Hvala gospođo Gojković.

Pa ne plašimo se mi iz SNS mišljenja Boška Obradovća. On nikakvo posebno mišljenje ni o jednom društvenom problemu i nema. Srbija ima problem kada njegovi batinaši tuku žene. To je problem.

Što se tiče dvojice direktora u Čačku, juče je Bošku Obradoviću odgovoreno na sednici Odbora za obrazovanje, ali on po svom starom dobrom običaju u nameri da sakrije činjenice koje mu ne idu u prilog neće da kaže, on veliki zagovornik porodičnih vrednosti, negovanja tradicije, čuvanja porodice itd. zašto je ministar smenio dvojicu direktora u čačanskim školama. Zato što nisu hteli da reaguju, ovo govorim zbog građana Srbije da bi znali. Zato što nisu hteli da reaguju po prijavama da se u te dve škole desio slučaj pedofilije. Zato su ti direktori smenjeni, a ne zato što imaju ili nemaju bilo kakve veze sa SNS.

Za razliku od Boška Obradovića, koji je u Srbiji otvorio od 2016. godine, ako se ne varam sedam radnih mesta, za njega i za šest njegovih poslanika, Aleksandar Vučić koga spominje iz dana u dan i ništa drugo ne ume da priča, kao što vidite, sem da ponavlja Aleksandar Vučić SNS, 24 sata, Aleksandar Vučić je za tri godine otvorio sa svojom Vladom preko 55 novih fabrika u Srbiji i zaposlio više desetina građana Srbije.

Smanjili smo, upolovili smo broj nezaposlenih u Srbiji, drastično smanjili budžetski deficit, povećavamo iz godine u godinu BDP i Srbija napreduje. Kako bi Srbija izgledala da je nekim slučajem vodi Boško Obradović, videli smo pre neki dan kako njegovi crnokošuljaši biju žene ispred TV Pink.

Hvala.
Reč ima Muamer Zukorlić.

Ukoliko će kolega Obradović dobiti neki glas među svojom šakom jastrebova, pominjući mene, neću mu braniti, neka uvek to radi. S tim što želim kazati da me je delimično poslušao juče sa odbora kada sam mu kazao da onu pesmicu koju je juče odrecitovao ne potroši do kraja, jer će mu trebati danas za Skupštinu. Tako da sam pratio, skoro da je ponovio sve stihove te recitacije i žao mi je što se nije potrudio da uđe u problematiku zakona, pa i da kritikuje, da nam ukaže na nešto što je propušteno, jer zapravo ova rasprava u ovoj sali služi ne da bismo samo bili jedni za, a jedni protiv, već da dođemo do toga da ono što je dobro pohvalimo, a ono što smo propustili da u međuvremenu kroz amandmane i na predviđene načine ispravimo.

Imamo dakle pevanje, nekoliko floskula – ministar uzeo sve, ne da ovima ništa, državni, privatni… Mislim da dokle god naše ocene budu ko je državni, ko je privatni, a ne referentnost, kvalitet, to nigde ne vodi. Dakle, jedino što se mogu složiti, jeste da treba vratiti odlučivanje o Nacionalnom savetu za visoko obrazovanje na parlament i to jeste nesretni komentar koji je očito promakao grupi koja je pisala zakon uz obrazloženje kako odbor nije zasedao godinu pa je to osnov. Dakle, očito je da je tu neko od pisara zakona iz te radne grupe imao razlog da to proturi. I naravno, s tim se neću složiti, da strukturu Nacionalnog saveta gde jedna interesna grupa ima potpuni monopol. Eto, nek ima nešto i u čemu ćemo se složiti, ali bih zaista pozvao da se ide sa konferencijama i sugestijama koje će nam koristiti.

Hvala.
Reč ima ministar. Izvolite.

