Zahvaljujem, gospodine Arsiću.
Ugroženo je dostojanstvo Narodne skupštine iz prostog razloga što smatram da su kolege poslanici iz pokreta DJB u pravu zato što zaista postoje dva spiska i to se do sada nikada nije dogodilo, da menjate u sred rasprave spisak samo zato što menjate redosled govornika da bi poslednji govorili poslanici SNS. To zaista nije u redu. Zahvaljujem.

Gospodine Božoviću, ja imam samo jedan spisak, a ne dva, i po tom spisku radim.
(Saša Radulović, s mesta: Sad ću ja da vam donesem!)
Reč ima narodni poslanik Ratko Jankov.

Poštovano predsedništvo, gospodine ministre sa saradnicima, poštovane kolege, poštovani građani Srbije, možda nije baš pravi trenutak u ovakvoj atmosferi da govorim, a da se trudim da budem koristan i Srbiji i ovoj Skupštini i Ministarstvu i svima. Ja bih najpre hteo da kažem da je koleginica Bićanin pomenula Strategiju obrazovanja kojom su rukovodili Vlasta Matejić i Ivan Ivić, u koju se zaklinjemo već dugo vremena. Tamo je u diskusiji istakla da je tamo napisano da 38% visokoobrazovanih treba da bude do neke tamo godine.
Moram istine radi, pošto ovo sluša Srbija, da kažem da u Strategiji ne piše od ukupne populacije, nego ukoliko se Strategija bude sprovodila, onda će u nekom određenom trenutku neke određene godine 38% građana Srbije u uzrastu od 30. do 34. godine, dakle, u tom uskom uzrastu imati neki određeni procenat, konkretno 38%.
Jako je velika razlika, zato što cela ideja strategije je da se prati ta kohorta, odnosno da budu oni koji su obuhvaćeni strategijom kroz školovanje, da oni budu iškolovani do nivoa univerziteta. Dakle, ovo je jedan opšti podatak, važan, ali da nema iluzije da nam se niko ne smeje kad kažemo – biće 38% građana Srbije sa visokim obrazovanjem. To je mimo ove moje poslaničke grupe, ali je jako važno da se kaže istine radi.
Da pređem konkretno na temu. Tema je promenjen rok koji je dat zakonom koji je prvi put nastao 2005. godine. Postavlja se pitanje – zašto je promenjen rok? Mogu da razumem, verujte mi, drage kolege, mogu da razumem da je neka od ovih diskusija bila 2012. godine ili čak i 2008. godine, u prvom trenutku da su se neke kolege prosto ne baš konkretno dobro opredelile, pa sad hoće nešto da promene.
Međutim, kada je počelo to, 2012. godine, ja mislim da su napravljene neke kardinalne greške koje mi sada ispravljamo. Ako ste zaista vi poslanici, ako je među vama bilo onih koji su glasali 2012. godine, doneli takve odredbe, ja mislim da to nije bilo nešto što je trebalo da pomogne studentima. To je bilo da otaljamo posao, pa da produžimo rok, pa nek oni vide šta će i kako će. Da je bilo iskrene želje da se pomogne studentima, prvo što bi trebalo na takvom jednom zasedanju pre četiri godine da bude rečeno, to je – radi se o tom i tom broju studenata, precizno.
Zatim, kada je 2014. godine ponovo to došlo na dnevni red, trebalo je da bude od onog broja studenata, nek je to 2000, nek je to 1200, nek je to bilo koji broj, taj i taj procenat studenata je krenuo u proces. Dakle, to je ono što fali ovome svemu. Da bi sada 2016. godine ponovo potpuno bez ikakvih podataka, kako da kažem, poverili na „majke mi“ i „časnu reč“ nekome da produžuje rok i da prosto bude, možda ćemo i 2018. iste ovakve stavove imati i morati da radimo, zato što niko nije uradio dobro posao 2012, 2014. godine, pa evo sad mi radimo pogrešan posao 2016.
Jako bi me interesovalo da li je i u stenogramima sa sednice iz 2012. godine ili 2014. godine, da li je pisalo da je ovo poslednji put? Pošto, danas smo to čuli - e, ovo će stvarno da bude poslednji put.
