Gospođo predsednice, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, rekla bih najpre da Vlada na unutrašnjem planu zapravo ima dva najvažnija zadatka. Jedan se tiče izgradnje institucija jer je to jedini garant sigurnosti i ostvarivanja sloboda u ovoj zemlji, a drugo jeste infrastruktura, izgradnja infrastrukture kao jedne od neuralgičnih tačaka Srbije.
Znamo, svi smo svesni činjenice da je naša putna infrastruktura u veoma lošem stanju i tako nas vide i ocenjuju oni koji su pozvani da o tome daju svoje mišljenje, pa tako Svetski ekonomski forum je najlošije ocenio Srbiju po kvalitetu i raspoloživosti transportne infrastrukture i tu zauzimamo 118. mesto ispod svih zemalja u Evropi, pa čak i bivših zemalja Sovjetskog Saveza.
Drugo, recimo podatak da gustina puteva koja danas iznosi 6,2 kilometra na 1000 stanovnika je duplo manja nego što je evropski prosek. Pazite, duplo manja od evropskog proseka pošto je prosek u Evropi 12,1 kilometar.
To sve pominjem da bih dala na značaju, da bih istakla koliko je važno, važno je produžiti dejstvo ovog ugovora. I ono što nije dobro i mi ćemo to kao LDP, kao odgovorna partija, mi ćemo podržati ovo produženje ugovora, ali imamo ozbiljne zamerke, Vlada se vrlo neodgovorno i vrlo neozbiljno ponašala povodom ovog pitanja.
Prvo, dobro je što je napokon zapadna Srbija došla negde na red, jer ako uzmemo u obzir i radi bezbednosti da godišnje gine preko 600 ljudi na našim putevima, a najveći broj je upravo na Ibarskoj magistrali, mogli bi da uzmemo i važnost te infrastrukture u zapadnoj Srbiji i to je iz vašeg resora ministre po pitanju ekonomskog razvoja.
Apsurd je da zapadna Srbija učestvuje u izvozu trećinu, 2014. godine 33% učestvujemo u izvozu, a zapravo se toliko sporo i tako neodgovorno pristupa nekim osnovnim pitanjima, kao što je pitanje izgradnje infrastrukture.
Kada kažem neozbiljno Vlada se ponašala, pre svega, i u samoj realizaciji sporazuma. Nama niko ovde nije objasnio zašto se kasni sa realizacijom. Tek 22. septembra je ponovo zaključen sporazum i tu nema opravdanja. Mogli smo u avgustu kada je izabrana Vlada da potvrdimo ovaj sporazum. Dakle, ponovo još jedno kašnjenje koje zapravo i dalje prolongira celu situaciju. Zatim, poštovanje rokova, da ne kažem da su izborna obećanja premijera 2014. godine bila da ćemo do kraja 2016. godine imati put Beograd – Zlatibor, do toga da je, recimo, pre par meseci izjavio da će se od Beograda do Zlatibora moći stići za sati i po vremena. To je vrlo i neozbiljna i opasna izjava, jer je apsolutno, uz poštovanje saobraćajnih propisa, nemoguće to izvesti.
Dalje, kada uzmemo u obzir da je ova deonica Ljig - Preljina iznosi 40,3 kilometra, da je prošlo četiri i po godine, da su probijeni rokovi da su ti radovi trebali da se završe 25. avgusta, sada je obećano da će to biti 31. oktobar, i ako tu računicu 40 kilometara za četiri i po godine primenimo na obećanu deonicu Beograd – Požega, koja iznosi 160 kilometara, tom brzinom, tim tempom, ako ovako nastavimo, ta deonica do Požege biće tek negde za 16, 17 godina završena. Bojim se negde da će čak, recimo, i realizacija „Beograda na vodi“, koja je planirana za 30 godina, da će možda biti pre završena nego ovaj jadranski put, kako kolege nazivaju.
Dalje, postavlja se zaista pitanje odgovornosti ministarke Zorane Mihajlović i zaista je šteta što ona danas nije tu pred nama poslanicima, jer je izjavila, recimo što je, nažalost, moram da kažem, potpuno nesuvislo, da do februara meseca nije bilo stručnog nadzora nad ovom deonicom Koridora 11 od Ljiga do Preljine. Znate šta, to je vrlo neozbiljna izjava, uzimajući u obzir da član 153. Zakona o planiranju i izgradnji kaže da stručni nadzor obezbeđuje investitor, niko drugi nego investitor, a to je Vlada Republike Srbije, odnosno Koridori Srbije. Dakle, prosto je neverovatno.
