Zahvaljujem, predsednice Skupštine.
Dakle, prva stvar kada je u pitanju ovaj zajam, poštovani poslanici i uvaženi građani, poštovani ministre, jeste činjenica da se kasni sa radovima. Iako smo imali ugovor koji je važio do maja meseca 2016. godine, mi ga danas produžavamo na dve godine, a pri tome smo iskoristili 80, odnosno povukli 80% kredita iz ugovora.
Dakle, od 300 miliona evra – 240 miliona evra, ostalo je još 60 miliona evra koje Vlada Republike Srbije treba da povuče i da se ovaj posao završi, naravno, sa ogromnim kašnjenjem. Penali koji će za Srbiju predstavljati, kao i uvek, problem su negde oko 125 miliona dinara, zatezne kamate koje će plaćati, naravno, građani Srbije, kao i uvek što plaćaju neodgovornost političara i Vlade Republike Srbije koja nema adekvatna rešenja, znanje i sposobnost da jedan posao koji je zaključen 2012. godine završi u roku.
Vi kažete da je tehnička Vlada kriva, to ste rekli u svom izlaganju. Ja se slažem sa vama da je tehnička Vlada kriva. Tehnička Vlada je kriva, iz prostog razloga što su se mnoge stvari radile mimo parlamenta i mimo zakona i kontrole i smatram da je to nešto što Srbiju apsolutno na osnovu vašeg ponašanja i ne treba da iznenađuje. Nekoliko meseci ste radili van bilo kakvog okvira kontrole i prisustva narodnih predstavnika i u tom smislu se potpuno slažem sa vama da je tehnička Vlada odgovorna za kašnjenje koje je pred nama.
Ako uzmemo u obzir sve šta se dešavalo i događalo, a u pitanju jeste i izgradnja Koridora 11, koga potresa ovih dana jedna velika afera izgradnje tunela, čitali smo u medijima da ti tuneli nisu u najboljem stanju, da smo potrošili ogroman novac za izgradnju tih tunela i da će biti angažovane, da će „Planum“, koji je podizvođač, biti u obavezi da nadoknadi tu štetu, da će ispraviti sve ono što nije valjalo, ali se ne govori čija je to odgovornost. Ukoliko se ne varam, evo, tu je Milutin Mrkonjić, pa možda može i on da potvrdi ove tvrdnje, koridori su ti koji su vršili nadzor nad gradovima, kada je u pitanju posao izgradnje tunela.
Zorana Mihajlović je donela izmene i dopune Zakona o planiranju i izgradnji i po tom zakonu je Koridor bio u obavezi da raspiše tender, ukoliko se ne varam, za nadzor. To nije urađeno. Afera nastaje iz prostog razloga što se nije poštovao zakon za koji je odgovorna Zorana Mihajlović. Ministarstvo kada utvrdi da se ne poštuje zakon, ministre Vujoviću, to bi vi odlično morali da znate, Ministarstvo mora da zaustavi sve radove. Zašto? Zato što može da dođe do grešaka u izvođenju, a novac koji mi povlačimo iz kredita upravo koristi izvođač, a Ministarstvo to plaća. To je novac za koji se zadužuje Srbija, garantuju građani Srbije, naravno, za svaki dinar koji smo pozajmili i to je jedan neodgovoran način kako se ophodimo prema zajmu, kako se ophodimo prema novcu koji nam je neko pozajmio.
Kada Ministarstvo ne zaustavi radove, što je po zakonu njegova obaveza, ukoliko koridori ne raspišu tender za nadzor, pošto koridori nisu raspisali tender za nadzor, oni su sami vršili nadzor i ustanovili da se nešto bitno promenilo kada su radovi na tunelima u pitanju. Radi se o Šaranima i Brđanima, dva tunela koja koštaju više desetina miliona evra. Imali smo nekoliko tekstova u medijima koji su govorili o tome da je 30 centimetara razlika u odnosu na projekat, da veliki šleperi ne mogu da prođu kroz njega, odnosno da mogu, ali samo po sredini trake, da ne mogu da budu u upotrebi itd.
S jedne strane, ne bi imali ovaj problem i ne bi imali ove sumnje, a mi do kraja ne znamo o čemu se radi, da se poštovao Zakon o planiranju i izgradnji, što ministarka Zorana Mihajlović apsolutno nije radila i ne bi danas došli u ovu situaciju da obmanjujemo javnost, da li je potrebno da sada neko drugi dobije posao, bez tendera i da se „Planum“, kao firma koja 20 godina radi u Rusiji i nije imala nikada nijednu zamerku od strane onih koji su je angažovali, da li će danas „Planum“ da završi ove tunele, koji su možda potpuno u redu, ali da to bude povod i da ovaj medijski spin bude povod da se „Planum“ izbaci iz posla, da bi se u posao bez tendera ubacila firma koja je u bliskim vezama sa vladajućom strankom i koja danas asfaltira sve u Srbiji.

I verovatno je iz Azerbejdžana.

Ona iz Azerbejdžana. Zato što je „Azvirt“ firma koja je glavni izvođač radova, ali podizvođač je „Planum“. Da li će podizvođač da bude sada druga firma, a ne „Planum“, zbog medijskih spinova oko tunela koji su možda i sasvim u redu? Mi to ne možemo da znamo jer nije bio raspisan tender za nadzor tih radova. Dakle, ovo je sumnja sa naše strane, a sve vreme se igramo sa vremenom, sve vreme se igramo sa kamatama zateznim koje moramo da platimo, sve vreme se igramo sa rokovima koje konstantno probijamo i sve vreme se igramo sa novcem koji na kraju moraju da vrate građani Srbije.
