Hvala, gospodine predsedavajući.
Dame i gospodo, na samom početku želim da napomenem da poslanička grupa SNS podržava Predlog zakona o kom raspravljamo danas. To je prva napomena za sve ovde, ali i za zainteresovanu javnost koja sednicu prati.
Reč je o kratkom po svom sadržaju, ne previše obimnom zakonu, dakle, rešenju koje je više nego jasno. Ako neko nije ispratio raspravu u javnosti prethodnih sedmica, siguran sam da je nakon rasprave u sali Narodne skupštine potpuno jasno svakome ko je tu raspravu pratio o čemu je reč.
Da, istina je, reč je o svojevrsnom izlaženju u susret studentima koji su studijske programe upisali po tzv. starom programu, odnosno pre uvođenja u praksu onog programa, one reforme koju kolokvijalno zovemo Bolonja.
Takođe, druga napomena sa moje strane na samom početku i za prisutne poslanike i za zainteresovanu javnost, poslanička grupa SNS će podržati amandmanski predlog kojim se ta vrsta razumevanja pokazuje i spram postdiplomaca koji su upisali studijske programe takođe pre uvođenja u praksu bolonjske reforme.
Želim da napomenem da se slažem sa svim ocenama koje su danas išle u smeru očekivanja da se mi nećemo ovim pitanjima baviti ponovo. Činjenica da smo se već bavili njima i bili u situaciji da vršimo svojevrsne ad hok korekcije zbog toga da određene rokove relaksiramo, da određene rokove produžimo već nekoliko puta, činimo to ponovo, ali mi je drago što u današnjoj raspravi nismo upali u zamku da ovo pitanje potpuno banalizujemo i svedemo na raspravu da li uopšte treba ograničavati studijske programe vremenski. Nekada je bilo rasprave i na tu temu. Drago mi je što je to pitanje danas svima više nego jasno.
Dakle, jasno je da postoji neki rok sa dobrim razlogom, da treba da postoji. Jasno je da bi onda trebalo i u jednom trenutku reći da je zaista bilo dovoljno fleksibilnosti u smislu postupanja prema ovim rokovima kroz izmene zakona, a pre svega u ovim ad hok varijantama, mada ovaj predlog zakona se tiče i nekih drugih stvari, dakle, prava na studiranje i u okviru budžeta za novije generacije u trajanju od godinu dana nakon završetka osnovnih studija, odnosno pitanje čuvenog nivoa ili praga ESP bodova za studiranje po uslovima budžetskog finansiranja. To je već bilo danas navedeno u određenim obrazloženjima, zaista, nešto što bi trebalo rešiti kroz sam zakon, da se izbegne bilo kakva potreba da se time ponovo bavimo na ovaj način. Ako je realna mera negde na tih 48 bodova ili se već izračuna koliko je realno, ukoliko onih 60, koliko piše u član, da li je to bio 94. ili 88, nije realno, onda bi trebalo da i zakon glasi tako. Ja se sa tim potpuno slažem.
Sa ovom porukom da bi trebalo definitivno jednom reći da se više nećemo baviti ovim pitanjem, ja ću i završiti ovu raspravu, ali ne sad, nego neki minut kasnije. Vratiću se na nju. Hvala, gospodine predsedavajući, što ste dozvolili izvesnu širinu u raspravi tokom današnjeg dana. Tema jeste interesantna, tema jeste važna. Ja ću iskoristiti priliku da dam i par napomena sa svoje strane u vezi izvesnih komentara, glasnih razmišljanja ili kako god, koje smo podelili u ovoj sali danas. Pre svega, tiču se komentara određenih ovlašćenih predstavnika koji se tiču tzv. devalvacije znanja, hiperprodukcije doktorata i znate već kako zvuče neke od omiljenih tema određenih ljudi ovde.
Pominjali su se i različiti funkcioneri, čak i termini poput falširanja, jel tako? I naravno spočitavano je sve to naprednjačkoj većini. Neke od onih koji su takve ocene izrekli danas vidim u sali, ali ne sve.
