Gospodo narodni poslanici, ovo je sigurno najvažnija tema sa kojom se svako društvo susreće, jer ona govori ne samo o sadašnjosti, ona govori o budućnosti. Zbog toga ona nije uvek prikladna mnogima koji žele da reše nešto danas, daj nam danas pa videćemo šta će biti kasnije.
Istovremeno, ona je krajnje odgovorna, ona ne rešava samo naše pitanje, ona rešava pitanje budućnosti i imamo ogromnu odgovornost prema hiljadama i hiljada đaka šta će se u njihovom životu događati. Ne postoji ni jedan odgovorniji zakon od ovoga.
Naravno, ne bih hteo da citiram filozofe, ali pisac „Društvenog ugovora“ napisao je pre 250 godina – polazim od ljudi kakvi jesu, a zakona kakvi bi mogli da budu. O tome kakvi smo ljudi, ne bih hteo da govorim, ali o društvu nešto mogu da kažem. I da društvo nije mnogo bolje od onoga kakvo nam je školstvo i obrnuto, školstvo nam je onako kakvo nam je društvo.
Zahvalan sam ministru što nam je opisao to stanje u školstvu. Korupciju, zloupotrebu, pritiske roditelja, pad nivoa, neodgovornost, sve su to činjenice. Sada se postavlja pitanje – kako ćemo to da uskladimo, ajde da se našalim, sa onom Kusturicinom, reći ću ipak, u filmu „Sećaš li se Doli Bel“, konferensije kaže – svakim danom napredujemo u svakom pogledu. To je taj optimizam, ali društvo je bilo drugačije. Sklon sam da kažem da mi često nazadujemo i to se dešava i drugim narodima, naravno. Rekao bih da se čak i američkom narodu sada dešava i njegovoj demokratiji da nazaduje, a da ne govorim o nekom sitnijem.
Međutim, kad sam bio već spreman skoro da poverujem, pošto me u to uverava televizija svake večeri, dođe mi do ruke jedan tekst, koji ću dati kasnije ministru, pod naslovom „Ciljevi i domašaji reforme školstva“, naša stvarnost, časopis tada vodeći 1959. godine. Nadam se da će ministar tu naći mnogo inspiracije i videti da je u nečemu on napredniji od onoga što se danas predlaže.
Ovde imamo jedan krupan problem. Suočeni smo sa velikim i ubrzanim promenama. Ne možemo više školu zasnovati na gomilanju činjenica, erudicija je mrtva. Pritisnete dugme i naći ćete na internetu, na „guglu“ sve što vam treba, ali naći ćete ga mnogo površnije i sa obiljem takvim da je to skoro neupotrebljivo.
Rezultat toga, što informacija zamenjuje erudiciju, vi imate više informacija, ali manje pravog dubinskog znanja, ali takva je tehnologija, tako će to ići. Ide brzina iza toga, menjaju se činjenice. U jednoj sjajnoj knjizi jednog Eriksona ne švedskog, nego norveškog, tiranija brzine se to zove, kaže - sada nose u koferu bibliografije, ovi autori koji ne prepisuju doktorate, oni nose u koferu, jer pritisne, je li, internet i izađe mu tamo nekoliko hiljada jedinica, ako je navodno to dao. To više niko ne čita. Nema tog ludog profesora koji će sada sesti pa to sve čitati.
Dakle, suočeni smo sa tim, odavno u Evropi postoji jedan veliki problem i ona se prilagodila ovom modernom tipu obrazovanja u kome postaje važno razumevanje i funkcionalnost. Zato na času bilo kog, u ovoj zapadnoj zemlji, vi ćete videti raspravu o đacima, neki problem se rešava, nema onoga ko zna, pa hajde sada vrhovi su ti i ti, gradovi su ti i ti i kao veoma je važno, ta erudicija njemu više ne znači ništa. Ali, nema ni onog kritičkog duha. Dakle, škola je jedna autoritarna organizacija zasnovana na hijerarhiji, postoji jedna knjiga Ivana Ilića koja se zvala „Dole škole“, jer je smatrao da škola uči građane pokornosti, pa zbog toga nisu dobri građani, a nema dobre države bez dobrih građana. Kako ćemo da napravimo građane? Tu dolazimo do naše teme, šta je cilj obrazovanja? Da li je cilj obrazovanja samo da imamo nekoga i da kažemo – on je pogodan, to traži privreda danas, je li da on to pritiska tamo zeleno umesto crveno itd, što nam obrazovanje obećava ili je cilj obrazovanja čovek, njegovo napredovanje. Jak mora biti osnovni cilj našeg obrazovanja i on mora da se vežba da zna da može da prelazi, jer je brzina promena ogromna sa jedne tehnologije na drugu, da se prilagođava, a i da ima nekog znanja da to može. Ono što se zvalo policentrično ili, šta ja znam, politehničko obrazovanje koje su mnogi pedagozi još u 19. veku propovedali. Da li mi to imamo danas u današnjoj školi ili nemamo? Ona je siromašna, podložna svim onim pritiscima politizacije koje postoje. Mi smo jedno društvo velikih političkih ratovanja, beskrajnih i to jeste problem da se stigne do onoga što se zove opšte dobro. Vrlo često govorimo – Vlada, pa Vlada je država, a država je vlasnik. Ma, nije, ona mora da bude samo čuvar opšteg dobra, a ne vlasnik. To je ključno pitanje danas šta mi hoćemo sa tim mladim generacijama.
