Reč ima ministar.

Hvala.
Pokušaću malo da sumiram ovo što smo danas radili i da možda još neke stvari koje smo ostali dužni da kažemo i poslanicima i ukupnoj javnosti.
Vreme pripreme za izvođenje bilo kakve ozbiljnije reforme obrazovanja je najmanje dve godine, to evropska praksa i standardi govore, pod uslovom da je pre svega javnost i standard samog parlamenta i opredeljenost svih u njemu za to.
Mislim da je donošenje strategije bio jedan od momenata i taj momenat nije iskorišćen za kasnije pravljenje dobrih akcionih planova i sprovođenje istih. Mislimo da je sad možda novi momenat i mi smo ovo vreme pripreme pokušali da skratimo sa dve godine na godinu dana. Mislim da smo u mnogo čemu uspeli da to postavimo. Možda nekome deluje da je ovo sve drugačije nego što je naviknuto, ali mislim da ovo ima šanse da napravi dobar rezultat.
Kažem, finski model je najpoznatiji. On zahteva dve plus osam godina, uz dobru selekciju kadrova koji tamo rade i visoke plate. Mi imamo ambijent u kojem je još uvek prisutan MMF, gde su restrikcije i finansijska konsolidacija, ne da nije isto, nego dijametralno suprotno od svega toga.
Ima još jedna mantra, što kažu u javnosti. Kad god se nešto loše desi bilo gde, evo, pao je krov u školi, bilo šta drugo, niko ne zove lokalnu samoupravu, niko ne zove predsednika školskog odbora, isključivo svi, prvo od medija do roditelja zovu ministra, i to je valjda neka navika našeg naroda i to je valjda tradicija u odnosu na ovu tradiciju koju smo malopre pominjali da je već iznađena kao neka nova tradicija.
Mi imao dosta dobrih projekata i mislim da možemo i sami neka sredstva da obezbedimo u sistemu. Moja uloga je da se od svih ovih naših racionalnih ponašanja i svih ovih novina i vlada, a i pripadnici ovih međunarodnih institucija, slaže da prosveta mora dobijati više u svakom narednom periodu. Mislim da ćemo vrlo brzo to imati prilike i da vidimo.
Mi smo formiranjem tih komercijalnih modela na fakultetima, gde će moći fakulteti da se bave i naučno-istraživačkim radom, inovacijama i da sredstva zadrže za dalje procese te iste vrste, napravili već jedan veliki iskorak. Uzmite samo Tehnički fakultet u Novom Sadu, i da nije morao da dođe „Šnajeder elektrik“ da otkupi spin-of fakulteta, kolika bi sredstva ostala u zemlji i koliko bi mladih naučnika to moglo da radi, a mislim da je to sada prava prilika da se ovo uvede.
Mogu vam reći da je jako mnogo stranih ambasadora dolazilo u Ministarstvo, oni koji su nekada studirali u bivšoj Jugoslaviji, naravno, u Beogradu. Time su digli jako mnogo cenu beogradskom univerzitetu i posebno sada kada je već dve godine uzastopce u poziciji da je između 201. i 301. mesta. Oni traže da njihova deca studiraju kod nas komercijalno. Mislim da ćemo taj projekat početi da radimo, da vidimo javno-privatno partnerstvo, jer ne možemo ugrožavati standard učeničkih domova iz studentskih, ali možemo obezbediti smeštaj na drugi način.
Oni su videli da su im u njihove zemlje došle vrlo čudne zemlje koje imaju zvučna imena, ali dovode treće, pete, i 12 garniture profesora, te mogu da odnos cene i kvaliteta u korist Beograda i beogradskog univerziteta sada ponovo istaknu kao prednost. Mi tu imamo konkretne dogovore i počećemo izradu kataloga i već je veliki broj fakulteta koji nastavu izvodi kroz studijske programe na engleskom jeziku koji će biti u tom katalogu.
Registri svih delova sistema obrazovanja od predškolskog do visokog su urađeni. Ono što je jako važno, vrlo brzo ide konkurs za nauku i ovaj registar je bio neophodan da bude kao jedan od uslova. Na ovom registru se sada vidi i koliko je ljudi angažovano na koliko mesta, te pitanje i bukvalnog učešća u akreditaciji ljudi koji rade na puno mesta više neće biti dozvoljeno i time neko ko želi da pravi privatne ustanove, neka pravi na bazi kvaliteta, ne na bazi imena zvučnih ljudi i marketinga, a kasnije to morate nekim ko zna kojim kanalima i načinima da ispravljate.
Mi u startu ovim zakonima pokušavamo da ispravimo neke stvari, da se ne dese, jer mnogo je kasno i mnogo je loše da moramo sve popravljati na silne načine.