Ono što Srbiji fali, to je jako veliki problem, to je osećaj svakog od nas da kada se donese neka odluka ili neki zakon, da onda bude izvesnost da će to tako i da bude. Ja kao dugogodišnji čovek sa univerziteta, 43 godine sam radio, imao sam prilike da mi studenti kažu kad im unapred najavim nešto – pa, mi nismo verovali da ste vi ozbiljni. To je način kako funkcioniše Srbija.
Dakle, da je bilo želje da se stvarno reši ovaj problem, već počev od 2012. godine trebalo je to uslovljavati, ono što ne radimo evo ni danas, da se kaže fakultetima, već zavisno od toga sa kog fakulteta dolaze ti studenti. Ja sam bio na jednom malom fakultetu, dakle, na Hemijskom fakultetu, i za njega mogu da kažem da smo se jako trudili da bude efikasan i dobar, ali jedan određen broj studenata je verovatno doveden u priliku da veruje u nešto što ne može da ostvari i bojim se da je jedan od velikih problema u ovom trenutku upravo to da ti studenti i dalje veruju čak i ako do 2016, odnosno 2018. godine ne budu završili, produžićemo mi to do 2020. godine, pošto i ovako odlučujemo iz malog mozga, bez ikakvih elemenata, bez ikakve procene. Dakle, to je prva stvar koju sam hteo da kažem i za koju verujem da je važna.
Nastavak, da smo hteli da pomognemo tim studentima, mi na univerzitetu, trebalo je da kažemo, na tim fakultetima gde je to veliki problem, trebalo je da kažemo – dajte, kolege, pa još jednom ćemo vas uzeti u sistem obrazovanja na ta dva predmeta. Danas smo čuli da je neki veliki problem na Geografskom fakultetu. Ako je Geografski fakultet taj koji ima taj problem, trebalo je da se taj problem rešava tamo, ali da se tačno kaže koji je broj, ko je odgovoran i kako ćemo izaći iz toga.
Ovaj metod, gde se nešto što je oročeno do određenog dana produžuje dalje bez ikakvih novih elemenata, to je metod koji ni na koji način ne možemo da podržimo.
Sada kada smo već došli u ovo stanje nevolja je u tome da je produžetak rokova verovatno jedini način, ali moramo da razumemo da bi bilo jako dobro, uz ovu našu odluku, da bude i jedna opomena i fakultetima i studentima da je došlo vreme da se počne verovati u bajke, kao što je npr. Pepeljuga gde će se tačno u ponoć to desiti i posle toga više nema – šalili smo se, produžićemo još za sat posle ponoći. Izvinite što ovako karikiram, ali to je jedna od tužnih stvari oko naše situacije.
Druga stvar koja isto tako ima veze sa predlogom današnjeg zakona je stvar oko bodova, oko 48 bodova i cele te situacije. Tu je tek karikatura od onoga što je Srbija napravila sa svojom Bolonjom. Ono što u Srbiji nazivamo Bolonjom nema veze ni sa kakvim logičnim postavkama koje je Bolonja tražila. Moram da kažem, jako je malo fakulteta koji su nešto od toga probali da urade. Veliki je problem u tome što smo mi probali Bolonju da uguramo u stare kalupe. Mene su na fakultetu, kada smo probali da uvedemo Bolonju, pitali oni službenici dole – a koji mi pečat da udarimo u indeks? To je bio glavni problem Bolonje i zato na mnogim fakultetima se i danas priča o tome. Nekih 60 fiktivnih bodova treba da se pretoči u ne znam ni ja šta da bi se upisala prva godina. Godina po Bolonji više nema, ni jedna godina, postoji samo školska godina 2015/2016, 2016/2017. i u tom trenutku svaki student bira neke određene oblasti, predavanja, vežbe iz određenih predmeta i studira to. Dakle, jedna jako važna promena, i to je važno da se u Srbiji čuje.
Zato koristim ovu priliku da kažem da je ovo po čemu mi sada radimo karikatura. Znam i zašto je došlo do te karikature. Ono što je ogromna opasnost, još i to da dodam, to je da smo povezali studiranje sa finansiranjem, i to godina za godinu. To su fakulteti nametnuli. Trebao je svaki student da ima svoj itinerer, i to bi bilo mnogo jeftinije za Srbiju.
Ne bih više govorio. Mi smo mnogo mala poslanička grupa i trošim vreme, pokušavam da pokažem da smo vrlo solidarni, vrlo konstruktivni, ali ovo je način na koji ne treba raditi. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Branislav Blažić, a neka se pripremi narodni poslanik Marko Milenković.