Drugo, isti zakon propisuje da je republički inspektor za građevinu dužan da obustavi postupak ukoliko nije obezbeđen stručni nadzor. Nakon toga se još pojavljuju pitanja visine tunela, ne znam, debljine asfalta, kvaliteta radova. Prosto je nemoguće da nije bio nadzor. Zaista ne razumem zašto je ministarka to tako neodgovorno izjavila, jer ne bi mogla nijedna situacija da bude overena bez stručnog nadzora. To je prosto jasno.
Dalje, zaista, postavlja se pitanje zašto ministarka nije prozvala glavnog izvođača, jer to je neki normalan put, a ne da se prozivaju podizvođači. Zatim, kažem, to stare mašine, nove mašine, sve je to toliko neozbiljno i toliko je na površinu isplivala jedna totalna neozbiljnost Vlade da je to prosto neverovatno.
Ponavljam, mi ćemo ipak, uzimajući u obzir da se radi o važnom pitanju, da je taj sporazum, koji je zaključen 2012. godine na period od četiri godine i danas ga produžavamo na dve godine, zaista potreban Srbiji, potrebna nam je bolja infrastruktura, ali bih volela da ubuduće Vlada zaista vodi računa da ne preteruje sa tim nekim glamuroznim, pompeznim obećanjima, a da onda budemo dovedeni u situaciju da kasnimo sa realizacijom sporazuma, da sada Vlada ne može da povuče 26 miliona preostalih sredstava, evra koje joj stoje na raspolaganju i da tako delujemo i prema Vladi Azerbejdžana neozbiljno, a inače kao zemlja dobijamo jedan veliki minus i za neke buduće radove i za sklapanje nekih budućih ugovora. Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Boško Obradović.

Poštovana predsedavajuća, poštovani gospodine ministre sa svim vašim saradnicima, drage i poštovane kolege narodni poslanici, po pitanju ove tačke dnevnog reda, kada se uopšte govori o temi autoputa od Beograda, pa da kažemo sredinom Srbije, preko zapadne Srbije ka Crnoj Gori, postoji samo jedna nesporna stvar, a to je da nam je ovaj autoput preko potreban. Sve drugo je sporno i o tome ću govoriti.
Za sve građane Srbije koji žive posebno na prostorima zapadne Srbije ovaj autoput je životno pitanje. Kad kažem životno pitanje, to često biva u bukvalnom smislu ove reči, dakle, pitanje života i smrti, odnosno pitanje preživljavanja svih onih koji putuju Ibarskom magistralom, koja odnosi toliko ogroman broj života na godišnjem nivou.
Kakav je odnos gotovo svih vlasti prema zapadnoj Srbiji u poslednjih više od pola veka, zaista je vredno da se podsetimo. Još iz komunističkih vremena zapadna Srbija, kao neki bastion antikomunizma, bila je u zapećku i bila je na svaki način tretirana kao neki zaboravljeni deo Srbije. Dovoljno je da napomenem možda i sastav aktuelne Vlade Republike Srbije u kojoj su svi ministri iznad Save i Dunava i nema nijednog ministra ispod Save i Dunava, kamoli iz Zapadne Srbije. Takav je bio odnos i prema ovome autoputu, godinama i decenijama unazad.
Dakle, zapadna Srbija, posebno, rekao bih, Raška oblast, jednostavno je zaboravljena od države Srbije. To nije samo odnos ove vlasti. To je odnos praktično svih vlasti u prethodnih mnogo, mnogo decenija. Tamo nema investicija, tamo nema novog zapošljavanja, tamo nema rešavanja putne infrastrukture, tamo nema ministara ili, da tako kažem, važnih državnih funkcionera u Beogradu. Jednostavno, zapadna Srbija, posebno, opet ponavljam, Raška oblast, posebno status srpskog naroda, interesa države Srbije u Raškoj oblasti je uvek bio doveden u pitanje.
Konkretno, dobro je ovde rečeno od strane jednog kolege narodnog poslanika da EU, da Svetska banka, da nijedni ti famozni naši zapadni partneri nisu imali interes za ovu deonicu autoputa, vrlo interesantno. Naravno da nemaju interes za one deonice autoputa koje su od interesa srpskog naroda i države.
