Zahvaljujem.
Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre sa saradnicima, ono što smo ostavili da zaključimo jeste vraćanje pre svega novca za doktorske studije, posebno za one koji su na trećoj godini, odnosno oni koji su već platili svoju godinu, ukoliko se amandman bude usvojio, da li će im novac biti vraćen. Dakle, to je jedna stvar koja je veoma značajna za sve koji su veliku svotu novca već dali.
Da li ćemo usvojiti amandman, meni se čini da hoćemo. Gordana Čomić je napisala taj amandman za postdiplomce i mislim da smo se oko toga manje više sporazumeli i dogovorili i da tu neće biti nikakvih problema. Dogovorili smo se za studente koji su upisali po starom sistemu, da im se produži rok na dve godine. Mislimo da je to fer zato što oni nisu krivi zbog haosa u visokom obrazovanju i smatramo da je ovo neka dobra prilika da im se još jednom stavi do znanja da država razmišlja o njima iako je i sama bila dakle, upletena u nečinjenje kada je u pitanju reforma visokog obrazovanja. Mislim da je fer da im se izađe u susret.
Takođe, kada su u pitanju bolonjci, oni koji su upisali po Bolonji studije, cenovnik za reupis, je takav da samo ispit košta 3000 dinara. Zatim, reupis košta do 110.000 dinara. Zatim, novi indeks, sve što ide uz administraciju, to izađe na 150.000 dinara. Dakle, nekoliko hiljade njih ostaće obeshrabreni. Mi ćemo ih možda trajno izgubiti, ljude koji su pošteno stekli, kojima je možda pola, bukvalno jedan semestar ostao da završe svoje studije. Sada imamo situaciju gde ćemo dozvoliti da pred našim očima im fakulteti ponovo uzimaju novac, da ponovo njihovi roditelji uzimaju skupe keš kredite i vi vrlo dobro znate koliko su nepovoljni među najnepovoljnijim keš kreditima u Evropi, to su u Srbiji. A da ne pominjemo da je to mesečan trošak za roditelje ili za studenta koji radi i studira. Pa, ne može po bolonji da stigne da završi fakultet.
Imamo dom, imamo stanovanje, imamo često troškove života, imamo režije, dakle, koje su na mesečnom nivou ne tako male, imamo roditelje koji ne rade, kojima su smanjenje plate, imamo neke penzionere kojima su smanjenje penzije. Dakle, u atmosferi gde je zaista stanovništvo osiromašeno imamo situaciju gde možemo jednim amandmanom da spasimo nekoliko hiljade njih, bez obzira što je nekome smešno, to nije smešno, to je život, jer mislim da je potrebno čoveka staviti na prvo mesto, a ovo su u pitanju mladi ljudi.
Mislim da je veoma važno da budemo svi svesni da se ne radi o bilo kome, radi se o mladosti Srbije koji u velikoj meri odlazi iz ove zemlje. Znanje nam odlazi. Mladi sa snagom i hrabrošću nam odlaze. Mladi lideri nas napuštaju. Hajde da pomognemo makar za njih 2000, otprilike, koliko ih i ima, da im makar za jedan semestar produžimo studije, jer im je toliko potrebno. Nekoliko puta, ja sam primio na stotine pisama, verujte mi, nekoliko bodova, nekome fali deset, nekome 12, sada više i ne mogu da upamtim, ali je veoma važno da im izađemo u susret, jer mislim da to nas ne košta ništa. Znate zbog čega? Ako uzmemo trošak njihovog odlaska ili prestanka studiranja, on je mnogo veći, čak u materijalnom smislu, nego naš trošak da im obezbedimo ili omogućimo da jednim amandmanom im produžimo jedan ili dva semestra…

Vreme.

Izvinjava se još samo jednu rečenicu. Da im omogućimo da završe studije jer to je ipak fer, da sve stavimo u jednu ravan i da ne bude diskriminacije po ovom prvom zakonu koji ste vi kao nov ministar doneli, izvinite predlogu, u Narodnu skupštinu Republike Srbije. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Marijan Rističević. Izvolite.