Poštovani ministre, gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, uvek kada govorimo o visokom obrazovanju nešto mi se stegne u grlu, da li zbog sećanja na svoje studentske dane, da li je to žal za nekim sistemom vrednosti drugačijim, kako u društvu, tako i u visokom obrazovanju.
Stara kineska poslovica kaže – ako misliš na godinu dana unapred, posej pirinač, ako mislih deset godina unapred, zasadi drvo, ako mislih sto godina unapred, obrazuj narod. To je velika istina i pravi ove započete reforme u našem obrazovanju su pravi odgovor na zahtev budućnosti i na potrebe za novim znanjima i novim veštinama.
Erozija našeg visokog obrazovanja je počela negde 2002, 2003. godine sa ekspanzijom privatnih univerziteta i privatnih fakulteta. U jednom momentu smo imali devet univerziteta i 60 privatnih fakulteta. To prema našoj veličini u odnosu na evropske države svakako je ubedljivo najveći broj. Ta hiperprodukcija studenata i diploma nije donela ništa dobro društvu, naprotiv, čak mogu reći da je bila kočnica razvoju društva. Studenti na tim privatnim fakultetima se ne doživljavaju kao mladi ljudi koje treba naučiti, obučiti da sutra budu temelj i stub društva, nego se više doživljavaju kao izvor prihoda. Oni se ne uče i ne obučavaju da znanjem, trudom, radom dođu do uspeha, nego u tom nekom keš keri ambijentu se uče sasvim suprotnim i lošim životnim navikama i životnim shvatanjima.
Mi smo ovde i raspravljamo da studentima smanjimo sa 60 bodova na 48 da mogu da upišu na budžet. Plan je bio da to uradimo jednu ili dve godine, a za to vreme da podignemo kvalitet nastave i da obezbedimo veći broj rokova kako bi studenti mogli da obezbede 60 bodova. Kvalitet nastave pre svega zavisi od kvaliteta samih profesora. Na žalost u našem društvu mnogi profesori stiču zvanje profesora tako što ne ispune kriterijume Nacionalnog saveta visokog obrazovanja, niti imaju dovoljno urađenih radova, niti imaju dovoljno znanja i iskustva kada je u pitanju pedagogija i metodika, a da ne govorimo da na nekim fakultetima, kod pojedinih profesora, prolaznost u jednom ispitnom roku je negde ispod 10%. Mnoge generacije zbog toga su imale problema da nastave svoje školovanje.
Kada su u pitanju drugi kriterijumi, koji postoje da bi popravili kvalitet nastave, to su dali na nekom predmetu imamo po dva ili tri profesora. Različita shvatanja, različiti metod rada svakako se odražava na uspeh studenata. Sa druge strane, različiti su pristupi kada je u pitanju provera znanja, da li imamo pismeno, da li imamo usmeno, da li imamo dovoljno kolokvijuma, kakvi su završni ispiti. Sve je to vrlo složen mehanizam na koji treba delovati i uticati kako bi obezbedili uslove da taj kvalitet nastave bude mnogo bolji.
Ono što je najvažnije u tome, a to je da studenti moraju, ponavljam, biti uključeni u kreiranje visokog obrazovanja. Gospodine ministre, vi ste to jako dobro shvatili i vidim da ste u tom pravcu krenuli i apsolutno sam optimista da ćete u toj reformi obrazovanja, s obzirom na vaše znanje, na vaše iskustvo, i uspeti. Hvala lepo.

Reč ima narodni poslanik Marko Milenković, a neka se pripremi narodni poslanik Darko Laketić.

Dame i gospodo narodni poslanici, Zakon o visokom obrazovanju od svog donošenja 2005. godine pretrpeo je niz izmena i dopuna, kao i autentičnih tumačenja 2007, 2008. i 2010. godine, zatim kreće dinamizacija tih izmena i tumačenja 2012, 2013, 2014, 2015. i, sada petu godinu zaredom, 2016. godine.