Malopre smo čuli ko je asfaltirao, ko je optuživao za neki prethodni period, ali nikako da izgovorite ime onog ko asfaltira danas u Srbiji. Da li će firma „Planum“, koja garantuje da su tuneli u redu, ostati u ovom poslu ili će ih ministarstvo kao podizvođača izbaciti iz ovog posla i celokupan posao dati firmi koja je bliska vrhu SNS? To je pitanje koje postavljamo kao odgovorni ljudi, zato što nemamo činjenice jer nije raspisan tender za nadzor od strane Ministarstva za građevinu, što je po Zakonu o planiranju i izgradnji obaveza ministarke Zorane Mihajlović. Ukoliko nije raspisan tender, morala je da zaustavi radove, da se ne bi dogodilo da danas mediji ili tabloidi spekulišu o tome da li je „Planum“ završio posao kako treba ili ne. U prvom slučaju je prekršen zakon, odgovornost je na ministarki Mihajlović. U drugom slučaju nameštate posao za nekog vašeg tajkunskog partnera.
Druga stvar, građani Srbije su veoma zabrinuti kada su u pitanju krediti. Vi, kao čovek koji je veoma blizak politici MMF-a u Srbiji, kao neko ko je link sa MMF-om u Srbiji, kao čovek koji je vrlo držao do toga da se sve što MMF traži od nas ispuni, što nije sporno, samo mislim da to radite na pogrešan način, gospodine Vujoviću, niste bili tu kada smo govorili o oduzimanju 4,8 milijardi od građana Srbije sa lokala, izbegli ste tu sednicu. Ministarka Brnabić je bila kao ministarka koja je sa najboljom namerom želela da diskutuje o tome, ali nije baš imala sve informacije kako i na koji način i zbog čega se to radi tzv. konsolidacija budžeta koja je tražena od strane MMF-a. Ali, građani su vrlo potreseni kada je u pitanju konstantan dug koji raste iz sekunda u sekund.
Godine 2012. javni dug Srbije bio je 14,7 milijardi evra. Vi ste rekli – mi smo zadužili Srbiju za 10 milijardi evra. Da bi uzeli tih 10 i zamenili sa drugih 10 milijardi koje su povoljnije, matematika govori sledeću stvar – da dug ostaje opet 14,7, ako ste zamenjivali kredite. Ali, tada niste govorili istinu, gospodine Vujoviću, nego ste uzimali desetine milijardi evra i na dug od 14,7 ste nakalemili građanima Srbije na leđa još jedan trošak od 10 milijardi evra. Preko 70% ste opteretili GDP Srbije javnim dugom koji se u svakoj sekundi uvećava za 68 evra.
Ako pogledate da javni dug Srbije se uvećava za 225 hiljada evra na sat, onda možete slobodno da uzmete i ovu aplikaciju i da od duga koji je bio 14,7 milijardi, danas imamo dug od 26 milijardi 741 miliona 410 hiljada evra i svakog sekunda se povećava za 68 evra, 225 hiljada evra na sat gospodine Vujoviću. Povlačite zajmove, neodgovorno trošite ta sredstva, a ovde možete slobodno da se uverite u šta ste pretvorili Srbiju i sa kojom opasnošću se suočavaju građani Srbije.
Evri koji otkucavaju svakog sekunda sve su bliži bankrotu koji izbegavate tako što građanima sa lokala uzimate sredstva. To je vaša konsolidacija budžeta. Svakog sekunda 68 evra, 225 hiljada evra na sat, to vam je rezultat neodgovorne Vlade Republike Srbije i onoga što predstavljate u ove četiri godine.
Mislim da je pet miliona 878 hiljada evra na nedeljnom nivou nešto što je veoma veliki problem, na dnevnom, pardon, nivou, nešto što je veliki problem za one kojima su smanjene penzije. Kako ćete da objasnite onima kojima su smanjene plate u javnom sektoru, a šta ste uradili za taj novac? Gde je skoro 12 milijardi evra, kada ste za četiri godine izgradili 40 kilometara puta, u slučaju Koridora 11.
Gde je taj novac? Govorili ste da ste vraćali skupe kredite, pa, evo, vidimo da niste. Na te skupe kredite, možemo tako da ih nazovemo, vi ste dodali još 12 milijardi, ne tako jeftinih. Zadužili ste se za četiri godine koliko se zadužio Josip Broz Tito, Slobodan Milošević, Koštunica i Boris Tadić zajedno, za 70 godina. A kada je u pitanju ovaj aranžman koji produžavate na dve godine, on govori o tome samo na koji način vi doživljavate svoju obavezu da novac koji pozajmljuju ljudi iz Vlade Republike Srbije, odnosno građani Srbije od druge zemlje trošite na jedan vrlo netransparentan način i stvarate afere u poslovima zbog kojih taj novac pozajmljujete.
Dakle, vašom neodgovornošću i netransparentnošću i nepoštovanjem zakona doveli ste do toga da danas „Planum“ može da bude izbačen iz posla i da bude ubačena bez tendera druga firma, podizvođač bliska vrhu SNS koja će završavati kompletan posao na Koridoru 11.