Znači, ovaj autoput je žila kucavica srpskih integracija, povezivanja između Srbije, Republike Srpske i Crne Gore. Upravo Raška oblast je tromeđa, ključno saobraćajno čvorište između Srbije, Republike Srpske i Crne Gore. Pa, zašto bi Svetska banka i EU imale interes da povezuju srpski narod na Balkanu? To je naš državni interes, koji kao što vidite kasni decenijama i decenijama. I, na kraju, kada se na jedvite jade došlo uopšte do rešavanja pitanja ovog autoputa, onda je napravljen jedan zajam između Vlade Republike Srbije i Vlade Republike Azerbejdžana, koji je po mišljenju srpskog pokreta Dveri problematičan po mnogo osnova. Šta ovde nije sporno? Ovde nije sporan interes Republike Azerbejdžan kao zajmodavca. Njima svaka čast. Oni su ljudi napravili takav sporazum kojim mogu da se ponose.
Oni, pre svega, nama daju kredit u visini od 300 miliona evra na 15 godina sa kamatom od 4%. Znači, to je prvi osnov po kome oni dobro zarađuju. Svaka čast. To nije jedini osnov po kome oni zarađuju, jer bilo bi normalno da negde, ako nemamo sopstvena sredstva, da se zadužimo da bismo uopšte mogli da izgradimo autoput koji nam je potreban.
Problem je u tome što 51% izvođenja radova oni zapravo prisvajaju za sebe, tj. azerbejdžanska kompanija „Azvirt“ sprovodi, zapravo, izvođenje radova na ovome autoputu, a koliko je to 51% od izvođenja radova, da li je to polovina od ovoga kredita koji dobijamo? Oni zapravo vraćaju sebi, upumpavaju ljudi u sopstvene resurse, u sopstvenu zaradu i time zarađuju mnogo više od onih 4% kamate. Znači, svako ko tvrdi da je ovo mala kamata ili da je povoljan zajam zapravo falsifikuje istine. Nije istina. Mnogo je veća kamata kada se uzme u obzir koliko ova azerbejdžanksa kompanija zarađuje i koliko oni zapravo sami sebe kreditiraju. To je pametna država. Ona jednostavno kreditira svoju domaću privredu, svoj izvoz i zarađuje na nama, što je naravno njihov interes.
Postavlja se pitanje, naravno, šta je ovde naš interes? Imamo situaciju da po ovom ugovoru, odnosno Sporazumu Republika Azerbejdžan može da obustavi isplatu uvek kada nije zadovoljna načinom funkcionisanja izvođenja radova, finansijskih dokumenata koji reguliše ove isplate i sve ostalo. Takođe, ova azerbejdžanska kompanija može da nam ponudi bilo koju cenu radova koje izvodi. Dakle, može da nas ucenjuje visinom ovih radova, cenom i svega drugog što je njihov interes, da oni opet finansijski prođu što bolje u ovom sporazumu. Opet kažem, njima svaka čast, pitanje je naše pregovaračke strane da li je naš domaći ekonomski interes ovde branjen na pravi način. Našim podizvođačima se daju oni rizičniji, teži, jeftiniji poslovi, a njima oni lakši i skuplji poslovi. Tu su pronašli svoj interes.
Naravno, oni uzimaju ekstra profit u čitavoj ovoj realizaciji. Ukinute su carine na uvoz robe iz Azerbejdžana. Oni naplaćuju, kao što je slučaj sa kamenim agregatom koji naplaćuju 35 evra po kubnom metru, iako on košta otprilike 21 evro. Ne plaćaju PDV, ni druge poreze ni na kakve transakcije u vezi sa ovom aktivnošću. Kada sve to saberete to nije 4% kamate, već je mnogo, mnogo veći ekstra profit koji Azerbejdžan izvlači iz ovog sporazuma, što je naravno njihov logičan ekonomski interes.
Imaju oni tu i neka politička uslovljavanja u ovom sporazumu, tipa da moramo biti u članstvu Svetske banke ili, ne znam, MMF-a i ne znam kojih međunarodnih monetarnih institucija, i ako nismo, opet će, kao u nekim drugim slučajevima, kada nisu zadovoljni, ovaj sporazum biti ukinut, odnosno moraćemo odmah da pristupimo isplati svih preostalih rata i kamata. Naravno, uslovljavaju nas da ne možemo uzimati robu i sarađivati sa bilo kojim zemljama sa kojima Azerbejdžan nije u dobrim diplomatskim odnosima ili ih uopšte nema. Šta to govori? Da ljudi znaju da naprave međunarodni sporazum koji je apsolutno u njihovom interesu, koji perfektno štiti sve njihove interese. Zaista im se mora odati apsolutno priznanje da ljudi znaju da rade svoj posao.
