Hvala, gospodine predsedavajući.
Slušajući današnje diskusije, čuo sam da je vrh piramide srpskog sudstva Ustavni sud. Čuo sam i objašnjenje da sudije koje se biraju za sudije Ustavnog suda moraju da budu istaknuti pravnici, a da je jedan od ključnih faktora ko ih u tome determiniše dostojnost. Zato ću da prokomentarišem predloge predsednika države, gospodina Tomislava Nikolića i njegovih kandidata koje on kandiduje za sudije u Ustavnom sudu. Od osam kandidata koje je predsednik kandidovao, dva kandidata imaju indirektne ili direktne veze sa najvećom aferom u srpskom pravosudnom sistemu, čuvenom aferom „Indeks“.
Neću da komentarišem stručne karakteristike kandidata, jer nisam pravnik, a video sam biografije i nemam razloga da u njih sumnjam, ali ove veze koje ću sada da vam pričam dovešće u pitanje ovo što sam malopre čuo kao dostojnost. Bez obzira što ne volim da govorim o imenima ljudi kada diskutujem, nemoguće je da ja sada ne spomenem imana ljudi o kojima hoću da diskutuje.
Dakle, redi se o gospodinu Jovanu Ćiriću i gospođi Snežani Marković. Gospodin Jovan Ćirić je direktor Instituta za uporedno pravo, gde je u zvanje naučnog saradnika izabrana drugooptužena u aferi „Indeks“, gospođa Dragana Petrović. Svi ćemo se setiti snimka kada na tom snimku policijski prikriveni islednik gospodin Spasić daje novac koji gospođa Dragana Petrović prima. Tada je po optužnici u aferi „Indeks“ gospođa Petrović primila 7.900 eura, 2.750 nemačkih maraka, automobil BMV, tip 320D i unikatnu zlatnu narukvicu. Šta je i da li je gospodin Ćirić preduzeo da ona tada ne bude primljena na mesto na koje je primljena, a to je za vreme njegovog direktovanja Institutom za uporedno pravo, jeste pitanje na koje bih ja želeo da dobijem odgovor.
Što se drugog kandidata tiče, gospođe Snežane Marković, meni zaista neće smetati ni to što je ona rođaka predsednika Nikolića i što je predsednik predložio svoju rođaku, niti će mi smetati to što joj je suprug drugooptuženi u aferi „Indeks“, jer ona ima stručne kvalitete, ali će mi smetati što na 22. strani optužnice u aferi „Indeks“, dozvolićete mi da citiram, stoji sledeće, a radi se o slučaju prof. Sveta Purića: „Dana 18.04.2005. godine, u indeks studentkinje Natalije Sekulić iz Beograda upisao je prelaznu ocenu bez polaganja ispita, na taj način što je otac navedene studentkinje svoju ćerku uputio da se pozove na svoju koleginicu Snežanu Marković, koja je navodno obećala pomoć da dobije pozitivnu ocenu od okrivljenog Purića i bez polaganja ispita iz ekonomske politike, pa joj je rekao da na dan polaganja ispita ode kod okrivljenog i da mu kaže po čijoj preporuci dolazi, što je studentkinja i uradila, pa je dana 18.04.2005. godine otišla u kabinet, na šta joj je prof. Purić rekao – daj mi indeks, što je Natalija i učinila, dala mu je svoj indeks broj 04-521, u koji je, dana 18.04, okrivljeni Purić na strani 87. upisao ocenu 6 itd, itd.“
Dakle, ove dve činjenice koje sam izneo i situacija da afera „Indeks“ od tog vremena do današnjeg dana nije razrešena, meni ozbiljno bacaju negativno svetlo na ono o čemu sam slušao malopre od uvaženih kolega. Tako da, ja kao poslanik Srpskog pokreta Dveri ne mogu da ove predloge podržim. Hvala vam.

Zahvaljujem.
Reč ima narodna poslanica Maja Videnović.

