Zahvaljujem.
Dame i gospodo narodni poslanici, ja sam pažljivo slušao sve, nisam ometao ni kolegu iz „nikad mu dosta nije bilo“, pa se nadam da ću i ja biti pažljivo saslušan. Ovde je neko u vrlo ružnom kontekstu spominjao šefa Srpske napredne stranke. Verujem, da će njihov predstavnik reagovati, ali s obzirom da sam ja stara kuka, da pamtim vojsku iz starih dobrih vremena kada je na stadionu „Zvezde“ i „Partizana“, nedeljom bilo više pripadnika koji su nosili oružje, pripadnika vojske, na stadionu bez oružja, nego što smo mi zatekli 2012. godine, posle delovanja onih koji nemaju razloga da ničijem šefu prigovaraju zato što ja njihove šefove na njihovom žalu dobro pamtim.
Jedan od njihovih šefova je bio u nekoj jedinici za specijalne operacije, kasnije ih je nazvao zlikovcima iako je sa njima radio zabave za Novu godinu, ono, „moji su drugovi žestoki momci“. Dakle, bio je i ministar unutrašnjih poslova savezni, starao se o bezbednosti. Kada je ubijen premijer jedne od članica, on je preuzeo njegovo mesto, a svog kolegu ministra unutrašnjih poslova republičkog je ponovo imenovao na to mesto. To im je jedan šef.
Drugog šefa, oni često menjaju šefove, da bi time dokazali da su orijentacije visoko demokratske. Drugog pamti po aferi „Satelit“, koja nije bila međunarodna mirovna misija, koja nije ovde odobrena odlukom, kao što je mi donosimo sad. Evo, sada će opet da baci kuglu na mene ili će da baci nogu od pevca, više nisam siguran. Dakle, drugog pamtim po aferi „Satelit“, koju nije odobrio, nije donošena odluka kao o ovim međunarodnim misijama, učešćem u multinacionalnim snagama. Četrdeset i nešto miliona evra, sva trojica su bila iz nama susedne države, doneli su odluku da se kupi Satelit za potrebe zajedničke države, a da ga samo Srbija plati iz svog budžeta.
Satelit je trebao da se koristi tako što smo trebali snimke da dobijamo mi, 24,00 i 48,00 sati naknadno, kao borba protiv terorizma. Zamislite, kako se borite protiv terorizma 48,00 sati naknadno. Dobijete snimke, teroristi se nasmejali, kažu – evo mi smo vas čekali 48 sati da dođete. To je bio njihov drugi šef. Taj isti šef je sa trećim šefom marširao kroz Tripoli zajedno sa kamilom Ajšom. Dakle, koliko se sećam i neko odlikovanje je podeljeno, ali kada su Gadafija ubili na veoma ružan način, ćutali su kao bubice iako su vrlo rado prihvatili odlikovanje, pa čak poveli jedan vod vojske, a to ministar zna, da uveličaju tu proslavu povodom odlikovanja koje su dobili.
Jednog od sledećih šefova sam upoznao u jedinicama multinacionalnim vojvode Paroškog. Dakle, to je bio neki kamp na obali Tise i tu je budući vojvođanski vlastelin učio prve svoje strojeve korake u jedinici velikog vojvode Milana Paroškog. Lično sam to video. Jedan od potpredsednika koji je tako gadljiv na devedesete, njega sam upoznao u Inđiji, nosio je majicu, bio sam na Ravnoj gori, sve sa srpskim čičom. Bez obzira što su moji iz tih jedinica, ja to ne nosim ali su oni nosili, pa su zaboravili.
Sledeći šef, onaj četvrti što je bio sa trećim u Tripoliju, njega sam upoznao sa veoma skupim časovnicima, valjda iz tih multinacionalnih operacija, tamo sa nekog broda ili šta ja znam, kako se svi ti nosači aviona zovu, uglavnom nestalo je na stotine tenkova, čamaca, borbena gotovost Vojske je znatno snižena. Njima je bilo više stalo do ministra vojnog, sadašnjeg šefa nego do vojske, čak vojsku i da nemaju. Bitno im je bio ministar vojni, javne nabavke ministra vojnog, bitno im je bilo da dođe onaj najbolji krojač na svetu, da mu sašije najbolje odelo.
Nisu računali na to da se čovek, kao što se piće ne ceni po buretu, kao što se knjiga ne ceni po koricama, tako se i čovek ne ceni po odelu već po delu. To što je nosio skupo odelo pokazalo je samo da je odelo skuplje od njega, ali on je u jednom jurišu u multinacionalnim operacijama, naravno bez odluke Skupštine zauzeo jedan omanji pašnjak u Beogradu, sazidao jednu zgradi u kojoj imaš prostora da smo mogli da stavimo spavaonice za ceo bataljon. Na čijoj ruci je bio sat od kojeg si mogao da naoružaš jednu četu, modernim naoružanjem streljačkim, a u posedu je imao penthausa toliko da si mogao da staviš ceo bataljon. To su vaše multinacionalne operacije koje ste vi izvodili širom Srbije, a i malo šire.
Kao stari vojnik koji je služio 15 meseci, tvrdim da je naša vojska uvek bila hrabra, ali treba nešto da naučimo. Vojska deli sudbinu društva. Vrlo je osetljiv trenutak. Napoleon je rekao – treba znati kad skinuti lavlju kožu, a kad navući kožu lisice. Tako i mi moramo ne samo biti ludo hrabri, već moramo biti i dalje hrabri, ali moramo biti i malo mudri da ove ostatke ostataka naše vojske koja se polako diže kao i država, mada nam ovi koji su nas godinama, 12 godina uništavali sad prigovaraju što to brže ne oporavimo.
Dakle, vojska deli sudbinu države. Države koja 2012. godine nije imala državu, gde je to bila kuća golih zidova i srazmerno dizanju ekonomske moći dizaće se i vojna moć. Mislim da su multinacionalne operacije dobre da naša vojska vidi gde su i te druge vojske. To što su neke od zemalja priznale Kosovo i Metohiju, ja žalim za tim, izvinite, Kosovo kao državu. Ja žalim za tim ali mi treba sve da činimo, pa i ta vojska koja tamo ode, naši predstavnici da svako srazmerno svojoj moći ubeđujemo neke da povuku to međunarodno priznanje kao što sam i ja ušao u grupu za Vatikan i iz poštovanja prema državi koja nije priznala Kosovo i Metohiju, a na vrlo grub način sam ismejan i na državu koja može da utiče na druge države da to ne priznaju. Nisam ja kriv što se nije prijavilo 250 kolega već svega nas troje, a neko mora da bude predsednik. Apelujem i na naše vojnike da bez obzira što to ne izgleda u multinacionalnim operacijama kao dostižno, da ipak srazmerno svojoj ulozi pokušavaju da ubeđuju kolege, posebno one koji imaju svoje vojnike, a ja nisam glasao za sporazum Ahtisari-Černomidin, nisam glasao u onoj Skupštini tamo.
S obzirom da tamo postoje neki vojnici, da im prenesu da treba te svetinje štititi, ali ponovo podvlačim, mi mislimo da treba da prestanemo da budemo ludo hrabri, da budemo mudri, da povratimo snagu, da zašijemo rane koje su nam nanete, da što manje krvarimo, da oporavimo naše državu, našu vojsku, do podignemo svoju glavu, da jednog dana podignemo svoju zastavu, da onoga trenutka kad budemo procenili da je to nužno i da se mora, da državu treba braniti i mislim da smo dosta u svojoj istoriji ginuli za druge, da je vreme da počnemo da živimo za sebe. Hvala.
