… krivično delo za političke zloupotrebe i naša je obaveza da to što pre ukinemo. Nemam vreme za drugo.

Zahvaljujem.
Reč ima Aleksandra Tomić.

Zahvaljujem.
Poštovana predsedavajuća, ministri, kolege poslanici, ja ću se osvrnuti samo na ovaj zakon koji je danas otprilike u fokusu svih predloženih zakona koji se odnosi na sprečavanje nasilja u porodici i negde čini mi se da smo zaboravili da poentiramo na ovoj temi negde kao narodni poslanici, kao Ženska parlamentarna mreža, koja je prepoznala od 2013. godine, kada se formirala, da smo ovde kao žene i kao članice svih političkih stranaka prepoznale ovaj problem u društvu.
Mislim da je to zaista današnji dan početak jednog novog života u smislu rada pravosuđa na ovoj temi, a negde inicijativa je potekla od 2013. godine. Baš zato što je valjda krenula i Ženska parlamentarna mreža time da se bavi u organizaciji SNS, negde ta tema ne želi da se prikaže na onaj način na koji treba.
Treba da se kaže da su ovde poslanice svih stranka praktično aktivirali ovu temu. Treba da se kaže da od 2013. godine se traži adekvatno rešenje za izradu ovakvog zakona. To što je od 2013. godine do danas ovaj zakon urađen kako je urađen je mnogo bolje nego da zakona uopšte nema, jer do tada smo funkcionisali kao Srbija po zakonu od 2005. godine po svim ovim problemima koji su postojali.
Zbog toga vam se zahvaljujem, gospođo ministar, što ste danas u poziciji ministra pravde, a i žene, da ovakav jedan zakon po prvi put u Srbiji imamo, sa svim novim konceptom koji je dat. Možda on nije najbolji, kako kažu neki poslanici koji se možda u ovom trenutku ne slažu i neće glasati za ovaj predlog zakona, ali je jedini koji do sada praktično postoji u javnosti.
Dvadeset godina se nevladin sektor bori da ovakav zakon postoji. Dvadeset godina ovakav vid zakona nije postojao. Zbog toga mislim da je značajno da je on uopšte donesen i da sve ono o čemu danas razgovaramo dobija uopšte na težini u javnosti, jer su i mediji počeli da se bave na adekvatan način ovom temom, ali bih skrenula pažnju ono što su i moje kolege primetile, to je da mnoga istraživanja idu u prilog tome da se na određeni način favorizuje procenat žena koje trpe nasilje. Osnovno pitanje se postavlja kada kažete u javnosti da li je to 50%, 30% žena, koliki je uzorak uopšte ispitivanih žena kada kažemo da žene trpe nasilje u Srbiji?
Znači, nije pitanje uopšte toga da Srbija bude prikazana kao jedina zemlja nasilnika, jer smo videli da je veliki procenat nasilnika i u visokorazvijenim državama, članicama Evropske unije, nego je pitanje toga kako će država da se nosi sa ovakvim problemima u budućnosti.
Velika je hrabrost danas izaći i predložiti ovakav zakon, usvojiti ga i reći da će on biti primenjen od 2017. godine. Zašto će biti primena tada? Zato što nam je potrebno da MUP, Ministarstvo za rad i socijalna pitanja i Ministarstvo pravde edukuju svoje ljude koji sprovode zakon na terenu, a to je prvo izbacivanje nasilnika iz kuće, da jednostavno sprovedu edukaciju po sistemu i proceduri kakva će biti, da ne bude zloupotreba u ovakvom postupku primene zakona i da do nasilnika dođe poruka kojom želimo ovaj zakon da usvojimo.
Ono što još želim da kažem jeste da su određeni mediji dali podršku ovakvom zakonu na adekvatan način i da bez podrške medija ovakva tema i ovakvi problemi ne bi mogli da budu osvetljeni u društvu, jer poslanici jako puno govore o određenim problemima ovde u parlamentu, ali ponekad nisu prepoznata u društvu, da treba o tome da razgovaramo na adekvatan način.
