Zahvaljujem.
Poštovani predsedavajući, poštovani ministre, drage kolege, meni je žao što već drugi put danas imamo situaciju da kolega Boško Obradović priča o svemu, samo ne o temi dnevnog reda, da se bavi SNS, da na svaki mogući način vređa SNS, koja mu je, očigledno, opsesija. Prosto, ja ne mogu da dozvolim da nama predavanja drže najgori.
Moram da kažem nešto i građanima Srbije i svima vama u sali, jer nije fer da samo mi u Čačku trpimo divljake. Danas je u Čačku u jednom trenutku prekinuta sednica Skupštine grada, jer je predsednik Gradskog odbora Dveri u trenutku kada je završavao svoj govor, dakle, govorio preko svog vremena i posle opomene to nastavio, kada mu je oduzeta reč, čovek je ukrao mikrofon i prekinuo sednicu Skupštine grada. Dobro ste čuli – ukrao je mikrofon. I to nije prvi put da divljaci i primitivci iz Dveri prekidaju na taj način sednicu Skupštine grada Čačka, a onda nam njihov šef ovde drži predavanje, ne znam ni ja o čemu.
Ono što hoću da pohvalim, to je ažurnost ministra i njegovog tima i neku pristupačnost i komunikaciju koju smo uspostavili. To kažem kao član Odbora za obrazovanje. Mogu to da kažem i na primeru grada Čačka, gde smo imali određene probleme, probleme sa eksternom evoluacijom, imali smo situaciju da nismo znali da li će da počne školska godina i na kraju, uz jedan kvalitetan dijalog, ti problemi su prevaziđeni. To je nešto što hoću da kažem, jer se to u javnosti i u medijima ne vidi dobro, a dobar je princip i pristup. Znamo da dosta često problemi nastanu u nedostatku komunikacije i zato se nadam da ćete nastaviti sa takvim pristupom.
Kada su u pitanju izmene ovog zakona, jasno je da u ovom trenutku to treba podržati i da treba tim studentima omogućiti da završe fakultete pod onim uslovima pod kojim su ih i upisali. Mnogi od njih su jako dobri studenti, imaju izuzetno visoke proseke i zbog različitih, veoma opravdanih razloga, još uvek nisu završili studije, a postoji ta neka percepcija u javnosti da su to uglavnom lenji ili nezainteresovani studenti. Međutim, nije to uvek tako.
Prethodna reforma visokog obrazovanja trpi određene posledice delimične primene Bolonjske deklaracije, gde su fakulteti mahom prihvatali tu reformu u smislu nametanja obaveza studenata, a kada su u pitanju neke suštinske stvari, kao što su usklađivanje programa, gradiva, metodologije izvođenja nastave, uvođenja prakse, tu se nije postigao adekvatan rezultat i u tom smislu ja i podržavam zahteve studenata da se održi taj prag od 48 ESP bodova za prelazak u narednu godinu o trošku budžeta.
Ono što može da se postavi kao pitanje jeste – koji je cilj ograničavanja dužine studiranja? Mogu da se složim da treba da postoji i smatram da treba da postoji, pre svega zbog nekog održavanja kvaliteta znanja i kontinuiteta. Pretpostavka je da neko ko previše dugo studira može i da zaboravi ono što je bilo na samom početku, ili da veoma kasno prvi put stupi u radni odnos u toj struci i u tom smislu to mogu da podržim. Ali, mislim da je sada situacija malo drugačija. Prosto, postoji ograničenje koje je osam godina. Kada prođe tih osam godina, studentima se kaže – izvršite reupis, dodaćemo vam par ispita, nastavljate gde ste stali, samo je problem što to morate mnogo da platite. I dalje postoje profesori koji svesno održavaju nisku prolaznost na fakultetima, gde unapred kažu studentima da taj njihov predmet neće mnogo njih položiti, to mogu iz ličnog iskustva da kažem, i prosto, u takvoj atmosferi, neki studenti se ne snađu, iz različitih okolnosti, a kad prođe osam godina, neko im kaže – sve je okej, nastavljate dalje, samo morate to da platite. Ja mislim da osnovni cilj tog ograničenja ne sme da bude taj profit samih fakulteta.
Ono što mi smeta je sledeće. Ja mogu da razumem i studente koji su prvi bolonjci, jer su upisali fakultete u to neko konfuzno vreme, kada je Bolonja tek počela da se primenjuje i nisu osetili te benefite reformi, ali ono što mi smeta jeste određena licemernost i politikanstvo dela opozicije. Na samom Odboru, u nekim neformalnim razgovorima sa njima, pitao sam ih da li su im stigli ti mejlovi, šta misle o tome, gde su neki rekli da apsolutno to ne podržavaju, jer, prosto, oni podležu nekim drugim zakonima, a danas vidimo da se podnose amandmani jer su oni, tobož, mnogo zabrinuti za prve bolonjce, za one studente koji trpe posledice njihove reforme obrazovanja. Godine 2005. je donet zakon. Imali su sedam godina vremena da određene stvari isprave, ništa nisu ispravili, a danas su mnogo zabrinuti za njih.
Ono što hoću vas, ministre, da zamolim, jeste da nađemo način da se i tim studentima izađe u susret, da mogu svoje fakultete da završe, a da ih to previše ne košta. Mislim da postoje fakulteti, a u to sam se uverio u razgovorima sa studentima koji su na to spremni, međutim, postoje i oni koji nisu.
Slažemo se da nam je potreban nov zakon i neću previše danas govoriti o tome jer bismo otišli daleko, ali, samo ću reći da smatram da reforme visokog obrazovanja treba da prate i reforme osnovnog i srednjeg obrazovanja, a pre svega u tom pristupu, i učenika i nastavnika i profesora, od prvog dana školovanja učenika, kako na fakultete ne bi dolazili sa lošim navikama, lošom disciplinom i malo praktičnog znanja.
Potrebna nam je jasna reforma i upisne politike, kako bi fakulteti školovali one kadrove koji su Srbiji potrebni u 21. veku. Dakle, dosta tu posla ima. To je posao koji nas čeka i koji treba da ima za cilj da napravi neki realni odnos između onih obaveza i standarda koje namećemo studentima, a sa druge strane, tim benefitima koji oni treba da imaju od same reforme. Hvala.