Ako pozajmljujemo novac za te firme, onda građani moraju da znaju ko zarađuje od ovih kredita. Mislim, da je vama potpuno jasno o čemu govorim, ovih 60 miliona evra, nadam se da ćete potrošiti u skladu sa ovim projektom na način na koji to propisuje i zakon, a ja se zaista, bez obzira što kolege dobacuju, zaista se nadam da se ovde ne radi o namernom zaobilaženju ministarke Mihajlović Skupštine Republike Srbije, koja bi mogla da odgovori na mnoga pitanja kada je u pitanju afera i kada je u pitanju trošenje novca građana Republike Srbije. Zahvaljujem.

Reč ima ministar.

Hvala lepo.
Ne znam zašto me svaki put terate da moram da vam odgovaram na neistine koje plasirate, ali moraću redom.
Znači, prvo, nisam uopšte rekao da se ispostavilo, prvo su Koridori Srbije uputili zahtev za produženje kredita nešto malo preko 60 dana od isteka roka što je pod uslovom ili pod pretpostavkom da nije potrebna ratifikacija dovoljno za produženje roka. Ispostavilo se kada je Vlada uputila mesec dana kasnije zahtev, tehnička Vlada zahtev Azerbejdžanu da su oni rekli da oni traže ratifikaciju i onda je procedura promenjena i u tom momentu tehnička Vlada više nije mogla da podnese zahtev pošto tehnička Vlada, kao što jako dobro znate, nema pravo da podnosi zahteve koji istražuje zakonsku, odobravanje zakona, odnosno ratifikaciju. Parlament je bio raspušten i Vlada to više nije mogla. Prema tome, mi smo onda u periodu pre 4. maja ušli u proceduru pravljenja novog sporazuma koji se danas nalazi pred vama i traži ratifikaciju.
Taj sporazum je tehnička Vlada sa svoje strane pripremila i poslala Azerbejdžanu u julu mesecu. Vlada je formirana, kao što znate, 12. avgusta, a mi smo Sporazum potpisan od strane Azerbejdžana dobili 22. septembra. U najkraćem mogućem roku smo taj potpisali i vratili natrag primerak Azerbejdžanu i mi i oni paralelno idemo na proces ratifikacije sada potpisanog Sporazuma koji ima samo jedan izmenjen član, a to je period korišćenja sredstava kredita, jer se rok produžava za 24 meseca. Ne bi trebalo da se sporimo oko ovih činjenica, to je sve jasno. Niko nije kriv, Vlada nije imala onog momenta kada se tražilo da se menja zakon, tog momenta tehnička Vlada više nije imala mandat da to menja, radimo prvom prilikom posle toga.
Drugo, što se tiče tehničkih stvari oko kredita, stvarno mi je žao što ministarka Mihajlović nije ovde, stvarno bi bilo prekoračenje mojih nadležnosti i ministarstva i mojih ličnih da ulazimo u to ko je šta trebao da uradi. Mislim, da bi bilo dobro da za te stvari koje nisu predmet današnje rasprave postavite poslaničko pitanje i dobijete konkretan odgovor, i Koridori Srbije i ministarstvo će vam mislim argumentovano odgovoriti.
Vraćanje na usputna pitanja, vaše komentare. Znači, žao mi je što nisam bio ovde kada se razmatrao Zakon o finansiranju lokalne samouprave. Niko, nikome ništa ne oduzima, radi se jednostavno o promeni parametara da bi se neutralisalo ono što je pre pet godina urađeno promenom tog zakona, tada je osam milijardi preraspodeljeno sa nivoa Republike na nivo lokalne samouprave, a sada smo se borili da minimalno bude vraćeno natrag, ne zato što nam to neko traži u fiskalnoj konsolidaciji, nego zato što želimo da imamo uverenja svih, naših pre svega, a onda i Međunarodne zajednice da ćemo imati strukturne instrumente lokalnih i Republičkog budžeta koji su održivi na duži rok.
Ideja je da lokal ne uzima pare samo na osnovu tzv. ustupljenih poreza, nego da sam uloži veći poreski napor u razrazu i naplati sopstvenih poreza, pre svega poreza na nekretnine i to na poslovne nekretnine i da se pritom izvrši tzv. nivelacija, horizontalna nivelacija po pojedinim poreskim instrumentima. Zakon koji je bio predložen sa takvim sadržajem je prošao javnu raspravu, ali nažalost politički nije bio usaglašen i zbog toga nije ni došao do Skupštine. Vratićemo se tom pitanju, čini mi se u roku od narednih pet, šest meseci, pošto moramo da postavimo pitanje kako ko koristi koje instrumente, pre svega sa stanovišta uticaja na poslovno okruženje.
Pošto korišćenje instrumenata kao što je na primer firmarina nije samo pitanje prihoda lokalne samouprave nego je pitanje stvaranja ravnomerno poslovnog okruženja na koje investitor reaguju i samim tim utiču na razvoj lokalne samouprave, otvaranje novih radnih mesta i sve ostalo.
Konačno, sa stanovišta duga, sve bi bilo ovo dobro sa tom vašom računicom da nije potpuno obrnuto. Decembra 31. prošle godine ili 1. januara, svejedno nivo duga je bio 24,81 milijardu, sa jučerašnjim danom dug je bio 24,15 milijardi to je 600 miliona manje. Srećna okolnost nam je da kursne razlike ne deluju protiv nas, ali se dug smanjuje. Ovo sve ne bi imalo sve nikakvog smisla, da elementi koji to čine ne govore tome u prilog. Mi smo tokom prvih devet meseci ove godine imali planirani deficit koji je bio sastavni deo plana, koji imamo sa fondom i sastavni deo budžeta koji ste sami ovde odobrili. Na nivou Republike 120 milijardi za celu godinu, na nivo opšte države 160 milijardi.