Hvala, gospodine potpredsedniče.
Način na koji danas govorimo o izboru sudija Ustavnog suda Srbije je način koji bi trebao da nas zabrine. Neprepoznavanje važnosti ove teme, neprepoznavanje značaja Ustavnog suda je nešto što karakteriše ovu raspravu. Sama činjenica da danas imamo objedinjenu raspravu o izboru sudija Ustavnog suda, s jedne strane, o izboru sudija koji se prvi put biraju na funkciju, o ličnim zahtevima za razrešenje, je nešto što nas apsolutno obeshrabruje. U poslednjem trenutku roka, to je ono što su moje kolege govorile, danas dolazi na dnevni red. Ukoliko nismo zakazali ovo danas poslednjeg dana roka, Ustavni sud bi bio u blokadi. Lični zahtevi za razrešenje sudija, koji su danas na dnevnom redu, čekaju više od šest meseci. To nije samo odlučivanje o nekakvom ličnom pravu sudije koje je tražio iz ličnih razloga, razloga za razrešenje je pitanje efikasnosti sudstva, efikasnost ostvarivanja prava građana na pravdu u sudu iz koga on potiče.
Ova igrarija SNS današnja oko toga ko je ovlašćeni predlagač sudija Ustavnog suda je nešto što ne urušava samo odredbe našeg Poslovnika, nego dostojanstvo i čitavu ovu temu. Izbor sudija Ustavnog suda, a ja stvarno iskreno verujem da je mnogo malo važnijih tema od ove teme, oni bi trebalo da su čuvari Ustava, čuvari zakonitosti svakog propisa, svakog akta. Oni bi trebalo da su čuvari zaštite ljudskih i manjinskih prava i zaista mislim da je malo tema koje su važnije od ove teme. Nažalost, pažnja koja je posvećena ovom pitanju i diskusije koje prate, i to najgore politikanstvo koje prati ovu diskusiju, govore da mi suštinski ne razumemo i značaj Ustavnog suda i njihovu potrebu i ulogu u društvu.
U tom kontekstu, ja ću vrlo kratko da se osvrnem u četiri segmenta kada govorimo o značaju ovoga. Prvo o predlozima za same sudije. To su moje kolege narodni poslanici tokom čitavog dana govorili, način na koji je do njih došlo, način na koji mi danas o njima govorimo, način da mi nemamo ovlašćene predlagače koji ako oni ne govore o personalnim rešenjima, o njihovim predlozima, ako oni ne govore o biografijama i o tome šta kandiduje te kandidate za članove Ustavnog suda, onda stvarno meni kao odgovornoj narodnoj poslanici ne pada na pamet da ulazim u personalna rešenja. Ona nisu nebitna, baš naprotiv, mislim da je tema i interes svake građanke i građanina da zna ko su sudije Ustavnog suda, ko su ti ljudi koji su čuvari našeg ustavnog poretka, čuvari zakonitosti, čuvari, ako hoćete, i svih naših ljudskih prava koje bi oni trebali da čuvaju.
Nismo danas čuli ni kako je došlo do spiska koji je predlagač, predsednica Narodne skupštine uputila danas nama da odlučimo i uputimo predsedniku Republike. Nismo čuli da li je bilo više kandidata od onih deset o kojima mi danas razgovaramo. Ukoliko je bilo, ko je odlučio da upravo ovih deset dođe danas nama na dnevni red, po kojim kriterijumima, da li su oni jasni, koji su uticaji i koji su pritisci bili da upravo ovakav spisak imamo? Sa druge strane, nismo čuli ni kako je došlo do predloga predsednika Srbije. Ovlašćeni predstavnici, ovlašćeni predlagači koji su nam doneli ovaj spisak nemaju ni jednu jedinu reč, izuzev biografija kandidata, koje zaista ne želim da spominjem, koje smo dobili ovde.