Zahvaljujem.
Dame i gospodo narodni poslanici, ja kao predsednik Narodne seljačke stranke i poljoprivrednik, teško mi je sada da govorim pored ovoliko pažnje, a drugo posle akademske gromade veoma je teško govoriti.
Ovde u mom pravcu dobacuju da sam se nešto smejao. Vidim, niko se od kolega nije smejao, svi smo to ozbiljno shvatili, najverovatnije da se Bisljimi ismejao.
Ja shvatam potrebu određenih kolega čije su stranke promenile lidere, a kada su doveli ovog poslednjeg, mi smo se radovali do ranih jutarnjih sati. Tako su dobrog lidera doveli. Ja shvatam da neko ima potrebu da čestim svojim nastupima, posebno po temi visoko obrazovanje, priđe svom lideru, jer je došlo do promena, pa su tu borbe za poziciju u okviru stranke, kao čovek koji je stranački opredeljen od 1989, 1990. godine, ja to u potpunosti shvatam, posebno kada znam da je njegov lider studirao 13 godina. Tu onda posebnu pažnju treba pribaviti ovom zakonu zato što on omogućava da ovi studenti koji nisu završili fakultet ga ipak završe, pa možda neko od njih bude studirao 13 godina, možda neko od njih tako talentovan, ekspert. Znate koliki je uslov za penziju, znate koliki je minimalni uslov? Petnaest godina. Znači, njihovom lideru falilo je dve godine da ode u penziju kao student. I, kako ja sada da govorim posle predstavnika stranke bivšeg režima koja ima tako talentovanog lidera koji je studirao 13 godina? Pazi, dve godine mu je falilo da dobije penziju, a odatle je skočio da bude ministar odbrane. Sada me zvao Bisljimi i kaže da ja treba da imam razumevanja zato što to kada studiraš 13 godina, onda nabaciš satove od 35.000 evra itd, i onda pričaš o moralu.
Sokrat je rekao - ja znam da ništa ne znam. Evo, ja ću to priznati. Kada je mogao da prizna veliki Sokrat, što ja ne bih priznao? Ja znam da ništa ne znam. Postoji ona druga izreka – da ono što znamo je kap u moru neznanja. Evo, ja ću i to priznati, ali sve vreme sam ovde slušao predavanja o visokom obrazovanju i shvatio sam da ko zna da ne zna, taj nešto zna. To je beše Konfučije. Mislim, ja ne mogu ovim što su teško navukli dvojku u Trećoj gimnaziji, mislim, posle njih kada govorim malo se zbunim. Mislim da je Konfučije bio. Ko zna da ne zna, taj nešto zna, ali ko ne zna da ne zna, taj je opasan. Mislim da je on to rekao, ali, eto, ja nisam natego tu dvojku u beogradskoj gimnaziji, ja sam išao u neku mašinsku tehničku u Inđiji. Možda nisam toliko talentovan, kao prethodni govornik, ali po meni sistem mora da bude strog, obrazovanja.
Hajde da pustimo da ljudi završe kada su počeli, kada su mogli ti njihovi lideri, pazi, potpredsednik im je 12 godina studirao. Zato je valjda samo potpredsednik bio, zato što je godinu kraće studirao i nije dostigao 13 godina i nije mogao da bude predsednik te stranke bivšeg režima, već je bio potpredsednik, pa onda počeo da proizvodi jogurt, pa ne znam šta…

Interesantno poređenje.

… nije on stan u Beču stekao 12 godina studirajući.

Vratite se, molim vas, na temu.