Koleginici Jerkov sam ostao dužan. Jako je važno, zaista, ja se trudim da ambijent školskih zgrada bude kvalitetan. Obilazim škole ne samo da bi ih otvarao, nego i da bih procenio koja treba da dobije prioritet. Ove godine smo 396 škola uradili. Naravno, nisu samo to pare iz budžeta, to su iz evropskih kredita, to je iz raznih drugih, i lokalnih samouprava, tu su i ambasade, naročito, recimo, Norveška, japanska i druge. Ali, ljudi, to je negde blizu četiri milijarde dinara ove godine uloženo u školske objekte. Ako se nastavi ovaj trend i poveća, to će biti sjajno za decu. Naravno da psiholozi kažu da ambijent daje deci bolje šanse i da bolje uče i da se bolje osećaju.
Mi smo obezbedili za sada dovoljno računara da informatika krene kao regularan pregled, da ambicioznije škole krenu u elektronski dnevnik. To su projekti koji koštaju jako mnogo para u susednim državama koje su već članice EU. Mi to radimo na jedan teži način, ali vrlo uspešno.
Znači, uspeli smo da obezbedimo razumevanje Vlade, još 40 zaposlenih koji će raditi u školskim upravama upravo na onome što je Nacionalni prosvetni savet, ne ovo ministarstvo, nego prethodnima, zamerao da nemamo ljude, logistiku koji će to održavati. Da, to smo obezbedili sa Ministarstvom za telekomunikacije i zahvaljujem se. Zaista svako ko uradi za dobrobit dece je učinio dobro delo, a to je podizanje celog sistema na amres mrežu i tu smo jako zahvalni. Insistirali smo da gimnazije budu jače povezane na optičkim kablovima, da imaju bolji protok da bi mogle ozbiljnije da priđu informatičkim smerovima. Mislim da ćemo dogodine imati jako mnogo informatičkih modela gimnazije.
Kada sam već pomenuo gimnazije, zašto deca ne biraju, a mnogi često kroz ekonomsku školu imaju zanat ili imaju, recimo, lakšu prohodnost, što je neko rekao, ka ekonomskim studijama, kao najčešćem izboru, pa čak i pravima, ali ono što je zaboravljeno, što u Strategiji piše, što treba civilizacijski deci da se pruži, a to je izbornost. Ne mogu da imaju svi 15 predmeta od prve do četvrte godine i da kažemo – to je super, klasična gimnazija. Jeste, ali neće svi da budu ekonomisti. Gimnazija daje pravo da bude inženjer, da bude lekar, da bude vajar, šta god. Znači, mi nismo ponudili te izborne programe deci. Uvek se od toga bežalo, jer to bi bilo mnogo skupo. Organizaciono smo to rešili i rešili smo kroz razne druge uštede.
Mislim da će koncept gimnazije podrazumevati veliku izbornost predmeta. Nije sada priča da dete mora da bira ko građansko, ne znam, od kada je pošao u školu. Prva godina gimnazije, može da izabere ekološku grupu predmeta ili programa. Ako mu to ne odgovara ili je mlad, 15 godina, ne može da zna za šta će sebe da opredeli, da vidi, on može da pređe na pravo i političku nauku, može da pređe na sport i medicinu. Zaista smo predvideli mnogo paketa, a sačuvali sve vrednosti klasične gimnazije, i to je struka oberučke prihvatila. Sada mnogi timovi u Zavodu za obrađivanje počinju da se bave programima. Mislim da smo tu jedan korak od sedam milja iskoračili.
Ponovo ću se vratiti na ovu temu decentralizacije. Znači, uviđajući da je sistem dosta neujednačen, koristim priliku da pohvalim škole u koje kada uđete vidite da sve funkcioniše odlično, da se čak nedostatak para nije odrazio na to da škola nema cveće, da nije uređena, da nema loših grafita, da je jedna odlična zajednica roditelja, nastavnika i učenika. Tu vidite da je sve to tako, a onda imate školu gde je sve nategnuto. Sad ima 40% jednih, 40% drugih, hajde barem ovu sredinu ćemo brzo da prevagnemo ka boljima.
Nama je glavni posao da vidljivo sve škole koje su ocenjene tom nekakvom jedinicom, kažem opet, taj alat nije najsrećniji, ali u nedostatku boljeg, čak u regionu nema ni takav, i usavršavaćemo taj alat. Ako podignemo za godinu dana sve škole barem na tu dvojku, a to moraju direktori da urade i oni moraju da završe obuku, on mora da bude i menadžer i sve po redu i onda smo gledali da se mogu formirati neka druga tela, o tome danas nije diskutovano, ne da bi smanjili broj zaposlenih.