Dužan sam da odgovorim, jer juče na Odboru za obrazovanje je poslanik uspeo da kaže šta je hteo i otišao. Po dobrom običaju, mislim da je to nevaspitano ponašanje, a ovaj zakon govori o obrazovanju i vaspitanju.
Naravno da smo ovo sve čuli od reči do reči, kao recitaciju. To je tačno. Proveravao sam, imao sam sve zapisano, ništa novo. Hitan postupak, sindikati, plate, sirotinja, eksperimentisanje, smena ljudi. Jedino na šta nisam odgovorio, tu ste otišli, to je ovo danas saopštenje, imate lokalne samouprave Čačak, da su pomenuti vršioci dužnosti postavljeni od strane lokalne samouprave po hitnom postupku dok ne počne redovan postupak izbora pravih, gde se ne mešam. Ako dobijem sugestiju od vas, od bilo koga drugog da je to neadekvatno, proveriću pa ću staviti kao što sam sada rekao ime samouprave Čačak, na stub srama. Juče ste izašli da to niste čuli od mene. Ponovili ste ponovo, a mogli ste da proverite.
Sinoć sam insistirao da daju saopštenje, saopštenje imate…
(Boško Obradović: Šta čekate?)
Ne čekam repliku od vas. Dualno smo rekli, nije tema, migrant je vaš stav. Diskriminacija, to ima u Zakonu o diskriminaciji. Znate li da 22 tela prođu kada morate zakon dovesti do Skupštine. Postoje i poverenici i za diskriminaciju i ravnopravnost, to je naša zakonska obaveza. Time ničime ne favorizujemo ničiju orijentaciju i bilo šta od ovoga što ste rekli. Dajete neke čisto političke konotacije nečemu gde ne sleduju.
Kada je u pitanju status veroučitelja, na javnoj raspravi sam decidno rekao i Patrijarhu i svima ostalima, tu je gospodin Zukorlić kao predstavnik jedne druge verske zajednice, da nisam kriv što me zadesio Zakon o zabrani zapošljavanja. Što niko nije taj status rešavao od 2001. godine? Do 2014. godine je mogao da se reši svaki put. Obećao sam, čim prestane da važi taj zakon ići će izmene i dopune ovog zakona, ako ni za šta, samo radi toga, a to je da ti ljudi imaju pravo da dobiju i pravo da dignu kredit, da budu normalni profesori, da naravno uđu u licence i u sve one druge obaveze kao i svi drugi profesori. To smo sve rekli i pričali, ne vidim da mi to spočitavate, rekao sam to još kada je trebalo. Javne rasprave smo imali zaista temeljne. Zaista smo svakom ko je imao šta da doda, dograđivali. Sada ćemo sigurno što šta naučiti, ali pola ovoga ne stoji.
Poverenje poslova Vojvodini, to je još od 2001. godine. Mi smo privi put, ako niste primetili uspeli da sada stavimo ovu ulogu ministra koju ne volite kada se biraju direktori, opet ne v.d, nek radi lokalna samouprava. Ali Vojvodina je prihvatila da smo deo jedinstvenog sistema, a ja ću u ulozi kako je zamišljena uloga ministra, ne ovog jedinog, ispraviću vas, ne ide 2000 škola, ide 1751 tačno.
Kao što vi kao poslanik zastupate interes 20-30 hiljada građana, koliko je već, ne verujem da znate sve o njima. Ja znam sigurno oko 700 direktora lično, upoznao sam ih, a upoznaću i ostale. Imam velike lične kapacitete, ali imam i mnogo pomoći sa strane i od prijatelja i imam bolje alate. Pogledajte bolje Poglavlje kompentencije za rad direktora škole, pogledajte bolje šta sve u licenci on mora da položi. Ne može da bude bilo ko samo zato što hoće. Ne može da ga postavi nijedna stranka, pa ni Napredna, a ni vaša. Znači, ovde je paradigma sledeća, bira se najbolji jer će plate zavisiti i škola od toga. Ja ne biram, procedura izbora je ostala demokratski potpuno ista. Javlja se ono ali, neko će proveriti da li je sve urađeno kako treba. To rade Nemci, rade i druge države, što ne bi radili i mi. Ako to prikažete iz ovog ugla onda to zvuči, to više zveči, a ne zvuči, ali pričaćemo o tome.

Poštovani narodni poslanici, određujem pauzu do 15.00 časova i onda ćemo nastaviti dalje da vodimo raspravu o predloženim zakonima.
(Posle pauze)

Dame i gospodo narodni poslanici, nastavljamo sa radom.
Da li još neko od predsednika, odnosno predstavnika poslaničkih grupa ko nije iskoristio svoje pravo želi reč?
(Boško Obradović: Replika?)
Nisam vas razumeo, gospodine Obradoviću.
(Boško Obradović: Martinović, Šarčević, Zukorlić prozvali su me imenom i prezimenom, po Poslovniku Narodne skupštine Republike Srbije sleduje mi replika.)
Samo malo tiše, molim vas.
Gospodine Obradoviću, da bih ja lično imao osnova da vam dam mogućnost da replicirate kada je o delu sednice kojim nisam predsedavao, ja bi tu informaciju morao da dobijem od predsedavajućeg tim delom sednice, odnosno u konkretnom slučaju predsednice Narodne skupštine Republike Srbije. Pošto tu informaciju nisam dobio, apsolutno ne postoji ni jedan osnov da vam dam mogućnost za repliku.
(Boško Obradović: Pogledajte stenogram. Kako to nije osnov za repliku? Šta je onda osnov za repliku?)
Reč ima narodna poslanica Milena Bićanin. Izvolite.
(Boško Obradović: Čekajte, prozvan sam od trojice govornika, kako to nije osnov za repliku? Šta je onda osnov za repliku?)

Poštovani predsedavajući, ministre sa saradnicima, poštovane i drage kolege narodni poslanici, SDS, naravno od kada je osnovana, zaista sa potpunom sigurnošću mogu da kažem, stoji na stanovištu da je obrazovanje motor razvoja društva. Pokretač, možemo da ga zovemo kako god, možda je lepša reč pokretač, ali svakako, nešto što može da promeni našu stvarnost, naše živote i apsolutno da omogući uslove za stvaranje jedne apsolutne, respektabilne i uspešne države.

Mi se zalažemo za obrazovanje koje će biti zaista u duhu socijalne pravde, zaista dostupno svima. Obrazovanje koje daje jednake šanse, ali ne samo jednaku šansu da imate školu i da imate učiteljicu, nego da imate kvalitet obrazovanja, a ovo kažem posebno zato što znamo da veliki broj učenika u Srbiji pohađa škole u nekim uslovima koji su malo drugačiji od gradskih, jako dugo putuju do škole, putevi su nebezbedni, naravno, nemaju tamo svoje drugove, a onda se pitamo, uz svo požrtvovanje učitelja, koje im se sigurno nudi, pitam se da li i zaista uspeju da dobiju sve ono što je moguće i što ova država obećava.

