firmom bio i dobavljač sirovina, a i kupac proizvoda „Železare“ i da je on zapravo odgovoran jer je sa svojom firmom „Pikaro“ imao različite ugovore.
Postavlja se pitanje da li je Vlada Republike Srbije znala za Kamaraševu firmu „Pikaro“, da li je znala za ugovore koje je ta firma imala sa „Železarom“, po kojoj ceni su nabavljene sirovine, šta je ta firma kupovala od „Železare“ i ko je na kraju uzimao deo kolača, ako ga je uzeo, jer je preko 145 miliona evra gubitak koji je ostvaren te godine, dakle, najveći u istoriji, još jednom ponavljam. Onda, naravno, imali smo ministra Sertića koji je imao specijalni zadatak da rešava pitanje „Železare“ i koji je štitio svoj menadžment, da bi premijer Vučić na kraju stao na stranu Kamaraša, braneći ih time da su uslovi na tržištu čelika za poslovanje bili loši zbog trenutne cene čelika na svetskom tržištu i to je bilo opravdanje za lošu odluku koju je donela Vlada Republike Srbije.
Mene zanima i očekujem da mi neko odgovori – ko će snositi ove troškove i ove gubitke i ko je za to odgovoran? Da li građani Srbije treba da plaćaju cenu neodgovornog ponašanja vlasti, neodgovornog ponašanja Vlade Republike Srbije i resornih ministara u traženju i traganju za magičnim rešenjima? Sva magična rešenja koja ste pominjali nisu dala do sada nikakvih rezultata, pa i ovo kod „Železare“ jer, napominjem još jednom, preko pola milijarde danas duguje „Železara“ Smederevo i to su dugovi koje ostavljate građanima Srbije. I ako treba da plate građani Srbije iz svog džepa te dugove, a plaćaju kao poreski obveznici, pitam – zašto se taj isti sistem nije primenio i na neka druga preduzeća koja su takođe odlukom Vlade Republike Srbije proglašena za strateška preduzeća, odnosno preduzeća od državnog interesa, kao što je „Prva petoletka“, „14. oktobar“ ili Fabrika vagona? Hvala.

Zahvaljujem.
(Zoran Krasić, s mesta: Šta reče o autentičnom tumačenju?)
Ništa o autentičnom tumačenju, ali sam pustila poslanika kao matricu da svi znaju da možemo da pričamo i šire.
Reč ima narodni poslanik Nenad Milić. Izvolite.

Hvala, gospođo predsednice.
Ja ću pričati malo o autentičnom tumačenju.
Nažalost, dovedeni smo u situaciju da biramo između dve loše stvari. Obe stvari su loše. Jedna je stvar povreda nekog pravnog poretka, a druga stvar je ono što je logično i što život nameće. Mi danas između te dve stvari biramo. Pravno formalno, titular službenosti, vrlo jasno, je „Železara“ d.o.o. Opet, suštinski, vlasnik vodova je „Hestil“, „Železara“ d.o.o, koja je titular prava službenosti, nema nikakvu imovinu i mi danas moramo da odlučimo da „Železara“ d.o.o, koja nije privatizovana, ne bude titular prava službenosti, nego ono što jeste, priznajem logično, bude onaj ko je vlasnik.
Pitanje je, naravno, kako smo došli do tog problema. Sada tu moram da izađem iz pitanja autentičnog tumačenja, nadam se da se kolega Krasić neće naljutiti. Nažalost, „Železara“ Smederevo godinama služi za političko potkusurivanje u Srbiji. Situacija, nisam ekonomista, ali mislim da ne treba biti neki veliki ekonomista pa reći da je „Železara“ propala onog sekunda kada se raspala Savezna Republika Jugoslavija i kada su uvedene sankcije, da je tog trenutka „Železara“, koja je bila izvozno orijentisana, izgubila tržište, da tržište Srbije nije dovoljno za „Železaru“ i da je nakon deset godina kako je radila pomoću štapa i kanapa bilo praktično nemoguće tu železaru vratiti u život na onaj način kako je ona radila pre sankcija. Svi drugi pokušaji države Srbije da nešto uradi, osim da nađe strateškog partnera, su naravno propali jer oni nisu bili logični. Jedino strateški partner kakav je bio US Steel ili kakav je danas „Hestil“, koji ima tržište za proizvode „Železare“ Smederevo je mogao da ekonomično upravlja tom železarom.