Govorio je kolega o pravnicima, sekretarima, vrlo važan resurs koji ne znamo da koristimo. Zaista neke stvari smo u sistem uveli da bi se poštovao zakon i da bi se školama pomoglo da ne lutaju, jer su pravnici nekada bili sa srednjim školama, osnovnim, u stvari sekretari. Međutim, mi nismo obučili većinu tih ljudi da mogu da zastupaju ustanovu na sudu, jer nemaju pravosudne. Mnogi od njih se ne razumeju u javne nabavke. To je tačno. Gledamo da napravimo od njih telo koje može nezavisno da radi i da specijalizuje ove neke poslove, a sa nižim činovnicima, sa srednjom stručnom spremom, dobijamo one ćate po školama koje obično pravnici rade, jer nema ko drugi, a time dobijamo i na kvalitetu.
Poneo sam podatke ovde. Mislim da je samo za godinu dana, dok sam ja ministar, negde preko 200.000.000 para plaćeno iz budžeta Republike na zaostale sudske procese iz 2005, 2007, 2009. godine, čega hoćete, tuži se ko s kim stigne. Znači, tu se vidi prvo bahatost direktora, najčešći slučaj, jer recimo radnik je nešto rekao, prirekao, on je pokazao silu i onda je došlo do sukoba, došlo je do tog otkaza, to traje po dve-tri godine. Neko mora da radi umesto tog čoveka u školi i stvorio se neki vakum u novcu od nekoliko miliona, jer ovaj radnik koji je izgubio proces najčešće bude vraćen na posao. Neko mora da objasni, a to je taj pravnik, direktoru da ne počinje procese koje ne može da dobije. To mi sada radimo, iako nemamo zakon, vršimo edukaciju, zovemo pravobranilaštva, jer zašto bacati pare na takve gluposti. To je najčešći slučaj, tužakanja na svim nivoima sa lokalnom samoupravom je vrlo česta pojava, a to je neplaćanje prevoza, niz drugih stvari. Znači, ceo sistem je dozvolio sebi da na svakom mestu pokazuje neke svoje slabosti.
Ono što su jako loše situacije, mi smo pokušali da rešimo alatima koje smo imali, a to je inspekcija koja je nedovoljna za visoko obrazovanje. Ono što smo strukovnim školama hteli da poručimo ovim zakonom jeste da ćemo ih u buduće vrlo intenzivno povezivati sa privredom, mnogo više nego univerzitet, jer svrha njihovog postojanja je upravo to. U razvijenim zemljama, hajde da uzmemo Kanadu, oni imaju odličan model, postoje nacionalne asocijacije koje spajaju ove stvari i država iz budžeta ne daje 100% njima nego do 40%, 50%, 60% najviše. U onom trenutku kada privreda nema interesa, onda se smanjuje od države, a to je kod nas sve po navici do sada. Mnoge stvari idu po navici.
Znači, ovo je jako veliko područje, prosto ne znate šta treba da popravite ili zaštitite, da li veću podršku da date raznim zajednicama, romskoj, studentima sa hendikepom, deci sa individualnim obrazovnim programima. Rekao je kolega Korać, jesu uvedeni pedagoški asistenti, mnoge samouprave za to nemaju para.
Moje kolege koje rade u predškolskim ustanovama se osećaju vrlo zapušteno, jer su oni ušli u sistem prosvete, ali su im pare ostale u lokalnoj samoupravi, dok su bili u Ministarstvu rada i socijale. Oni svim silama pokušavaju da uđu u sistem, da im Republika bude domaćin. Otuda ne mislim da će onaj procenat o iznosu koji treba neko da plati za vrtić, a on je minoran, ali kažem, sa socijalnom kartom neko neće dobiti ni dinara popusta, a postoje socijalne mere da se to i mimo ovog zakona individualno reguliše.
Kada je u pitanju opremanje škola, nisu samo računari, mi ćemo pokušati da pratimo neke svetske trendove. Recimo, Izrael je dobar primer, da vi na lokalnoj samoupravi možete grupisati određene kabinete po naučnim disciplinama. Primer je ove godine Valjevo. Radimo jedan centar izvrsnosti u tehničkoj školi, jer nam svake godine po 30, sada već 50 mladih ljudi ostaje u Sloveniji. Jesu prvo momci, pa sad i devojke, odlaze tamo zbog „Gorenja“, tamo je visoko strukovna, ostaju svi redom. Obišao sam ih u učeničkom i studentskom domu, niko se ne vraća, a najpametnija deca odlaze. Valjda mi možemo da napravimo nešto što može da bude budućnost. Kompanija „Gorenje“ će preći sa bele tehnike sve više na geopumpe i savremene modele korišćenja obnovljive energije. Mi to pokušavamo sada da uradimo u Valjevu. Sa kompanijom NIS pokušaćemo da to uradimo u Banatu.