Socijaldemokratska partija Srbije se takođe zalaže za demokratizaciju i depolitizaciju sistema obrazovanja i ono što je već bila tema u razgovorima oko ustavnih promena, a i deo je našeg programskog dokumenta država obrazovanja, mi se zalažemo za obavezno i besplatno srednjoškolsko obrazovanje. Bilo je puno reči o tome sinoć na Odboru za obrazovanje. Vidim da je raspoloženje mojih kolega i ministra koji je sa nama, naravno, učestvovao u tom razgovoru, u tom pravcu. Nadam se da će nam nove ustavne promene ovakav zakonski okvir i doneti, jer imati osnovnu školu u 21. veku kao obavezan, jedini obavezan sistem obrazovanja, je zaista minorno. Minorno je imati možda samo srednju, ali moramo da se obavežemo da imamo kvalitetno srednje obrazovanje da bismo mogli da utičemo na kvalitet obrazovanja nacije, da bismo mogli da dalje unapređujemo naše visokoškolsko obrazovanje i sve nivoe obrazovanja koji slede po završetku osnovnih studija. Prosto tako.

Ono što možemo politički da se slažemo, kako god, ali sistem obrazovanja ima svoje, kako da kažem, utemeljene zakonitosti u suštini nastanka. Znači, to je sistem u kome vi obrazujete decu, u jednom trenutku, za vreme koje će doći. Moje ključno pitanje koje postavljam sebi, svima nama, ne tražim nikakav odgovor, jer odgovor ćemo mi dobiti za osam godina, a to je, današnja generacija prvaka ima šest, sedam godina, kako ko, za osam godina, znači, od današnje 2017. godine, to će biti 2025. godina, ja pitam sebe i sve nas, da li mi znamo kakav će svet biti 2025. godine? Da li znamo kakva će biti naša ekonomija, kakve će biti naše potrebe i da li mi već sada imamo dovoljno preduslova da stvaramo osnove i kvalitetne temelje za to što nas čeka 2025. godine? Izdvajam tu godinu jer je merim sa početkom osnovnog obrazovanja prve generacije, odnosno prvaka koji su ove školske godine krenuli u svoj sistem.

Ono što je takođe, važno za sistem i, kako da vam kažem, sve zemlje na svetu naravno, svačiji sistem ima tu vrstu ograničenja, međutim, drugi su izgleda uspeli da u nekim ranijim vremenima reše neka druga pitanja, tako da lakše hvataju zamajac sa vremenom i lakše uspevaju da kontrolišu vreme u kome žive i da nameću nove standarde i nove modele, koji su vrlo radi da prihvate, što bih rekla da ovo društvo baš i nije.

Ono što u značajnoj meri opterećuje svaki zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja i svakog ministra, bez obzira o kojoj vladajućoj garnituri govorimo, to je prosto odnos javnosti prema sistemu obrazovanja. Naša javnost je vrlo podeljena. Mislim da ima dosta i površnih stavova, ili je škola savršena ili ništa ne valja, ili nastavnici rade, ili nastavnici ništa ne rade, imaju samo godišnje odmore, sva deca su bahata, ili su deca idealna. Mislim da nemamo dovoljno kritičan odnos, zato što, pre svega, nastupamo jako lično, samo sa stanovišta toga čime smo lično zadovoljni.

Zakon se tiče pre svega učenika, nastavnika, roditelja, tiče se svih prosvetnih vlasti, tiče se društva u celini. Zakon treba da obezbedi, i verovatno, naravno zato ga i donosimo i zato o tome svemu diskutujemo, zakon mora da obezbedi ključni element, a to je element kvaliteta i održivost tog kvaliteta, jer ukoliko nemamo kvalitet i ako nemamo napredak u postavljenim ciljevima, mi onda imamo samo sistem. Možemo da kažemo da imamo sistem, možemo da kažemo da imamo i zaposlene, imamo i novac koji izdvajamo, ali nemamo rezultate i onda naravno imamo sve ono što nam danas nedostaje i protiv čega se svi naravno ukupno bunimo.

Zašto sam na prvo mesto, znači ako sada moje kolege prosvetni radnici slušaju, reći će zašto na prvo mesto deca? Zato što deca moraju da idu u školu, deca moraju da idu u školu, a nastavnici biraju profesiju. To ne umanjuje niti njihov značaj, niti njihovu ulogu, niti našu odgovornost da se potrudimo oko poboljšanja, ne samo materijalnog statusa nastavnika, nego pre svega ugleda profesije.

Zaista bih htela posebnu pažnju da u ovom delu svog obraćanja obratim nastavnicima. Zašto? Zato što su nastavnici nosioci obrazovanog sistema. To su nastavnici. Oni dolaze sa nekim završenim školama, oni dolaze sa diplomama koje im je ova država priznala, koje im je priznalo ministarstvo, dolaze sa svojom voljom, dolaze sa svojim ličnim opredeljenjem, dolaze sa svojim ličnim stavovima, biraju posao i nose sistem. Međutim, ono što sistem mora da uradi to je da pokaže zaista mnogo više poštovanja.