Dosadašnji rad Ustavnog suda mislim zaslužuje posebnu pažnju i da je jako bitno da se mi na tako nešto osvrnemo. Ono što obeležava ponašanje, ako tako mogu da se izrazim, Ustavnog suda u prethodnih nekoliko godina, to je, s jedne strane, onda kada donosi odluku, te odluke izazivaju burne reakcije javnosti. Drugo je, možda čak i opasnije, nedopustivo ćutanje Ustavnog suda. Ustavni sud koji se proglasi nenadležnim kada tražimo, kada građani, kada nevladine organizacije, kada političke stranke, koje nisu samo politički subjekt, mi smo glas građana koji su nas svojim glasom obavezali da postavljamo neka pitanja, ako se oni proglase nenadležnim za pitanje ocene ustavnosti i zakonitosti međudržavnih sporazuma, npr. sa Ujedinjenim Arapskim Emiratima, kojima se suspenduju direktno domaći zakoni, s jedne strane, ako ne reaguju, a imaju obavezu čak i po službenoj dužnosti da reaguju ukoliko procene da je zakonitost nekakvog akta ugrožena, to ćutanje je nedopustivo za bilo koji organ, posebno pravosudni, a posebno za taj najviši nezavisni državni organ kao što je Ustavni sud.
Sa druge strane, smanjenje penzija, to su moje koleginice i kolege danas govorile, smatram da je najblaže rečeno vrlo kontraverzna odluka Ustavnog suda. Oni su direktno rekli da je ono što je stečena imovina svake građanke i građanina koji je vredno radio i da ta odluka nezakonita po dubokom uverenju ne predstavlja kršenje Ustava. To su potpuno legitimne teme i za današnju raspravu.
Treća stvar, to je ono što je danas poteklo u raspravi, što ne smatram apriori lošim, a to je potreba o tome da govorimo o budućim ustavnim promenama. Žao mi je što se tema kao što je izbor sudija Ustavnog suda koristi za tako nešto, zato što je to tema mnogo šira od ovako nečega, ali mi smo i danas u diskusiji imali prilike da čujemo da nisu dobri kriterijumi za izbor sudija Ustavnog suda, da nije potrebno da su samo oni istaknuti pravnici, nego je potrebno nešto više, da je potrebno da budu profesori ustavnog prava na pravnom fakultetu, da je potrebno da potiču iz pravosuđa. To su sve legitimni stavovi kojima nije mesto da se o njima danas razgovara, zato što je ta tema mnogo važnija i ona je jedna od segmenata o kojima bi svi zajedno trebalo da govorimo kada govorimo o promeni Ustava.
Kriterijum za izbor je takođe pitanje reizbora. Da li je jedan mandat sudije Ustavnog suda, koji je, podsećam nas sve zajedno, devet godina, ili možda bi trebalo da se ukine pravo na reizbor, kako bi potpuno osigurali na taj način svaku mogućnost političkog uticaja kada sudiji polako ističe prvi mandat, a nada se drugom, a ostavimo ovakav način izbora u koji politika ima veliki upliv. Možda to ne ostavlja dovoljno prostora za objektivnost i za presuđivanje po Ustavu i zakonu.
Najvažniji problemi u pravosuđu, samo nekoliko, u najkraćem, govorila sam vrlo detaljno o tome kada smo samo pre mesec dana, ako se ne varam, govorili o izboru i sudija i zamenika javnih tužilaca, to ono što ne govorimo mi, to je ono što građani trpe svakoga dana, to je ono na šta nas upozorava Evropska komisija u ponovljenim godišnjim izveštajima o napretku. Oni nas opominju na nekoliko stvari, to je kontekst naših problema koji se tiču pravosuđa, ako hoćete, i Ustavnog suda koji na veliki broj stvari ostaje nem. Ustavni sud ćuti na javno komentarisanje presuda, Ustavni sud ćuti na curenje informacija iz istrage iz pritvora, Ustavni sud ćuti na kršenje prezumpcije nevinosti, što je, podsećam vas, ustavna kategorija, da je svako nevin dok se u krivičnom postupku pravosnažnom presudom ne dokaže drugačije. To su problemi koji primarno opterećuju naše pravosuđe, pored onoga što je kolega Petrović govorio o tome da imamo u 2015. godini duplo više nerešenih slučajeva nego rešenih slučajeva, ta opterećenost sudstva, koja je mnogo veći problem od samog sudstva za naše građane jer je sporost stizanja do pravde te njihove nešto što nas sve zajedno opterećuje.
Na kraju, poštujući vreme, želim da uprkos svemu, bez obzira na potpunu izvesnost ovog izbora, ovi kandidati nemaju našu podršku zbog načina kako je došlo do njih, zbog nejasnih kriterijuma, zbog nejasnog obrazloženja. Ali, bez obzira na to, ja se nadam i poručujem da oni budu jači od svakog eventualnog pritiska, da sude po Ustavu i zakonu i budu čuvar onoga što je najvažnije.