Neki dan smo otvorili još jednu ustanovu, kao što je Petnica, za ponos cele države i svaka im čast, to su ljudi izdržali sami. Naravno, država je pomagala da se izgradi, da to postane nešto što je svetsko ime. Tršić je postao druga Petnica za oblast jezika, filologije i svega. Mislim da smo mi kao Ministarstvo dobili prednost da novi objekti nama pripadnu, jer smo mi znali, pokazali šta sa njima da radimo.
Mislimo da za omladinu treba još takvih centara različitih opredeljenja i u raznim regijama, jer to je ono vreme koje deca moraju kvalitetnije da koriste i posle škole.
Koncept sportske škole smo morali na neki način da resetujemo i da uradimo kako treba, jer jednostavno samo Beogradska sportska gimnazija i novosadska odeljenja Zmaj Jovine imaju taj koncept. Nije bio prilagođen deci. U mnogo čemu nisu tu bila sva deca baš sportisti i mnogo manipulacija imate, korupcije kada su upisi određenih škola, koje su zvučne imenom u čaršiji. Znači, sve su to pojave koje nijedan školski odbor nije probao da reši. Dobili smo 36 škola, osnovnih i srednjih, na teritoriji Republike pre jedno šest meseci od Agencije za borbu protiv korupcije, gde su jasno iskazane manipulacije u zapošljavanju rodbine.
Mi smo svaki školski odbor obavestili da preduzmu mere, jer to je nečasno. Pričali smo malopre o časnom ponašanju. Niko nije smenio nikoga. Ja sam imao pritiske od lokalnih šefova ili šerifa kako to ja smem, otkud meni pravo itd. Verovatno su me upozoravali da ja nemam takva prava, ali to se nastavlja, to je svakodnevno prisutno u štampi.
Znači, mi imamo sve te pojave koje su vrlo, vrlo vidljive. Poslednja vidljiva pojava je, ništa nismo skrivali, jesu manipulacije sa malom maturom. Nismo mogli da dokažemo da li se sam proces dešavanja ispita odvija korektno, da li neko dopisuje, pokazuje mobilni i sve druge stvari što radi, ali smo na pregledanju imali čvrste dokaze kroz drugačije olovke, rezultate i sve drugo i to smo prezentovali. Ja sam bio u Novom Pazaru, u nekim osnovnim školama, koleginica koja to vodi je bila u Leskovcu. Nismo samo rekli – otkinite im glave. Ima tu dobrih direktora, ali niko se nije pokajao, niko nije rekao – pa, čekajte, ja sam delegirao supervizora, ja sam poslao profesora mojim ovlašćenjem da pregleda testove i njemu je poverena dužnost koja, ako se radi ovako, spada u teže povrede dužnosti.
Imali smo pokušaj da školski prostori i ranijih godina se izdaju bilo kome, onako bez pažnje, pa uđe nekakva čudna grupa ljudi da snima nekakav još čudniji spot čudnog naziva i grupe i pevača i samo za smederevsku školu. Bar je direktorka bila časna, pa je sama dala ostavku.
Isto se desilo letos u Prokuplju, dva viđena direktora gimnazije i osnovne škole su, ne znajući, dobronamerno, možda i lakoverno dali prostor bez odobrenja kako postupak nalaže i bez određivanja osobe koja će kontrolisati da li će tu ući nešto što je neprimereno. Naravno, u jednoj se dešavala romska svadba, a prikazano je kao etno događaj, a u drugoj je bila revija starih automobila, naravno, sa devojkama u kostimima, u peni i ne znam čemu. Stvarno, svakako ćete se složiti, nije primereno školama.
Najveći deo problema jeste sa radnim mestima, jer ako smo zbog nataliteta došli u situaciju da neke ljude moramo razmeštati i to ugradili u zakon, a to su ove grupe sa sindikatima koje smo pomenuli, ne može niko da prima ljude i da ih drži po sistemu 60 dana u nedogled, iako je zakon predvideo jednom, jer onda on ne prijavljuje stanje koje ima, on čini budžetski prekršaj i država plaća i one koje je on doveo i plaća viškove koji nisu raspoređeni.
Znači, mogu baš do ujutru da vam pričam o silnim mehanizmima i da čitam, ali evo, samo deo ću danas, podelićemo nešto i za sutra, ali časnu reč vam dajem, neću da ulepšavam ništa što sam video. Kada bih to radio onda bih bio nečastan čovek i verovatno neki možda polu političar, ja nisam ni jedno ni drugo, ali mislim da ovo može i mora da se popravi upravo nekim uvođenjem reda. Uvođenje reda mora da bude nešto, a ne kontrola radi kontrole.
(Radoslav Milojičić: Hoćete da kažete da su političari nečasni?)
Ne, nisam na taj način mislio, izvinite.