Vi ste gospodo naprednjaci obećali po dolasku na vlast da ćete ispraviti sve ono loše što su uradile dosmanlije, a vi ste samo nastavili istim putem. Javna tajna je u akademskim krugovima, ali i društvenoj zajednici, da se studiranje po bolonjskom sistemu, najavljivano kao veličanstvena reforma obrazovnog sistema, bez obzira na toliko hvaljene njegove kvalitete, mislim u prvom redu na mobilnost polaganja ispita sa jednog fakulteta na drugi, na tranzit sa domaćih na inostrane fakultete, što nije zaživelo u praksi, generalno je urušilo visokoškolski sistem.
Pored danas aktuelnog otimanja Kosova, kao još jedan vid ultimatuma, 2005. godine zapad nam je nametnuo Bolonju, jer im nije bio cilj da stvaramo genijalce, već da zaglupljujemo naciju. Međutim, u tome nisu uspeli. Iako ga je potpisalo 46 država, primena bolonjskog sistema u ovih desetak godina potvrdilo je svu njegovu neopravdanost i besmislenost, jer ako je toliko dobar, zbog čega ga nisu inplementirali Oksford i Kembridž.
Stara latinska izreka glasi – kvijeta non movera, odnosno ono što miruje ne treba dirati, a odnosi se kao opomena vladama i vladarima da ne preteruju sa donošenjem reformi po leđima naroda.
Nije sporno to što se donose reforme. Međutim, nigde nema pozitivnih efekata tih reformi, posebno u tako bitnim resorima, kao što su obrazovanje, kao bazična osnova društva ili poljoprivreda, kao naša osnovna razvojna šansa.
Jedan od najbitnijih problema koje je već sada trebalo rešiti u ovim izmenama i dopunama svakako se odnosi na sticanje stručnih naziva, definisanih u članu 95. i njegovu koliziju sa članom 8. Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja koji se tiče zapošljavanja u vaspitno-obrazovnim ustanovama.
Naime, studenti koji završe osnovne studije sa 240 bodova, stiču naziv diplomirani, a studenti koji završe master studije stiču naziv master i sada nastaje problem, jer prilikom zapošljavanja u prosvetnim ustanovama mogu da rade samo lica sa master diplomama, ili oni koji su završili po starom, dok praktično diploma sa osnovnih studija ne vredi ništa. Nju direktori škola i drugih ustanova ne prepoznaju prilikom raspisivanja konkursa, već studenti koji završe osnovne studije moraju da idu na master, ako žele da bar imaju teorijske šanse za zaposlenje.
Na ovaj način stiče se utisak da je samo bitno uzimanje novca od studenata i njihovih roditelja za master, jer studenti se osećaju oštećeno i materijalno i moralno. Mnogi fakulteti su zbog toga prešli na integrisani sistem školovanja, gde su sabrali osnovne studije i master, ali pitanje je da li je i to pravo rešenje.
Takođe, na polju umetnosti srećemo sledeći problem, zvanja diplomirani teoretičar umetnosti i master teoretičar umetnosti nisu u skladu sa konkursima koje raspisuju direktori škola za diplomirane muzičke pedagoge, te studenti ne mogu da se zaposle u školama zbog zvanja koja im pišu u diplomama.
Dalje, kada su u pitanju uslovi za izbor uz zvanje nastavnika u članu 64. postojećeg zakona u jednom stavu se propisuje da uz zvanje docenta iz polja umetnosti može biti izabrano lice koje ima stručni naziv doktor umetnosti, a zatim se u narednim stavovima predviđa da i za docenta, vanrednog i redovnog profesora može biti izabrano lice koje ima završene osnovne studije i umetnička dela koja se dalje kategorizuju. Na ovaj način se otvaraju široke mogućnosti i prostor za razne manipulacije, jer se ostavlja većinama na fakultetima i univerzitetima da tumače ove stavove zakona onako kako im odgovara, ili naravno dnevno odgovara ili možda prema ličnim simpatijama i afinitetima.
Ja bih lično voleo da predložene izmene i dopune ovog Zakona budu bar mali korak napred u oblastima i pitanjima koja smo otvorili u današnjoj diskusiji, ali nažalost predstavljaju samo način da preživite bez protesta i bez štrajkova, početak nove školske godine i opet posle toga ostaju nerešena, nesređena pitanja prosvete, a to je stanje koje može odgovarati samo našim neprijateljima. Ovim izmenama ne rešavate suštinske probleme i ne uvodite red u oblast visokog obrazovanja, recimo da se pozabavite procesom akreditacije koji je pokazao izvesne mane i u svakom slučaju trebao da bude mnogo transparentniji i donese viši kvalitet visokom obrazovanju.