Ono što meni smeta u ovom zakonu, on se zove Zakon o obrazovanju i vaspitanju. O vaspitanju ima jako malo, skoro nimalo, a to je ključno pitanje. Obrazovanje se menja, usavršava, ali vaspitanje ostaje kao trajna obeležja karakterna nekog čoveka. Da li mi vaspitavamo đake da budu građani? Šta se dešava? Kakvo je to školsko nasilje koje je bilo nepoznato. Šta se dešava sa idealima koje oni imaju? Koje su to vrednosti koje trebaju da im se stvore i na koji način i kojim primerom.
Ne zaboravimo, možemo mi doneti zakon kakav hoćemo, mogu im roditelji i profesori pričati šta god hoće, oni najveći deo vremena gledaju u televiziju, a kakvu televiziju gledaju, šta se tu produkuje kao vrednost. Samo nasilje, ubistva, sebičnost, kriminal, pornografija itd. To vaspitava generacije. Uzalud je ovo što mi pričamo da treba biti plemenit, dobar, to se teško događa.
Imao sam priliku ili ne, svejedno, da budem i profesor gimnazije i profesor učiteljske škole i profesor na univerzitetu i ovde i napolju i da budem istovremeno i naučni radnik i da budem poslanik, šezdeset i nešto godina radnog staža, nešto sam naučio, imam nekog iskustva, ali ono što iz svega toga mogu da izvedem je sledeće, da je potreban uporan rad i stvarno osećanje da možemo učiniti nešto za opšte dobro, i da umemo da budemo tolerantni, da diskutujemo bez uvreda, bez želje da onog drugog uništimo.
Druga stvar koja mi smeta u ovom zakonu jeste izvesna autoritarnost. Biće ministar, direktor, suzićemo vlast. To je tendencija našeg društva uopšte koja ide od vrha. Mi danas imamo vladu jednog čoveka, nemojmo se zavaravati da je to nešto drugo. Šta je problem koji mi danas imamo? Što je taj model udaljen od demokratije, jer kada Herodot definiše demokratiju, on kaže u negativnoj definiciji, ona je suprotna vladavini jednog čoveka.
Zašto ovaj zakon smatram da nije demokratski? Demokratija se danas podrazumeva, pošto je posrednička demokratija u mnogo čemu izigrala građanina, on više nema, iza njegovih leđa se sve odigrava, ali on želi da bude prisutan, da u nečemu odlučuje. Vi ste videli radost građana kada mogu da odbrane neki vrtić, kao što ovi sada hoće da odbrane školu i tako dalje. Tu je on kao građanin, kao subjekt države, jer se on smatra s pravom, ravnopravan, jednak i zbog toga je on u jednoj zajednici, ali na ovaj način će biti teže.
Dolazim do jedne teme zbog čega sam ja predložio jedan amandman, jedan zakon, to je pitanje besplatnih udžbenika. Čuo sam obrazloženje – pa, nema besplatnog. Ima besplatnog. To ne znači da onaj treba i da jede u školi, mada ima škola gde se i to događa, ali ako stavite u Ustav – evo, osnovno obrazovanje. Dakle, obavezno i kažnjavate, kao što sada pretite ovim roditeljima koji đake ne šalju u školu da će biti kažnjeni, a pri tom dozvolite da udžbenici idu na tržište sa velikim tiražima, ogromnim, to su milioni i naravno sa cenama koje su iznad mogućnosti da plaćaju, a vi znate koliko iznosi prosečna plata, nisu u stanju da školuju.
Šta je posledica toga? Posledica je da mnogi tu decu i ne šalju u škole, a uz to ovde se ne pominje dovoljno, postoje nivoi siromaštva kada se deca, da ne pominjem samo romsku populaciju, i ne prijavljuju prilikom rođenja. Imali smo jednu raspravu na kojoj se pokazalo da preko 20% Romske dece koja se rodi nikad nije registrovano u matičnim knjigama rođenih, naravno, onda ih i ne zovu u školu. NJegov problem nastaje kada treba da se zaposli a nema krštenicu. I, toga ima u našem društvu. To je zločin prema deci. Dakle, nema veće vrednosti, važnijeg resursa nego što je čovek, a što je mlađi to je njegov resurs veći. Ako mi ne zahvatimo iz dubine naroda, odakle smo svi izašli, sve što možemo kvalitetno da služi opštem dobru, kao dobri građani koji ne misle samo o sebi nego i o svojoj državi da bude bolja, lepša, slavnija, uglednija, mi smo na pogrešnom putu.
Zato smatram da udžbenici moraju da budu besplatni. Pokrenuću tužbu Ustavnom sudu, jer član 71. to decidirano kaže. Drugo, praksa svih zemalja koje sam konsultovao je da se udžbenici ili drže u školi, pa ih đaci iz svojih polica uzimaju i trajno im služe, ili dobijaju ceo papir. U Francuskoj, recimo, dobijaju i jedno i drugo, i da nose kući, a i da imaju jedan koji stoji u školi. Dakle, to se zove besplatno obrazovanje.