Rekao je polu političar, što ste se svi iznervirali?

Polu političar, izvinjavam se, mislio sam na sebe, jer ako radim ovo onda sam polu političar.
Molim vas stvarno da sva ova rešenja ne shvatite da su bukvalna, jer ako kažem zaista da sindikat pregovara sa ministarstvom, ne znači da dolazi po 30.000 ljudi koje taj rukovodilac sindikata predstavlja. Pretpostavljam da je on sve obaveze i poslove sa njima već završio, isto je tako i ovde.
Ono što je temeljno rađeno, znači ukupna prosvetna javnost je učestvovala u ovome barabar, od tačke do tačke. Sa mnogo čime se nismo slagali jedni sa drugima, ali smo konsenzusom došli do zajedničkih rešenja.
Izvinjavam se, samo još nešto oko udžbenika. Vrlo brzo ćemo biti u prilici da mnoge stvari tu popravimo, da sagledamo šta smo uradili u prethodnim periodima, da vidimo šta je to potrebno da deca i čitaju i uče, a idu izmene nastavnih planova i programa. Zaista obećavam da će to biti vrlo transparentno i javno. Ne moram ja da pravim nikakve ekspertske grupe, osim one za početak koje će otvoreno pozivati sve dobronamerne građane, mnogo ljudi radi u obrazovanju, koji će svako svojim doprinosom dati. Čitao sam mnoge i blogove i izveštaje kolega i verovatno ću mnoge od njih lično pozvati u tim, ako budu hteli da prihvate.
Naravno, moram da pohvalim tim ljudi koji rade u ministarstvu, jer niko od njih se nije bavio ničime do sada osim u svojoj struci i svi su oberučke prihvatili da ovo uradimo zajednički za dobrobit dece u Srbiji. Hvala vam.