Niste se pozabavili ni akademskim skandalima koji su potresli Srbiju u poslednje dve godine ministrovanja vašeg prethodnika Srđana Verbića, kada se on uglavnom branio ćutanjem ili nemušto odgovarao na postavljena pitanja. Šta je sa uvođenjem softvera za otkrivanje plagijata? On bi rešio mnoga, naravno ne sva, ali do danas nerazrešena pitanja.
Šta je sa finansijskim statusom visokog obrazovanja? Visoko školske ustanove nemaju dovoljno sredstava za naučni rad, za inovacije, za istraživačke delatnosti, za bavljenje naučno obrazovnim aktivnostima u širem smislu, te se dešavaju slučajevi da ukoliko Ministarstvo dodatnim sredstvima ne podrži održavanje nekog naučnog skupa, taj se skup iz finansijskih razloga neće održati. Od onoga što dobiju od države, fakulteti ne mogu da podmire ni polovinu svojih potreba i zbog toga pribegavaju povećanju cena školarina.
Smanjene su plate profesorima i znate šta je bila generalna ocena tog akademskog sloja? Pa, i neka su bar većine one, bar iako su smanjene, neka se samo vide neki pozitivni pomaci, neki pozitivni efekti tog oduzimanja od onih koji treba da stvaraju nacionalnu naučnu i kulturnu elitu. Međutim, sada posle dve godine od tog takozvanog solidarnog poreza, nijedna populacija stanovništva u Srbiji ne živi bolje.
Prvi vaš korak, bi trebalo biti pomeranje prosvete iz socijalne oblasti, u razvojnu oblast i da se ne gleda da je to praktično trošenje novca, već je to jedno od najboljih i najprofitabilnijih ulaganja na duže staze. Zato gospodine ministre, za početak treba da lobirate kod vašeg kolege ministra finansija, zatim i kod predsednika Vlade, da se u budžetu za 2017. godinu za prosvetu izdvoji, ne mora 6% kao što je to u zemljama EU kojoj toliko težite, u Srbiji je 3%, bar nek ide na 3,5% ako ne može više pa će narednih godina u kontinuitetu taj iznos da se povećava.
Ustavni osnov za donošenje zakona svakako postoji, a ovde u objašnjenju pišete da se donosi zakon u cilju poboljšanja efikasnosti sistema visokog obrazovanja. Ukoliko su ovo mere za poboljšanje efikasnosti sistema visokog obrazovanja, a po jutru se dan poznaje, plašim se da od te efikasnosti neće biti ništa.
Prosvetari bi voleli da budete dobar ministar i vi svakako imate bitne preduslove da to budete, posle vašeg prethodnika Srđana Verbića nije teško da budete dobar ministar.
Ako je u pitanju plagijat, Verbić će opravdanje naći u zakonima u kojima nije jasno navedeno u kojim slučajevima se nešto smatra plagijatom, a i deca će iz prvog razreda osnovne škole, ukoliko im date dva teksta identične sadržine ili identičnog sklopa ili niza rečenica, objasniti Verbiću i razjasniti mu sve potencijalne nejasnoće i nedoumice.
U svakom slučaju potrebno je sistemsko rešenje. Ovakve diplome sa sumnjivim kvalitetom nisu nikome od koristi, institucije sistema bivaju nezainteresovane za ove probleme, a mi kao država i društvo samo dublje tonemo u krizu etike i kvaliteta visokog obrazovanja.
Podsetiću vas da je još pre 15 godina prof. dr Vojislav Šešelj otkrio plagijat najgore vrste kod profesora Pravnog fakulteta, izvesnog Stevana Lilića koji je za svoju knjigu „Upravno pravo“ prepisivao poglavlja i poglavlja vrhunskog srpskog i svetskog intelektualca Laze Kostića. Dr Vojislav Šešelj je javnosti komparativnom metodom ukazao na plagijat Stevana Lilića sve precizno, naveo drskost i podlost prljavog plagijatora Stevana Lilića, kako glasi tekst dr Vojislava Šešelja, dakle Stevana Lilića koji je pomenuti udžbenik objavio, zamislite koautorski sa tada već preminulim prof. Nikolom Stjepanovićem iz čije je knjige upravno pravo iz prethodnog izdanja prepisivao već plagirana poglavlja.