Mi smo umesto toga imali suficit, znači, 130 milijardi bolji rezultat od onoga koji je planiran. To ne znači da je sve to ušteda, to samo znači da smo 130 milijardi, tj 1,1 milijardu evra bolje prošli i samim tim imali manju potrebu za bruto zaduživanjem, bruto zaduživanjem. Neto zaduživanje je bruto minus otplate.
Prema tome, ovde je situacija samo u tome tamo gde refinansiramo, a refinansiramo dosta stvari, ne menja se nivo duga, ali se menjaju kamate. Kamate su, koje ste videli u budžetu, 140 milijardi dinara, trebale bi sledeće godine da budu manje.
Konačno, jedna poruka da se svi nalazimo na istoj talasnoj dužini. Cilj nam je da kamate budu manje od prirasta društvenog proizvoda. Znači, kada stopom rasta pomnožite društveni proizvod, koji se za sledeću godinu planira na nivou od 4.319 milijardi, kada to pomnožite i kada vidite koliki je to porast društvenog proizvoda u odnosu na prethodnu godinu, ako je ta cifra veća od 139 milijardi, koliko planiramo kamate, onda imate, takozvani primarni suficit, onda mi štedimo.
Prema tome, kada sa kamatama imamo deficit, ako nam je deficit manji od kamata, a planiramo da bude manji, planiramo da bude na nivou od 2%, što je 80 milijardi, onda imamo primarni suficit i poboljšanu situaciju.
To su vam reperi. To što neko izračuna 26 milijardi, ili koliko, pa je uračunat tu i lokal i dug ove firme, to nisu uporedivi podaci. Važni podaci su ako smo mi zajedno sa fondom smanjili ciljni deficit sa 160 milijardi na 80 milijardi, na pola, uključujući preuzimanje, moguće preuzimanje dugova krajem godine, o čemu ćemo razgovarati ovde u Skupštini kada za to dođe vreme, onda se nalazimo na jako dobroj putanji. Ako smo smanjili nivo duga za preko 600 miliona od početka januara do sada, i ako smo umesto deficita od 120 milijardi imali suficit od desetak milijardi, onda računajte koliko smo ispred prolaznih vremena koje smo sami sebi postavili u januaru mesecu.

Hvala.     
(Balša Božović, s mesta: Replika.)
Ništa pežorativno, zaista. Ministar vam je odgovorio i čak se ogradio od onih stvari koje nisu u opisu njegovog posla i nadležnosti. Rekao je da postavite pitanja nadležnom ministru kada dođe. Sve je rekao ministar o saznanjima koje on lično ima.
Marko Đurišić ima reč. Izvolite.

Hvala, poštovana predsednice.
Poštovani ministre, kolege poslanici, mislim da je ova intervencija ministra pokazala koliko je loša praksa, koja očigledno postoji u ovom mandatu Skupštine.
Naime, ovo je drugi zakon koji raspravljamo u Skupštini. Prvi zakon, prošle nedelje, ispred Vlade bili su gospodin Vujović, predviđen za predstavnika Vlade i njegova koleginica iz Vlade, ministarka Brnabić. Sada čujemo ministra da mu je žao što nije bio i nama je žao što nije bio, jer je, pre svega, zakon koji smo tada usvajali bio iz njegovog domena, jer smo hteli da dobijemo odgovore koje je on sada u nekoliko rečenica nam ovde dao, iako hajde da kažem, to danas više nije tema.
Ali, danas iz svih ovih rasprava vidimo da bi mnogo više odgovora, i sam ministar je to rekao, mogla da da ministarka Mihajlović, koje danas nema, pa se ministar ogradio i rekao - ja ne mogu sada da vam dam sve te odgovore, a njeno prisustvo je ovde neophodno.
Ovaj zakon nije sporan. Imali smo jedan dogovor, kredit za četiri godine, da povučemo 300 miliona evra. Nismo to uradili. Povukli smo skoro 80% i sada je napravljen dogovor sa državom, odnosno sa Vladom Azerbejdžana, da se taj rok produži za još dve godine.
Sada, normalno je pitanje - zašto nismo? Šta se to desilo da mi za četiri godine ovaj posao nismo završili? Ministar kaže - ja ne mogu da vam dam taj odgovor, to je pitanje za gospođu Mihajlović. Ja isto mogu samo to da ponovim. Ne znam, sve ove naše diskusije će, čini mi se, otići onako u vetar, neće biti odgovora i mi nećemo saznati šta se to desilo, ko je odgovoran za to što ovaj posao, kredit od 300 miliona, sa kojima je trebalo da bude napravljeno nešto više od 40 kilometara autoputa na Koridoru 11 nije završen i da čujemo odgovor ovde u parlamentu na ove medijske spekulacije oko toga da li je bilo propusta na izvođenim radovima na Koridoru 11? Da li može da se proveze kamion ili ne kroz tunel? Da li će premijer, kada bude otvarao taj Koridor, voziti, kako je sam najavio, kamion, pa da li će da mu izduva gume ako eventualno fali nešto malo santimetara da bi mogao da prođe, ili ne?
Pretvaramo jednu ozbiljnu stvar u cirkus. Mislim da je to loše. Molim sada ovde ministra, pošto je on član Vlade, da prenese na Vladi da kada se dogovore na Vladi, pošalju nam zakon i dopis gde kažu koji će ministri biti prisutni, da svi ministri dođu, ako hoćemo da imamo kvalitetnu raspravu i da se dogovorimo da li ćemo nešto podržati ili ne.