Vratio sam se. Čovek je naučio da pravi jogurt, od toga za šest meseci nije mogao kupiti stan u Beču. Najverovatnije da je skinuo kajmak posle 12 godina studiranja i 16 godina posla u javnom sektoru.
E, tako smo mi trpeli pridike i zato kažem da sistem mora da bude strog, mora da bude primenljiv. Znanje je specijalna matematička operacija. Ja nisam navukao to, teškom mukom dvojku u Trećoj beogradskoj gimnaziji, ali znam da je to matematička operacija. Evo, ministar će se složiti. Znanje se najbolje množi deljenjem. Zato je to matematička operacija. Znanje koje ne podelite je loše. Zamislite čoveka koji mnogo zna, ne daj Bože umre. Ja se uvek zapitam kad neki mudar čovek, mudar profesor, takvih nema više u stranci bivšeg režima, to je davno otišlo, kad on umre, ja se uvek zapitam, žao mi je čoveka, ali još mi je žalivije ukoliko njegovo znanje nije preneto na neku sledeću generaciju. Kad ja nešto naučim, radujem se samo ja, a kad naučim nekog pored sebe, ili više njih pored sebe, onda se raduje nas više, onda nas više to zna.
Znanje mora da bude i dostupno. Posebno je veliko pitanje, Dučić je rekao – najgore je biti star, bolestan i siromašan. Siromaštvo je najgore na selu. Najveći stepen siromaštva je na selu. Njima je sve manje dostupno visoko obrazovanje.
Vi, gospodine ministre, morate malo da povedete i o tome računa. Ako treba razvijati informatiku, ako im treba deliti kompjutera da bi to mogli da urade i dopisnim putem, u tom pravcu treba razvijati, jer to znanje oni moraju da steknu da bi razvijali svoj kraj, da bi neko ostao na selu, da bi bolje proizvodili itd.
Akademski čestito je i znanje koje treba da bude primenljivo, jer znanje koje nije primenljivo, nabubano znanje, koje nemate na čemu da primenite, i nije neko znanje. Veliki Duško Radović je rekao da jedino seljaci, za razliku od doktora nauka, takvih ima raznoraznih, imaju više znanja od stručne spreme. Mi imamo zvanja koliko hoćete, ali zvanje ne znači i znanje. Jer, ono što ste naučili bubanjem, vi ste samo sebi nešto memoriju napunili, ali ukoliko ništa niste osetili iskustvom, zapažanjem, onda će to znanje biti teško i preneti, a teško ga je i primeniti.
Jedan je rekao da je skupa školarina koja se svojim iskustvom plaća. Ja bih voleo da iz više obrazovnih sistema svi pokupimo ono što je najbolje, da imamo jedan sistem koji je strog, obrazovni, pravedan, ali nadasve primenljiv, da se tačno zna kao u Platonovoj „Državi“ ko je proizvođač, kao ja, ko je vojnik, ko je upravljač, zato što ovi koji se zalažu za vladavinu znanja u stvari se zalažu samo za vladavinu zvanja, a zvanje i znanje su dve različite stvari i to je teško objasniti nekome, jer poštovani ministre, džaba je gluvom šaputati, slepom pokazivati i nerazumnom objašnjavati. Da se nerazumnom može objasniti da je nerazuman, pa on ne bi bio nerazuman.
Na kraju ću zaključiti, pošto ovi iz stranke bivšeg režima vole ove Amerikance, ja ih ne mrzim, ja želim da budem dobar sa njima, da budem partner, ali ne i podanik, za razliku od stranke bivšeg režima. Ruzvelt je rekao da čovek bez škole može u vagonu da ukrade neku stvar. Čovek sa univerzitetskom diplomom, posebno ovim njihovim bolonjskim, posebno ovi njihovi 12, 13 godina što su studirali, čovek sa tom diplomom može da ukrade celu prugu.
E, pa mi smo živeli u vremenu kada je stranka bivšeg režima krala i puteve i lokomotive i vozove i pruge i kada je ukrala državu, i kroz reformu obrazovanja, jednim delom mi treba da vratimo državu njenim pravim vlasnicima, njenom narodu. Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Milena Bićanin.