Ovde se postavlja pitanje – da li naša država… Ovde se naravno radi o bivšem režimu Borisa Tadića, ali vidimo da i ovaj režim ide utabanim stazama vlasti DS, pogotovo ni u jednom ključnom strateškom pitanju se ne razlikuje od politike DS-a, a po potvrđivanju ovakvih sporazuma vidimo i da se u ekonomskom smislu apsolutno naslanja na pravac kada je DS vodila ovu državu. Da li je ovde zaštićen naš ekonomski interes?
Tu želim da poentiram u sledećem razmišljanju. Naravno, da treba naći izvor finansija za finansiranje ovakvih krupnih infrastrukturnih radova, kao što je izgradnja autoputa. Da, svi se slažemo, neophodan nam je taj autoput. Istina, država ga je decenijama unazad stavljala u drugi plan, jer je zapadna Srbija i Raška oblast morala biti zaboravljena, ali dosetili smo se da bi možda imalo smisla i da zapadna Srbija ima normalan autoput. Dosetili smo se da bi možda imalo smisla da se bolje infrastrukturno povežemo sa Crnom Gorom i Republikom Srpskom, ali onda se postavlja pitanje – odakle nam pare, odakle nam finansije za ove radove?
Logično je da će prvi izvor finansija, koji će pasti na pamet, biti međunarodni zajam, međunarodno kreditiranje, itd. Evo, i sadašnjem ministru finansija postavljam to pitanje – da li je ovo bio jedini mogući način finansiranja izgradnje ovog autoputa, da li je ovo bila jedina adresa na koju smo se mogli obratiti za ovaj zajam, da li može zajam da se uzme na nekim drugim stranama sveta, da li ima nekih drugih zajmodavaca, da li bi oni bili možda povoljniji, da li bi izvlačili manji ekstra profit, nego što je to Azerbejdžan izvukao iz svega ovoga? Drugo pitanje, gospodine ministre, a koje je ključno, da li smo mi mogli ovo da finansiramo iz sopstvenih prihoda?
Tu dolazimo do one najveće tabu teme svih vladajućih režima u poslednjih 15, 16 godina, odnosno posle 5. oktobra, a to je tabu tema primarne emisije, odnosno strogo kontrolisanog štampanja državnog novca koji se nikada ne daje ni u kakvo zatvaranje budžetskih rupa, u bilo kakvu potrošnju ili bilo šta drugo što izaziva inflaciju, već isključivo u domaću proizvodnju, u velike infrastrukturne radove, u domaće banke i u sve ono što treba da pokreće proizvodnju, zapošljavanje i punjenje našeg budžeta.
Da li smo, gospodine ministre, mi mogli da štampamo naš novac, odnosno državne obveznice koje bi otkupljivala Narodna banka Republike Srbije koje bi potom bile isplaćivane iz budžeta, kao što vraćate i ovaj kredit, gospodine ministre, i koji bi samim tim pokrenule taj finansijski krvotok unutar našeg sistema? Zašto mi to verovatno nismo mogli? Zato što smo imali iz 2012. godine i kasnije uslovljavanje od strane MMF-a da se zabrani NBS da otkupljuje državne obveznice. Opet ponavljam, ovde se ne radi o finansiranju budžetskog deficita ili potrošnje, što bi dovelo do inflacije, već ulaganja u izgradnju infrastrukture i razvoj privrede što bi direktno vodilo povećanju BDP, punjenju budžeta kroz porez na plate radnika, PDV i drugi prihodi iz kojih bi se vremenom vraćala sredstva koje iz primarne emisije obezbeđuje NBS. Tu ne bi bilo ekstra profita za nijednog stranca. Tu bi sav ekstra profit, odnosno jedan lanac finansijskog funkcionisanja ostao u ovoj državi. Mi štampamo pare, mi plaćamo naše građevinske firme, te građevinske firme plaćaju naše radnike, za rad tih radnika se plaćaju porezi i doprinosi, ti porezi i doprinosi ulaze u budžet, te firme ulaze u ovaj budžet kroz svoja poreska izdvajanja i, na kraju, se taj budžet puni i okreće čitav lanac finansijskog funkcionisanja, koji je ekonomski interes ove države.