Hvala vama.
Petnaest minuta je do šest sati. Da li da prelazimo na listu? Profesor neće moći do 18,00 časova da stigne, a onda bi Aleksandar Čabraja i ovi koji će biti pročitani da mi protestuju. Mogu da čitam, ali na vašu odgovornost, da me sutra branite. Jedino bi stigao Milija Miletić. On može i u 10 sutra, jel tako? Može i sada, hajde onda do 18,00 časova. Do 18,00 časova koliko stignemo, pošteno, sutra onda u 10,00 časova.
Izvolite.

Zahvaljujem se, predsednice Skupštine.

Uvažene kolege poslanici, uvaženi ministre sa saradnicima, predsednice Skupštine, građani Srbije, ja sam Milija Miletić i dolazim iz Svrljiga, a to je najlepša opština u Srbiji, koja se nalazi pored Niša, a to je najlepši grad u Srbiji. Inače, ovde u Skupštini predstavljam Ujedinjenu seljačku stranku, a izabran sam liste SNS.

Kao prvo bih rekao da kao čovek, kao roditelj stvarno imam veliko poverenje u našeg ministra gospodina Šarčevića, baš zbog toga što čovek ima veliko znanje, veliko iskustvo i baš zbog toga što znam da zna da bira svoje saradnike. Sa njim u komunikaciji, pre dolaska ovog zakona ovde u Skupštini, razgovarao sam i video da čovek svojim znanjem, svojim iskustvom želi da mnogo više poboljša rad svih sistema, i osnovnog, srednjeg i visokog obrazovanja.

Inače, znam, bilo je dosta problema, kao čovek mislim da ćemo u narednom periodu donošenjem ovog zakona i za osnovni sistem obrazovanja i za visoko obrazovanje imati mogućnost da našoj deci, našim učenicima obezbedimo sigurnije školovanje, odgovornije školovanje i siguran sam da ćemo na ovaj način imati mogućnost da veliki broj naše dece na vreme preusmerimo da rade određene poslove koji imaju budućnost. Siguran sam i svedok sam svega onoga što se radi u periodu kada je tu ministar Šarčević, imao je dosta problema, puno problema će biti još, ali dosta problema se rešava.

Uvaženi ministri, stvarno vam dajem maksimalnu podršku, jer sam siguran da ćete nastaviti sa kreiranjem politike vezano za ministarstvo koje vodite na način kako to odgovara. Veliki problem naših malih lokalnih samouprava jeste i problem vezano za izbor direktora, gde određeni direktori izgube, mogu da kažem, kompas, pa se sutra zaborave i nađu određeni broj članova saveta školskog odbora i na taj način nastave da deluju i dalje na način kako ne priliči. Imamo veliki broj škola koje baš zbog toga imaju štete, zato što određeni direktori nisu radili svoj posao kako treba.