Zahvaljujem, koleginice Videnović.
Reč ima narodni poslanik Miloš Bošković.

Poštovani narodni poslanici, poštovani građani, hteo bih da napravim osvrt na odabir predsednika sudova i sudija koje se prvi put biraju u to zvanje. Dakle, mi smo dobili, čisto da objasnim proceduru građanima, VSS bira određene kandidate, napravi spisak ljudi koji će da budu određeni za predsedavajuće sudovima da budu predsednici i takođe prave takav spisak i za sudije koje se prvi put biraju na tu funkciju. Taj spisak se dostavlja nama ovde u Skupštini, VSS to treba da obrazloži i mi treba to rešenje da potvrdimo našim glasanje, naravno, i kroz ovu diskusiju.
Postoji problem sa ovim pristup sada jer VSS jeste nama dostavio spisak kandidata, dobili smo biografije, dobili smo ukratko čime su se oni bavili do sada i stekli smo neku sliku i uvid u to da li su oni dobri ili ne, međutim, nedostaje nam drugi deo informacija, a to su kandidati koji nisu prošli. To je jako bitno, kako bismo mogli da damo valjan sud da li su ovi kandidati koji su odabrani na ovom spisku pravi izbor i da li su zaista bolji od onih kojih nisu prošli.
Sada kada razmišljamo o tome, mogu da nađem jednu analogiju u poslu kojim se ja bavim, a to je IT sektor. Sada razmišljam, recimo, o „Gugl“ pretrazi kada tražimo nešto što nas interesuje i treba da nađemo neke rezultate. Sada ja, recimo, mogu da odem na „Gugl“ i da ukucam neke ključne reči na osnovu čega bih hteo da nađem neke članke ili tako nešto, mogu da ukucam „lažne diplome“ ili „rušenje u Savamali“ ili „afera helikopter“, doduše, neću da dobijem odgovore, dobiću rezultate. Ali, dobiću sortiranje rezultata i dobiću, recimo, hiljadu rezultata i verovatno u prvih pet do deset će da budu oni koji su najrelevantniji, ali to ne mora da znači obavezno da će to da budu i najbolji rezultati, odnosno možda je taj „Gugl“ nešto pogrešio i meni ostaje opcija da odaberem neki drugi članak koji je možda na nekom drugom mestu, odnosno postoji mogućnost da je došlo do grešaka, da odabir nije najbolji.
Upravo dolazimo sada ovde do VSS, koji nama ne ostavlja uopšte opciju da vidimo da li je dobar izbor. To je kao kada bi nam „Gugl“ vratio samo jedan rezultat, tvrdeći da ne postoji ni jedan drugi i svi ostali su pogrešni. Zbog toga mi ne možemo zapravo da procenimo da li je ovaj izbor bio dobar, zato što nam fale ovi drugi kandidati da bismo mogli da uporedimo. Da su oni ovde na tom spisku, mogli bismo da postavimo validna pitanja VSS, da pitamo zašto su baš odabrali ovog kandidata, a ne onog, hajde da vidimo bodovanje, oni bi lepo mogli da odbrane svoj stav koji su tu imali i mi bismo možda rekli – okej, sve je bilo u redu, postupak biranja je bio kako treba i mi nemamo nikakve zamerke.
Ovako mi ne možemo da damo svoj sud. Iskreno, onda se ja pitam čemu uopšte funkcija naša ovde kao poslanika, konkretno u ovom procesu, zašto mi da glasamo za spisak kandidata, kada zapravo ne možemo da donesemo validan sud, jer je sud već donesen. Jedino što možemo da dobijemo od VSS je – verujte nam na reč, sigurno smo odabrali prave kandidate. Iako su to verovatno pošteni ljudi, ja bih ipak voleo da vidim i druge kandidate pa da budem sto posto lično siguran da je to izbor koji je dobar.
Imajući to u vidu, znači, imajući u vidu da nemamo dovoljno informacija, mi ne možemo da napravimo dobar sud i proces, samim tim, nije dovoljno transparentan i nije dovoljno javan i mi ne možemo da podržimo ovaj predlog. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Zoran Krasić. Izvolite.

Pošto ste u okviru ove rasprave stavili nekoliko tema koje se bitno razlikuju, ja bih krenuo nekim redom.

Malo je bilo govora o ovim promenama u radnim telima Narodne skupštine. Mislim da danas možemo da konstatujemo da, što se tiče tih promena, veliki uspeh za parlamentarizam će biti ukoliko ti ljudi mogu da rade u odborima u skladu sa Poslovnikom koji važi, koji se primenjuje u Narodnoj skupštini, a da im se ne desi da rade na način kako beše sednica Administrativnog odbora pre 15 dana. Gospodine Milićeviću, mi vam stvarno izuzetno zahvaljujemo. Na šta bi ličila ova Skupština kada bi vi predsedavali na isti način kao kad bi se predsedavalo sednicom Administrativnog odbora? Ja želim ovim ljudima koji ulaze u novi sastav puno sreće, uspeha, neka vode računa kada se javljaju za reč da ne dođu u veliki sukob sa Poslovnikom.