Meni je prihvatljiv i predlog koji se ovde čuo o obaveznom srednjem obrazovanju. U mnogim zemljama je već odavno 10 godina obaveznog obrazovanja, a u mnogim zemljama je to sada stiglo i do obaveznog srednjeg obrazovanja. Mi nismo ni bogata zemlja, niti imamo tako slavnu demokratsku tradiciji da se sa njom možemo pohvaliti, da će sve biti sjajno i dobro, da ćemo svi raditi za opšte dobro, ali zato moramo da imamo zakone koji će makar toliko biti u skladu sa realnošću i ozbiljno ih se pridržavati. Još je Svetozar Marković napomenuo svojevremeno - lako je napraviti zakone, nema te varvarije u Srbiji koju možete da pretvorite u zakon, obučete je za čas, ali da li se poštuju ti zakoni? Onda dolazimo do ove druge tačke - ima li kontrole i kakva to kontrola da bude? Dakle, da li se može kontrolisati šta se događa u školama i kuda obrazovanje kao takvo ide?
Mi nismo, izvinite, gospodine ministre, do kraja konsultovali savremenu pedagošku i psihološku nauku, ono što se danas kao moderno shvata. Svi su u nekom preuređenju, svi su na neki način zbunjeni tom brzom tehnološkom promenom koja se dešava. Sada imate posledicu da deca ne znaju npr. tablicu množenja. Što bi on to znao kad on pritisne telefon mobilni, svako ga ima u džepu, i on mu to kaže. Dakle, postoje i ogromne negativne posledice. On ne ume da napiše pismo. Imam posla sa saradnicima, nekim mladim, ne znaju da vam napišu obično pismo. Dakle, imaćemo deklaraciju o spasavanju srpskog naroda itd, sve je to lepo, ali naučimo ga prvo da piše. Da li svi znaju da pišu ćirilicu ili da uopšte pišu? Ide SNS, ok, kul itd, i time se stvar završava.
Dakle, ako vodimo računa o opštem dobru, verujte da nema veće brige, bolje i odgovornije, nego brige o obrazovanju, o deci, bez ikakve politizacije. Mi smo to upropastili. Moram i to da vas podsetim, šta je sve ovde u Skupštini, ne ovoj, nego malo ranijoj, donošeno, ali srpskoj. Moralno politička podobnost. Pet zakona o školstvu, da isteraju nas osam nesretnika 1968. godine. To su glasali poslanici, glasali su za to. Dakle, ta politizacija koja je svojevremeno dok je bila jedna partija nanela ogromnu štetu, jer je lišila uticaja veliki deo kvalitetnih ljudi, ona se nastavila posle sa ovim partijskim radom. Ali, pošto znam da će se odmah skočiti da ima tu DS itd, da bi uskratio replike kasnije, da kažem da je samo jedan član DS bio ministar prosvete, a to je LJuba Davidović, pre 100 godina. Kasnije su bili, evo da uzmemo poslednje godine, Žarko Obradović, pa se vraćamo nazad do Lončara itd. Dakle nema, zahvaljujući feudalizaciji koalicija, u kojoj svaka partija uzme jedan resor i onda je ona tu gazda. Demokrate su pravile ogromne greške i to sam govorio na svakom sastanku, jer je to bilo skandalozno što su to prepuštali koalicionim partnerima. To nije lukrativno, da upotrebim taj izraz, pa pustimo to, neka se prosvetom bakće ko god drugi hoće. U tome leži odgovornost i DS za sadašnje stanje, ali u personalnom smislu, u odlučivanju, odlučivali su naravno i drugi.
Pozivam na jednu opštu raspravu. Ja sam napravio nekoliko amandmana i očekujem da rasprava bude tolerantna. Moram priznati da je nelagodno dobacivanje koje se pretvara u jednu primitivnu svađu, u kojoj nemam oduševljenje da učestvujem. Nadam se da će ministar razmisliti o ovom, da ne ide na Ustavni sud, jer smo ovo već imali. Nekada su socijalisti dok su bili socijalisti, SPS je glasao za to, ministar Obradović me je hvalio svuda što sam pokrenuo inicijativu za besplatne udžbenike, ali promenila se koalicija i zaboravili su to obećanje i tu svoju orijentaciju. Ova Vlada ima toliko socijaldemokratskih ili socijalističkih članova, da mene čudi da ona vodi takvu jednu neoliberalnu politiku neprekidno, a ima ovde predstavnike i JUL-a i SPS-a i socijaldemokrata LJajićevih itd. Sve je to neki bivši režim koji je imao jednu socijaldemokratsku orijentaciju. Nadam se da će oni u Vladi kao kolektivnom telu uspeti da se izbore za elementarne pravednosti, jer ono što je najgore što nam se može desiti, to je da hiljade i hiljade talentovane dece zbog siromaštva ostane izvan domašaja svojih mogućnosti. Hvala lepo.