Čisto zbog onih koji su tek u ovom sazivu narodni poslanici, ne zbog onih koji su takve stvari izrekli, a bili su ovde i u prethodnom mandatu i znaju jako dobro šta se u ovoj sali dešavalo i kojim smo se mi sve zakonskim rešenjima bavili, zbog onih koji su možda propustili da to isprate, ne bi bilo loše pogledati zakonska rešenja usvojena od strane te strašne naprednjačke većine, a tiču se upravo visokog obrazovanja, a tiču se, na primer, naučno-istraživačke delatnosti, pogledati otvorene prozore za uspostavljanje neposredne saradnje između visokog obrazovanja, nauke, istraživanja i privrede, što je jedini pravi, prirodan, ispravan recept za sve ono što bi trebalo lepo i dobro, korisno izvući kao zaključak i kao dobar efekat na ove teme.
To je uradila, upravo ta strašna naprednjačka većina, pa ko god želi da se i dalje bavi pitanjima falsifikata ili čega već, istini za volju, a istina je dobra. Istini za volju, ne bi bilo loše da zna, pa i da kaže, da je upravo ta strašna većina uvela kroz zakonska rešenja i Odbor za etiku u nauci. Ne niko od onih koji se zgražavaju nad nekim pojavama koji sami osmišljavaju i koji sami ih karikiraju, nego ta naprednjačka većina. I digitalni repozitorijum doktorskih disertacija, verovali ili ne, opet ta većina. Čisto da se zna kakav ko odnos ima po tom pitanju i ko delima pokazuje svoj stav i svoj pristup, a ko o nekim stvarima samo isključivo priča.
Dalje, bilo je tu i različitih komentara na temu nekih podataka, istraživanja, statistike, postavljalo se pitanje šta je urađeno kada su neki parametri loši? Na primer, čuli smo komentar da smo mi nesposobni da zadržimo stručnjake. Zašto? Zato što nam obrazovanje ne valja, a onda znači te naše stručnjake koji ne valjaju, toliko žele svuda u svetu. To je neozbiljno, ali mnogo je toga neozbiljnog rečeno ovde i ovo nije bilo najgore što je rečeno u ovoj sali, ali polako, pričaćemo o svemu.
Takođe, pričalo se i o nekim indeksima. Indeks konkurentnosti, na primer, pa i neki njegov podindeks, „mudrost omnija in numero et menzura“. Dakle, ako ćemo da pričamo o tim stvarima, hajde da se podsetimo cifri, ili, ako smo propustili da ih pomenemo, hajde ipak da se okrenemo i pogledamo ih. Taj indeks, indeks konkurentnosti, pričalo se o nekom skorašnjem istraživanju. Kako niko od ovih zabrinutih ovlašćenih predstavnika ne reče da je Srbija ostvarila napredak po tom parametru? Zadovoljni ili ne time kako se kotira, ona danas stoji bolje, nego što je stajala pre objavljivanja ovog izveštaja, odnosno pre izveštajnog perioda. Dakle, Srbija napreduje i po tom pitanju.
Što se tiče onog podindeksa ili šta već, nije on mera, već kao što postoji globalni indeks za konkurentnost, tako postoji i za inovativnost. Veliki naslov istraživanja od pre samo mesec dana. Srbija nije ni na kakvom začelju, dame i gospodo, kaže lepo – zlatna sredina. Zlatna sredina među svim državama sveta.
Da se razumemo, ja sam među onima koji sredinama nisu najviše, nisu sasvim zadovoljni. Ja sam od onih koji zagovaraju da treba da se borimo za vrh, ali ako ćemo da iznosimo bilo kakve podatke, onda je dobro da se držimo relevantnih podataka i opet one istine. Neverovatno, ali ona je stvarno važna.
I šta se u ovoj zemlji uradilo? Ima veze i sa onim stvarima koje se tiču prilike da ti ljudi, mladi ljudi koji su odlazili u inostranstvo, a nije samo isključivo reč o visoko obrazovanima, nije samo reč o kadrovima visoko stručnim, dešavalo se to bukvalno svim i dobima i svim kategorijama po obrazovanju, po socijalnom statusu, kako god želite. Prilika da ostanu u Srbiji neposredno je vezana sa stabilnošću ove zemlje, ovog društva i neposredno je vezana sa njegovim ekonomskim mogućnostima i nisu bez razloga i mir i stabilnost i razvoj ekonomije u elementarnom fokusu SNS i ove Vlade.