Sećam se devedesetih godina i ne razumem dovoljno one koji kažu da je to važna uloga, ali da materijalni status i nije toliko važan. Važan je. Mi smo devedesetih godina bili jedina struka o kojoj se na dnevniku objavljivalo kada prima platu. Mi smo 2000. godinu dočekali sa 50 maraka, i naravno da svih ovih godina nismo uspeli da se oporavimo, a koliko sam shvatila živimo u vremenu i društvu koje jako ceni one koji mnogo zarađuju. Kakva je onda poruka prosvetnim radnicima ako rade za platu koja je 17% manja od republičkog proseka?

Nastavnici, ja ne znam, evo reći ću prosto da ne znam da li je u skorije vreme vršena neka analiza zadovoljstva nastavnika svojom profesijom, koliko je nastavnika našlo, da kažem, tu meru između usklađenosti profesionalnog afiniteta, odnosno izbora i ličnog afiniteta i onoga što može konkretno da realizuje u svom poslu, jer to su ljudi koji žele da budu uspešni, ne zaboravite, to nisu samo ljudi koji dođu, održe čas, ispričaju i odu kući. To su ljudi koji se veoma mnogo angažuju, koji rade. Da li rade svi? Ne rade svi.

Da li sistem mora da učini i da otkloni iz sistema, ili prvo da pomogne onima koji su u sistemu, a koji nisu dovoljno kvalitetni i ne trude se? Svakako je to obaveza sistema. Mi se ljudi ne možemo lišiti tek tako. Ako smo ih primili u sistem, mi moramo da kažemo – mi smo vama jednog dana priznali kompetencije da vi to možete da radite u bilo kom vremenu i u bilo kom sistemu. Šta je sistem radio sa vama ne znam, ali ne možemo se ljudi lišiti, ljudima moramo da pomognemo sa uvažavanjem. Ja posebno apostrofiram reč - uvažavanje. Ako hoćemo da ovaj zakon dobije svoj puni smisao i ako hoćemo da za par godina ili bilo kada kažemo da su ove zakonske izmene bile kvalitetne i dobre, bila nam dobra namera, dobro ubeđenje i uverenje, onda moramo da pokažemo poštovanje.

Ono što se, naravno, čini u odnosu na nastavnike, to je da postoje stručna usavršavanja, postoje njihove obaveze u tom smislu. Međutim, pitanje je u kojoj meri oni sve to mogu da realizuju u svojim školama i u kojoj meri se konačno i realizuju vrednosti njihovih aktivnosti. Nastavnici imaju mogućnost da na osnovu stručnog usavršavanja itd. stiču zvanja. Međutim, koliko ja znam, ministre, još uvek ta zvanja koja oni stiču nemaju ekvivalent u novcu. Mislim da bi to bila dobra motivacija. Tamo niko ne očekuje ne znam kakav novac, ali očekuje razliku. Razliku u odnosu na onoga ko se ne trudi, ko ne radi, ko koči, sa kime vi morate da se objašnjavate zašto hoćete da neku nastavnu jedinicu ili neki sadržaj izvedete interdisciplinarno, da ga molite da učestvuje u tome.

Moramo da se potrudimo da ohrabrimo najjače. Moramo da uspostavimo razliku. Ja onda verujem da će mnogi od onih koji misle da je kreda i tabla i dalje najbolji način za održavanje nastave, kada budu videli razliku, vrlo lako odlučiti da mogu i oni drugačije. I ovaj zakon i sve ovo što radimo mora to da omogući. Juče sam pričala o tome i vi ste mi, naravno, odgovorili, pričali smo o odgovornosti, pričali smo o pravičnosti. Ne bude li ovaj zakon i ovo naše zapinjanje išlo u tom pravcu do kraja, onako vidljivo kroz praksu, biće nam žao i imaćemo ovakvu diskusiju kroz izvesno vreme, a pravo da vam kažem, ja ne znam da li iko više ima vremena u svom životu, posle svih promena koje se dešavaju i svih zahteva koji su pred nama.

Što se tiče učenika, mislim da mi konačno moramo ovom društvu da pomognemo, svima nama, da razumemo da deca imaju ljudska prava. To što su ta deca mala, što dolaze sa sedam godina u školu ili predškolsko, ili bilo koji uzrast, ovo društvo mora da shvati da deca imaju ljudska prava. U školi, ja bih ovo iskoristila čak i kao vrstu apela, mora da prestane borba koja nastaje iz nezadovoljstva svih, borba između nastavnika i roditelja i dece oko toga ko ima više prava da ima prava. Tamo svako ima svoje pravo. To što se strašno sada veoma često u javnosti čuje kako deca imaju sva prava u školi, a nastavnici nemaju nikakva prava, naravno da nije tačno. Nastavnici samo moraju da shvate da ta vaspitna uloga škole i kapacitet koji oni sa sobom kao ličnosti unose u školu mora zaista da bude ne samo od velikog značaja, nego prosto mora da bude jedno apsolutno pomoćno oruđe i veoma važno oružje za rad. Oružje za rad nije pretnja ocenom, to je najneprikladniji oblik ponašanja bilo koga u prosveti. Najneprikladniji način ponašanja je uterivanje straha. Najneprikladniji način ponašanja je nedavanje odgovora onima koji od vas odgovore traže i koji su u školu zbog odgovora i došli.