Što se tiče sudija i predsednika sudova, pa znate i sami, od velikih promena Ustava Republike Srbije iz 2006. godine, Narodna skupština je dobila ekskluzivno pravo da bira pripravnike i predsednike sudova, a sve između je u nadležnosti VSS, a Ustavni sud kaže da VSS ne treba da ime neke nadležnosti, pa pre dva-tri meseca Ustavni sud se oglasio u utvrdio da pojedine odredbe nekih zakona, dva zakona, nisu u skladu sa Ustavom Republike Srbije. Onda se stalno postavlja pitanje – kako se to radi, šta se to radi, po kom kriterijumu se radi? Vreme će to da pokaže, a i uvek kada se zbrčka diskusija, više tačaka u okviru jednog vremena, budite sigurni da je to urađeno samo zbog toga da se ne čuje nešto što ne odgovara nekima.

Kada smo kod ovih sudija Ustavnog suda, od 2007. i 2010. godine desila se stvarno jedna velika promena. Oni koji su 2007. i 2010. godine glasali „za“, sada su „protiv“ i deo onih koji su 2007. i 2010. godine bili „protiv“, sada su „za“, a i jedni i drugi vode Srbiju ka Evropskoj uniji. Jedni kažu da su EU opozicija, a drugi kažu da su EU vlast. I to je ta promena. Drugih promena nema.

Što se mene lično tiče, svi oni koji su bili sudije Ustavnog suda, ne bi smeli više da budu sudije Ustavnog suda. Zašto? Zato što nisu dobro vršili tu funkciju. Moram da vam skrenem pažnju, ustavno sudstvo nije u sistemu pravosuđa, a na bazi iskustva koje imamo u dosadašnjem radu Ustavnog suda Republike Srbije najgore su se pokazali, kao sudije, upravo sudije Ustavnog suda, upravo oni koji su došli iz pravosuđa. Zašto? Više razloga postoji. Glavni razlog je što oni nisu osposobljeni za to suđenje i oni mnogo više vode računa o činjenicama i procesnim delovima, a u Ustavnom sudu treba da vrše ocenu ustavnosti zakona i drugih opštih akata, treba malo više da poznaju neke druge stvari.

Ovaj Ustavni sud, sudije zaslužuju pre svega kaznu od strane Narodne skupštine. Zašto? Pa, evo zamislite sudije Ustavnog suda Republike Srbije nisu znale da protumače član 102. stav 2. Ustava Republike Srbije, koji glasi - narodni poslanik je slobodan da, pod uslovima određenim zakonom, neopozivo stave svoj mandat na raspolaganje političkoj stranci, na čiji predlog je izabran za narodnog poslanika.

Eto vidite, tu vrlo prostu i jednostavnu odredbu oni nisu znali da primene i pokazali su neke druge sposobnosti da bi to sve izigrali, prvo su vršili ocenu ustavnosti Zakona o lokalnim izborima, pa onda došli na neka tumačenja Zakona o izboru narodnih poslanika.

Samo da vas podsetim da je to bilo vrlo jednostavno, jer kada je Ustav Republike Srbije donet 2006. godine bilo je prigovora da je referendum falsifikovan, da se tamo nalaze neke anti civilizacijske odredbe. Sećam se prednjačio je Čedomir Jovanović i još neki, i onda je ta Evropska komisija poslala svoju Venecijansku komisiju da protrese kompletan Ustav i kada su došli do člana 102. obavili su razgovor sa tri ključne ličnosti u Republici Srbiji, sa Koštunicom, Tadićem i u to vreme Nikolićem i oni kažu u svom izveštaju da su dobili uveravanje da ta odredba mora da postoji zbog Bogoljuba Karića, koji krade mandate. I ne leži vraže, posle godinu i po dana Boris Tadić i Miki Rakić, uz veliko protivljenje velikog broja članova DS, napraviše ovde jednu političku stranku.

Šta je još tu interesantno? Tokom svim promena u pravosudnom sistemu, najveći kritičari tih promena bili su poslanici SRS, drugi su pretežno ćutali. Samo da se podsetimo, nikoga nisu svojatali. Ustavna, ta sudska reforma je kasnije propala.

Zašto ne treba ljude koji su već bili sudije Ustavnog suda više stavljati na listu, uopšte razmišljati o njima da budu sudije, uzeću taj Briselski sporazum, odbili su, kažu – to je politički akt, koji nikoga ne obavezuje i niko nema obavezu po njemu da postupa. I samo što su to rekli, delegacija Republike Srbije, u skladu sa Briselskim sporazumom je otputovala u Brisel na pregovore, a onda su donete i neke uredbe i neki podzakonski akti, u čijem obrazloženju stoji da se pozivaju na Briselski sporazum. Sećam se je jedne pretnje koja je bila prema sudijama – samo vi kažite da je to neustavno, pa onda vi sudije idite, pa obezbedite da državni organi Republike Srbije funkcionišu na teritoriji KiM.

