Hvala puno.
Pošto sam otvorila raspravu dajem reč predsedniku predlagača dr Zlatiboru Lončaru, ministru zdravlja, da obrazloži predloge zakona.
Izvolite, ministre.

Poštovana predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Republike Srbije prvo ću pričati o Zakonu o postupcima o biomedicinskom potpomognutom oplođenju.
Oblast biomedicinski potpomognute oplodnje do sada je bila uređena Zakonom o lečenju neplodnosti postupcima biomedicinski potpomognutog oplođenja kao i podzakonskim aktima donetim na osnovu tog zakona, koji nisu dovoljno precizno, ili su loše definisali uslove, organizaciju, delatnost, biomedicinski potpomugnog oplođenja, kao i nadzor nad obavljanjem ove delatnosti, što je dovelo da ova oblast na teritoriji Republike Srbije ne bude uređena u skladu sa savremenim standardima medicinske nauke i prakse, kao i propisima EU.
Uočena je loša dugogodišnja praksa da se u zdravstvenim ustanovama obavljaju postupci biomedicinski potpomugnutog oplođenja, ali bez definisanja uslova na nacionalnom nivou kako će se oni obavljati, gde je svaka zdravstvena ustanova koja sprovodi postupke biomedicinski potpomognutog oplođenja, unutar svoje ustanove definisala te uslove, prilagođavajući ih sebi, što je direktno uticalo na nejednakost u pruženoj usluzi u oblasti biomedicinski potpomognutog oplođenja, što je u suprotnosti sa težnjom i potrebom da se uspostave jedinstvena pravila u ovoj oblasti na teritoriji Republike Srbije.
Vantelesna oplodnja je prema sadašnjim rešenjima besplatna samo za neplodne parove koje ispunjavaju niz uslova, a to u ograničenom broju pokušaja. Smatramo da biomedicinski potpomognuta oplodnja, mora da bude što dostupnija, mada ne može biti i ključna, u borbi za demografski oporavak zemlje.
Namera nam je bila da se definiše nivo valjanosti i dostupnosti zdravstvene usluge, očuvanja plodnosti i lečenja neplodnosti, putem biomedicinski potpomognute oplodnje, odnosno BMPO kako ću dalje čitati.
Takođe, ovo je korak ka usklađivanju sa evropskim uredbama i preporukama za rad sa ljudskim ćelijama i tkivima, i biomedicinski potpomognuta oplodnja, je toliko društveno, naučno i pravno složena oblast, da je morala biti uređena posebnim zakonom. Zato su paragrafima precizno definisani postupci dobijanja, obrade, ispitivanja i raspodele reproduktivnih ćelija, njihovog produženog čuvanja, pravilo njihovog uvoza ili izvoza, mere nadzora, inspekcije u centrima koje se bave potpomugnutom oplodnjom.
Odredbe ovog pravnog akta odnose se na bračne ili vanbračne supružnike, žene bez partnera ili pojedince koji čuvaju svoje polne ćelije za buduću potpomognutu oplodnju. Zakon utvrđuje pravila rada i državnih i privatnih klinika, tzv. centara za BMPO, banaka darovanih reproduktivnih ćelija i embriona, uprave za biomedicinu i inspekcijske službe. Postupci biomedicinski potpomognute oplodnje, se oslanjaju na složenu tehnologiju što zahteva posebnu opremljenost centara, visoku obučenost i veštinu kliničara, embriologa i ostalog pratećeg osoblja, kao i neprekidan nadzor kako bi se stiglo do željenog roditeljstva.
Osnovni cilj novog zakona je povećan broj obavljenih postupaka i povećan procenat uspešnosti obavljenih postupaka, a on se pre svega ostvaruje kroz jasnu podelu ovlašćenih zdravstvenih ustanova u ovoj oblasti, propisujući uslove koje treba da ispune svaka od njih.
Novi zakon je najpre utvrdio ko može da obavlja ovu delatnosti i napravio jasnu razliku između centara za BMPO koji je uključio, pored zdravstvenih ustanova, i privatnu praksu, jer se zbog povećane učestalosti neplodnosti u našoj zemlji poslednjih godina i potrebe da se što veći broj parova uključi u postupak, ukazala potreba da se ova vrsta usluga učini dostupnijom što većem broju parova i banaka reproduktivnih ćelija tkiva i embriona, koji se obavljaju najmanje delatnosti dobijanja obrade, očuvanje, skladištenje i distribuiranje reproduktivnih ćelija i tkiva za heterologno oplođenje, kao i delatnost skladištenja i distribuiranja embriona za heterologno oplođenje, što u postojećem zakonu to nije bio slučaj.
Takođe je precizno definisana delatnost BMPO, kao i postupke koji se sprovode u okviru njih ostvarujući da se način, postupak i uslovi za obavljanje delatnosti testiranja, dobijanje obrade, očuvanja, skladištenja, reproduktivne distribucije reproduktivnih ćelija tkiva i embriona, kao uvoza i izvoza reproduktivnih ćelija urede podzakonskim aktima.
