Ono što me je pogodilo, to nisu samo optužbe koje već četvrtu godinu slušamo na račun DS. To su sve neistine.
Ono što me je pogodilo jeste da je poslanik koji je napravio zbun u ovom parlamentu time što je određene članove „zemunskog klana“, pacova, budalu, prevaru, Dušana Spasojevića Šiptara i mnoge druge branio pred policijskom akcijom „Sablja“ koji su bili inspiratori, organizatori i logistika u pripremanju i organizovanju atentata na Zorana Đinđića.
Mislim da se vi slažete samnom u konstataciji da to nije dostojno ovog parlamenta. Radi se o premijeru Srbije koji je dao život da ova zemlja ima institucije, da ima izgrađenu vladavinu prava.
Ko će posle poverovati da vi imate iskrenu nameru da tom Zoranu Đinđiću podignete spomenik kao odraz da podržavate taj sistem vrednosti za koji se on zalagao? To građani Srbije znaju i zbog toga se DS veoma brine iz prostog razloga što nikada nećete shvatiti za koji se sistem vrednosti zalagao on, zbog čega je dao život, šta je njegovo delo i kakva je Srbija koju je on sanjao.
Vi ste danas pokazali i vaše pravo lice braneći pripadnike zemunskog klana i negodujući što su bili procesuirani u policijskoj akciji „Sablja“ što mislim da je nezapamćeni bezobrazluk i nepristojnost od stane poslanika koji se malo čas obratio.

Hvala poslaniče.
Reč ima Aleksandar Martinović.

Uvažena predsednice, povređen je član 107. koji govori o dostojanstvu Narodne skupštine. Gospodin Zoran Živković, je izrekao neistinu vezano za izlaganje gospodina Gavrilovića, mog kolege iz poslaničke grupe SNS zato što kada je govorio o premijeru, one nije mislio o Zoranu Đinđiću, nego o Zoranu Živkoviću. Zato što je Zoran Živković, i mi smo ovde pokazivali fotografije, bio veliki prijatelj sa Miloradom Ulemekom Legijom.
On je sa Legijom đuskao na jednom koncertu u Kuli gde su bile smeštene Crvene beretke zajedno sa tadašnjim ministrom unutrašnjih poslova Dušanom Mihajlovićem. I, sve je tačno ovo što je rekao gospodin Gavrilović. Problemi u putnoj privredi su započeli 2001, 2002, 2003, 2004, 2005. godine kada su Mišković i Milo Đurašković privatizovali PZP Užice, PZP Beograd, Niš, Kragujevac, 2005. godine napravljena „Nibens grupa“, finansirana od strane Miroslava Miškovića. To je bila Centralna Srbija, a u Vojvodini je ekskluzivno pravo da asfaltira preko Fonda za kapitalna ulaganja, to vi gospođo Gojković dobro znate kao i ja, dobio Dušan Borovica. Tako se radilo 2001, 2002, 2003, 2004, 2005. godine sve do 2012. godine u Srbiji, odnosno do 2016. godine u Vojvodini, a onda se pitamo zašto nisu napravljeni putevi.
Gde su nam autoputevi, gde su koridori? Pojeli ste gospodo, pokrali…

Poslaniče razumela sam.      

To je odgovor na ono što je gospodin Živković pričao.

Hvala.
Niste se izjasnili da li želite moje objašnjenje? (Ne.)
(Zoran Živković, s mesta: Povreda Poslovnika.)
Izvolite.
Imate pravo i na repliku.

Ne želim. Nemam sa kim da repliciram. Za to treba da budete čovek. Da, za to treba da budete čovek i da ne lažete i da ne vređate ljude koji ne zaslužuju to.

Samo mi recite član Poslovnika.
(Zoran Živković, s mesta: Pustili ste provalu najgorih stvari da uđe u ovo zdanje. Bez obzira na vaše prisustvo ovo je i dan danas hram demokrate u Srbiji. Vi svojim ponašanjem od tog hrama pravite javni WC. Đubre. Kako vas nije sramota?)
Hvala. Izričem vam opomenu za ove reči koje ste rekli. Zahvaljujem se u ime svih poslanika parlamenta Republike Srbije. Hvala vam stvarno na ovim rečima. Ja sam vam dala da kažete povredu Poslovnika. Nudila sam i repliku. Niste želeli, ali mislim da stvarno nisam zaslužila ni ja ni parlament, ni ovaj saziv ovakve reči koje smo sada čuli.
Po članu 112. određujem pauzu od pet minuta. Ko želi da izađe, da se malo smiri neka to učini. Nastavićemo isključivo po dnevnom redu. Ne dozvoljavam u nastavku…
(Zoran Živković, s mesta: Idite vi da se smirite.)
U redu. Hoću poslaniče. Biće sve u najboljem redu. Pet minuta pauze da se svi smirimo i da nastavimo da radimo.
Nećemo nastaviti ni po replikama, ni po povredama Poslovnika nego po dnevnom redu. Zato se određuje pauza.
(Posle pauze.)

Sada je na redu narodni poslanik Milan Lepčević.