Ja isto imam pitanje – šta je sa nadzorom na izvođenju radova na Koridoru 11? Da li ga je bilo u skladu sa zakonom? Da li je raspisan taj tender od strane Ministarstva ili ne? Ko je izvodio nadzor, ako ga je uopšte bilo?
Zatim, da čujemo odgovor – šta je sa pre više od dve i po godine inicijativom pretvorenom u zaključak Vlade da se ukine preduzeće Koridori, jer je to ocenjivano kada je tada nova ministarka prvi put stupila na tu funkciju tog resora, prethodno je vodila jedan drugi resor, pa se onda prebacila na građevinu, pa je sad i u ovom sazivu u tom mandatu, u tom resoru, to je neefikasno, neznalice tamo sede, to treba da se ukine? Vlada donese zaključak i onda ništa. Kaže - ne može da se sazove skupština. Dve i po godine ne može da se sazove skupština koja treba da sprovede taj zaključak Vlade? Pa, ko su članovi te skupštine, ko su ti ljudi? Ko ih je imenovao, kome oni odgovaraju? Koliko su plaćeni, u krajnjoj liniji, za to, pošto je to vidim glavna tema, da se licitira ko, koliko i na koji način zarađuje?
Ova diskusija danas, da je tu ministarka, sigurno bi trebala da pokrene i pitanje – na koji način uopšte funkcioniše putarska privreda u Srbiji, da dobijemo odgovore. Evo, ja sam danas prelistao novine, pa onda pored ove priče o tunelu na Koridoru 11, imamo priču o nekih 41, čini mi se, klizište na Koridoru 10, na kraku prema Bugarskoj, o tome kako će nas ispravljanje loših projekata, lošeg izvođenja radova koštati 300 miliona evra više. Onda slušamo, piše opet kako će naplatna rampa Bubanj potok, koja je trebala da se otvori za deset dana, 25. oktobra, rok se pomera za sedam meseci, sedam meseci za jedan običan posao, ne preterano, pretpostavljam, građevinski komplikovan. Kaže – bilo loše vreme, padala kiša u aprilu i maju. To je obrazloženje. Padala kiša dva meseca, sada ćemo sedam meseci duže da radimo, posao koji vredi 2,1 milijardu dinara. Da li će neko da odgovara za to?
Pričali smo ovde, pošto su ovi Koridori i svi ovi radovi koji se izvode poslednjih četiri, pet godina na završetku putnih pravaca autoputeva 10, 11, puno puta su se u kampanji koristili, pošto smo stalno imali izbore, i u 2014. i u ovoj godini. Onda je zbog potrebe kampanje jedna deonica na Koridoru 10 otvorena još zimus. Nedelju dana posle otvaranja rupe od dva metra. Šta je bilo? Pa, morali smo da otvorimo, znate, rekli iz Vlade, a nismo stigli da stavimo završni sloj.
Na koji način funkcioniše putarska privreda u Srbiji? To je pitanje za današnju raspravu na koje, ja se bojim, nećemo dobiti odgovor, ili ćemo dobiti odgovor – kriv je izvođač, niko to neće platiti.
To više niko ne može da zna ili, kao što ministar malo pre reče za pitanje javnog duga, kaže – niko nije kriv.
Ono što je meni lično najveći problem kod cele ove rasprave je pitanje budućnosti. Na koji način će se i šta će se u Srbiji graditi i raditi? Ova Vlada u raznim mandatima za četiri i po godine nije dogovorila ni jedan jedini nov kilometar autoputa. Ovo što se danas završava na Koridoru 11, što se završava na Koridoru 10, bilo je najavljeno za mart, april 2017. godine, a sada se već produžava za kraj 2017. godine sa jednim neverovatnim obrazloženjem, kaže da niko pre toga nije završio, pa šta sada ima veze, kada smo čekali 70 godina, čekamo još dva, četiri ili šest meseci. Ima veze.
Šta će se to raditi kada se to završi? Da li će ovde u Skupštinu doći iz Vlade papir o tome na koji način će se finansirati i kada će se raditi deonica od Obrenovca do Beograda? Godinu dana pričamo Kinezi, dogovoreno, komercijalni kredit, ovako, onako, onda samo prestane ta tema i ništa se ne dešava.
Kada će se završiti Koridor 11? Danas su se ovde opet otvorila pitanja kojom trase treba da ide. Koliko je to komplikovan posao, možda najbolje govori ono što smo danas čuli ovde. Godine 2008. je usvojen prostorni plan, krenulo se sa planiranjem, 2012. godine za Koridor 11 je potpisan kredit. Danas 2016. godine još nismo završili taj posao. Koja je to godina kada će taj Koridor 11 biti završen? Da li bilo ko to danas može da kaže? To su pitanja.
