Hvala gospodine predsedavajući.
Uvaženi gospodine ministre, zakon koji sada hoćemo da malo promenimo donet je 2005. godine. Imamo nameru da rok našim studentima produžimo za još dve godine i onda prostom matematikom dolazimo do zaključka da će vreme studiranja na fakultetima koji traju četiri ili pet godina biti 13 godina. Dakle, biće u odnosu na ono što su normalni vremenski rokovi, produženo dva i po, u pojedinim slučajevima i tri puta.
To je lepo i mislim da je to zaista dovoljno i mislim da posle ovog produženja nikakva produženja nikada više ne bi trebala da budu tema naših razgovora. Lepo je onome što ste malopre spominjali, rekli ste da oko 4500 studenata od nekih 12000 koji treba da budu zahvaćeni ovim, su bili spremni da pokrenu pravne procedure, da bi šteta koja je njima naneta na ovaj način bila njima nadoknađena. Pošto ste posle toga spomenuli da radite na pravljenju jednog novog zakona o visokom školstvu, ja vas molim da u taj zakon uvedete i stavite nešto što predstavlja obavezu studenta.
Potpuno se slažem da sva prava njihova treba da budu ispoštovana, ali mislim i da je 13 godina kojih ovim dobijaju sasvim korektno vreme. Onda mi je tu zapala u oko onaj nedostatak koji vidim da su i kolege koje su pre mene govorile spominjale, da tu nismo spomenuli studente koji su na postdiplomskim studijama, da i njima treba produžiti rok magistarskih i doktorskih studija. Opet me je to povuklo na jednu stvar kojom se stalno, baveći se politikom u nekih zadnjih četiri, pet godina srećem. Čini mi se gospodine ministre da uvek bavimo mnogo više onima koji su loši nego onim koji su dobri. Ne mislim da nikoga uvredim, prihvatam sve subjektivne i objektivne okolnosti koje su bivale prepreke u studiranju ovih koje su svoje studiranje prolongirali.
U doba kada sam ja završavao fakultet, moj fakultet je trajao pet godina, prosečno vreme studiranja je bilo sedam, osam godina. Govorim o Stomatološkom fakultetu Beogradskog Univerziteta.
Šta se od tada desilo? Šesnaest godina sam radio kao profesor stručnih predmeta u Medicinskoj školi u Kraljevu. Odgovorno vam tvrdim da je najjača generacija bila prva. Svaka sledeća je bila gora od prethodne. Bogu hvala, iz tih generacija danas imam veliki broj kolega, veliki broj akademskih građana, ali smo negde, gospodine ministre, proklizali.
Došli smo danas u situaciju da imamo ljude koji su završili fakultete, a nemaju školske drugove, jer se ne zna gde su, kada su i sa kime su išli u školu. Došli smo danas u situaciju da je čudno kada neko kaže, a ja to volim da kažem, da sam ja u školu išao kada sam bio mali. Sad, eto, ja sam išao u školu kada sam bio mali i završio sam fakultet kada je bilo vreme.
Sada, imamo i one druge probleme koji nisu možda i sigurno nisu tema vašeg rada u ministarstvu. Šta ćemo sa onim aferama, tipa, indeks na Kragujevačkom Univerzitetu koja je najveća afera, a nije razrešena? Zašto stalno u ovome mislimo na one koji su lošiji? Šta ćemo sa studentima koji skupe 60 bodova? Šta ćemo sa studentima koji imaju prosek preko devet? Šta ćemo sa studentima koji završavaju svoj fakultet u roku? Kojim je aktom, kojom idejom, ja vas molim kada pravite zakon osmislite.
Ta grupa onih koji trebaju da budu ponos i motor ove zemlje predviđena da bude zaštićena. Ja za sada to nigde nisam našao. Onda se čudimo kada nam odlaze doktori iz zemlje Srbije i onda se čudimo, a i to smo doživljavali i sa lokalnih skupštinskih govornica, nažalost, i od nekih ministara iz prošlih ministarstava da su davali izjave - pa nek idu ako je bolje. Ko će ostati? Vi, kao ministar prosvete morate da budete glava te kuće i vi morate u vašim razmišljanjima da svaku od ovih stvari uzmete u obzir.
Meni se lično i svidelo što ste u jednom momentu bili oštri i što ste odgovorili na način na koji vam postavljamo pitanja. Video sam tu energiju i tu mora da bude energije, a problemi sa kojim se hvatate, evo, ja sam samo deo njih osvetio, probajte da ih razrešite i ne zaboravite i one dobre. Hvala vam.