Konačno, posle više od sat vremena razno-raznih tirada i predavanja iz prošlih vremena koji veze nemaju sa dnevnim redom, od borbe ko će veće i lepše hvalospeve da ispriča o velikom vođi, da se vratimo malo na temu.
Dakle, predložena ratifikacija, odnosno produžavanje roka kojim se uzima od Azerbejdžana 300 miliona evra za završetak autoputa na dve godine, odnosno do dve godine, je nešto što je faktično stanje koje, hteli ne hteli, trebamo i moramo da usvojimo ne bi li se ti radovi što pre završili i ne bi li smo dobili konačno taj autoput.
Nije sporno da svaka država koja želi da razvija svoju infrastrukturu, a naša infrastruktura je nažalost u katastrofalnoj situaciji, vrlo je teško tu porediti kakva je bila pre pet ili deset godina, a kakva je danas, verovatno da neke spektakularne razlike nema, sem što smo za zadnjih desetak godina uzeli ogromne kredite ne bi li smo izgradili nedostajuću infrastrukturu, a pre svega autopteve i završili Koridor 10 od granice sa Mađarskom do granice sa Makedonijom i Bugarskom, kao i da se završi autoput do Požege, odnosno da se završi Ibarski autoput, ili kako ga neki pogrešno nazivaju – Koridor 11.
Ukupno za sve ove infrastrukturne projekte, za izgradnju autoputeva Srbija se u zadnjih desetak godina zadužila oko 1,6 milijardi evra. Kada se na to dodaju kamate koje su vrlo šarolike i zavise od toga u kom vremenu su uzete, pa se kreću od neka 2% do fantastičnih 8% koji su uzimani u periodu najveće ekonomske krize, bez ikakvog opravdanja, sa toliko visokim kamatama, verovatno ta suma od 1,6 milijardi se nadograđuje na preko 2 milijarde evra uzetih para za izgradnju putne infrastrukture, pre svega autoputeva.
Svaka zemlja koristi na sve moguće načine, a naročito zemlje u razvoju koriste sve moguće načine da kroz pokretanje određenih infrastrukturnih projekata podignu pre svega kvalitet života, ali da podignu i standard i uposle što je moguće veći broj svojih firmi, svog stanovništva, da tim ulaganjima što više novca ostane u sopstvenoj zemlji, da se povećaju prihodi u budžetu i da se ti krediti dvostruko iskoriste. Dakle, s jedne strane da se završi infrastruktura, a s druge strane da se uposli radna snaga, uposle firme i da se praktično razvije zemlja.
Šta se desilo sa kreditima koje je uzela država Srbije? U pregledu koji sa napravio od dvadesetak različitih deonica koje se grade u Srbiji, počev od granice sa Mađarskom, pa do granice sa Makedonijom i Bugarskom, oni tzv. lotovi ili deonice, samo u pet slučajeva imamo da rade, da su glavni izvođači i da su na tenderu dobile naše firme, srpske firme. Ostatak su dobile uglavnom strane firme. To su „Terne“, to su „Azvi“, „Alijans“, „Adval“, „Trejs“, „Terna“, „Aktor“, pominjana austrijska firma koja je otišla u stečaj, pa je ostala dužna mnogim proizvođačima, našim firmama.
Dakle, ogromne pare smo prvo uzeli kao kredite, za njih plaćamo debele kamate, a zatim smo te pare dali strancima da nam oni grade autoput, odnosno da oni budu glavni izvođači, a da naše firme služe kao prosta radna snaga, koje često puta ostanu neisplaćene, odnosno ti glavni izvođači ne isplate radove do kraja, te firme oteraju u stečaj jer moraju da plaćaju PDV, kasne im sa uplatama i sve ono što bi eventualno zaradili kao podizvođači, praktično im banke pojedu jer uzimaju kredite da bi finansirali izgradnju radova.
Ni jedna normalna zemlja ne radi tako da uzima kredite, zadužuje se, plaća visoke kamate, a da taj novac od kredita ne ulaže u sopstveni razvoj, tako što će angažovati domaća preduzeća, da oni zarađuju, da domaće firme nabavljaju u zemlji Srbiji sve što je potrebno za izgradnju autoputeva, da angažuju domaću radnu snagu, da se taj novac troši u Srbiji, a ne da se višak, odnosno zarada ili profit iznosi u inostranstvo. To je nešto što je prosto nedopustivo i to je pre svega pitanje kakva je državna politika i kakvu politiku vodi ministarstvo i Vlada kada su ovakvi infrastrukturni projekti u pitanju.
Drugi problem ovde stoji na rokovima za izgradnju po pojedinim deonicama. Sem ovog autoputa i ovih deonica za koje sada ratifikujemo kredit, koji je kasnio samo nekoliko meseci, to je pod znacima navoda samo nekoliko meseci, sve ostale deonice su u ogromnom kašnjenju od dve, pa do čak četiri godine. Za skoro sve deonice prema jugu Grabovnica, Grdelica, Grdelica tunel, jedan, drugi, treći, tunel Manojle, Vladičin Han, Prevalac, Prevalac - Suvi Dol, itd. i sve deonice na autoputu prema Bugarskoj, za sve njih su rokovi ili istekli prošle godine ili su istekli ove godine ili ističu do kraja ove godine.
Praktično, na skoro svim deonicama su probijeni rokovi gde se ne nazire kada će biti završetak radova i da će probijanje rokova biti verovatno od dve pa čak do četiri godine.
Ono što je najveći problem je što uprkos tome što se kasni sa završetkom radova, u mnogim slučajevima postoje oštetni zahtevi, višemilionski, gde sve aminuje preduzeće Koridor 10 koje vodi ove radove, a uz asistenciju konsultantske kuće „Ežis“, koju vodi čuveni profesor Branislav Ivković.
U nekim slučajevima, kao što je to, recimo …