Međutim, bili smo svedoci deset godina i duže toga da je ono što se desilo 2003. godine sa „Železarom“, kada je u stečajnom postupku prodata, nazivano kriminalom, govorili su najviše predstavnici sadašnje vladajuće većine da „Železara“ vredi 400 miliona, 500 miliona, da je to poklonjeno Amerikancima itd. Ono što je prosta činjenica je da je, za razliku od ovog sadašnjeg načina, 2003. godine samo poštovan zakon. „Železara“ je prodata u postupku stečaja. Ona je ispunjavala još 1996. godine sve uslove za stečajni postupak, 2001. ili 2002. godine, nije važno, otvoren je stečajni postupak, u postupku stečaja je prodata i najbolji ponuđač je kupio, prvo dobio pravo menadžmenta, a zatim i kupio „Železaru“ Smederevo po ceni koju je ponudio kao najbolji ponuđač u tom trenutku, ni jedne druge ponude nije bilo. Deset godina nakon toga smo slušali da je to kriminal, da je to korupcija, da to ne može tako, da „Železara“ vredi silni novac, iako je tih deset godina „Železara“ bila ubedljivo najveći izvoznik i obezbeđivala devize za budžet Srbije.
Nakon deset godina te užasne privatizacije, kako su je svi nazivali, a nije bila privatizovana, nego je prodao sud, u stečaju, nikakva Vlada, nikakvi ministri, nikakvi funkcioneri DOS-a, nego sud i niko drugi, samo sud, kako je jedino bilo moguće i kako je trebalo uraditi i danas. Da ste uradili tako i sa kineskim partnerom, ne bi došli do ovih problema. Elem, nakon što su deset godina uspešno radili, da vas podsetim, 10.000 zaposlenih je 2001. godine imala „Železara“. Kada je US Steel izašao imala je 5.000. Smanjen je broj zaposlenih uz socijalni program, uloženo je preko 300 miliona dolara za tih deset godina. Budžet, govorio sam o tome koliko se punio od „Železare“ Smederevo. Nakon toga četiri godine je trebalo ovoj Vladi da nađe novog strateškog partnera i to je odlično. Mi ćemo podržati i ovo autentično tumačenje zato što ne želimo da se ponašamo, zašto ovo i pričam, ne želimo da se ponašamo na način kako se opozicija ponašala tih deset godina, što gore – to bolje, pošto nije gore.
Ako je i bilo korupcije i kriminala u stečajnom postupku, još jednom, prodaje „Sartida“ 2003. godine, zašto ste ljude koji su došli na osnovu stečaja postavili kao profesionalni menadžment pre godinu dana? To je gospodin Gudiš. On je ispred US Steel-a vodio „Železaru“ deset godina. Ako je neko bio korumpiran pre toga, ako je neko iz Vlade, od činovnika, ministara tadašnjih, bio korumpiran, pa neko je morao da ga korumpira. Pa ko će da ga korumpira nego kupac? Koliko ja znam, a mislim da taj deo malo bolje znam od ekonomije, krivično delo je i davanje mita, a ne samo primanje. Znači, deset godina ste optuživali nekog da je praktično davao mito, a onda ga postavili za profesionalni menadžment, a onda, posle četiri godine gubitaka, koliki su gubici to verovatno niko ne zna. Ovde je prethodni premijer gospodin Dačić govorio da su 10 miliona dolara kada ne radi i 20 miliona dolara kada radi. Možda na prvi pogled zvuči nelogično, ali jeste tako kada govorimo o novcu iz budžeta. Tu se ne misli na sekundarne prilive, tako da je ipak bilo bolje za Srbiju kada „Železara“ radi. Ali, ne radi se o tome. Radi se o tome da vam je trebalo četiri godine, sve te četiri godine, znači, između 10 i 20 miliona dolara je mesečno gubljeno, da bi se, na svu sreću, konačno našao partner.
Novac za koji je prodat je besmislen, 40 miliona, 50 ili 20, s obzirom na gubitke koje je pravila za budžet Srbije „Železara“ mislim da nije nešto o čemu treba da govorimo. Ali, način na koji ste to uradili tehnički je doveo do ovog problema danas. Da ste samo poštovali zakon, „Železara“ je ispunjavala uslove za stečaj i da ste pustili sudu, onako kako je urađeno 2003. godine, ovog problema ne bi bilo. Pošto se ne radi o privatizaciji, 2016. godine „Železara“ Smederevo nije privatizovana, ona je praktično prodata, što bi rekli u žargonu, na doboš. Prodata je imovina, preduzeće sa svim dugovima „Železara“ d.o.o. i sa nekim pravima, naravno, a između ostalog i ova službenost je ostala u vlasništvu Republike Srbije. Kada se u stečaju proda firma, dugovanja, potraživanja idu preko stečajnog suda, u stečajnu masu ulazi prodajna cena, iz nje se namiruju poverioci. Koliko je to pošteno? Naravno da nije, ali je to zakonski put.