Kroz jasno definisanje delatnosti, kao i načina, postupaka i uslova za obavljanje istog dobijamo u Republici Srbiji zdravstveni sistem u kome se sve zdravstvene službe, koje žele da obavljaju neku od definisanih delatnosti, moraju najpre da ispune iste uslove, da imaju istu opremu, kao i isti kadar, što do sada nije bio slučaj. Prema postojećem zakonu privatna praksa nije obavljanja delatnost, jer je zakonodavac procenio da je ovo visokostručna i sofisticirana zdravstvena delatnost koja može da se obavlja samo na nivou tercijalne zdravstvene delatnosti.
Novim zakonom prihvatio se stav da se pod jednakim uslovima prostor, oprema, kadar, može obavljati ova zdravstvena delatnost i u privatnoj praksi, što je uobičajeno u zemljama Evropske unije. Proširenje kruga lica koja mogu učestvovati u postupku, pored supružnika, vanbračnih partnera, kao i same žene koja ispunjava zakonom propisane uslove, novi zakon je proširio i krug lica koja mogu učestvovati u postupku, utvrđujući i pravo na postupke u homolognoj oplodnoj poslovno sposobnoj ženi, odnosno muškarcu, koji su upotrebu svojih reproduktivnih ćelija odložili zbog postojanja mogućnosti smanjenja ili gubitka reproduktivne funkcije, čime se stvorila mogućnost da građani iz medicinskih razloga mogu zamrznuti svoje reproduktivne ćelije i iskoristiti ih kasnije. To će omogućiti da se i gore pomenute osobe ostvare u ulozi roditelja.
Pored pomenutih, pravo na čuvanje reproduktivnih ćelija, odnosno tkiva, imaju i maloletna lica za koje postoji opasnost da će trajno ostati neplodno zbog medicinskih razloga. Ovo zakonsko rešenje je posledica povećanja broja građana Republike Srbije koji nisu prepoznati u postojećem zakonu, a koji zbog nastalog zdravstvenog problema nisu bili u mogućnosti da sačuvaju svoje reproduktivne ćelije, čime su medicinski, neopravdano, direktno uskraćeni za ostvarivanje uloge roditelja.
Naime, u našoj zemlji se poslednjih godina javila potreba da se ova vrsta usluga učini što dostupnijom, što većem broju građana, i pojedincima i parovima, i to zbog povećanja učestalosti neplodnosti u narodu, sve veće potrebe za očuvanjem plodnosti, pre svega obolelih lica, zbog nevoljnog ili pak prisutnog odlaganja roditeljstva za kasnije godine, sve veći broj parova ima smanjene šanse za prirodno začeće.
Takođe, navođenjem krio prezervacije, kao i sastavne delatnosti u okviru BMPO, ovim Predlogom zakona osigurava se veća dostupnost ove vrste usluge, bar u okviru postupka koje pokriva RFZO, a strateški i na široj društvenoj ravni. Naime, sa više ponovljenih embriotrasfera, embriona sačuvanih iz prethodnih postupaka putem krio prezervacije, značajno se povećavaju kumaltivne stope trudnoće, time se značajno pojeftinjuje deo postupka lečenja neplodnosti. Takođe se stvara mogućnost rasterećenja od straha, od neuspeha i parovi se mogu opredeliti za vraćanje manjeg broja embriona u prvom postupku sa svežim embrionima i svakom narednom postupku sa otopljenim embrionima.
Konačno, ovakva strategija, neposredno smanjuju stopu blizanačkih trudnoća, koja sa sobom nosi povećani rizik po majku i plod, i dodatno rasterećuje zdravstveni sistem, jer nestaju troškovi lečenja od posledica ovih rizika, kao i komplikacija od prevremenih porođaja i slično.
Mogućnost darovanja embriona, supružnici, vanbračni partneri, novim zakonskim rešenjem imaju mogućnost darovanja svojih embriona koji su nastali za njihovu oplodnju, od kojih su odustali uz obavezno sprovođenje jasne procedure, koja podrazumeva davanje pristanka oba supružnika, odnosno vanbračnih partnera za darivanje embriona, kao i pravno i psiho-socijalno savetovanje. Kako je postupak BMPO veoma skup za zajednicu, tako i za državu, predloženo zakonsko rešenje će direktno smanjiti troškove postupka, jer se u navedenim situacijama ne plaćaju troškovi za skupo stimulisane, izbegava se postupak aspiracije i laboratorijskih troškova obrade reproduktivnih ćelija i pravljenje embriona.
Mogućnost obavljanja postupka sa darovanim reproduktivnim ćelijama, postojeći zakon je svojim rešenjem doprineo da se u Republici Srbiji ne obavljaju postupci BMPO sa doniranim reproduktivnim ćelijama, iako je dozvolio obavljanje postupka sa navedenim reproduktivnim ćelijama.
Novi zakon je jasno definisao banku, precizirajući koja zdravstvena ustanova može obavljati poslove banke, reproduktivnih ćelija i tkiva, i koji su to poslovi koje ona obavlja, a takođe je dozvolio mogućnost uvoza, odnosno izvoza pod kontrolisanim uslovima propisujući jasna i stroga pravila u cilju uspostavljanja sistema kvaliteta u oblasti BMPO u našoj zemlji, čime je stvorio uslove da građani Republike Srbije mogu biti davaoci svojih reproduktivnih ćelija, kao i da mogu da učestvuju u postupku BMPO sa darovanim reproduktivnim ćelijama po jasno unapred utvrđenim kriterijumima.