Još jednom, deca imaju ljudska prava i mi smo obavezni da im pomognemo da svoja prava i obaveze razumeju. Moramo da ih vaspitavamo, moramo da budemo strpljivi i opet Ministarstvo i sve institucije obrazovnog sistema sve svoje aktivnosti koje sprovode u obrazovnom i vaspitnom smislu zaista moraju da daju kao alat i sredstvo za rad nastavnicima, da bismo ostvarili ono što je kvalitet i ono što ste vi naveli, čini mi se, pod tačkom 7. kao element obezbeđenja kvaliteta, a to je okruženje. Nema kvalitetnog obrazovanja bez pozitivnog okruženja javnosti. Ne zaboravimo, deca nam dolaze iz kuća u školu sa šest – sedam godina, došli su s nekim navikama, doneli su ih u školu, deca iz škole odlaze svojim kućama, a onda se nađu u raskoraku između onoga šta je kuća, šta je javnost i šta je učitelj i šta je nastavnik. Deca imaju potrebu da imaju bliskost sa svojim nastavnicima, ali se bojim da okruženje daje jednu sasvim suprotnu sliku. Zašto je ta slika drugačija? Zato što je iskustvo roditelja drugačije, zato što su roditelji građani ove zemlje koji svakodnevno imaju utisak da im možda baš obrazovanje nije puno dalo u životu. Zato što ima puno naših građana koji jako dugo čekaju na posao, a kvalitet svakog sistema obrazovanja leži baš u toj tajni kratkog vremena, od trenutka kad ste završili svoju školu do trenutka kada ste se zaposlili. Znači, to je okruženje na koje utiče škola, ali utičemo i svi mi, i mi u Skupštini, a opet ću reći, naravno, i sve prosvetne vlasti i sve vlasti ukupno.

Što se tiče te zaista intrigantne teme oko postavljanja direktora, šta ja o tome mislim? Kako da vam kažem, možemo da sukobljavamo svoja mišljenja i u jednom i u drugom pravcu, ali onog trenutka kada smo kao društvo sigurni da će uvek samo najbolji biti izabrani, onda mi nemamo problem. E sad, pitanje je da li mi imamo taj utisak, da li imamo ta iskustva iz života, da li kao roditelji, da li kao oni koji rade ili su radili u prosvetnom sistemu. Prilikom raspisivanja konkursa, naravno, vrlo se jasno navode svi kriterijumi. Ukoliko svi kriterijumi budu apsolutno objektivno provereni, onda zaista ne mora da bude nikakvog problema i da potpišete 2.000 rešenja. Ali, ako to ne bude slučaj, onda čak i da ne postavljate, opet nema veze, opet neće biti dobro.

Mislim da je, kada govorimo o ovom pitanju, velika odgovornost na lokalnoj samoupravi. To što tri člana školskog odbora dolazi iz reda nastavničkog veća, to je potpuno prirodno. To što dolazi tri iz redova saveta roditelja, takođe je vrlo prirodno, kao i ovih troje koji dolaze iz lokalne samouprave. Ali, verujte, mnogo su zainteresovaniji roditelji i nastavnici u školi ko im je direktor, čini mi se, od predstavnika lokalne samouprave, u smislu kvaliteta. To što vi zovete lobiranje, mi znamo da nije zabranjeno i ne verujem da su nastavnici u školama izumeli lobiranje, koji je uopšteno jedan model dolaženja do nečega. Oni su to videli. To je naše životno iskustvo s kojim mi dolazimo svakodnevno kada radimo bilo koji svoj posao.

Odgovornost lokalne samouprave, to su predstavnici političkih partija koji su tamo došli zato što su izabrani. Ne vidim razlog da se njima ne povere mnogo odgovorniji zadaci u okviru zakona oko predloga ljudi koje će poslati. Nije njihov zadatak jedino da vi sa njima popričate i kažete – meni treba da okrečim školu, a on pošto me zna, kaže – ne brini, rešićemo, dobićeš novac. Ne završava se posao u školi u tom smislu. Znači, to moraju biti probrani ljudi. Mi svi znamo da su za rad u odborima mnogo zainteresovani ljudi tamo gde se ti odbori plaćaju. Znamo i da u školske odbore dolaze mnogi ljudi koji zaista nemaju baš nikakvog kontakta ni po svom obrazovanju, ne pokazuju zainteresovanost, ne dolaze na sednice.

Onda ćete vi sa tim preporukama i mnogih takvih članova školskih odbora potpisati tu saglasnost. Pa, vidim da ne razumete, hoću da kažem, pitanje kvaliteta članova školskih odbora sa svake strane. Vi ste rekli, svi se oni izdogovaraju, direktor ih poznaje pa se oni izdogovaraju. Pa, koji je interes nekog člana školskog odbora ispred lokalne samouprave da postavi lošeg direktora? Koji je njegov interes? Jel on ima interes? Pa, ako mu je interes da ga ne interesuje, onda ne treba tu da bude. Ako je to za njega ništa. Za one ljude koji rade u školi, i za roditelje to je velika stvar. I, za vas je velika stvar da imate uspešan sistem i uspešne direktore.

Prema tome, nije to samo pitanje toga da li ćete vi potpisati nego kako ćete vi doći do tih kandidata. Kako ćete doći, a onda ne verujem da će iko reći, taj nije dobar zato što je u toj stranci. Pa, to bi bilo stvarno najprizemnije kada bi smo govorili samo to o ljudima. Nas interesuje stručnost, kao što nas interesuje da imamo kvalitetnog nastavnika. Tako me interesuje stručnost i odgovornost svakog u tom sistemu i člana školskog odbora.