Konačno, kao epilog nakon 15 godina, dobili smo samo ćutanje nadležnih koje svi možda malo grubo, ali surovo realno tumačimo kao opravdanje. Uopšte to ministrovanje vašeg prethodnika obeležili su stalni štrajkovi, njegovo stalno najavljivanje donošenja novih zakona o osnovnoj školi, o srednjoj školi, o visokom obrazovanju, o prosvetnoj inspekciji, o studentskom organizovanju, pretnje tehnološkim viškovima, smanjenje plata prosvetnim radnicima koji su nastavili sa štrajkom. Kao epilog tog ministrovanja imali smo polivanje vodom takvog ministra.
Naravno sve bismo to definisali sada kao jedno dezorijentisano, dezorganizovano ministrovanje bez jasnih ciljeva i usmerenja ka rešavanju problema i ispunjenju tih ciljeva.
Šta je sa mitom i korupcijom? Još jedna neuređena oblast visokog obrazovanja. Izveštaj Evropske komisije o napretku Srbije za 2014. godinu kaže da je oblast obrazovanja i visokog obrazovanja podložna korupciji i da je tu hitno potrebna intervencija države. Vi sada za vaše vreme ministrovanja imate situaciju gde na televiziji jedna devojka, neki bi je nazvali starleta, javno se hvali da joj je stariji gospodin, njen prijatelj kupio diplomu, doneo diplomu na poklon, a da nije polagala ni jedan jedini ispit niti da zna koji je fakultet, niti bi na pitanje umela da odgovori kako glasi njen stručni naziv. Vi kao stara nova Vlada ostajete nemi bez odgovora na ovaj slučaj. Od negde morate da počnete. Neprihvatljivo je, skandalozno je, ja sam zapanjen da do dana današnjeg niste reagovali, ne preduzimajući odgovarajuće mere.
Ako nastavite sa ćutanjem ovakve stvari će se i u budućnosti dešavati.
Na kraju gospodine ministre, 67 dana vašeg ministrovanja je kratko vreme za ozbiljne kritike na vaš račun, ali već još 33 dana i napunićete kao Vlada i kao ministar 100 dana i onda ćete biti podložni objektivnim kritikama, ali ova vaša izostala reakcija u momentu na očigledan prosvetni kriminal, ukoliko i sada kada smo javno ovaj slučaj izneli, ne reagujete, onda ubuduće nećete imati pravo da se čak ni deklarativno zalažete za poboljšanje efikasnosti i poboljšanje kvaliteta visokog obrazovanja.
Imajte u vidu da se od vas očekuje mnogo, jer previše je do sada bilo promašaja na mestima ministara prosvete ali i ostalih ministara. Šta ćete,takva je bila volja naroda. Dakle, SRS i društvena zajednica očekuju od vas što pre predlog novih prosvetnih zakona koji bi regulisali sve ove mane i nedostatke i uveli red u ovu materiju. Sve ono što vam je danas tako jasno i precizno ukazao dr Vojislav Šešelj, a evo i ja u svojoj diskusiji pokušao da doprinesem u tom smeru. Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Darko Laketić, a neka se pripremi Boško Obradović.

Zahvaljujem.
Poštovani predsedavajući, poštovani ministre i članovi njegovog tima, uvažene kolege narodni poslanici, ja ove izmene Zakona o visokom obrazovanju o kome danas govorimo, apsolutno podržavam. Ne bih se složio sa prethodnim govornikom da je sve tako crno kao što on prikazuje, ali u svakom slučaju pomaka u ovom proteklom periodu definitivno da je bilo.
Izmenu ovog člana 1, dakle prvog člana, o kome govorimo, ja shvatam kao ideju ministarstva da se maksimalno iskoriste budžetska sredstva koja su uložena u finansiranje tih tzv. starih studenata. Naime, o čemu se radi? Ako pođemo od jedne činjenice, a to je činjenica da država prosečno uloži u jednog studenta 500 hiljada dinara, dakle pola miliona dinara na godišnjem nivou, dođe se do jedne zamašne sume da u toku jednog školovanja samo jednog studenta ta suma izađe i nekoliko miliona dinara.
Dakle, mi se nikako ne smemo, po mojim uverenjima i po mojim stavovima, odricati tih ljudi koji su sutrašnji visokoškolci, dakle visokoobrazovani ljudi. Stoga smatram upravo zato što je država uložila ogroman novac u te studente ne smemo, pre svega, lišiti njihovih usluga u nekom narednom periodu.