Kada se napravi akrobatika kakva je napravljena 2016. godine, onda ostaje vladino preduzeće, gde je Vlada vlasnik 100%, „Železara d.o.o.“, sa svim gubicima, a kineski partner, još jednom, na svu sreću je kupio samo imovinu. Mislim, još jednom, ne želeći niti da politizujem, niti da se ponašam na način na koji sam duboko ubeđen da nije dobar za interes ove zemlje, da danas govorimo, a može da se govori, verujte mi da je vrlo lako optuživati sadašnju vlast za način, privatizaciju, iznos i sve ostalo. To nije dobro, ne zbog vladajuće koalicije koja je to uradila ili zbog Vlade, nego zbog stranih partnera.
Prema tome, dobro je i mi ćemo zbog toga i podržati, jer je ovo manja šteta. Time dajemo pravnu sigurnost, ono što je suština problema, ovo je jedan od, naravno ne najveći. Jedno od suštine problema je nepostojanje pravne sigurnosti. Strani partneri, investitori se plaše šta će biti sutra sa promenom vlasti. Da li svaka promena vlasti znači promenu poreske politike, investicione politike, subvencionisanja onih koji su zainteresovani za tu vrstu pomoći od države. Ono što Skupština mora da pošalje kao jasnu poruku svim investitorima i domaćim naravno, i stranim, je da pravna sigurnost postoji u ovoj zemlji, da institucije rade svoj posao a da Skupština i narodni poslanici u tome pomažu, a ne odmažu. Hvala.

Zahvaljujem.
Sad reč ima Dejan Šulkić.

Hvala.
Poštovane kolege narodni poslanici, gospođo predsednice, nije sporno da treba urediti pitanje službenosti na vodovima koje je izgradila „Železara“ ranijih godina i da to pitanje treba urediti u sklopu aranžmana sa novim kupcem. Međutim, način na koji se to radi, počev i od zakona koji je donet u februaru, čini mi se, 2016. godine, je poprilično sporan.
Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo je uputio Skupštini predlog da donese autentično tumačenje na način kako je to obrazložio gospodin predsednik Odbora i Odbor je to pitanje razmatrao prošle nedelje, a inicijativa koju je podneo gospodin Aleksandar Martinović, čini mi se datira negde od juna meseca, a na Odbor je dospela kao dopuna dnevnog reda. Ne znam zašto je bila dopuna ako je, pretpostavljam, gospodin Martinović blagovremeno ili kad je to bilo potrebno podneo još u junu mesecu. Da bi na isti način i na dnevni red Skupštine to pitanje došlo iako je Odbor to razmatrao prošle nedelje i dao je pozitivno mišljenje, naravno uz argumentaciju koja ne ide u prilog tome, onako kako je obrazložio predsednik Odbora.
Ovaj predlog ide za tim da zakon koji je donet u februaru 2016. godine, odnosno njegov član 6, koji glasi – Na zemljištu iznad podzemnih vodova, čiji je investitor „Železara“, „Železara“ ima pravo prolaza i/ili pristupa uz obavezu sopstvenika, odnosno držaoca tog zemljišta, da ne ometa upotrebu i održavanje tog objekta, odnosno voda.
Dakle, ovim podnetim predlogom predlaže se da se ta odluka protumači, ili mogu da kažem razume, tako da se ustanovljava pravo službenosti, kako se u predlogu kaže: „sadašnjeg vlasnika“.
Mi smo u zakonu definisali u čiju korist, u korist „Železare", se konstituiše to pravo službenosti, a u Predlogu za autentično tumačenje govorimo o sadašnjem vlasniku. Takođe je moglo da se navede ko je sadašnji vlasnik, iako se to zna. Reč je o vodovima koje je ranijih godina izgradila „Železara“.
Pošto se planira i prenos vlasništva na vodovima, što pretpostavljam da nije sporno, želi se da se automatski, nije bilo dovoljno donošenje zakona, već ovim autentičnim tumačenjem, na sadašnjeg vlasnika, kako se kaže u Predlogu autentičnog tumačenja, prenese i pravo službenosti u smislu člana 6. Zakona, i to bez obaveze da se pravo službenosti posebno uređuje pravnim poslom i bez obaveze da se vrši potreban upis u katastar nepokretnosti.