Šta je sa Moravsko magistralom, autoput Pojate-Preljina? O tome se više i ne govori. Izmislili smo, moram tako da kažem, da nam je prioritet da gradimo autoput od Niša prema Prištini i Draču. Ekonomski interes za takvu izgradnju ja ne vidim. Dobro je da se povezujemo sa regionom, ali mislim da je za Srbiju mnogo važnija izgradnja Moravske magistrale, autoputa Novi Sad-Šabac koji se stalno najavljuje. Kad god dođu neki izbori, evo ih, kažu – idemo, tunel kroz Frušku Goru, prvo to, onda autoput dalje do Šapca. Gde je to? Gde je finansiranje? Da li će da dođe neki predlog zakona o nekom zaduženju za to? Za četiri i po godine ni takvo zaduženje nismo dobili. Takav predlog zakona o nekom sporazumu o uzimanju kredita, da li sa nekom državom, da li sa nekom finansijskom institucijom, nismo dobili. Toga neće biti. Imali smo svečano otvaranje jednog metra pruge. Premijer Republike Srbije, premijer Kine otvaraju metar pruge, pa onda prvo kažu biće to pruga, ići će 300 km na sat do Budimpešte kada je obnovimo, pa onda posle nekog vremena kažemo – dobro, ići će 150, ne mora baš 300 i sada nema ništa, ništa se ne radi. Da li ima sporazuma? Kada će početi da se radi? Koju ćemo infrastrukturu zaposliti, preduzeća, domaća? Svi govorimo da su potrebna domaća preduzeća, ali šta će oni da rade ako nema planova, ako nema načina izvora finansiranja.
Ja ne verujem da ministar Vujović može sada da da odgovore na ova pitanja. Sam je rekao da to nije iz njegovog resora. Njegovo je bilo da nam objasni kako je došlo do toga da umesto 60 dana produžetka, što je moglo bez ratifikacije, mi sada moramo da ratifikujemo ovu izmenu sporazuma. To je sve u redu. Ta tehnička stvar, manje-više, nije sporno. Sporna je ona suština. Šta se sa ovim parama građana Republike Srbije, jer oni vraćaju svaki kredit koji mi ovde odobrimo, radi, na koji način se sa njima postupa, da li je to domaćinski ili ne?
Prosto je neverovatno, stalno kažemo da imamo problem kod izbora izvođača zato što nam je najvažniji kriterijum cena i onda se pojavljuju firme, dampinguju cene, da bi posle kroz dodatne radove naplatile višestruko viši iznos ili uradile loš posao. Letos je bila priča most na obilaznici kod Čačka, da li je kvalitet betona četiri ili pet, ja se u to ne razumem, da li je izvođač uradio ono što je trebalo ili nije uradio, pa onda jadikovku direktora preduzeća za puteve kako je on morao da prihvati tog izvođača, jer je on dao najnižu cenu. Mi smo ti koji treba da promenimo te zakone, da ako je problem to što se pojavljuju ponuđači sa najnižom cenom, a ne mogu da izvedu radove i zna se da ne mogu da izvedu radove po toj ceni, da nađemo način da se to ne dešava. Ako se to dešava, štetu imamo svi kao građani Republike Srbije, a ovaj dug, da li je on 24 ili 26 milijardi, je manje bitno, on je dug pojedinačno svakog od nas. Da li će ova Vlada uraditi nešto po tom pitanju?
Danas jedino nismo čuli da je odgovorna prethodna vlast. Toga danas u diskusijama uglavnom nije bilo. Bilo je od strane jednog kolege, koji ima predlog potpuno drugačijeg ekonomskog razvoja, za koji se bojim da nije održiv. Deluje lepo kada se ispriča, ali ako ga ispratite od početka do kraja, vi vidite nekonzistentnost u tom predlogu.
Bez odgovora na ova pitanja naša suštinska saglasnost za predlog ovog zakona, odnosno odobravanja ovog sporazuma je nemoguća. Postavlja se pitanje – da li ćemo ponovo doći u neku situaciju sa nekim drugim sporazumom za završetak, za izgradnju infrastrukturnih objekata u Srbiji? Moramo da sednemo i da vidimo gde je problem, kako da ga rešimo, a ne samo da saniramo posledice.
Ponavljam moj poziv i molbu ministru da prenese kolegama na Vladi da dođu svi kada su ovakve teme, svi koji su određeni, kako bismo imali kvalitetnu raspravu i bolje odluke. Hvala.

Saglasno članu 27. i članu 87. stavovi 2. i 3. Poslovnika, obaveštavam vas da će Narodne skupština danas raditi i posle 18,00 časova.
Reč ima narodni poslanik Saša Radulović.

Hvala.
Danas imamo na dnevnom redu još jedan predlog zakona koji je vrlo sličan predlogu koji smo imali juče, a u smislu da je to jedan leks specijalis koji se donosi samo za jednu namenu. Izgleda da je to praksa da na takav način radimo sve stvari. Za svaki projekat je Srbiji potreban jedan poseban zakon i poseban način da se stvari urede.
Kada gledamo ovaj sporazum o zajmu koji dobijamo od Azerbejdžana za izgradnju ovog dela autoputa, od Beograda do Čačka, naravno, taj autoput je apsolutno neophodan Republici Srbiji, kao i mnogi drugi putevi. Međutim, način na koji finansiramo izgradnju ovog autoputa, mislim, da je pogrešan i o tome bih hteo danas da prodiskutujemo.
Znači, ovaj sporazum je potpisan za vreme prethodne vlasti, da podsetim svemu ovome je prethodio sporazum o ekonomsko-tehnološkoj centrali koju smo potpisali sa Azerbejdžanom 2011. godine koje je takođe Skupština ratifikovala, vrlo slično sporazumu sa Ujedinjenim Arapskim Emiratima koji su došli naredni poslovni sporazumi. Ovo je izgleda matrica po kojoj se do sada radilo i na kojoj je zasnovana ekonomska politika.