Interesantna stvar, pre mesec dana je ovde ratifikovan Sporazum o osnivanju Fonda za zapadni Balkan, kao međunarodni akt i opet se pojavilo to Kosovo sa fus noticom, odnosno sa zvezdicom. I, niko više ne pomišlja da pokrene postupak pred Ustavnim sudom, jer se Ustavni sud obrukao, skroz se obrukao. On selektivno i pronađe poneki put da nešto i odluči u skladu sa Ustavom, ali naš narod kaže – i, ćorava koka nađe neko zrnce.

Evo, pre nekoliko danas su doneli odluku i utvrdili da su tačke 9. i 10. uputstva za sprovođenje izbora na teritoriji Kosova i Metohije, 2014. godine nezakonite odredbe. I, to je karakteristika našeg Ustavnog suda da posfestum radi. Uzeću jedan primer. Mi smo pokrenuli postupak za ocenu ustavnosti Statuta AP Vojvodine. Sećate se, pravili ste ovde svašta protiv SRS, jer navodno poletele su neke cipele. Ustavni sud je rekao, da su cipele sa pravom letele prema Gordani Čomić i Slavici Đukić Dejanović. Niko se nije izvinio srpskim radikalima za te cipele. Slično je prošao i Zakon o poveravanju poslova ili nadležnosti nije ni bitno u ovom trenutku kako je pravi naziv zakona koji je takođe u pretežnom delu ocenjen kao neustavan. Ali, to su sitna zrna, to čak nisu ni laste koje nagoveštavaju proleće.

Kada pogledamo ova imena uz svaku čast pojedinim izuzecima o kojima je predsednik SRS pričao, zaključujem da postoje još neki problemi. Prvi i osnovni problem za koji bih mogao da vam skrenem pažnju jeste, pošto je naš Ustavni sud trodelni u izboru, kako je moguće da neke sudije ne mogu da prođu u onih pet kandidata koje bira Vrhovni kasacioni sud, pobegoše mi svi ovlašćeni, šta da radim, takva me sreća bije, dobro, ovaj ne pije lekove za razliku od onoga prošli put. E, vidite, ako jedan sudija ne može da prođe kod svojih kolega sudija za sudiju Ustavnog suda, s kojim pravom ga neko drugi predlaže od ova dva, da li Narodna skupština, da li predsednik Republike. Pa, poenta Ustavnog suda je upravo u tome, da ljudi sa životnim iskustvom, a to je 40 godina, sa nekom praksom od 15 godina u pravnoj struci, sa nekim ugledom kao pravnici, štite ustavnost od Narodne skupštine i od svih onih koji donose propise i opšte pravne akte.

Zamislite paradoksalnu situaciju kakva postoji kod sudija Ustavnog suda. Oni će vrlo rado da cene ustavnost i zakonitost svakog opšteg akta bilo koje političke stranke, ali u ruke neće da uhvate niti Briselski sporazum niti sve ono što je rak rana za teritorijalni integritet, nezavisnost i suverenost Republike Srbije. Onda ne čude ovakvi skromni predlozi. Čovek predloži rođaku, pa onda se predloži žena koja je omogućila da naše ATP Maja Vojvodina Republika ne bi odgovarala krivično za neke stvari koje su se desile i to su sve nagrade. Nagrade za ćutanje u budućnosti. Nagrade za neka dela koja su uradili i naravno to je sve praćeno dobrom apanažom, pa vi sami proceniti koja je ta plata.

Znači, ovi kandidati proći će onako kako odluči većina. Od ovih osam koje je predložio predsedik Republike, proći će četiri koje odluči većina. Od deset kandidata na listi koju su napravili, proći će oni koje opet izabere predsednik Republike koji je napravio ovu većinu. Onda se stvarno postavlja pitanje, a šta bi to moglo da bude odlučujuće i presudno da vi predložite jednog brilijantnog kandidata za sudiju Ustavnog suda, ukoliko on nema većinu.

Vidite, u tom smislu su Amerikanci daleko iskreniji. NJihov vrhovni sud ima sedmoro sudija, trenutno je šest, trojica su demokrate, trojica su republikanci. Od budućeg predsednika republike zavisi ko će od njih imati većinu. I to svi znaju u Americi, jedino u Srbiji većinski kadrovi su stručni, ugledni, poštovani, sa referencom itd.