Na kraju, rekla bih da je vrlo bitno da o nasilju uopšte nad ženama, nad muškarcima, pošto govorimo o rodnoj ravnopravnosti, u nekim procentima 93% su žene žrtve nasilja, ali 7% su muškarci, pa očito postoji tema da razgovaramo o tome gde su deca žrtve nasilja, ali bogami i roditelji od strane dece. To je taj porast određenog procenta nasilja kod mladih, ali je interesantno do sada da nisu bila nikakva istraživanja. Poslednje tri godine je sve više i više tih istraživanja koja žele da skrenu pažnju na ove teme.
Nije dobro da neko ko je doneo zakon 2005. godine, a 2006. godine predsednik njihove stranke je imao određene firme koje su otkupljivale licence za neke rijaliti programe, tipa „Veliki brat“, koji su promovisali nasilje, sada govore da je to jednostavno tema gde su jedino krivi oni koji su sada na vlasti, nego da tu odgovornost, što se tiče promocije u medijima, treba svi zajedno da skrenemo pažnju i da na određeni način pritiskamo javnost da takve teme više ne budu deo bilo kojih programa na televizijskim kanalima.
Zbog toga u Danu za glasanje sigurno je da ćemo ovakav zakon podržati i na kraju krajeva raditi na unapređenju zakonskih rešenja i u buduće.
Ono što je danas posebno značajna tema, a to je zakon koji se odnosi na Zakon o krivičnom postupku koji je uveo usaglašavanjem određenih evropskih direktiva i standarda nova dela, kao što je deo koji se odnosi na dela malog značaja, čijim ukidanjem su praktično krenuli putem Slovenija i Crna Gora, ali zamenom za određene zatvorske kazne. Zatim, deo koji se odnosi na uslovni otpust i novčane kazne. Najinteresantniji deo se odnosi na privredu. Znači, uvođenje sedam tipova krivičnih dela koji do sada nisu postojali pokazuje, zajedno sa delom koji se odnosi na finansijsku forenziku, odlučnost Vlade Srbije da zaista pomogne, pre svega, sudijama koji vode određene krivične postupke da mogu da presude u korist oštećenih strana, jer to očito do sada nije bio slučaj.
Znači, mi smo imali situaciju da želimo da se borimo protiv korupcije i kao država, a da nismo imali zakonske mogućnosti da sudije presude uopšte u korist države ili u korist oštećene strane, jer oni koji su vršili određene zloupotrebe, znači sve o trošku građana Srbije, sve o trošku budžeta, nisu mogli da budu sankcionisani. Danas imamo predloge novih krivičnih dela. Pored zloupotrebe položaja odgovornih lica, pored nanošenja štete za privredu, pored poverenja koje je zloupotrebljeno u obavljanju privrednih delatnosti, imamo i krivična dela koja se odnose na privatizaciju, koja je jako interesantna za naše društvo, ali imamo i deo koji se odnosi na zloupotrebu kartica bez pokrića, pogotovo kada pričamo o državnom novcu i mislim da je to u ovoj načelnoj raspravi veoma značajno da se kaže i da svi oni koji žele dobro Srbiji i budžetu Republike Srbije i ekonomskom razvoju, treba ovakve predloge zakona da podrže. Zbog toga ćemo u Danu za glasanje, kao poslanici SNS, sigurno podržati ovakav set zakona. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Zoran Krasić, a neka se pripremi narodni poslanik Momo Čolaković.

Da li biste bili ljubazni da mi kažete koliko imam vremena?

Imate devet minuta i 10 sekundi.

Imamo zajedničku objedinjenu raspravu o četiri predloga zakona. Imamo situaciju, kako kažu, da je podneto ukupno 300 amandmana na ova četiri zakona. To onda u prevodu može ovako da glasi – svi verbalno podržavaju predloge zakona, neki se zaklinju da će da glasaju, ali su svi podneli amandmane. Sve poslaničke grupe imaju neke primedbe. Po logici stvari, najbolje bi bilo da se ovi zakoni skinu sa dnevnog reda, da se eventualno dorade, da dođu kao novi predlozi, jer očigledno da postoji neka manjkavost, i to svi primećuju i to svi vide, nezavisno od zaklinjanja da su protiv nasilja.