Na ovaj način i ovim predlogom koji ste dali mislim da će određene stvari moći da se na vreme promene, ali sa druge strane još nešto, siguran sam da ćete vi kao odgovoran čovek uvek birati one najkvalitetnije i najbolje ljude.

Predložio bih vam samo jednu stvar, biću kratak, a to je vezano za sport, za fiskulturu. Imamo mogućnost i potrebu da se što više naše dece bavi sportom i fizičkim vaspitanjem, ali imamo u predškolskoj ustanovi ljude koji mogu da se bave decom sa fizičkim vaspitanjem, imamo od petog do osmog razreda obavezno fizičko i zdravstveno vaspitanje. Pozivam vas da iznađete mogućnost da ovaj prvi ciklus, imamo stručne saradnike, profesore fizičkog koji će moći da pomažu toj deci, jer je to najranjivija kategorija, pozivam vas da iznađete mogućnost da se toj deci da mogućnost da rade i da se bave fizičkim vaspitanjem.

Još jednom, kao narodni poslanik glasaću za ove zakone, jer imam poverenje u vas.

Zahvaljujem.
Reč ima ministar gospodin Šarčević.
Nećete, u redu.
Reč ima narodni poslanik Aleksandra Čabraja.
Nije tu.
Reč ima narodni poslanik Jelena Vujić Obradović. Izvolite.

Zahvaljujem predsedavajući.

Uvaženi ministre, poštovane kolege i koleginice narodni poslanici, danas imamo dve tačke dnevnog reda, odnosno objedinjenu raspravu i pred nama su dva veoma važna sistemska zakona – Zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja i Zakon o visokom obrazovanju.

Ovi zakoni, pre svega, ne mogu da se naprave za danas ili za juče, već za budućnost našeg obrazovanja i vaspitanja naše dece. Mislim da se svi slažemo da su zakoni, reforme koje treba doneti veoma bitne i videćemo da li će u praksi imati nedostataka i da li će možda nekim kasnijim zakonima, vi to ministre i bolje vidite u praksi, da li ćemo kasnije morati neke stvari ponovo da menjamo, dopunjavamo ili ih sistemski promenimo. Ovaj zakon treba podržati.

Za nas iz Jedinstvene Srbije pitanje obrazovnog sistema je vrlo bitno i poslanička grupa Jedinstvene Srbije podržaće ovaj predlog, koji je Vlada dala, a koji je na dnevnom redu za odlučivanje, koji treba u stvari da stvori bolje uslove za obrazovanje naše dece, jer oni su u stvari zakon.

Ja ću na samom početku reći nešto što je zapažanje zajedničko za obe tačke, a gde se mora dati odgovor na neka vrlo važna pitanja, da vidimo i kasnije u skladu sa ovim amandmanima koji budu predloženi koje su to nadležnosti i da li ovaj zakon u praksi može biti prihvatljiv i u potpunosti implementiran.

Pratila sam sve faze ovog postupka u izradi nacrta zakona, zahteve studenata, fakulteta, predloge ne završnim konsultacijama, kojih mislim da je bilo sedam i da je ovaj završni bio u Nišu. Tu je postojao visok stepen saradnje svih aktera, vi ste pokazali jako veliku volju i želju da napravite promene, koje su jako bitne u ovom zakonu. Ono što mi je posebno ulilo nadu jeste da postoje visoka očekivanja i ja ne sumnjam da postoje dobra očekivanja i dobra nadanja predlagača.