Da nije ove tačke dnevnog reda, pola ovih kandidata nikada ne bi ni znali da su oni izuzetno poštovani i stručni. Mi u ovoj diskusiji njih obaveštavamo da su izuzetno stručni. Možete da zamislite kakav će to gubitak da bude za beležnike, za izvršitelje, za akademiju, za javno tužilaštvo, ako gospođa Marković, kojim slučajem, bude izabrana za sudiju Ustavnog suda. Pa, to je nenadoknadiv gubitak za tužilaštvo u Republici Srbiji. Ja mislim da se tužilaštvo neće oporaviti posle tog izbora. Ima da kleca još 20 godina. Ili, da ne pričam o ovim nekim drugim kandidatima na vrlo važnim mestima. Ja mislim kada se ovaj iz „Službenog glasnika“ bude izabrao, „Službeni glasnik“ 15 dana neće da izlazi uopšte. To je takav gubitak, to je takav potencijal. To su takvi kandidati. NJima se uopšte ne preporučuje da idu raširenih ruku i da tresu, jer to samo standardi demokratski izlaze iz rukava.

Mi smo vam rekli, ako idete na glasanje, za nekoliko kandidata ćemo glasati u znak poštovanja prema tim ljudima i za sve ono što su uradili u okviru pravne struke, ali smo vam preporučili i predložili da ovu listu od deset vratite na doradu, a da nešto nije u redu sa tim listama, pa evo, samo da vas podsetim, bez obzira što su ovo velike knjige, kako reče neko ko se bavi knjigama, ali ova velika knjiga predsednika Republike je u skladu sa težinom njegove diplome, ima obrazloženje, to je jedna rečenica. Kaže se ovako – smatram, ej, zamislite, on smatra, da predloženi kandidati poseduju stručne i lične kvalitete za obavljanje funkcije sudije Ustavnog suda. A, ovo ovamo, to je sve ono što su kandidati sami o sebi napisali.

To je ta visokoumna rečenica za koju po Ustavu i ne treba diploma, ali on mora da ima diplomu. Zašto bi se on razlikovao od Luletovog diplomca, kako stoji u onoj sudskoj presudi, kaže – a onda mu je dao diplomu n.n. iz Niša zvani Lule. E, taj diplomac je predsednik Odbora za kontrolu tajnih službi u Narodnoj skupštini Republike Srbije. Hvala vam što mi niste izrekli opomenu.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Vladimir Đukanović.