Nasilje je oduvek bilo zabranjeno, samo da vas podsetim. Sa ovim zakonom se ne zabranjuje koji je prvi na dnevnom redu.
No, da krenem redom šta su to sve naše primedbe. Podneli smo ukupno 27 amandmana, računajući da ako nešto može da se poboljša, pošto će većina to da izglasa, ali ako uzmemo ovaj zakon o sprečavanju nasilja u porodici, on ima samo 38 članova, mi smo podneli 13 amandmana i on bi trebao da stupi na snagu 1. juna 2017. godine. Moram da kažem da je taj zakon koncepcijski pogrešan. Zašto? Zato što nema jasnih, preciznih odredbi o tome kako da se spreči nešto što bi mnoge okolnosti ukazivale da može da se dese.
Drugi problem je taj što u mnogim definicijama se izlazi izvan okvira koji su već propisani odgovarajućom odredbom Krivičnog zakonika i odgovarajućim odredbama Porodičnog zakona, tako da neko može da stekne pogrešan utisak da su ta dva zakona osnova za ovaj zakon. To nije tačno, nego su osnova za ovaj zakon protokoli koji su prepisani i koji se na ovaj način dižu na nivo zakona, i to je glavni problem ovog predloga zakona. Neću da pričam konkretno o ovim amandmanima. Biće u raspravi u pojedinostima mogućnosti da se o svakom nešto kaže.
Što se tiče ovih izmena Krivičnog zakonika, samo da vam kažem da je to otprilike 70 članova, kada se sabere. Zakon bi počeo da se primenjuje u jednom delu 1. juna 2017. godine, a u jednom delu 1. marta 2018. godine. Podneli smo samo četiri amandmana. Zašto samo četiri amandmana? Zato što smo potpuno sigurni da će pre juna 2017. godine ovaj zakon morati da ide na ponovnu doradu. Zašto da ide na ponovnu doradu? Takva mu je narav. Zašto? Zakon je donet 2005. godine, pa su bile dve ispravke 2005, pa je dva puta menjan 2009, pa jedanput 2013, pa jedanput 2012, pa jedanput 2014. godine. Očigledno da te izmene, dorade itd, itd su rađene pod nekim uticajima, a javnost je već upoznata. Jednom je to zbog Stanka Subotića i Miškovića, drugi put zbog nekog drugog, trećeg itd, itd.
Predlog izmena i dopuna Krivičnog zakonika, glavna mana jeste to što se pogrešno prepisuje. Ugrađujete jedno potpuno novo krivično delo koje nije svojstveno ovom našem prostoru, niti kulturnom obrascu, ni religijskim običajima, računajući da treba da ispunite neki zadatak iz neke konvencije, ali pri tome zaboravljate na jednu vrlo važnu stvar koja se, nažalost, stalno ponavlja.
Da vas podsetim o čemu se radi. Srbija nije bila u obavezi međunarodnoj, međunarodno pravnoj obavezi da donese Zakon o restituciji. Znači, takav međunarodni propis ne postoji. Kada smo doneli taj zakon, mi smo sami propisali nadležnost četvrtog stuba, a to je Evropski sud za ljudska prava u Strazburu. Mi sami sebi pričinili normativnu i pravnu štetu isto sa alimentacijom ovde o lepim ciljevima, o lepim željama itd. I iz toga ne možemo danas da izađemo.
Slično će biti i sa ovom situacijom u pogledu nekoliko krivičnih dela koja predstavljaju neuspele prevode nečega što nama nije potrebno. Tim pre što vrednost koja se štiti tim krivičnim delom je već zaštićena mnogim drugim normama Krivičnog zakonika, gde se štiti život, telo, dostojanstvo itd. Potpuno nepotrebno.
Zašto? Žuri se ka EU, a vi znate da je projektni zadatak u ove četiri godine da Srbija dođe do pred vrata. Pa, Srbija je i sada pred vratima. Znači, do pred vrata. Nema potrebe da se to radi, nema potrebe da se žuri.