Važno je naglasiti da je darivanje reproduktivnih ćelija ili embriona dobrovoljan i nesebičan čin, da se reproduktivne ćelije i embrioni ne plaćaju. Darivanje ćelija embriona moguće je uz strogi pravni etički medicinski okvir, uz temeljno ispitivanje darivaoca i dodatno jedan darovac može ustupiti svoje ćelije isključivo jednom paru, odnosno ženi primaocu. Ovo pravilo je uvedeno zbog velike mogućnosti i susreta i ukrštanje u srodstvu polubraća i sestara zemalja u nevelikom broju stanovnika.
Inspekcijski nadzor u oblastima BMPO postojeći zakon je na nejasan način uredio inspekcijski nadzor te je zbog tih nejasnoća, nepreciznosti i nedorečenosti oko vršenja inspekcijskog nadzora vrlo često u praksi nastajala nejasna slika oko toga gde je trebao formirati inspekciju, u čijem sastavu i ko može da bude inspektor.
Novi zakon je formiranje inspekcijskog nadzora u okviru Uprave za biomedicinu obezbedio kontinuiranog stručnog nadzora u oblasti biomedicine, koja je specifična zbog svakodnevnih uvođenja novih metoda i procedura rada, te se nameće potreba za nadzorom od strane stručnjaka sa najvećim iskustvom u praksi koji prate savremena dostignuća nauke u ovoj oblasti.
Uz odgovarajući edukacioni inspekcijski koji vrši inspekcijski nadzor kontinuirano najmanje jedanput u dve godine zakon je uneo promene u pogledu roka važenja dozvole za rad. U postojećem zakonu na svakih pet godina ustanova koja je dobila dozvolu je trebala da obnavlja istu uz ponovnu proceduru koja se odnosi na primenu iste dokumentacije i plaćanje takse.
Novi zakon uvodi trajanje dozvole na neodređeno vreme uz mogućnost oduzimanja iste u slučajevima propisanim zakonom, čime se smanjuju troškovi zdravstvenih ustanova, ali se istovremeno održava njihov kvalitet usluge, koje obavljaju delatnost BMPO, jer zdravstvene ustanove privatne prakse moraju neprekidno ispunjavati propisane uslove sistema kvaliteta, jer im u suprotnom zakon propisuje oduzimanje dozvole za rad.
Zabrana surogat materinstva. Kao i prethodni tako i novi zakon zabranjuje surogat materinstvo, odnosno kako je to definisano – zabranjuje se uključiti ženu koja ima nameru da dete posle rođenja ustupi trećem licu ili bez plaćanja bilo kakve nadoknade, odnosno ostvarivanja bilo kakve materijalne ili nematerijalne koristi, kao i nuđenja usluga surogat majke od strane žene ili bilo kog drugog lica sa ili bez plaćanja bilo kakve nadoknade, odnosno ostvarivanja druge materijalne ili nematerijalne koristi.
Tokom veoma temeljne i razložene analize ostalo se pri stavu da surogat materinstvo i dalje bude zabranjeno u Republici Srbiji pre svega zbog mogućnosti zloupotrebe izigravanja zakona o ženama u kome je dozvoljeno surogat materinstvo, što upućuje na zaključak da se radi o očiglednoj komercijalizaciji.
Pored toga, 2015. godine Evropski parlament je doneo Rezoluciju kojom je osudio praksu surogat materinstva u svim njenim oblicima, pa je tako uvođenje išlo čak suprotno aktuelnim evropskim normativima.
Kako je postojeći zakon delimično usklađen sa direktivama EU, a obaveza Republike Srbije je da svi propisi iz oblasti biomedicine budu potpuno usaglašeni sa direktivama EU, novi zakon je dobio pozitivno mišljenje Evropske komisije i potpuno je usaglašen sa direktivama EU.
Predlog zakona o tranfuzijskoj medicini. Oblast tranfuziološke delatnosti do sada je bila urađena Zakonom o tranfuziološkoj delatnosti „Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 72/09, kao i podzakonskim aktima donetim na osnovu tog zakona.
Ovaj zakon je delimično usaglašen sa evropskom regulativom o ovoj oblasti koja je važila za vreme njegovog donošenja. Nakon perioda primene ovog zakona u trajanju od šest godina utvrđena je potreba da se poboljšaju, preciziraju postojeći uslovi, organizacija i delatnost tranfuzijske medicine, kao i nadzor nad obavljenim tranfuzijske medicine na teritoriji Republike Srbije, a u cilju obezbeđivanja kvalitetne i sigurne krvi i komponenata krvi.
Predloženi zakon o tranfuzijskoj medicini treba da uredi i ujednači organizaciju prikupljanje krvi. Glavna novina je da će umesto dosadašnjih 47 bolničkih banaka krvi tranfuzioloških službi ubuduće postojati četiri ovlašćena centra za prikupljanje, obradu, testiranje i distribuciju krvi. Centri u Nišu, Novom Sadu, Beogradu i Kragujevcu biće međusobno povezani informacionim sistemom, ali i sa svim bolnicama.