Hvala na aplauzu, ali to je moje iskustvo. To je moje iskustvo, bila sam direktor 10 godina, bez toga da sam bila član političke stranke i moram reći nikad me niko nije pitao. Dozvolite, niko me nikada nije pitao.

Zahvaljujem koleginice Bićanin.
Isteklo je vreme koje pripada vama kao ovlašćenom predstavniku poslaničke grupe.
Reč ima narodni poslanik Dušan Pavlović.

Poštovani građani Srbije, poštovani gosti, poštovani poslanici i poslanice, da prvo kažem o čemu raspravljamo ovde. Raspravljamo o dva zakona iz oblasti obrazovanja, odnosno obrazovne politike. Jedan se kolokvijalno naziva krovni zakon, tiče se osnova sistema obrazovanja i vaspitanja, a drugi je zakon o visokom obrazovanju.

Očekivao sam od ovih zakona da nam reše neke probleme sa kojima smo se u zadnjih, recimo, pet ili deset godina veoma često suočavali, kako mi koji smo u obrazovno sistemu tako i svi građani Srbije koji su mnoge od tih problema mogli da gledaju, prate na televiziji. Zakoni se donose u dva slučaja, ili kada je neka oblast potpuno ne uređena, pa ih onda zakon uređuje, a to nije ovaj slučaj. Ili kada je oblast uređena, a onda zakon treba da popravi, ispravi ili reši neke probleme koji se vremenom u toj oblasti pojave. To su bila moja očekivanja od ovog zakona. Na žalost, za mnogo stvari koje se nalaze u ovom zakonu nije mi sasvim jasno zbog čega su uopšte prezentovane kao novi zakon kada su mnoge stvari ostale iste. One stvari koje sam očekivao da ću naći, za koje sam očekivao da će se naći rešenje, nisam našao, a mnoge stvari su, ja mislim, ili će biti pogoršane ovim zakonom. Dakle, zakon ne samo da nije rešio ili neće rešavati neke probleme koji su se vremenom nagomilali i o kojima smo mogli da slušamo dosta dugo u javnosti, nego će stvoriti, ja mislim, neke nove probleme.

Krenuću redom, pa ću nabrojati neke od ovih problema i reći ću šta zakoni, šta bi ova dva zakona trebala o njima da kažu, a ništa ne govore.

Vršnjačko nasilje, u ovom zakonu se sada prepoznaje vršnjačko nasilje, da za razliku od prethodnih slučajeva kada to nije bio slučaj, sada možemo da nešto pročitamo o vršnjačkom nasilju. Međutim, postoje mnogi mehanizmi, korisni mehanizmi, mnogi instituti koji nisu uključeni u ovaj zakon. Vi verovatno znate da je skoro dve godine u javnosti kružila verzija zakona, dopuna ovog zakona koji se kolokvijalno nazivao Aleksin zakon i koji je imao dosta temeljnu analizu i rešenja o tome kako da se predupredi vršnjačko nasilje u školama. Mnoga od tih rešenja nisu usvojena. Recimo, rešenje kao što je privremena suspenzija učenika, sporazum sa učenikom, obaveštavanje roditelja, što je takođe bio jedan veliki propust baš mislim u ovom slučaju Alekse kada roditelji nasilnika nisu bili uopšte obaveštavani o tome šta se dešava u školi.

Mislim da je takođe izostala i eksplicirana potreba da se kaže da direktor može da izgubi licencu ukoliko ne bi reagovao. Dakle, ima neka vrsta indirektne, indirektnog rešenja, ali mislim da bi trebalo to jasnije eksplicirati.

Jedan od problema koji će biti produbljen, ja mislim ovim zakonom, a koji je već počeo da se dešava, jeste rešenje po kome ministar sada, odnosno ministarstvo, odnosno Vlada može da imenuje direktore škole. Mislim, da je to potpuno nedopustivo. Znate, imenovati osobu na mesto direktora škole koju niti želi kolektiv niti žele roditelji u nekoj školi je potpuno suprotno razumu i šta sve može da se desi u takvim slučajevima imamo prilike da gledamo ovih dana u jednoj osnovnoj školi u Beogradu, tu još uvek teče protest roditelja protiv vašeg rešenja, gospodine ministre kojim ste imenovali čoveka koga ta šira zajednica ne želi. Ne znam da li ste uzeli taj primer kao relevantan kada ste pravili procenu analize ovog člana.

Vi, kao ministarstvo, ili kao država, kako god hoćete, treba da imate jednu jedinu važnu funkciju u toku sprovođenja izbora direktora, a to je da kontrolišete da li se ti direktori biraju na zakonski odgovarajući način. I, onda da možete da se mešate u ta pitanja ili da donosite neke odluke, jedino ako je sam konkurs ili izbor direktora feleričan, ako se krši zakon ili neki drugi propust. Stvarate potpuno novi problem sa uvođenjem jedinstvenog informacionog sistema prosvete gde će škole biti u obavezi da u poseban registar unose veliki broj podataka o učenicima, a dostupnost tog registra biće obezbeđena isključivo za ministarstvo, odnosno ministra.