Dakle, službenost ne proizvodi dejstvo po sili zakona kako se to planiralo i očekivalo u februaru mesecu 2016. godine, da bi to bilo po sili zakona, ali će sada biti konstituisano u korist novoga kupca po sili ovoga autentičnog tumačenja.
Kao razlozi navode se nedoumice, i čemu je i predsednik Odbora govorio, pri potpisu ugovora, dakle, nedoumice u razgovoru sa kupcem prilikom potpisivanja ugovora, gde je kupac, koliko sam shvatio, izrazio sumnju u pravnu sigurnost koju mu država kao prodavac pruža sa tako konstituisanim pravom službenosti „Železare“ iz februara 2016. godine.
U obrazloženju se navodi da bi suprotno tumačenje dovelo do apsurda, da kupac stekne svojinu a da ne pređe automatski na njega pravo službenosti. Pa ne može pravo službenosti na njega da pređe automatski, zato što to nije urađeno na valjan način i sa „Železarom“.
Posebnu zabunu kaže se, unosi činjenica da je pravo službenosti u korist „Železare“ ustanovljena u zakonu. Dakle, i kupac na to ukazuje. A namera zakonodavca nije bila, dakle, to je sada jedno izgovaranje kako bih rekao, sa vremenske distance od pola godine i više u odnosu na februar kada je zakon donet, da zakonodavac nije želeo da stvara apsurde već da na koezistentan način reši imovinsko pravne odnose.
Pa, izvinite, sa tim ne mogu da se složim, jer sam zakon jeste apsurd posledično, i ovo tumačenje koje se predlaže da Skupština usvoji, a jedino konzistentno rešenje za ovakva pitanja jeste rešenje na osnovu zakona o osnovama svojinsko pravnih odnosa koji je tu zaista jasan.
U zaključku obrazloženja predloženog autentičnog tumačenja se navodi da se samim zakonom konstituiše upis u javne knjige, tj. uknjižba i da za uknjižbu nije potreban upis na osnovu pravnog posla. Zaista ne znam zašto toliko izuzetaka u ovakvom jednom poslu.
Smatram da je ovo jedna presedan i da na neki način predstavlja manevar izvršne vlasti koji u ovom trenutku zbog manjkavosti zakona koji je predložila Skupština 2016. godine uvlači sada i zakonodavnu vlast, odnosno Skupštinu Srbije da autentičnim tumačenjem učvršćuje ili uliva poverenje u pravnu sigurnost kupcu koji pruža država na ovakav način.
Jasno je da zemljište trpi teret, to je režim korišćenja za potrebe održavanja i upravljanja vodova i na osnovu toga je „Železara“ to pravo konzumirala makar i faktički. Postavlja se pitanje zašto „Železara“ to nije uradila ranijih godina na način kako to predviđa Zakon o osnovama svojinsko pravnih odnosa. Dakle, kao što se u samom zakonu i navodi želelo se da se izbegne ili izigra, ako mogu da kažem, Zakon o planiranju i izgradnji i naravno da se neka faktična službenost, ako tako mogu da kažem, koju je „Železara“ imala ranijih godina legalizuje ili konvalidira zakonom koji je usvojen u februaru mesecu, što naravno nije bilo dovoljno, potvrđuje i činjenica da danas donosimo autentično tumačenje.
Zakonodavac je upravo tada propustio da na jedan konzistentan i opšti način uredi ovo pitanje i naravno kada je kupac uvideo da na jedan neobičajan način, donošenjem zakona posebnog o ustanovljenju prava službenosti u korist „Železare“ izrazio je sumnju zašto sada u zakonu ne stoji naziv firme koja je kupila „Železaru“ od države. Da bi se izbegla izmena zakona, pa da umesto „Železare“ sada stoji naziv novoga kupca ili sadašnjeg kako se kaže, pribeglo se donošenju autentičnog tumačenja.
Postavlja se pitanje, čije je zemljište, pod kojim ili nad kojim se nalaze vodovi o kojima govorimo i kako je „Železara“ koristila to zemljište u prethodnom periodu. Dalje, zašto to pitanje nije rešeno makar posle odlaska Amerikanaca i šta je radila uprava tadašnja ili menadžment o kome smo dosta čuli, što se tiče primanja i loših rezultata njihovog rada.