Razlog više je i taj, upravo zbog toga što ovi studenti ne verujem da bi mogli završe studije ukoliko bi morali da se uklope u taj novi sistem obrazovanja. Tako da na ovaj način mislim da država racionalno postupa.
Najmanje značajan razlog za podršku ovom predlogu jeste činjenica da je udeo osoba uzrasta od 30 do 34 godine koji imaju visoko ili više obrazovanje u EU je skoro za trećinu veći nego u Srbiji, sa udelom od 36,8% u 2013. godini i osetnim povećanjem u odnosu na 2002. godinu, EU još uvek nije ispunila svoj zacrtani cilj, a to je da 2020. godine taj procenat bude 40%. Kod Srbije je taj procenat 25,3%. Dakle, na vrlo niskom nivou. Ja smatram da upravo ovim promenama zakona će se ublažiti ovaj procenat, odnosno povećati ovaj procenat u ovoj starosnoj grupi stanovnika. Ne mislim da će promena ovog zakona krucijalno rešiti problem definitivno, ali će u svakom slučaju ublažiti taj procenat o kome govorim, a za koji mislim da je veoma bitan.
Mislim da dobro govori, ovo su porazne statistike za nas, zato što na osnovu ovih statistika definitivno se vidi da praktično kasnimo najmanje nekih 15-ak godina za valjanom strategijom u obrazovanju. Dakle, 2002. godine je EU prosečno imala 24% visokoobrazovnih stanovnika u toj starosnoj populaciji. Mi taj procenat imamo danas.
Svakako smatram da ovo treba da bude poslednji rok za produžetak završetka studija ovih tzv. starih studenata, odnosno studenata koji su započeli svoje školovanje pre stupanja na snagu zakona iz 2005. godine.
Što se tiče izmena zakona, odnosno izmene člana 3. i snižavanja broja spb poena koje je potrebno ostvariti da bi se rangirali u okviru ukupnog broja studenata čije se studije finansiraju iz budžeta Republike Srbije to mislim da je opravdano iz više razloga.
Prvi razlog je taj zato što sama izmena zakona nema praktično nikakvih finansijskih efekata na budžet Republike Srbije, što je vrlo značajno, mora se priznati u ovim okolnostima finansijske krize.
S druge strane i sam kao univerzitetski nastavnik moram da konstatujem jednu činjenicu, da ona brojka koja se tiče ovih spb poena, govorim sada o važećem zakonu, zaista moram reći da postoje objektivne teškoće da studenti ostvare tu kvotu.
Mislim da je ovo više nego dobar predlog i više nego dobra priča i smatram da upravo o ovom predlogu treba napraviti jednu široku debatu, dakle, i sa fakultetima, sa univerzitetima, ali i sa svim relevantnim subjektima koji učestvuju u ovom procesu. Mislim da je to pravi put.
Takođe smatram da je ministar vrlo transparentan čovek i čovek koji je pre svega orijentisan ka saradnji i mislim da tu definitivno neće biti problema.
Treći razlog koji govori u prilog izmene ovog člana jeste pre svega da je opravdana ova odluka iz jednog vrlo praktičnog razloga, veliki broj studenata je vrlo lošeg materijalnog statusa. Na ovaj način ući će u onu kvotu studenata koji se finansiraju iz budžeta RS, što je po meni odlična stvar, a opet ta brojka će biti u onoj okvirnoj zakonskoj kvoti koji propisuje odluka Vlade RS.
Dakle, sve je u okviru zakona sa jedne strane, a sa druge strane mislim da će ova odluka definitivno značiti studentima kojih se upravo ona tiče.
Na kraju reći ću jednu afirmativnu stvar, a to je da sam sa gospodinom ministrom imao prilike da razgovaram i njegovi stavovi i vizije obrazovnog sistema su me zaista obradovali. Moram reći da mi upravo ta vizija obrazovnog sistema daje nadu da će on upravo postaviti lestvicu kvaliteta obrazovnog sistema u Srbiji na značajno viši nivo nego što je to bio slučaj u dosadašnjem periodu. Hvala puno.

Reč ima narodni poslanik Boško Obradović, a neka se pripremi narodni poslanik Marko Parezanović.