Upravo rezultate koje postižemo na tom planu neposredan su odgovor na ova pitanja. Znači, kada neko ovde priča o brain drain, a pri tom je pokazao u praksi da nije u stanju, ne da zadrži radna mesta, nego kada pogledate pokazatelje, reč je opet ono „et menzura“, o konkretnim merljivim podacima javno prikazanim, na primer, na sajtu Republičkog zavoda za statistiku, evo, dok razgovaramo, vi proveravajte, da je u periodu kada je taj neko ili ti neki pokazivao šta koliko ume ili ne ume. Broj radnih mesta degradirao za stotine hiljada i onda se taj neko pita zašto su ljudi odlazili. Nešto spočitava nama, a ista ta statistika govori da se danas promena u broju zaposlenih dešava u pozitivnom smeru i red veličine je tu, u tim stotinama hiljada.
To je, dame i gospodo, dovoljan odgovor. Da se mi ne trošimo više na međusobne rasprave u krupnim političkim debatama i rečima koje treba da budu zvučne. Jasni, konkretni, merljivi podaci. Dakle, i smanjenje stope nezaposlenosti i povećanje stope zaposlenosti.
Kada se neko pita koliki su apsolutni brojevi, nije nikakav problem, možemo i njih da podelimo, ali ne vole tu statistiku oni zato što je ta statistika pokazivala neke stvari kojih se oni stide, od kojih bi najradije pobegli. Opet naravno mislim na te stotine hiljada izgubljenih radnih mesta samo nekoliko godina unazad.
To su, dame i gospodo, pravi odgovori kako se stvaraju šanse za mlade ljude da ostanu u Srbiji, da u njoj vide neku perspektivu, da požele da u njoj zasnivaju svoje porodice, tako što se drži mir, tako što se održava stabilnost i tako što se otvaraju ekonomske mogućnosti, tako što se otvaraju nova radna mesta. Vrlo jednostavno. Nije lako za realizaciju, ali, kao što se vidi na osnovu rezultata koje postiže ova Vlada, moguće je.
Dalje, što se tiče različitih komentara, a opet u smeru šta bi trebalo, a šta ne bi trebalo država da radi, na koji način da usmerava novac kojim raspolaže, a opet neposredno u vezi sa ovim pitanjem, sa ovim pitanjem radnih mesta u Srbiji, čuli su se danas, rekao bih, potpuno neprimerene ocene, a o nekim temama koje su dobro poznate i koje vrlo inspirišu, motivišu određene ovde. Pitanje subvencija, pitanje određenih projekata, ono za zapošljavanje partijskih vojski, neću da komentarišem, jer nije vredno bilo kakvog odgovora. I na tom „Beogradu na vodi“, dok se radi, i u njemu kada bude izgrađen, neće, kako je neko rekao, šačica ili mali broj ljudi imati korist, nego svi oni ljudi koji će raditi na tome da se on izgradi, koji će u njemu biti zaposleni.
Kada pričamo o subvencijama, svako ko se zaposli, a pričamo od mesta do mesta, o hiljadama, od stotina do hiljada, od hiljada do desetina hiljada, pa dolazimo na ukupni kumulativni red veličine koji je izuzetno važan. Svi ti ljudi koji su se zaposlili kroz te projekte su dobili nešto što njima znači, što njima vredi. Nepristojno je, neprikladno je i potpuno degutantno koristiti termine poput „robovi“, „robovlasništvo“, itd. Reč je o šansi koja nekome vredi i ko rado prihvata da ide na posao.
Šta je bolje? Nemati uopšte takvu šansu. Da li je to rešenje? Rekao bih da to nije rešenje i mislim da to razume svako, ali neće da kaže naglas svako da razume. Ima nekih kojima je samo važno da kritikuju, iako neke stvari možda i ne misle ozbiljno, naopako, ako ih misle ozbiljno. Inače, ovo je konkretno rekao upravo onaj koji je pre neki dan u ovoj sali uspeo da uvredi potpuno neprikladnim komentarima o nekim robovima i robovlasnicima kineske investitore. Isti taj je danas uspeo da u negativnom kontekstu pomene i afričke zemlje i mogu samo da kažem svaka čast, alal vera.