Zakon o osnovama svojinsko pravnih odnosa je veoma jasan. U članu 51. govori da stvarna službenost ustanovljava se pravnim poslom, odlukom državnog organa i održajem, a u članu 52. da se na osnovu pravnog posla stvarna službenost stiče upisom u javnu knjigu ili na drugi odgovarajući način. Dakle, ove norme su imperativne po karakteru, a na ovakav način nijedan uslov i Zakon o osnovama svojinsko pravnih odnosa nije ispunjen. Dakle, nemamo ni osnov, a nemamo sa druge strane ni upis koliko vidim, od toga se beži.
Razumem cilj ovog manevra, dakle, ono što nije obezbeđeno zakonom pokušava se sada da se uradi ovim tumačenjem i meni je jasno da se na ovakva način udovoljava kupcu i da su u prvom redu zaposleni, pa i grad Smederevo, a čini mi se i Vlada u velikoj meri sudbinski vezana za ovu prodaju i da je važno na jedan ovakav način obezbediti ono što se nije moglo na jedan sistemski način.
Uz tajni ugovor sa Amerikancima, uz zakon iz februara meseca, koji ustanovljava pravo službenosti „Železari“, uz tajni ugovor sa aktuelnim kupcem, uz autentično tumačenje sada, sve to predstavlja jednu potvrdu upravo pravne nesigurnosti i mislim da se na ovakav način ona ne može obezbediti, niti nadoknaditi.
Na ovakav način stvara se privid pravne sigurnosti, a ovo tumačenje svakako, kao ni zakoni, nije iznad Ustava i zakona i takođe je i ono podložno oceni. Dakle, ako u nekom trenutku budu ocenjivano i ispostavi se da nije u skladu sa Ustavom i zakonom, to sigurno neće biti potvrda pravne sigurnosti kupcu, odnosno investitoru.
S druge strane, Skupština se izlaže riziku, pa možda u ovom sazivu ili čak i u nekom drugom sazivu u istoj situaciji odluči drugačije i na taj način kompromituje se zakonodavno telo najviše, a kod investitora se upravo potvrđuje pravna nesigurnost našeg sistema. Hvala.

Hvala.
Reč ima predlagač, gospodin Komlenski.

Zahvaljujem, predsedavajuća.
Evo, ukratko, da ne ulazim u ove ekonomske aspekte svega toga. Jedno od pitanja bilo je - da li je ovo brljotina iz ugovora ili zakona? Ovo je posledica neuređenih imovinsko-pravnih odnosa od kad je „Železara Smederevo“ nastala do današnjeg dana.
Kada govorimo o prodaji u stečaju, pre prodaje u stečaju, stečajni upravnik je bio dužan da reguliše sve imovinsko-pravne odnose koje očigledno nije regulisao, znači, da izvrši upis svih prava u korist „Železare Smederevo“ pre nego što je US Steel to kupio. Biću slobodan da prokomentarišem, očigledno da onoga ko je tad u tom trenutku to kupovao nije ni zanimalo šta kupuje, jer izgleda nije imao ni nameru da ozbiljno radi u zemlji Srbiji nego da dok ne završi neka svoja posla samo toliko se zadrži.
Što se tiče komentara vezanih za pitanje stvarnih službenosti, prvo, u tekstu autentičnog tumačenja ne piše – sadašnjeg vlasnika, nego piše – svagdašnjeg vlasnika, svagdašnjeg vlasnika vodova, i to je onaj termin koji zakon poznaje. Stvarna službenost, podsetiću, u pravu ste, članom 51. Zakona o svojinskom pravnim odnosima definisano je da se zasniva pravnim poslom, odlukom državnog organa ili održajem. Mi ovde imamo službenost koja je doneta, zasnovana odlukom državnog organa kroz zakon, a član 52. na koji ste se pozivali kaže da na osnovu pravnog posla stvarna službenost stiče se upisom u javnu knjigu. Znači, kada se stiče pravnim poslom, drugi elemenat je da se izvrši upis u javnu knjigu. Očigledno pravnu sigurnost za svagdašnjeg vlasnika vodova, da će imati i pravo službenosti, jeste samo kroz ovaj dodatak autentičnog tumačenja i na čemu je očigledno i neophodno bilo insistirati.
To se pojavilo kroz tok razgovora, ono koliko ja želim da komentarišem. Ovo je čisto pravni deo, takav kakav jeste i u ovakvoj situaciji, ukoliko želimo pravnu sigurnost svagdašnjeg vlasnika imovine, onda je ovo jedini način da on bude zaštićen na odgovarajući način, kako je to i danas „Železara Smederevo“ zaštićena. Hvala.