U ovom sporazumu ja vidim isključivo ekonomski interes Republike Azerbejdžan. Ne vidim ekonomski interes Republike Srbije, i to je problem koji Srpski pokret Dveri ima sa svim post petooktobarskim režimima, koji su zapravo uvek između stranog i domaćeg ekonomskog interesa u prvi plan stavljali interese stranaca, Svetske banke, MMF-a, raznih međunarodnih monetarnih fondova ili stranih multinacionalnih korporacija.
Mislim da je došlo krajnje vreme, gospodine ministre, da ozbiljno razmislimo o alternativnom ekonomskom modelu. Neoliberalizam je poražen na nivou čitavog sveta. Sve države sveta se vraćaju sopstvenim ekonomijama, sopstvenim valutama, ukidanju valutnih klauzula, domaćem bankarstvu, investiranju iz domaće štednje i svemu onome što je klasična ekonomija, rekao bih, na koju su se razvile sve države sveta koje su se ikada u istoriji razvili.
Zaboravite, gospodine Vujoviću, strane investicije, zaboravite ovakve sporazume koji su u interesu stranaca. Hajde malo da vidimo naš domaći ekonomski interes. Imamo još puno posla. Imamo još puno stvari koje treba da završimo na ovome putu saobraćajnih srpskih integracija, na ovome putu stvaranja jednog značajnog saobraćajnog čvorišta u Raškoj oblasti između Srbije, Republike Srpske i Crne Gore.
Takođe, da se tu nadovežem na kolegu koji je pominjao tu veoma značajnu dilemu da li nastavak ovog kraka auto-puta ka Crnoj Gori treba da ide preko Pešterske visoravni, što je možda kraće, ali sigurno nije pametnije ili preko Zlatibora i Zlatara zašto postoji ogroman interes, kako razvoja domaćeg turizma Zlatibora, Tare i Zlatara, tako broj vozila koji je mnogo veći, koji će saobraćati tim putem, deset opština Zlatiborskog okruga, koji će biti povezani, Aerodrom „Ponikve“ koji će biti uključen u civilni saobraćaj na toj trasi auto-puta, jeftinijih troškova održavanja putne infrastrukture u zimskom periodu nego sigurno na Pešterskoj visoravni, velikih snežnih nanosa koji su karakteristični za Peštersku visoravan, koji mogu biti problem funkcionisanja auto-puta, dok Peštersku visoravan treba ispoštovati na drugi način: formiranjem nacionalnog parka, ulaganjem u domaću poljoprivredu i, naravno, krakom auto-puta koji bi bio okrenut ka Pešterskoj visoravni.
Dakle, mnogo je ozbiljnih tema koje su preostale u vezi sa ovom tačkom dnevnog reda i mislim da apsolutno naša poslanička grupa ne može podržati ovo potvrđivanje Sporazuma o izmenama i dopunama Sporazuma o zajmu sa Vladom Republike Azerbejdžan, jer u svemu ovome ne vidimo naš domaći ekonomski interes.
Kada gospodine ministre budete obezbedili da ekstra profit ostaje u ovoj državi, kada zaposlite domaću građevinsku operativu, kada stavite u funkciju domaće banke, kada stavite u funkciju Narodnu banku Srbije, koja neće više služiti interesima MMF i Svetske banke, nego će služiti našem domaćem ekonomskom interesu, tada ćete dobiti podršku Dveri za neke slične inicijative.
Nama su auto-putevi potrebni, ali auto-putevi treba da se grade u našem domaćem ekonomskom interesu. Hvala.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Vojislav Šešelj.

Dame i gospodo narodni poslanici, osnovni problem s kojim se mi suočavamo u sferi saobraćaja i građevinskih investicionih radova prostornog planiranja, je ministar tog ministarstva Zorana Mihajlović. Zorana Mihajlović neprekidno sputava sklapanje svih mogućih poslova sa Rusima, Kinezima, Azerbejdžancima i drugim firmama koje nisu američke ili evropske.
Problem sa izgradnjom Koridora 11 je izmišljen. Potpuno izmišljen, da bi se jednostavno azerbejdžanske firme izbacile sa srpskog tržišta. Kakav je ovde ugovor koji je još ministar Mrkonjić sklapao 2012. godine? Kakav je sporazum postignut? Da, 49% obaveza izvršavaju naše firme, kao podizvođači, a šta se dešava u praksi? Šezdeset posto, čak čujem jutros informaciju do 80% da su angažovane domaće firme. To sa zapadnim bankama ne možemo da postignemo.