Slična je situacija i sa ovim novim krivičnim delom koji ste nazvali osporavanje. Ne postoji međunarodna obaveza, ne postoji međunarodna obaveza. Zašto je sami sebi namećemo? Kod svih ovih zakona, ova četiri, o njima pričamo veliki problem jeste što se jedno ljudsko pravo podiže na jedan pijedastal, a pri tom se ignoriše postojanje drugih apsolutnih prava koja su u istom rangu, a možda i značajnija. Imamo stvarno loših iskustava sa primenom i Krivičnog zakonika i Porodičnog zakonika kada je u pitanju nasilje u porodici.
Neću namerno govoriti koji je sud u pitanju, ni ko su stranke u pitanju, ali imate recimo i ovakvu situaciju gde evo rečenice, dakle zaključak proizilazi na osnovu neposredne činjenice, nesporne činjenice da je okrivljeni, mere zabrane približavanja oštećenoj na određenoj udaljenosti izrečene presudom koja je kasnije ukinuta. Ta presuda ne proizvodi pravno dejstvo, da ne pričam dalje. Na kraju se taj postupak izmetnuo iz oblasti nasilja u porodici, došao je u fazu obaveznog psihijatrijskog lečenja, jer taj mogući učinilac osporava i napada državne organe. To je glavni razlog zašto se sumnja u njegovu uračunljivost. Pa, vi koji kritikujete državu vodite računa, postoje takvi veštaci koji bi mogli i tako nešto da potpišu, kao u ovom predmetu. To su vrlo opasne stvari.
Mogućnost zloupotreba koje omogućavaju ovi krajnje nedorečeni propisi je daleko veća od onoga što potencijalno može da bude korisno. Da vas podsetim na jednu stvar, nije problem za društvo ako nekoliko krivaca prođu nekažnjeni, velika šteta je za društvo ako nevin čovek bude osuđen. Taj princip se gazi u ovim predlozima zakona. To morate da znate.
Iz navike, s obzirom da je Zakon o organizaciji državnih organa u borbi protiv organizovanog kriminala donet 2003. godine u nevreme pa su menjani i drugi propisi da bi tužilac Ostojić mogao da obavlja tužilačku funkciju. Mi smo nekoliko amandmana podneli na taj predlog zakona koji ima opasne nedorečenosti, to moram da vam kažem, smatrate da sve može da se pokrije …

Hvala. Potrošili ste vreme.
Reč ima narodni poslanik Momo Čolaković.

Poštovana predsednice, poštovano predsedništvo, poštovana ministarko sa saradnicima, uvaženi narodni poslanici, predsednik poslaničke grupe partije PUPS je izneo stav naše poslaničke grupe u vezi sa svim zakonima, posebno o Zakonu o nasilju u porodici. Takođe uvažena poslanica Vera Paunović će govoriti takođe o ovom zakonu u načelu.
Želim da govorim o ovom zakonu, o pitanjima koja do sada u parlamentu nisu saopštavana i o tome nije govoreno. Naime, u našoj praksi se to zanemaruje, čak se i malo spominje. Radi se o nasilju u porodici nad starim osobama. Opšte nasilje u porodici se mora konstatovati da je u porastu i ono je sve izraženije i sve surovije, posebno prema deci i ženama.
Zbog toga podržavam sve mere organa države, podržavam mene Parlamentarne grupe žena, podržavam mere nevladinog sektora u vezi sa borbom protiv nasilja u porodici. Isto tako, ističem da je nasilje nad starim licima u porastu i ono poprima karakter surove diskriminacije. Pre svega moram da saopštim da je to od sopstvene dece i sopstvenih unučadi.
Prema podacima Poverenice za ravnopravnost i prema podacima Ministarstva za rad i socijalnu politiku, ova vrsta nasilja poprima u procentu ukupnog nasilja između 10 i 12% svih prijavljenih nasilja. 49% starih tvrdi da je doživelo neku vrstu i oblik porodičnog nasilja i diskriminacije. 136.000 starih osoba, to je 11% koji su doživeli neki vid zlostavljanja u porodici. Ako znamo da se u Srbiji broj starih lica povećava, onda možemo pretpostaviti da će to u narednom periodu takođe rasti.
