Dame i gospodo narodni poslanici, pošto je prethodni govornik spomenuo kako je bilo neustavno uvođenje vanrednog stanja nakon ubistva premijera Zorana Đinđića, jer vanredno stanje nije bilo uvedeno na čitavoj teritoriji zemlje, htela bih da kažem kao neko ko je tu odluku doneo, naravno, na na obrazložen predlog Vlade, da vanredno stanje nije bilo uvedeno na delu teritorije Kosova, ili uvaženi poslanik smatra da Kosovo u to vreme 2003. godine nije bilo deo Srbije. Prosto, apsolutno jedna neistina i insinuacija da se kršio Ustav.
Elem, od 11 tačaka dnevnog reda u kojima je objedinjena rasprava, ne umanjujući značaj tačaka koje se tiču izbora sudija koji se prvi put biraju, izbora člana VSS, prestanak dužnosti predsednika sudova i izbor predsednika sudova, svakako najveću pažnju privlači izbor, odnosno rasprava o kandidatima koji su predloženi za sudije Ustavnog suda. Dakle, radi se o listi predsednika Republike, od osam kandidata, od kojih Narodna skupština bira četiri i o listi koju utvrđuje Narodna skupština, od kojih predsednik Republike imenuje pet kandidata.
Najpre, dakle, nadležnost i pozicija, organizacija Ustavnog suda jeste određena Ustavom. To je, dakle, Ustav iz 2006. godine, koji ima brojne nedostatke i mane, na šta smo ukazivali i u vreme njegovog usvajanja, a naročito smo upozoravali na pogrešan način njegovog donošenja. Taj Ustav iz 2006. godine, istina, imao je intenciju da poveća značaj Ustavnog suda tako što će mu proširiti nadležnosti i dodati neke nove. Međutim, to apsolutno nije uspelo, ta intencija nije uspela. Ako ništa drugo, zato što se u članu 167. zapravo kaže da Ustavni sud vrši i druge poslove utvrđene Ustavom i drugim zakonima, što je apsolutno degradacija Ustavnog suda, jer Ustavni sud zapravo ocenjuje ustavnost i zakonitost i štiti ljudska i manjinska prava i slobode samo na osnovu Ustava i ustavnog zakona, a ne i običnih zakona.
Zatim, nije omogućeno Ustavnom sudu da rešava u veću i tada bi bio mnogo efikasniji i ne bi mogao da ima izgovor na toliko primera ćutanja umesto odlučivanja u ustavnim sporovima koji uvek imaju manje ili više politički element. Tako da, recimo, još uvek nije doneta odluka koju je pre osam godina LDP podneo, recimo, za ocenu ustavnosti i zakonitosti prodaje NIS-a, a i mnogi drugi slučajevi.
Ono što takođe nije dobro u Ustavu, i trebalo bi razmišljati o tome kad se bude menjao, jeste da naknadna kontrola jeste utvrđena Ustavnog suda, dakle, zakona, dakle, on kontroliše Narodnu skupštinu i zakone koje donosimo.
Predviđena je i preventivna kontrola koja prosto ne može da se sprovede zato što je kratak rok. Naime, poslanička manjina, dakle, najmanje trećina poslanika može pokrenuti postupak za ocenu ustavnosti i zakonitosti pojedinog zakona ili neke odredbe, ali Ustavni sud ima kratak rok od samo sedam dana da reši to pitanje i njegova odluka ne zadržava stupanje na snagu zakona koje, recimo, opozicija osporava. Još gore od toga, ukoliko stigne da donese odluku, onda naknadno Ustavni sud ponovo ne može rešavati o tome.
Što se tiče same liste kandidata, trebalo bi spomenuti da je uslov da se biraju istaknuti pravnici sa najmanje 15 godina pravne struke i 40 godina života i da je to, takođe, vrlo arbitrarno određeno u samom Ustavu, tako da nije dovoljno da vas predlože stranke ili predsednik Republike, pošto deset od 15 se biraju, odnosno imenuju, nije dovoljno da vas predlože stranke i da obučete odoru ustavnog sudije. Jako je važno da svaki taj predloženi kandidat ima autoritet, da postoji nesumnjiva ocena, recimo, kad pročitate tu biografiju, da je to neko ko se zaista bavio zaštitom ljudskih i manjinskih prava, da je to neko ko je zaista doneo veliki doprinos u zaštiti zakona u Ustava ove zemlje, preko objavljivanja naučnih radova, knjiga i tako.
Vrlo su raznolike biografije koje su nam ovde predočene. Recimo, sam taj uslov 15 godina pravnog iskustva ne može se, ne želim nikoga da potcenjujem, ali ne možete neke referente koji su pretežni deo svog radnog veka proveli kao referenti za pravne poslove ili u nekim agencijama za promet nepokretnosti ili pravnik u policijskoj upravi, porediti sa nekim kandidatima koji su zaista uložili svoje znanje i koji su radili zaista na podizanju stepena svesti o potrebi poštovanja zakona u ovoj zemlji.
Tako da, može se reći da su faktički da samo dve, tri biografije ispunjavaju ovaj kriterijum, dok su sve ostale biografije nažalost vrlo tanke i ne vidim da te osobe mogu imati kredibilitet da se stave iznad vladajuće partije u situacijama u kojima bi to morale ili trebale, jer bi se očekivalo da urade, a da umesto toga pribegnu ćutanju i izbegavanju…