Predlog zakona je u skladu sa direktivama Saveta Evrope, a uzor su mu savremeni zakoni iz ove oblasti. Zato se i predviđa da se ubuduće na jednobrazan način prikuplja od dobrovoljnih davalaca i testira istim regensima na krvlju prenosive bolesti i druge faktore. Specijalizovane ekipe četiri zavoda za tranfuziju će odlaziti svuda gde bude akcija dobrovoljnih davalaštava koje organizuje „Crveni krst“.
Država ovim zakonom definiše količinu krvnih potreba u zdravstvu Srbije prema broju stanovnika. Godišnje mora da se obezbedi 250.000 jedinica krvi. Sada se prikuplja između 230 i 240.000 jedinica.
Postojeći zakon je neprecizno uradio organizaciju tranfuziološke službe u Srbiji, tako da je obavljanje tranfuzioloških delatnosti u Republici Srbiji organizovano na tri nivoa. Prvi nivo predstava Institut za tranfuziju krvi Srbije – Zavod za tranfuziju krvi Vojvodine i Zavod za trafuziju krvi Niš.
Drugi nivo su službe za tranfuziju krvi pri opštim bolnicama, zdravstvenim centrima, kliničko-bolničkim centrima i njih je ukupno 44.
Treći je bolničke banke krvi pri bolnicama, institutima i klinikama i ukupno ih je 80.
Navedena podela rada nema jasne granice pa se zdravstvene ustanove i njihove organizacione jedinice svih nivoa praktično bave svim tranfuziološkim aktivnostima u različitoj meri i na različite načine, što je znatno otežalo ujednačenost snabdevanje krvlju i komponenata krvlju, kao i neracionalne, neadekvatne primene krvi i komponenata krvi. Takođe, loša organizaciona struktura dovela je do velikog broja zakonom definisanih službi u kojima ne može da se obavlja tranfuziloška delatnost propisana zakonom, jer pre svega nemaju adekvatan prostor za gore pomenute delatnosti, čime se ne može ostvariti jedan od osnovnih ciljeva postojanja zakona, a to je obezbeđivanje adekvatne količine bezbedne krvi, te za posledicu svega toga ima da nijedna od navedenih tranfuzioloških ustanova nema dozvolu za obavljanje zakonom definisane tranfuziološke delatnosti.
Pored toga, kapaciteti postojeće opreme sa kojima institut i zavodi raspolažu nisu iskorišćeni u punom obimu jer trenutno obrađuju manju količinu krvi i komponenata od one količine za koju su namenjeni. Naravno, zbog modernizacije i razvoja tehnologije u ovoj oblasti neophodno je poboljšati amortizaciju postojeće opreme i obezbediti novu opremu tamo gde je neophodna.
Da bi se obezbedila adekvatna količina bezbedne krvi za stanovništvo Republike Srbije novi zakon je pre svega na jasan i nedvosmislen način u skladu sa direktivama EU definisao uloge dve vrste zdravstvenih ustanova i to – zdravstvene ustanove koje obavljaju pripremu krvi i komponenata krvi, odnosno obavljaju delatnost planiranja, prikupljanja, testiranja, obrade, čuvanja i distribucije krvi i komponenata krvi ako su namenjene za tranfuziju krvi i ne uključuju bolesničke banke krvi i bolničke banke krvi koje su organizacione jedinice stacionarne zdravstvene usluge koje obavljaju delatnost čuvanja, izdavanja krvi i komponenata krvi za terapijsku primenu, predtranfuzijska ispitivanja, brigu za optimalnu primenu krvi i komponenata krvi, autolognu tranfuziju, terapijske aferezne procedure, hemostaze, perinatalna ispitivanja, praćene efekata lečenja za potrebe te zdravstvene ustanove.
Ovo praktično znači da je predviđena podela na zdravstvene ustanove koje se bave pripremom krvi i komponenata krvi i na zdravstvene ustanove koje se bavi kliničkom tranfuzijom jer se time obezbeđuje pre svega podizanje nivoa kvaliteta primarne delatnosti svake od tih zdravstvenih ustanova.
Zbog ostvarivanja osnovnog cilja zakon je predvideo optimilizaciju broja tranfuzijskih ustanova koja se bave pripremom krvi i komponenata krvi jer kvalitet usluga iz oblasti tranfuzijske medicine neposredno zavisi od uslova u kojima se obavljaju aktivnosti. Sve predviđene i ovlašćene tranfuzijske ustanove će morati da imaju amortizovanu opremu, odgovarajući prostor, kao i edukativne zdravstvene radnike i saradnike, što direktno utiče na poboljšanje kvaliteta prikupljanja krvi i komponenata krvi.
Postojeći zakon uređuje samo jedan deo tranfuzijske medicine i to pripremu krvi i komponenata krvi, dok oblast kliničke tranfuzije uopšte nije bio predmet važećeg zakona. Uključivanje kliničke tranfuzije u novi zakon obezbeđuje da direktno učestvuje lekar specijalista tranfuziolog u procesu lečenja svakog pacijenta prema preporukama Svetske zdravstvene organizacije, čime će se pre svega racionalno upotrebljavati krvi i komponente krvi, kao i u znatnoj meri smanjiti broj komplikacija, broj ozbiljnih neželjenih događaja i reakcija koje mogu nastati kao posledica primene krvi i komponenata krvi.