Međutim, to nisu poruke. Ova statistika, ovi rezultati i te hiljade ljudi koje su došle do posla su pravi odgovori, prave poruke o perspektiva i o šansama u Srbiji, a najmanje su prave poruke, kako beše, reči da mi koji nemamo mozga koji ostajemo ovde. Da li je tako bilo? I da ćemo svi da budemo neškolovana radna snaga. Takvim porukama mi ljude iz Srbije teramo, a upravo bi drugačije trebalo da radimo, upravo suprotno od toga, da ljude motivišemo. Ne optimizmom bez pokrića, već realnim, konkretnim stvarima, pa i kada nismo do kraja zadovoljni, da ih pozivamo da se trude zajedno sa svima nama, jer ako se ne trudimo svi zajedno kada ćemo onda biti zadovoljni, kada će onda biti dobro ako dignemo ruke i igramo na duhovitost – samo glupi ostaju ovde. Nije tako i ne sme da bude tako i niko ne sme da razmišlja tako, ako hoćemo da nam bude dobro i danas, i sutra, i bilo kada. To su poruke koje mi treba da pošaljemo iz ove sale. Vraćam se na ono da neke stvari treba da uradimo i da sa njima završimo.
Vraćam se na ono da neke stvari treba da uradimo i da sa njima završimo kada je reč o ovoj praksi produžetka rokova, dame i gospodo, ja bih se sada obratio studentima kojima će biti pružena dodatna šansa nakon, siguran sam, usvajanja ovog zakona.
Dame i gospodo studenti vi treba da završite svoje studije i ne treba da se oslanjate na mogućnost da se ponovo pokaže neka fleksibilnost kroz izmene zakona, ad hok ili sistemski. Vi to treba da uradite iz više razloga, prvo zato što sigurno možete. Svi smo mi ovde dobili brojne mejlove sa obrazloženjima da postoje teške životne okolnosti koje su mnogim ljudima smetale da završe studije. Ja u njih potpuno verujem, u svaku od tih priča ja verujem, ali uvaženi studenti, kad god dođete na takve misli setite se koliko je samo silnih hiljada generacija ljudi u brojnim generacijama uspelo da završi studije, i sigurno ćete, koliko god teško izgledale te vaše životne okolnosti vama, moći da pronađete jednog pa bar jednog čije su bile još teže, a koji je ipak uspeo da završi studije.
Dakle, poruka broj jedan nemojte da klonete duhom, verujte u sebe, znajte da to jeste moguće, koliko god delovalo teško, to jeste moguće… do pred kraj samih studija vi ste dokazali da je to moguće. Dakle, samo je pitanje vaše vere u sebe i rada koji ćete uložiti da se to i privede koncu i formalizuje kroz diplomu na samom kraju.
Druga stvar, to shvatite slobodno i kao određenu vrstu obaveze, prvo vaše obaveze prema vama samima. Znate koliko vam je to bitno, znate koliko se oko toga trudite, uredite to na prvom mestu zbog sebe. Druga stvar, koliko god bilo teško, koliko god odricanja tražilo, baš zbog tog odricanja uradite to zbog ljudi koji vas vole, zbog svojih porodica, zbog ljudi koji su svesni koliko odricanja vi ulažete, i treće zbog šire zajednice.
Verovali vi meni na reč ili ne, Srbiji ste potrebni, u svoj sjaju i raskoši svojih kapaciteta. U svemu onome što biste mogli da naučite, u svemu onome što biste mogli da savladate, u svemu onome što biste sutra na osnovu toga mogli da pružite. Dakle, učite, stvarajte, radite, formalizujte to kroz diplomu, ali i kroz znanje. To je najvažnije i onda na osnovu toga sutra privređujte. Gradite i stvarajte na taj način i biće u tome, siguran sam, koristi i za vas lično, ali i za Srbiju. Hvala vam.
