Zahvaljujem, predsednici Skupštine.
Dame i gospodo narodni poslanici, uvažena ministarka sa saradnicima, uvaženi građani, prvo, na samom početku se ne bi složio da je civilni sektor uvažen, kao što ste maločas rekli. Upravo je Autonomni ženski centar i pisao amandmane i žalio se da je u poslednjem trenutku isključen iz radne grupe i da stvari za koje su se oni zalagali nisu se našle kao, da kažem, predlog zakona.
Autonomni ženski centar ne bi u suprotnom podneo amandmane, nezadovoljan ovim vašim rešenjima.
Dakle, jedno je nekoga staviti za sto, a drugo je uvažiti njegove argumente. To nisu iste stvari i iz tog razloga mislim da ste pro forme uključili civilni sektor, što mislim da nije dobro.
Ovo je veoma važna tema iz prostog razloga što i sami znate koliko puta je svako od nas imao prilike da čuje kada je u pitanju nasilje u porodici – sama je kriva, zašto to trpi, zašto ga ne ostavi, zašto je čekala toliko dugo, sigurno ga je sama izazvala, šta je očekivala, znala je da je takav, neću da se mešam, to nisu moje stvari. E, to su rečenice koje govore o tome da ne postoji svest ni u društvu kada je ovaj problem u pitanju, da ne postoji svest pa i među nama koji smo doneli ovaj zakon kao možda prvi korak, ali svakako ne dovoljno veliki da reši problem do kraja.
Moje kolege, sa ponosom mogu da kažem, su na vreme prepoznali ovaj problem. Doktor Dušan Milisavljević je govorio o ovom problemu porodičnog nasilja ceo prošli mandat Skupštine Republike Srbije, da se dve nedelje nasilnik u porodici udalji iz domaćinstva kako bi žena mogla da se konsoliduje, kako bi mogla da razmisli šta danje da radi, kako bi mogla da se posavetuje kako dalje da nastavi svoj život.
Dragan Šutanovac je govorio o oduzimanju oružja nasilnicima, registrovanim nasilnicima, onima koji su registrovani u policijskoj stanici kao počinioci nasilja u porodici, koji imaju legalno oružje stečeno zakonom. To oružje im nije oduzimano. Na desetine i desetine puta, i predsednica Skupštine Maja Gojković to zna, Dragan Šutanovac je predlagao taj zakon, kako bi spasili nečiji život, jer se dešavalo da onaj ko izvrši nasilje u porodici bude registrovan od strane policije, vrati se sa svojim oružjem koje je legalno stekao i izvrši krivično delo ubistva nekoliko članova svoje porodice. Zato je ova tema tako važna i tako osetljiva i iz tog razloga smo možda do sada mogli da spasimo neki život, bez obzira što je Marijanu Rističeviću to smešno i bez obzira što mnogima danas to jednostavno ne izgleda ozbiljno, ali je stvar vrlo alarmantna i zahteva našu punu pažnju.
Statistika ne govori lepo o nama. Svaka druga žena trpi nasilje. Svaka treća trpi fizičko nasilje. Ako znamo podatak da je polovina samohranih majki ispod granice siromaštva, onda to dovoljno govori o tome zbog čega često one ne mogu, uopšteno govoreći, da izađu iz zajednice u kojoj trpe nasilje. Zašto ne mogu da dignu kredit? Zato što nemaju svoju imovinu, zato što nisu plaćene i kada rade za isti posao koji radi neki muškarac manje su plaćene, često ne rade.
Od osnovne škole su učene da budu u kuhinji i da budu domaćice. Naše osnovno obrazovanje je takvo i srednjoškolsko da 10% mladih smatra da je opravdao tući ženu. Dve trećine smatra da je isto to opravdano raditi prema LGBT populaciji. To govori o dubokim problemima u našem društvu i o tome da je ovaj zakon prvi korak, ali da je možda čak došao i kasno.
Da smo slušali naše kolege u prošlom sazivu, siguran sam da smo mogli da spasimo neke živote. Jednom nedeljno, svake nedelje je ubijena jedna žena u Srbiji. To je prosek i to je statistika koja je porazna za nas kao zemlju i za nas kao društvo.
Fizičko nasilje u porodici nije jedino nasilje. Može biti ekonomsko, može biti u pitanju i zastrašivanje, ponižavanje, kontrola svakog pokreta osobe, na kraju naravno i fizička ugroženost.
Ostaju žene u brakovima isključivo iz razloga što nisu ekonomski samostalne. Danas ćete retko koju ženu naći da ne radi i maltene svaka žena u društvu radi, ali ogromna većina njih ne prima platu za to što radi. I kada pogledate realno stanje stvari, žena koja podiže porodicu, podiže domaćinstvo, brine se o vaspitanju dece, brine se o školstvu dece, posprema, kuva, sprema itd, itd, ona nije plaćena za to. Ako još pored toga radi, a za isti posao je manje plaćena nego muškarac, onda ona dva posla radi minimum u toku jednog radnog dana. E, to je položaj žene danas u Srbiji i iz tog razloga sa posebnom impatijom moramo da se posvetimo ovom problemu.
Govorili smo, naravno, u prethodnom periodu o društvu robova. To je ekonomski izraz politike Vlade Republike Srbije, ali mi ovde govorimo o robinjama i o njima ne govorimo tako često, ali to je suština i to je istina. One ne smeju da podignu glavu, one nemaju gde da odu, one trpe nasilje u porodici i veoma je žalosno što se poslanici vladajuće većine na to smeju i dobacuju. Gospodin Marković, naprimer.
(Poslanici SNS dobacuju.)