Prema podacima Uprave za medije biomedicina 2011. godine prikupljeno je 240.626 jedinica krvi u Srbiji, a 2015. godine 243.743 jedinice. U odnosu na prikazan broj ukupno prikupljenih jedinica krvi, svake godine Institut za transfuziju krvi Srbije, Zavod za transfuziju krvi Vojvodine, kao i Zavod za transfuziju krvi Niš prikupi više od 50% od ukupnog broja prikupljenih jedinca krvi.
Novim zakonom je jasno utvrđeno da su ovlašćene transfuzijske ustanove, pre svega, zadužene da planiraju i prikupljaju krv i komponente krvi na teritoriji Republike Srbije. Godišnji planovi akcije davanja krvi donose se na osnovu godišnjeg plana potreba, koju im dostavljaju bolničke banke krvi.
Uloga ovlašćenih transfuzijskih ustanova u delatnosti planiranja i prikupljanja krvi i komponenata krvi je vrlo značajna i od njihovog dobrog planiranja zavisi i obezbeđenost dovoljnom količinom bezbedne krvi u celoj zemlji. Zbog toga je neophodna njihova saradnja sa Crvenim krstom Srbije, sa kojim sprovode promociju dobrovoljnog, neplaćenog i aninomnog davanja. Promotivne aktivnosti, pre svega, treba da bude jedinstvene i usmerena, a obaveštenost o vremenu i mestu davanja krvi, kao i da svoju krv daju za potrebe svih građana Republike Srbije, a ne svojih sugrađana i, još gore, tačno određenog pacijenta.
Kroz dobro planiranje i organizaciju sve ovlašćene transfuzijske ustanove bi trebalo u svakom trenutku da imaju dovoljnu količinu krvi za bilo kog pacijenta na teritoriji Republike Srbije. Naime, novom organizacijom će se omogućiti racionalno, efikasnije i sa manjim materijalnim sredstvima prikupljanje krvi od dobrovoljnih davalaca, a prikupljanjem krvlju i komponenata će se znatno lakše upravljati i distribuirati na mesta gde je ono neophodno.
U novoj organizaciji samo sa četiri mesta će se distribuirati krv od komponente krvi ka svim bolničkim bankama krvi prema njihovim potrebama, koje će svake godine prikazivati. Kako je rok trajanja pojedinih komponenata ograničenja, npr. koncentrat eritrocita do 42 dana, trombocita pet dana, navedena četiri centra će strogo voditi računa o roku upotrebe komponenata krvi i distribuiraće ih na vreme tamo gde je komponenta neophodna, odnosno lakše će se upravljati zalihama krvi i komponenata krvi sa četiri mesta, nego sada sa 47 mesta, što će direktno uticati na racionalnu upotrebu krvi i komponenata krvi.
U cilju obezbeđivanja kvaliteta i bezbedne krvi za stanovništvo Republike Srbije neophodno je da ovlašćene transfuzijske ustanove obavljaju delatnost testiranja i obrade krvi, komponenata krvi namenjenih transfuziji kroz uspostavljanje, odnosno korišćenje postupaka automatizacije u testiranju i obradi krvi. U oblasti obrade krvi korišćenjem automatizacije, savremene opreme i materijala dobijaju se kvalitetne krvi koje samim tim obezbeđuju bolji kvalitet i efikasnije lečenje pacijenata. Utvrđivanjem optimalnog broja zdravstvenih ustanova koje obavljaju delatnost pripreme krvi i komponenata krvi je trend koji se može uočiti u svim evropskim zemljama, odnosno u zemljama u okruženju.
Na ovaj način, pored obezbeđivanja sigurne i bezbedne krvi i uspostavljanja sistema kvaliteta kroz testiranje svake jedinice uzete krvi ili komponente krvi, smanjuju se troškovi neophodni za obavljanje ovih poslova. Na primer, korišćenjem postupka automatizacije u određivanju krvnih grupa obezbeđuje se ušteda u korišćenju potrošnog materijala test seruma, odnosno mogućnost nastanka ljudske greške svedena je na minimum, a pre svega na krvlju prenosive bolesti. Na taj način se obezbeđuje bezbedna krv za pacijenta, a samim tim eliminiše nastanak dodatnih troškova zdravstvene zaštite.
Novim zakonom o bezbednosti se kvalitet krvi i komponenata krvi podiže na viši nivo, time što propisuje da se svaka testirana jedinica krvi i komponenta krvi testira tehnikom umnožavanja nukleinskim kiselinama, odnosno metodom NAT. Naime, uvođenjem metode NAT postiže se kraći period u otkrivanju virusa koji se mogu preneti transfuzijom krvi, što podrazumeva znatno bezbedniju i sigurniju primenu krvi i komponenata krvi.
Dosadašnjom praksom se mogla infekcija dokazivati samo Eliza tehnikom, koja na indirektan način dokazuje postojanja antitela na prisustvo nekih od gore pomenutih virusa i u velikom broju slučajeva detektovana antitela ne pripadaju tom virusu. Zbog toga su dobrovoljni davaoci krvi kod kojih su dektetovana antitela nekog od virusa HIV, HCV, HBV, bili izloženi dodatnom stresu i morali su da idu u drugu zdravstvenu ustanovu na dodatna ispitivanja koja bi isključila postojanje gore pomenutih virusa.