Mi od 2005. godine, kada je inače donet taj prvi zakon koji je promenjen, on je menjan više puta, stvorili su se uslovi da vidimo jedan veći kvalitet u odnosu na dosadašnje zakone. Ministar prosvete u više navrata me je ubedio da treba da verujemo da želi ustvari da postavi kvalitetne temelje visokom obrazovanju i da je zadatak svih nas, odnosno taj prvi korak da vratimo đaka u središte zbivanja, što je jako bitno, jer škola i postoji zbog đaka, a sa druge strane da i našim uvaženim učiteljima, profesorima i vaspitačima vratimo taj ugled i mesto koje im je uvek pripadao, zbog čega u poslednje vreme oni često gube i samopouzdanje. O tome ću kasnije, ako budem imala vremena da nešto više kažem. To je ono što je prvo i najvažnije.

Drugo, dugo se zaboravljalo da se sa društvenim promenama i novim tehnologijama menjaju i potrebe đaka, njihov odnos prema školi i prema životu. Ovde vidim da je namera predlagača da upodobimo obrazovni sistem savremenom učeniku, jer samo tako možemo izbeći nerazumevanje i odbacivanje nastavnog programa, gubitak poverenja u svoje sposobnosti i samoznanjem, rast broja obrazovanih, ali nekompetentnih kadrova, nespremnost za tržište rada kao i sve druge negativne pojave koje su nam se usput javile.

Ako tu obrazovnu praksu ne prilagodimo savremenim zahtevima tog sistema i potrebama znanja, zajedno ćemo jednostavno izgubiti šansu za privredni oporavak, ali i za kulturu i identitet naše zemlje.

Treće, ono što je jako bitno jeste da sadržaj ovog zakona gde i ministar i Vlada i zakon insistiraju da veza sa privredom bude jača, ovde imamo jedan preduvod u to dualno obrazovanje na kome je i u više navrata i predsednik naše poslaničke, uvaženi Dragan Marković Palma govorio da ga treba uvesti, mi smatramo da treba uvesti dualno obrazovanje i da će dati efekte. Mislim da je ministar našao rešenje da poveže našu privredu sa visoko obrazovnim ustanovama, to je ta veza studiranja uz rad koja može koristiti i te kako i studentu i privredi. Zatim imamo mogućnost da visokoškolska ustanova može da osnuje privredno društvo, fakulteti i univerziteti će na taj način moći da unovče svoje znanje.

Nacrt zakona donosi mnogo novina i pored profesionalizacije upravljanja visokoškolskim ustanovama, nacrt nalaže i univerzitetima, recimo da u roku od devet meseci od stupanja na snagu novog zakona, objave konkurs za izbor menadžera, što je takođe jedna novina.

Isto tako, po našem Ustavu osnovno obrazovanje je obavezno obrazovanje. Ono što bih predložila jeste i da srednje školsko obrazovanje u nekom kasnijem periodu bude uvršteno kao obavezno obrazovanje. Zatim, ministar dobija jako velika ovlašćenja, tako da je u ovom slučaju veliki teret na njemu i preuzimanje velikih obaveza, što je sada tu malo i diskubitalno. Ovde dobija mogućnost da ministar lično poništi diplomu o stečenom visokom obrazovanju.

Ono što posebno treba pohvaliti jeste da ključ za povezivanje svih podataka o studentima u jedinstvenom informacionom sistemu prosvete, gde će biti jedinstven obrazovni broj koji se sada uvodi kao neizostavan pratilac akademaca na tom obrazovnom putu. Imamo i puno dugih novina, ali sam sa vremenom veoma slaba.

Nažalost, imamo temu koja nam se vremenom i u modernom društvu nametnula kao vaspitna mera, a to je vršnjačko nasilje.

Vreme koleginice Vujić.

Samo da završim još jednu rečenicu, ako nije problem.

Ono što je jako bitno, što bih želela da kažem ispred poslaničke grupe, jeste da u narednom periodu radite na tome da prilagodite da udžbenici budu dostupni svim učenicima i da pokušate da, ne da vratite, da napravite bolji projekat gde ne samo deca od prvog do četvrtog razreda ili određene socijalne kategorije, već da svim učenicima budu pristupni.