Onda je negde u junu mesecu 2011. godine, podsećam građane otvoren jedan spomenik u Tašmajdanskom parku Hajdaru Alijevu koji je lider Azerbejdžana koji je preminuo 2003. godine, koji je stari komunistički lider Azerbejdžana, koga je onda nasledio njegov sin 2003. godine Ilhan Alijev koji je i danas predsednik Azerbejdžana. Njegov otac je nakon konflikta na Nagorno Karabahu sa Jermenima, uz pomoć vojnog puča je i uspeo je da dođe na vlast. Sin je u nekim izborima 2003. godine na koji postoji senka po izveštajima Svetske organizacije koja prate izbore, došao na vlast i onda je, ja mislim na sramotu građana Beograda i našeg čuvenog pisca kome neću pomenuti ime zato što mislim da i sam ne bi želeo da se to tako desilo, je otvoren taj spomenik uz prisustvo bivšeg predsednika Republike i tadašnjeg gradonačelnika 2011. godine. A onda je to od juna, pratilo sporazum o davanju kredita, očigledno postoji tu neka veza između tog spomenika i kasnijeg davanja kredita.
Sama država Azerbejdžan, pošto je bitno, da vidimo ko nam daje kredit, ima 9,8 miliona stanovnika, ima BDP od 54 milijarde dolara. Građani Azerbejdžana imaju prosečnu platu negde u visini 300 dolara mesečno. Minimalna zarada u Azerbejdžanu je negde 81 dolar mesečno. Znači država Srbija je došla do tog nivoa da mora da uzima kredite, odnosno barem se tako prikazuje i to se prikazuje kao veliki doprinos, odnosno jako dobro smo postavili sistem, pa uzimamo kredite od zemalja koje imaju prosečne zarade od 300 dolara po stanovniku.
I onda usput potpišemo i taj sporazum koji je ratifikovala ova Skupština 2012. godine pre nego što je ova nova garnitura koja je danas na vlasti došla na vlast. I onda u tom sporazumu uzimamo kredit od 300 miliona evra za izgradnju 40 kilometara puta. To jeste teška deonica sa tunelima i u sam ugovor ugrađujemo klauzulu koja kaže da 49% dobara i usluga moraju da dođu iz Srbije, što znači da 51% najmanje 49%, 51% ostavljeno da ode i izvođačima iz Azerbejdžana.
Građani se verovatno sećaju, pogotovo stariji, koji su živeli u vreme nesvrstanih. U to vreme je SFRJ potpisivala ovakve ugovore po Africi, Aziji, da su naše firme izvodile radove a mi smo finansirali, jer ovo je jedan dobar ekonomski model za zemlju da finansira razvoj svojih kompanija i rast domaćeg BDP. Naravno, što se tiče kompanija koje primaju takve radove, taj dil i ne izgleda baš tako dobro, pošto nijedna infrastruktura ne može da se isplati samo time što se izgradi infrastruktura. Ona se koristi kada govorimo o putevima, nego jako bitna komponenta da kada već uzimate zajam da gradite infrastrukturu, taj sav novac bude potrošen na domaće firme ne bi li se stvarao, odnosno podržao domaći BDP, ne bi imali korist sa te strane od izgradnje infrastrukture.
To u Srbiji koliko je ispoštovano? Ne znamo. Zašto ne znamo? Zato što u ovom predlogu zakona da produžimo raspoloživost zajma koji je istakao 4. maja 2016. godine, danas je oktobar mesec a imamo ovaj zakon po hitnom postupku, pošto očigledno se hitnost javila u oktobru. Tu raspoloživost zajma da produžimo na dodatne dve godine.
Međutim u samom obrazloženju, odnosno materijalu koji su dobili poslanici, koji treba da daju saglasnost i odobrenje Vlade i ministarstvu da produži ovaj zajam, nit je uključen ugovor koji je potpisala azerbejdžanska firma „Azvirt“ od 7. aprila 2012. godine, da vidimo tačno šta je potpisano između Koridora i te firme. Niti imamo obračun o tome kako su tačno potrošena sredstva do danas, ko je taj novac dobio i za koju robu i usluge je taj novac isplaćen da bi mogli da imamo jednu čistu sliku i da bi onda mogli da glasamo o tome da li je ovaj ugovor dobar za Republiku Srbiju ili nije dobar za Republiku Srbiju.
Naravno, potpisani sporazumi su potpisani sporazumi, oni se moraju poštovati, ovaj je istekao pa treba da vidimo da li treba da nastavimo sa ovim sporazumom, da li je on u interesu Republike Srbije. Jer, se već hvalimo sa suficitom, možda bi sami mogli da investiramo taj ostatak, završimo autoput pa da ne bude samo 49% da bude za domaću privredu, nego da bude tih svih 100%, jer to je nešto što bi domaća građevinska industrija sigurno volela da se desi.
Umesto toga tražimo samo produžetak, odnosno od ove Skupštine se traži da potvrdi produžetak raspoloživosti zajma, bez jasne transparentnosti, bez jasnog izveštaja koji ovoj Skupštini treba da dokaže da je novac ispravno potrošen, da su se poštovale klauzule ugovora i da je ovaj sporazum u interesu građana Republike Srbije.
Recimo mi ne znamo da li je ovo što je potrošeno do sada, a obrazloženje kaže 238 miliona evra, odnosno 79,5% ukupnog iznosa i ovih 37 privremenih situacija da li je zaista 49% svog potrošenog novca otišao na dobra i usluge iz Republike Srbije.