Uvođenjem NAT testiranja svaka prikupljena jedinica krvi će se testirati, čime će se obezbediti jasan i siguran nalaz, izbeći će se lažno pozitivni nalazi, a sa druge strane izbeći će se dodatni i nepotrebni stres za dobrovoljne davaoce krvi.
Prema iskustvima zemalja EU, kao i SAD, Australije i Kanade potvrđeno je da je takva organizacija testiranja dobrovoljnih davaoca najbezbednija, najsigurnija, jednostavnija i najjeftinija, pošto je neophodno da oprema bude potpuno automatizovana, čime se znatno smanjuje mogućnost greške, a sve u cilju maksimalne bezbednosti krvi i zaštite svih građana naše zemlje. U zemljama EU u našoj blizini, kao što su Hrvatska, Mađarska i Slovenija, NAT se uglavnom zbog isplativosti radio na jednom mestu, što se procenjuje prema broju stanovnika određene zemlje.
Zbog nedovoljno jasne formulacije oko vršenja inspekcijskog nadzora, koje je stvorilo u praksi nejasnu sliku oko toga gde treba formirati inspekciju, u čijem sastavu i ko može da bude inspektor, kao i odredbe da se organizovanje obavlja poslove inspektora za transfuziološku delatnost utvrđene zakonom, poslove nadzora obavlja zdravstvena inspekcija, obrazovana u skladu sa zakonom kojim se uređuje zdravstvena zaštita. Nakon šest godina stručni inspekcijski nadzor u ovoj oblasti i dalje ne postoji, odnosno i dalje nema inspektora koji ima adekvatno obrazovanje i stečeno znanje iz oblasti biomedicine u skladu sa najvišim standardima nadležne organizacije i stručnih tela EU, te inspekcijski nadzor ne sprovode kontinuirano.
Novi zakon je o formiranju inspekcijskog nadzora u okviru uprave za biomedicinu obezbedio kontinuiran stručni nadzor u oblasti biomedicine, koja je specifična zbog svakodnevnih uvođenja novih metoda i procedura rada, gde se nameće potreba da se nadzorom od strane stručnjaka sa najvećim iskustvom u praksi, koji prate savremena dostignuća nauke u ovoj oblasti.
Provera sistema kvaliteta u oblasti transfuzijske medicine podrazumeva dobro edukovanog inspektora za biomedicinu koji će stručno i objektivno da utvrdi pravilnost – nepravilnost u radu ovlašćene transfuziološke ustanove, odnosno bolničke banke krvi.
Kako je u pitanju vrlo osetljiva oblast, čija nepravilnost u postupanju može da izazove značajne posledice po pitanju zdravlja većeg broja ljudi, neophodno je pre svega imati edukovane inspektora iz oblasti transfuzijske medicine koji će svojim postojanjem i delanjem osigurani održivost visokog nivoa kvaliteta u ovoj oblasti. Uz odgovarajuću edukativnu inspekciju koja vrši inspekcijski nadzor kontinuirano, a najmanje jedanput u dve godine, zakon je uneo promene i u pogledu roka važenja dozvole za rad. U postojećem zakonu je svaki pet godina ustanova koja je dobila dozvolu treba da obnavlja istu, uz ponovnu pripremu iste dokumentacije i plaćanja nove takse. Novi zakon uvodi trajanje dozvole na neodređeno vreme, uz mogućnost oduzimanja iste u slučaju propisanog zakonom, čime se smanjuju troškovi zdravstvenih ustanova i istovremeno se održava nivo kvaliteta usluge koje obavljaju delatnost transfuziološke medicine, jer zdravstvene ustanove moraju neprekidno ispunjavati propisane uslove sistema kvaliteta, jer u suprotnom zakon propisuje oduzimanje dozvole.
Predviđeno je da se ovaj zakon primenjuje od 1. januara 2019. godine. Zbog značajnih promena koje donosi novi zakon, zbog reorganizacije transfuziloških ustanova neophodno je napraviti plan reorganizacije po fazama koji podrazumeva promenu ovlašćenih transfuziloških ustanova koje prikupljaju najmanje jedinice krvi i komponenata krvi, bolničke banke krvi, kako bi se primena zakona mogla realizovati do 1. januara 2019. godine.
Kako je već postojeći zakon delimično usklađen sa direktivama EU, a obaveza Republike Srbije je da svi propisi iz oblasti biomedicine budu potpuno usaglašeni sa direktivama EU, novi zakon je dobio pozitivno mišljenje Evropske komisije i potpuno je usaglašen sa direktivama EU. Zahvaljujem se.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Vojislav Šešelj. Izvolite.
Izvinjavam se, samo da produžim rad, jer smo počeli kasno sa raspravom.
Saglasno članu 27. i članu 87. stavovi 2. i 3. Poslovnika, obaveštavam vas da će Narodna skupština danas raditi i posle 18.00 časova, zbog potrebe da što pre donesemo važne zakone iz dnevnog reda ove sednice.