Da budemo još malo precizniji, pored ličnih podataka učenika, tu će se unositi takođe podaci koji će nešto da govore i o obrazovnom, socijalnom i u funkcionalnom statusu učenika. Dakle, to će biti jedna potpuno nova baza podataka, dosta kompleksna, dosta složena, dosta obimna o svim učenicima koji su trenutno aktivni u Srbiji i ona ostaje i posle toga kada oni više ne budu učenici, ka da završe školu. Piše u obrazloženju, to će služiti da bi se unapredio proces obrazovanja. Bilo bi dobro da nam objasnite, možda ovde, kako će to služiti. Samo da vam skrenem pažnju da je Poverenik za informacije od javnog značaja već doneo svoj sud ili se izjasnio o ovim članovima zakona i rekao da to nije u skladu sa Ustavom.

Dobro, da kažem još nekoliko stvari o Zakonu o visokom obrazovanju, i tu ima takođe, nekoliko problema koji su se u javnosti, koji su poznati široj javnosti već duže vreme, i za koje sam ja očekivao da će biti rešeni zakonom a koji nisu rešeni. Jedan od najvećih problema su naravno, plagijati. O plagijatima se priča već tri godine, naravno radi se o plagijatima doktorskih teza, mada mogu biti i mnogi drugi. Očekivao sam da ću naći ovde malo detaljniju razradu šta je uopšte plagijat u visokom obrazovanju i kako obrazovne institucije prema njemu treba da se postave, te kako ministarstvo, odnosno država treba da reaguje ako se te obrazovne ili visoko obrazovne institucije prema njemu uopšte nikako ne postave. To je sadašnje stanje.

Dakle, znamo svi vrlo dobro da je jedan ministar optužen za to da ima plagirani doktorat, da je jedan gradonačelnik optužen i da je dokazano zapravo u analizi koju niko neće da prihvati da ima plagirani doktorat, da postoje predsednici opština za koje se pokazalo da imaju plagirane, da li master ili doktorske radove, da za to postoje dosta precizne, sređene analize, kompjuterske, softverske analize koje su to pokazale, a da niko ne želi da reaguje.

Mi ćemo predložiti da se u ovaj zakon uvede princip akademske čestitosti koji bi onda obavezao sve zaposlene u visokoškolskim ustanovama, da onda na odgovarajući način reaguju kada treba u slučaju plagiranih doktorata.

Ovo se odnosi kako na plagirane doktorate tako i na autoplagijate, dakle bilo koja vrsta krađe čak i od samog sebe intelektualne svojine da bi se napredovalo u karijeri, dobio posao, bi trebalo sa akademske strane na bilo kojoj visoko školskoj ustanovi da bude apsolutno neprihvatljivo.

Zbog čega ste vi propustili da regulišete način na koji će ministarstvo reagovati kada ovo bude slučaj, a nije mi poznato, ako možete da mi odgovorite na to. Imamo potom poseban problem koji se javljao često prošle godine i prethodnih godina u javnosti, a koji se odnosi na izbor zvanja na univerzitetima.

Bilo je nekoliko slučajeva u zadnje tri ili četiri godine da su ljudi koji su zaposleni kao profesori na univerzitetima, gubili posao, iako ne samo da su ispunjavali sve kriterijume zakonske i one koji se nalaze u pravilnicima za izbor zvanja, nego su trebali da budu unapređeni u viša zvanja, a izgubili su posao.

Daću vam neke primere, kolega Grdešić, kolega Medenica, koleginica Blagojević, kolega Ostojić. Zamislite, kolega Ostojić izgubio je radno mesto nekoliko godina uoči penzije, zato što nije ostavio dobar umetnički dojam.

Dakle, čovek se prosto zapita na koji način se obavlja izbor na univerzitetu u više zvanje? Može li neko da jednostavno ne glasa za izveštaj za izbor u više zvanje i da ta osoba koja je kandidat, izgubi radno mesto. To se desilo u nekoliko slučajeva koje sam ovde nabrojao i to je nedopustivo. To stvara jednu potpunu neizvesnost među nastavnim kadrom, stvara jednu samovoljnost među onima koji o tome odlučuju.

Zakon je trebalo da predloži neke kriterijume po kojim bi se znalo kada neko može da bude biran u više zvanje, a kada ne može.

Mi smo predložili nekoliko amandmana koji malo preciznije regulišu ovo pitanje, a ja bih voleo da ih pogledate i da kažete šta mislite o njima.

Imamo onda razvlašćivanje ili demontažu postojećeg sistema obrazovanja, kako na nivou osnovnog, tako i na nivou visokog obrazovanja zato što su se nacionalni saveti koji su se bavili mnogim važnim pitanjima, na oba nivoa, sada ovim zakonom razvlašćuju. U slučaju visokog obrazovanja, nadležnost, najvažnija, a to je akreditacija prelazi u ruke potpuno novog tela koje ćete birati vi, ministre.

Dakle, cela stvar se sada pomera sa Narodne skupštine u ruke ministarstva i ministra, koji će postavljati ljude koji su mu politički bliski i koji će onda moći da donose odluke o tome koji fakulteti mogu da rade, a koji ne mogu.

Znate, ja sam sinoć razmišljao o tome zbog čega se ovaj član uopšte donosi. Ja sam mislio, kako u Skupštini tako i u Vladi postoji jednakost u razmišljanju. Dakle, većina u Skupštini ne bi donela nikakve drugačije odluke po tom izboru pitanja, članova Nacionalnog saveta, u odnosu na ministra, ministarstvo ili Vladu. To su isti ljudi, iz iste koalicije, iz iste grupe.