Hvala.
Pošto sam ovde svašta čuo, moram da izrazim prvo jedno veliko zadovoljstvo ukoliko je, kao što smo ovde čuli, Boris Tadić napravio SNS. Meni je drago da je on tako dramatično pogrešio, pa smo ga mi pobedili. Lepo je da nastavi tako da greši. Verujem i da se ovim novim kandidatom koga je doveo, ako je neostvaren u svojim međunarodnim ambicijama u UN, verujem da će sa njim pogrešiti i da će svakako izgubiti na izborima ponovo.
U svakom slučaju, razumem i nečije komplekse koji ne mogu da prebole to što je neko drugi pobedio, a nisu oni, ali dobro, to je već njihov problem.
Uglavnom, što se tiče predloženih sudija Ustavnog suda, jedna stvar je dobra kada ste narodni poslanik, a da ste vlasnik svog mandata, mada sam lično protiv toga, više sam pristalica da stranke imaju mandat. Ali, ima jedna dobra stvar, a to je što možete individualno da glasate kako hoćete. Ja bar za troje kandidata sa ove liste neću da glasam, ne postoji nikakva šansa da glasam. Reći ću otvoreno ko su. To su: Tamaš Korhec, Tatjana Babić i Dušan Ignjatović. Živ ne bih za njih glasao. To je moje pravo, mogu da se suzdržim od glasanja, mogu da pritisnem ono crveno. Ali, zato nije možda loše kada je poslanik vlasnik mandata, može da odluči individualno kako će glasati.
Kad smo već kod tih raznih pridika na dosadašnji rad sudija Ustavnog suda, inače, zaista tu moraju da budu vrsni pravnici, najbolji pravnici. Moram da priznam, meni je drago, dugo godina je ugledni profesor pravnog fakulteta, evo, koliko ima ovaj mandat, Olivera Vučić bila sudija Ustavnog suda. Čuli smo ovde predloge da bi Ustavni sud trebalo ukinuti. Jedna poslanička grupa je dala taj predlog da ukinemo Ustavni sud. Možemo i o tome da razgovaramo, ali znate, korpus ljudskih prava koji se svakodnevno širi jednostavno je toliko veliki da vi ne možete bez Ustavnog suda normalno da radite više i to prebaciti da se o ljudskim pravima u državi raspravlja u odeljenju nekog vrhovnog suda, malo bi bilo bezveze, složićemo se, s obzirom da se radi o tako osetljivoj materiji.
Ali, ja razumem ovde neke, koji su ovde predlagali, moj kolega Marijan Rističević je pogrešio. Nismo imali samo šesnaest meseci nedostatak Ustavnog suda. Mislim da je to bilo mnogo više, mislim da je bilo dve, tri godine. Ali, evo, neka bude šesnaest meseci. Znate li zašto je to strašno? Na primer, tokom akcije „Sablja“ mi smo imali jednu neverovatnu situaciju da je tada neko mogao da vas uhapsi da nemate čak pravo ni na advokata, i to se dešavalo. Kome ste mogli da se žalite? Nikome. Nije postojala institucija gde ste mogli vaše pravo da ostvarite. Gasili su medije, ni jedan medij nije mogao apsolutno sebe da zaštiti, niti da se požali negde. Nije postojala institucija da vam zaštiti vaša prava.
Sad, takvi pričaju kakav bi trebalo Ustavni sud da nam bude, a oni ga nisu ni imali. Mogli su da likvidiraju ako hoće na ulici, zato što im se tako moglo. Samim tim, malo mi je neverovatno da oni danas prigovaraju kakve se sudije biraju. Oni nisu imali ništa. A, mogu da se složim da bi trebalo možda povesti raspravu kako se biraju generalno sudije, ne mislim samo Ustavnog suda, ovo Ustav inače propisuje da ovako moraju da se izaberu, ali generalno, možemo da razgovaramo o tome da li bi parlament trebalo da bira sudije. Sve je podložno razgovoru, ali nemojmo nešto što je predviđeno zakonom, a i Ustavom, pre svega, nemojmo sada da pričamo prazne priče, nego dajte da uradimo posao kako valja.
Da li su kandidati dobri? Mislim da jesu, najveći deo njih, al opet svako ima pravo od poslanika da se opredeli za koga će glasati. Čuli smo i pridike oko Briselskog sporazuma. Briselski sporazum, bar kako mi kao država tumačimo, nije međunarodni akt. To je unutrašnji akt u državi. Znači, mi ne želimo da raspravljamo da je Kosovo međunarodno priznati subjekat, nego ga smatramo kao autonomnu pokrajinu. Tako da, svaki akt koji proizađe i na Kosovu koji se donese u skladu sa Briselskim sporazumom je akt pokrajine Kosovo, koji će se jednog dana možda vratiti pod našu ingerenciju u potpunosti, ali ćemo uvek to tako tumačiti. Nemojmo da razmišljamo da je to neki međunarodni akt. To što je moderator bila EU ne znači ništa. Mi ga smatramo da je to naše unutrašnje zakonodavstvo.
Što se tiče mandata, tačno je, pravilno je citiran onaj član 102. Ustava da je narodni poslanik, ali vrlo je važna ova reč, slobodan da svoj mandat da stranci, dakle, slobodan da može vrlo široko da se tumači. Meni se iskreno ne dopada što je bila tako neprecizna norma, ali smo se tada svi usaglasili da je Ustav dobar i na referendumu smo to podržali. Da li to treba promeniti? Svakako da da, ali to je sada tako kako jeste. Ustavni sud je doneo tumačenje kakvo je doneo. Mogao je da donese i drugačije, ali je većina bila ovakva.
Tako da, ja razumem nekada političke priče i političke razgovore. Međutim, odluke suda je glupo tumačiti, one su takve kakve jesu. To je čak i nemoguće tumačiti. Prosto, odluka suda je odluka suda. Samim tim, naravno da ću u danu za glasanje i te kako dobro razmisliti kome ću od ovih svih kandidata dati podršku, ali evo, bar sam rekao za ova tri da sigurno neću.
Inače, nadam se da će buduće sudije Ustavnog suda raditi svoj posao dostojno, onako kako bi trebalo da radi sudija Ustavnog suda i da će na najbolji mogući način štititi ustavnost u Republici Srbiji. Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Boško Obradović.
Imate tri minuta i 30 sekundi. Izvolite.