Opet moram da vas branim ako dođu protestanti.

Da, molim vas, istrajte u tome. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, veoma uvažavam značaj problematike koja se pokušava regulisati ovim zakonom, jer u skladu sa tehnološkim razvojem, promenama u načinu života i neadekvatnoj zaštiti zdravlja i žena i muškaraca, proteklih decenija povećao se broj porodica koje nisu u stanju da imaju potomke, povećava se broj i žena i muškaraca koji ne mogu da imaju decu. Taj problem društvo mora da rešava.

Zato je jedan ovakav zakon važan, ali zakonski tekst mora da bude doteran, izmenjen, tako da u potpunosti odgovara interesima društva. U prvom redu – pitanje plaćanja. Kompletan postupak veštačke oplodnje u svim varijantama, po mom mišljenju, mora biti potpuno besplatan, a sada se, koliko sam informisan, oko 100.000 dinara plaća samo priprema za taj postupak.

Dakle, sve žene koje žele da ostvare materinstvo, bile udate ili neudate, to im treba omogućiti tako što će im ukupna medicinska pomoć biti apsolutno besplatna.

Drugo, problem surogat majki. Mislim da on mora drugačije biti rešen nego što je ovaj zakon predvideo. Zapravo, ovaj zakon isključuje tu mogućnost. Surogat majke su već uobičajena praksa u nekim razvijenim zemljama, zemljama koje se u svetu, češće nezasluženo nego zasluženo, nazivaju civilizovanijim od ostatka planete.

Šta je ovde razlog da to bude zabranjeno? Pravno je teško obrazložiti tu zabranu, a nema ni moralnih razloga da se to zabrani. Ako se jedna žena dokazala kao majka, rodila dvoje, troje, četvoro dece, i sad je spremna da posluži kao surogat majka da i neka druga žena dođe do potomstva jer drugačije ne može, takvi su joj reproduktivni organi da jednostavno nikad u životu ne može, a može da proizvede jajnu ćeliju, koji je razlog da se njoj ne omogući da dobije dete, ako se slaže potencijalni otac deteta, ako se slaže potencijalna majka i ako se slaže surogat majka, čak i uz novčanu nadoknadu? Zašto majka koja ima nekoliko dece ne bi mogla da rodi još jedno dete, pa da joj se i plati da to uradi?

Vidite, mnogo je češći slučaj u bogatim porodicama da dođe do neplodnosti i muškarca i žene nego u sirotinjskim. Šta na to utiče, to bi nauka mogla da dokaže kad bi se ozbiljno bavila time, kad bi neko hteo da to istražuje. Ja nisam istraživao i ne znam zašto je tako. Možda imam pogrešan utisak, jer se češće dešava da ljudi iz bogatijih porodica traže alternativne načine da dođu do potomstva nego ljudi iz siromašnih porodica. Ali, u svakom slučaju, nema moralne zapreke.

Surogat majka obavlja jedan težak fizički posao na taj način, iscrpljuje svoj organizam, mora punih devet meseci da se ponaša kao što se ponašala i kad je svoju decu nosila i treba joj onda dati neku nadoknadu zato što želi to da uradi. Drugo je pitanje ko to treba da plati, da li i to treba da plati država ili treba da plate oni koji su zainteresovani da na taj način dobiju dete? Ali, da se zabrani taj način sticanja potomstva, ja mislim da je apsolutno suprotno društvenim interesima. Jer, kod surogat majke jasno se zna ko je prava majka.

Može dete imati naklonosti prema surogat majci jer je, dok je još bilo nesvesno, slušalo otkucaje njenog srca pa su joj oni nekako najbliži, neko instinktivno poverenje ima prema tim otkucajima, itd. Sve je to moguće, ali nije toliko značajno da bi zbog toga sprečavali da se uopšte sama institucija surogat majke u našem društvu ne uvede. Bilo bi dosta potencijalnih majki koje bi to obradovalo, bilo bi dosta bračnih parova bez dece koji bi bili spremni da to i plate, a bilo bi, pretpostavljam, i spremnih žena koje bi pod određenim uslovima pristale da budu surogat majke. Na taj način sebi doprinose, zarade za svoju porodicu i već rođenu decu, a doprinose društvu, a deca rođena na potpuno prirodan način, od originalne majke, kako bih je mogao nazvati, majke koja je proizvela jajnu ćeliju, imaju u društvu isti tretman kao i ona koje je rodila žena koja im zapravo nije u biološkom smislu majka.

Imamo slučajeva u nekim razvijenim zemljama gde se stvara i neko dugoročnije prijateljstvo među tim porodicama, pa ima neki osećaj privrženosti i surogat majka, ima prava biološka majka, i zašto da ne, ako se dobro slažu, zašto to ne bi smelo biti dozvoljeno?

Drugo pitanje, ja mislim da ste vi, ministre, i vaši saradnici, malo zarobljenici starih dogmi, kad ste uveli član 32. gde kažete – zabranjeno je nuđenje odnosno darivanje reproduktivnih ćelija odnosno embriona radi sticanja imovinske ili bilo koje druge koristi. Može žena koja ne želi da se udaje da odabere muškarca koji neće da je oženi, a on predstavlja neki ideal u njenoj uobrazilji pravog muškarca, ili po fizičkom izgledu, ili po intelektualnim sposobnosti, ili iz bilo kog drugog razloga. Ako se oni dogovore da se jedna takva za društvo važna usluga obavi i plati novcem, koji je onda razlog da se to ne prihvati? Koji je razlog da je medicinski radnik, kako bih nazvao, mada ne volim da ih zovem radnicima, ali medicinski tehničar ili lekar ili neko drugi, dužan čim posumnja da se tako nešto dešava, da obustavi proces veštačke oplodnje? Zašto? Zašto to ne bi bilo prepušteno elementarnoj ljudskoj slobodi?

Zar nije bolje da žena nađe privremenog partnera koji će joj dati svoje spermatozoide da obavi oplodnju na veštački način, koji će biti po njenom izboru, koji će dati svoju saglasnost, a koji će tražiti određenu materijalnu ili drugu nadoknadu? Zašto država da se meša u to, ako ne dođe do pravnog spora i građanske parnice?

Zašto bi bilo zabranjeno reklamiranje ili oglašavanje potrebe za reproduktivnim ćelijama žene i muškarca, odnosno nuđenje tih ćelija, nuđenje novčane nadoknade za to, itd.? Čemu to? Jel to neki apstraktni moralizam u pitanju? Dete je dete. Ja mislim na drugim mestima ovde da treba detetu još nerođenom ako se rodi garantovati da ima pravo kad-tad da sazna za identitet oba prava roditelja i da ne može neko ko daruje svoju spermu reći – nikad me to ne interesuje. Dete ima pravo da sazna ko mu je biološki otac.