Svetska banka i ove dve evropske banke, Evropska banka za obnovu i razvoj i Evropska investiciona banka, uzimaju 2% kamate, ali one apsolutno odlučuju ko će biti izvođači radova i onda nam se desi da poslove dobiju na brzinu sklepane firme, ljudi koji imaju određeni uticaj u ovim bankama, da bi ostvarile ogroman profit, a vidimo da se tim firmama, poput „Alpine“ dešava i da propadnu u našoj zemlji i da nas ostave u dodatnim dugovima. Zbog toga je mnogo opasnije uzimati kredite od Svetske banke i ove dve evropske banke.
Ugovor koji je potpisan sa Azerbejdžanom mnogo je sličan ugovoru koji je napravljen svojevremeno sa Kinezima, povodom mosta Mihajla Pupina, kako ga narod popularno naziva Kineski most. Mi smo videli kakvo nam je iskustvo sa mostom generala Draže Mihajlovića, nikako da mu to ime ozvaniče iako se narod izjasnio ogromnom većinom da želi to ime. Do koje sume su došli troškovi za izgradnju tog mosta? Jel su angažovane zapadne firme? Jel reč o kreditima od zapadnih banaka? Sa Kinezima tih problema nije bilo. Iako su Kinezi želeli mnogo svojih radnika da zaposle i mnogo svoje opreme da ugrade itd.
Ovde imamo slučaj sa azerbejdžanskom firmom da skoro sav građevinski materijal koristi iz Srbije. To je ogromna korist, ali Zorana Mihajlović je žena sa zadatkom. Ona ima misiju, što Srbiji gore, to njenim šefovima bolje. Zato je forsiraju za ministra u svim naprednjačkim vladama do sada i planiraju za predsednika republike. Dobro, to nije problem to ćemo ili Maja ili ja da je zbrišemo već u prvom krugu…

Poslaniče, ovo je duhovito, ali molim vas da se vratimo na temu.

Nije ovo nimalo duhovito. Ovo je problem sa kojim se suočavamo. Nedavno je izmislila da je nivo kolovoza u tunelima koji su nedavno završeni za 30 centimetara viši od dozvoljenog i da zato veliki kamioni, šleperi ne mogu da prolaze.
Zašto je to izmišljeno? Izmišljeno je da se okleveta azerbejdžanska firma kao nesposobna da rukovodi tim radovima. Posebno zbog toga da se uništi domaća firma „Planum“, jedna od retkih preostalih domaćih građevinskih firmi koju dosmanlije nisu stigle da unište.
Ta firma dovlači sa ruskog gradilišta ogromnu mašinu da bi strugala put ili da bi strugala tavanicu tunela, kako se to stručno zove, ne znam, bez ikakve potrebe. Koliki su troškovi prevoza te mašine i koliko sada njihova gradilišta u Rusiji ispaštaju.
Naše firme koje su rado viđene npr. na ruskom tržištu i neprekidno tamo angažovane i koje su ranije radili po Africi, po arapskim zemljama, sada su propale. Mnoge su propale, a druge jedva sastavljaju kraj sa krajem, jer je počelo forsiranje divljih firmi sa zapada.
Ko je počeo? Zoran Đinđić, sa svojim mafijaškim pajtosom …
(Radomir Milojičić, s mesta: Molim vas predsednice, na šta ovo liči?)
Ovo liči na politički govor.

Niste protestovali kada je ministarku Zoranu Mihajlović prozivao.
Nemojte, vidite da nisam reagovala na ministarku koja je član moje partije. Nemojte molim vas.

Zoran Đinđić je sa Čumetom registrovao firmu na železničkoj stanici u Beču, da bi ta firma dobila posao celu Srbiju da asfaltira. Nisu ovo tone, hektolitri tvoga piva Kena, nije to pivo. To je asfalt kojim je cela Srbija asfaltiran.
Zato je došlo do sukoba izmešu Surčinskog i Zemunskog klana. To je ranije bio jedan klan. Oko podele novca od asfaltiranja. Zbog toga je Đinđić platio glavom, a vi ste zataškavali 12 godina istragu.
(Boško Obradović: Ko sada asfaltira?)
Sada asfaltiraju razni, ali se pitam ko danas….

Nemojte da dobacujete poslaniku kada iznosi.