Po prethodnom rešenju je Narodna skupština birala članove Nacionalnog saveta. Zašto bi sada prelazila u ruke ministarstva? Oni mogu da se izaberu i u Skupštini i onda mi je zapravo sinulo sinoć kada sam razmišljao, ali kad ih bira ministar, onda nema rasprave, pa javnost ne može da vidi, nego, ministar lepo sedne u kancelariju, napiše spisak onih koji su mu podobni i to onda objavi javnosti kao članove Nacionalnog saveta.

Ovde, kada se ti ljudi biraju u Narodnoj skupštini, postoji neka diskusija, pa neko može da kaže da možda neko od njih nije kvalifikovan ili je radio nešto što ga ne preporučuje za tu funkciju, pa javnost barem može da zna, a sad neće ni znati. S obzirom na opšti nivo pada medijskih sloboda koji se dešava od 2014. godine u ovoj zemlji, mislim da to što ste predložili je dosta u skladu sa opštim trendom.

Dakle, javnost će imati sve manje i manje prava da zna šta se dešava u bilo kojoj oblasti javne politike, u obrazovanju, zdravstvu, gde god.

Mi smo predložili da način na koji se bira Nacionalni savet ostane kakav je bio, dakle, da ga i dalje bira Narodna skupština i da se Nacionalnom savetu ne oduzima ovaj važan prerogativ, ovlašćenje koje je do sada imalo.

Nije bio rad Nacionalnog saveta do sada idealan, bilo je mnogo problema, ali bez neke posebne analize koju nam niste dostavili o tome šta je zapravo bio problem da demontirate sistem koji se teško uspostavio u zadnjih desetak godina? Ne znam kako možete da nam predlažete potpuno novo telo, koje je zavisno od vas?

Rekao bih par reči o jednoj od takođe centralnih tačaka koje su ovi zakoni trebali barem da najave da će da probaju da reše.

Kaže se u članu 8, govorim o Zakonu o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, da je jedan od ciljeva sistema obrazovanja vaspitanje, širi obuhvat dece predškolskim obrazovanjem i vaspitanjem i sveobuhvatna uključenost učenika u sistem obrazovanja i vaspitanja.

Da li znate, gospodine ministre, da u Srbiji danas čak 41% dece ide redovno u vrtiće? Znači, 41%, a od onog najsiromašnijeg kvintila, dakle od 20% među najsiromašnijim porodicama, tek 8% dece ide redovno u vrtić. Jel ima nekih ideja kako ćete postići taj širi obuhvat dece predškolskim vaspitanjem? Da li znate koliko dece ne ide u vrtić zato što nema dovoljno novaca da plati vrtić?

Naravno, postoji zakon po kome se predviđa da baš oni najugroženiji socijalni slojevi treba da imaju prioritet i da će njima predškolsko vaspitanje biti besplatno, ali nekako baš ispada da baš oni imaju najviše problema da dođu do mesta u vrtiću. A to je zato što gradovi i lokalne samouprave koje na terenu regulišu to pitanje, kažu ovako – pa, dobro, recimo, vi ste nezaposleni, imate decu i vi možete da čuvate svoje dete. Nezaposleni ste, jeste, imate veoma niske prihode, ali imate dovoljno vremena da čuvate dete, a evo, ovi roditelji koji puno rade, imaju velike prihode, oni zapravo nemaju puno vremena pa oni mogu da upišu dete u vrtić. Dakle, praksa je baš suprotna.

U Zakonu ste dali lep cilj, ovo je hvale vredan cilj. Ali, nema nikakvih rešenja o tome kako da se on postigne. On može da se postigne tako što ćemo, recimo, u gradu kao što je Beograd, umesto u fontane i jarbole, da ulažemo u gradnju vrtića, pošto nema dovoljno vrtića za sve u Beogradu i tako što ćemo omogućiti svoj deci da imaju besplatan pristup vrtićima.

Isto tako, u članu 71. Ustava Srbije kaže se da je osnovno obrazovanje obavezno i besplatno. Kako je besplatno? Da li znate da udžbenik za đaka šestog ili sedmog razreda dostiže sada do 17 hiljada dinara? U Kosovskoj ja mislim da je isto tako, možda je jeftinije 200 dinara, gospodine Krasiću. Dakle, 17 hiljada dinara.

Kada uzmete druge troškove koje dete treba da plati tokom školovanja. Kako mislite da porodica koja ima prosečnu zaradu u Srbiji od 57.000 dinara, ovo su zvanični podaci, može to da izdrži. Ja ne znam kako to može da izdrži, a kaže se u Ustavu Srbije da je osnovno školovanje besplatno. Neko ovde ili nije pročitao Ustav ili je debelo pogrešio.

Dakle, moralo bi da se, pored ovih lepih ciljeva visokog osnova obrazovanja, daju neka konkretna rešenja koja će nam omogućiti da ostvarimo te ciljeve.

Obdaništa treba da budu pristupačna svoj deci, da budu plaćena iz budžeta grada i lokalnih opština, a osnovno obrazovanje i srednje, takođe treba da bude besplatno tako što će udžbenici za ove đake biti takođe pokriveni iz budžeta Republike, grada ili lokalnih samouprava.

Imaćemo još prilike da razgovaramo sledećih dana kad budemo govorili o amandmanima. Mi smo predali oko 400 amandmana, imamo dosta rešenja sa kojima smo hteli da vas upoznamo da razmislite o njima. Hvala vam puno.