Mora se voditi evidencija. Evidencija se mora voditi iz zdravstvenih razloga, u slučaju nekih naslednih genetskih bolesti za koje se u prvom trenutku ne zna, za koje se u prvom trenutku ne može saznati, za koje u ovom trenutku medicina nije sposobna da sazna, a saznaće za 10, 15 ili 20 godina. Dakle, to se uvek mora znati i mora se na drugačiji način postaviti to pitanje očinstva koje ne proizvodi posle roditeljsku brigu i staranje, ili materinstva koje ne proizvodi majčinsku brigu i staranje, kod surogat majki itd.

Ima ovde još nekoliko pitanja koja su važna. Vi govorite o bankama reproduktivnih ćelija, čak i bankama embriona, mada mislim da je to jedna opasna stvar. Ako se zamrzne embrion, da li je moguće posle da se zaista rodi zdravo i normalno dete ili nije? Mislim da tu ni medicina još nije načisto. Ako nije moguće zamrznuti kompletnog čoveka, pa ga posle odmrznuti da bude živ, nisam siguran da je to moguće kod embriona. Ali, ovde ste zabranili da se embrion izvadi iz trudnice koja je umrla. Zašto? Može trudnica da doživi saobraćajnu nesreću i da pogine. Ako njen muž želi da se dete rodi i ako je moguće naći surogat majku i da se na brzinu izvede operacija dok je embrion živ, zašto to ne dozvoliti? S jedne strane dozvoljavate da se živim ljudima vadi srce, jetra i mnogi drugi organi, bubrezi. Sve se to vadi živim ljudima. Čovek je živ dok mu srce kuca, a ne dok mu mozak radi.

Nemojte, doktore Đukiću, da klimate glavom, jer kad bi mozak bio presudan za utvrđivanje da li je čovek živ ili ne, verujte mi, ovde trećina narodnih poslanika ne bi mogla biti proglašena živim. Nisam uperio prstom, nemojte da se bunite, ne zna se koja trećina. Bitno je srce. Dok je srce traju biološke funkcije organizma, a bez mozga se može, to se dokazalo i to se uporno dokazuje i u našem društvu. U ovom slučaju, dakle, ako muž, otac nerođenog deteta, želi da se plod spašava, a može se spasiti pošto postoji surogat majka spremna da to preuzme, može se dva-tri dana na aparatima održavati stradala žena u životu, u stanju kad joj kuca srce, do tada je živ i embrion. Je li tako, doktore Đukiću? Nije embrion živo dok je živ mozak, nego dok je živo srce.

Ja sam dokazao na sopstvenom primeru, na primer, da se u mozgu ne nalaze nikakvi centri emocija, nego u srcu. Meni su spaljivali te centre za ljubav u srcu i ostali su mi samo centri za mržnju. Ablaciju su vršili, ili kako se to zove, a mozak mi nisu dirali. Doduše, jedan vaš kolega, kad sam bio na stomatološkom fakultetu vodili su me na skener mozga i kad je to bilo završeno, doktor onako razdragan kaže – u glavi nemate ništa. Veoma ozbiljno se zalažem da se nađe solucija da se još nerođenom detetu pruži šansa.

E, i ovde upadate u kontradikciju kad govorite o uvozu ili izvozu reproduktivnih ćelija. Jel se to plaća ili se ne plaća, ministre?

(Zlatibor Lončar: Dobrovoljno, bez plaćanja.)

Bez plaćanja se vrši taj uvoz i izvoz iz zemalja međusobno, samo dobrovoljno?

(Zlatibor Lončar: Dobrovoljno.)

Jel se pita onaj ko je davalac ćelija da li se slaže da mu se izvozi u određenu zemlju rasplodni materijal? To niste ovde naveli baš tako jasno. Jeste li?

(Zlatibor Lončar: U pravilniku.)

U pravilniku? Niste mi doneli pravilnik. Sad ćete? Evo o čemu se radi. Ja mislim da se ne može reprodukcioni materijal izvoziti bez pismene saglasnosti davaoca. To ste u pravilniku predvideli, ali mogli ste i u zakonu. Vrednije je u zakonu kad to stoji. To je dovoljno ozbiljna stvar da bude u zakonu. U pravilniku su obične, stručne stvari, tehnika postupka, ali ovo bi trebalo u zakon da se unese.

Još nešto, ja sam za to i kad je reč o presađivanju organa da ako nije dao dozvolu onaj čiji se organ uzima, a sa živog tela se uzima, naravno, mi smo ubeđeni, nama je jasno da ne može taj dugo ostati u životu, ali se uzima sa živog tela, isključivo njegova porodica može da odlučuje da li će se dati organ ili ne. Tu nam ne spremajte nikakvu promenu. Valjda se podrazumeva da neko želi da daruje organ. Na primer, videli ste onaj slučaj Biljane Kovačević Vučo, ako se tako zvala, njoj su presadili bubreg, bubreg se nije primio i ona je odapela. Zamislite sad…

Preminula.

Kako se kaže, Majo?

Preminula.

Mi smo nekad u četničkom pokretu baš taj izraz koristili.