Naše iskustvo u prošlosti je da u svim ovim i ovakvim ugovorima bilo da se radi sa kompanijama sa zapada ili sa istoka ili bilo kog drugog dela, pošto zaista to ne bi trebao da bude osnov po kome bi trebali da cenimo neki ugovor, da li su se i koliko su se poštovale ove i ovakve odredbe ugovora.
Recimo, kada smo izgradili Mihajlo Pupin, odnosno kada je kineska firma gradila taj most,zaista me interesuje puna analiza koliko je novca otišlo domaćim podizvođačima, koliko je otišlo stranim izvođačima, koliko novca je potrošeno na pojedine radove, koliko je usluga, a koliko robe nabavljeno u zemlji ili u inostranstvu.
Svi ovi parametri su izuzetno važni da bi mogli da procenimo da li ovakav način finansiranja infrastrukture je isplativ i dobar za građane Republike Srbije. Ponavljam, nije pitanje da li treba graditi ovu infrastrukturu ili recimo ovaj put od Beograda do Čačka, ili je potrebno graditi most u Zemunu, nego je pitanje da li je ovo najbolji način da se to uradi, da li je ovo najbolji podsticaj domaćoj privredi i da li je ovo najbolje za građane Republike Srbije.
Obično ono što se desi kada imamo strane podizvođače je da ono što dobijaju domaći podizvođači u odnosu na strane izvođače, pardon, ne podizvođače, je da dobijaju mrvice ukupnog troška projekta, da se njihove cene ubijaju, da višak novca ide stranim izvođačima.
Često se u ovakvim konstrukcijama dešava i korupcija. Ta međunarodna korupcija je poznata u svetu, gde se prave dogovori i gde se višak novca odliva na račune onih koji u stvari donose odluku da li se neki sporazum prihvata odnosno da li država prihvatiti sporazum ili ne.
Znači, jako je bitna transparentnost. Ja bih voleo da iskoristimo ovaj ugovor kao prvi ugovor u kome ćemo imati tu punu transparentnost i jasno videti na šta je novac potrošen, koliko je išlo domaćim podizvođačima, koliko je išlo stranim izvođačima i da to bude dostupno poslanicima pre nego što pristupimo raspravi i glasanju zakona koji nam je predložen.
Mislimo da je ovakva politika izgradnje infrastrukture duboko pogrešna. Moramo da investiramo u infrastrukturu jer bez nje nema razvoja, nikakvog privrednog razvoja, potrebno je mnogo puteva koji treba da se izgrade, međutim način da se oni grade nije takav da kao zemlja trećeg sveta uzimamo kredite, a onda tim kreditima plaćamo strane izvođače da rade radove kod nas.
Takođe, kada ugovorimo ovaj procenat od 49% da budemo sigurni da je taj novac zaista potrošen i završio kod podizvođača u Srbiji i da je plaćena roba u Srbiji.
Još jedna stvar je jako interesantna kod ovog zajma, a tiče se odredbi ugovora, odnosno sporazuma koji govore o tome ko plaća poreze, takse, naknade itd. Ugovorom je predviđeno da zajmoprimac plaća sve poreze, sve takse, sve naknade. Ovo jednostavno pogrešan način da se rade stvari.
Ono što je Srbiji potrebno je kada radimo neki projekat da se uradi dobra analiza, da se tačno utvrdi koliko bi to trebalo da košta na tržištu po cenama koje su dostupne, tržišne, pa da se sačini tender, raspišu međunarodni tenderi, pozovu svi koji mogu da pruže te usluge da bi dobili i najbolju cenu i najbolji kvalitet.
Pošto do sada nikada nismo završili taj posao, odnosno nismo ozbiljno pristupili ovome, nego uvek se do pola to uradi, ne uradi se ispravna analiza, onda ili imamo beskonačna produženja, plaćamo mnogo više, imamo veliki poligon za korupciju ili neki projekti se samo najave a nikad ni ne počnu.
Ovo je pitanje ozbiljnosti države, ovo je pitanje uspostavljanja sistema. Ova transparentnost koja je neophodna u svim sferama društva, pa je neophodna i u ovoj oblasti.
Problem je danas, naravno, što ovaj zakon predstavlja ministar finansija. Trebao je da bude ovde kada se razgovaralo o Zakonu o porezima, odnosno prihodima lokalne samouprave, a danas je trebala da bude ministarka saobraćaja, koju bi onda mogli da pitamo sve ove stvari. Tako da za samog ministra nemam pitanje, jer većina pitanja se odnosi na ministarku saobraćaja.
Ponavljam, Srbiji nisu potrebni lesk specijalis zakoni, nije potrebno pravljenje posebnog zakona za svaki pojedinačni slučaj, jer to u stvari govori i građanima i svetu da mi nemamo sistem i da ovo nije pravna država, nego ako hoćete nešto da napravite u Srbiji, nema sistema, morate da se dogovorite i u neposrednoj pogodbi napravite ugovor koji će onda ratifikovati Skupština. To je naravno duboko pogrešno.
Druga stvar, nadam se da ćemo konačno krenuti sa transparentnošću, tako da kad god predlažemo zakone imamo jednu detaljnu analizu o tome koliko nas to košta. U ovom konkretnom slučaju - tačno na šta smo potrošili novac, koliko je novca otišlo stranom izvođaču, za koje radove, za koje usluge, kakva je poreska situacija, ko je platio koje poreze, carine itd, koliko je išlo domaćim podizvođačima za koje radove i za koje usluge.
Zbog svega ovoga pokret DJB će glasati protiv ovog zakona. Hvala.

Ministar. Izvolite.