Ono što izađe u javnost i to povremeno je po mojoj oceni samo vrh ledenog brega, jer se ovi slučajevi ubedljivo najmanje prijavljuju nadležnim organima. Zato ima više uzoraka po mojoj oceni, počevši od toga što u startu je reč o nasilju koje se odvija u krugu porodice a preko ličnih predrasuda da su stariji ljudi beskorisni i predstavljaju trošak društva, pa do inertnosti samih starih ljudi koji se neretko ponašaju potpuno pasivno i usled sopstvenih stavova i sopstvenog ponosa ne prijavljuju nasilje, već ćute i trpe.
Nasilje nad starima u porodici ima raznovrsne oblike. Počev od finansijskog zlostavljanja koje je sve rasprostranjenije, sve više slušamo o slučajevima fizičkog zlostavljanja, pa i o ubistvima roditelja, na žalost najveći je broj od strane svoje dece i svojih unučadi. Samo u ovoj godini, podaci su iz štampe jer se oni ne evidentiraju, preko 20 starih osoba je ubijeno od svoje dece i svojih unučadi.
Čak 54% starih osoba navodi da ne raspolaže samostalno svojim prihodima već da ima mlađe članove porodice da im često uzimaju njihove tekovine ili izbacuju, ima više primera, iz sopstvenih stanova.
Specifičnost diskriminacije starih osoba je u njenoj podvojenosti. Imamo je u društvenom životu koja se najčešće toleriše i preko njih se prelazi. Tako se skoro četvrtina starih izjasnilo da je imalo neprijatnosti u bolnicama - 19%, u domovima zdravlja 16%, u sudovima 11%, u državnim institucijama preko 30%, na ulici, u porodici da ne govorim. Ovo govori da stari spadaju po mojoj dubokoj oceni u kategoriju koja najviše pogađa diskriminaciju i koje se često pretvara u surovo nasilje.
Sa druge strane, poštovana ministarko, zbog toga i podržavamo i ovaj zakon svesrdno, imamo prikrivenu diskriminaciju u okviru porodice i u ovim slučajevima pravni sistem funkcioniše na najbolji način. Čak se ove pojave i slučajevi ne evidentiraju u državnim institucijama. Smatram da je jedan od uzoraka za ovu sve rašireniju pojavu porodičnog nasilja nad starima određena pravna praznina koja postoji u našim propisima.
Naime, u našem Ustavu iz 2006. godine izostavljena je ranija odredba po kojoj su deca bila dužna da se staraju o svojim roditeljima, čime je u najvišem pravnom aktu ukinut princip međugeneracijske solidarnosti. Porodični zakon ni 2005. godine nereguliše detaljno obavezu deteta prema roditelju, već ih na nekoliko mesta pominje samo u opštem načelu. I onda treba da nas čudi zašto je nasilje nad starim osobama sve više u porastu kada su zakonske odredbe koje bi trebalo da ga spreče sasvim načelne.
Velika većina starih uvek će biti spremna da na svaki način pomogne svoju porodicu, svojim potomcima, svojoj deci, unucima kako bi oni bili srećniji, ali i ta deca i unuci moraju biti svesni da njihovi roditelji, bake i deke takođe imaju pravo da svoju starost provedu na dostojanstven način, a ne da pred kraj života doživljavaju da ih potomci stavljaju u ponižavajući položaj.
Zbog toga sam u debati o promeni političkog sistema pokrenuo ovo pitanje i predložio da se Ustav prilikom njegovih izmena i dopuna i ovom materijom dopuni. Ja se duboko nadam da će svi poslanici, a posebno Vlada podržati ovu moju ideju.
Na samom kraju, ubeđen sam da će većina narodnih poslanika dati podršku ovom zakonu, a naša poslanička grupa PUPS ubeđen sam da će u celini podržati i to je samo jedan potez u nastojanju da se nasilje prema svima, starijim osobama smanji i iskoreni. Zahvaljujem na pažnji.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik LJubica Mrdaković Todorović.