Evo, ja ću biti parlamentarna prema mojim koleginicama i kolegama uvaženim narodnim poslanicima, ali meni vreme teče, a treba da razgovaramo, jer je retka prilika da imamo uvažene goste ministre sa saradnicima i predstavnike Vlade Republike Srbije.
Dakle, mene kao i moje kolege interesuje dosta toga. Nadam se da će biti ljubazni i voljni da odgovore ministri, pošto su oni u tom resoru gde od svojih saradnika mogu mnogo toga i informacije da nam prenesu.
Počela bih od činjenica, od brojki. Ovde na dnevnom redu imamo zakone koji se odnose na javnu upravu i koji se odnose na zakone o bezbednosti informacija, o elektronskom dokumentu, elektronskom poslovanju, ali sve bi se to moglo zbirno podvesti pod jedan pojam koji je pred Srbijom, a to je budućnost e-uprava ili tzv. digitalizacija, što i jeste bila jedna od ključnih reči premijera, odnosno predsednice Vlade Brnabić.
Htela bih da kažem da je Vlada, ono što je bilo saopšteno javnosti, donela odluku o maksimalnom broju zaposlenih u državnoj upravi. Znači, to su i javne službe. Nisu samo državni službenici na republičkom, pokrajinskom i lokalnom nivou. Brojka koja je u opticaju, kada ste se prebrojali, ljudi koji su zaposleni je oko 450 hiljada. Tačan broj je 451.433 čoveka koji su zaposleni na neodređeni vreme.
Ono što mi uvek izgovaramo u ovom jednom tranzicionom procesu, kod nas tranzicija nikako da završi, jeste da su to među najnižim standardima u Evropi, u smislu da nema dovoljno zaposlenih. Ako se uzima racio broj službenika u odnosu na sto stanovnika, pa se kaže da je evropski prosek 8,5%, da je to u Srbiji 6,4%. Znači, premda se donosi odluka o maksimalnom broju, ima još prostora i to je ono što će razumevati ministar Ružić, pošto je bio i na poziciji ministra za evropske integracije, kada je čitao rezolucije Evropskog parlamenta, izveštaje Evropske komisije, tamo se uvek naglašava da nema u Srbiji dovoljne političke opredeljenosti za reformu javne uprave. Želimo biti blagonakloni, pa verovati da je to sada moguće, da je budućnost pred nama, mada kaskamo za svetom.
Mi kao poslanička grupa, a međusobno smo pričali na osnovu diskusija drugih narodnih poslanika iz drugih poslaničkih grupa, vidimo dovoljno znakova sumnje da će Nacionalna akademija, ovako kako je zamišljena u Predlogu zakona, iskreno, zaživeti i da će moći da uposli taj proces celoživotnog obrazovanja, stručnog usavršavanja, dogradnje veštine i iskustava upravo zbog tog broja. Problem je u selekciji.
Nedovoljno je rečeno možda i u uvodnom izlaganja ministra. Ima vremena da to pojasni prilikom razmatranja amandmana. Kako će se vršiti selekcija u jednoj partokratskoj državi? Zašto kažem partokratska država? Zato što to ne pripisujem ni za jednu političku partiju. Pripisujem za sve one političke partije koje su bile na vlasti, jer ako imamo uvid unazad nekoliko meseci, a na to upozorava, to su podaci Transparentnosti Srbije, da su u v.d. stanju u „Službenom glasniku“ non-stop preko 300 ljudi. Produžava se to neko v.d. stanje, da li su po prvi put zaposlenih njih preko 200 na šest meseci, prvi put angažovani i ostali, da su im produženi, pošto nije taj javni konkurs sproveden na još tri meseca, znači, šest plus tri i to beskonačno v.d. stanje daje povod da se kaže da je cela država Srbija, a to nam je zadatak, i opozicionih i vladajućih partija, da izgrađujemo državu, da se oseća snaga i ozbiljnost partije da je kontinuirano u nekom v.d. stanju.
Ovako kako je zamišljena Nacionalna akademija, na to je već upozoravao kolega Đurišić, novci, pare koje su opredeljene, jer ovde kada razgovaramo mi smo zastupnici građana, zastupnici poreskih obveznika i treba da zamolimo ministra da nam objasni način razmišljanja kojim se opredelilo da za plate i socijalna davanja zaposlenih se daje tri puta više para nego za sprovođenje programa u Budžetu 2018. godine. Treba, takođe, da objasnimo na osnovu čega se došlo do te brojke od milion i po evra koja će biti namenjena za zgradu, da tako kažem, a ne za ljude. Republička agencija za imovinu ima dovoljno tog neiskorišćenog prostora. Da li zaista nameravate da gradite? Ovde se govori o tehničkoj dokumentaciji. Da li ćete graditi novu zgradu?
Ja ću se složiti i sa gospodinom Šešeljom, kolegom, mada se ne slažemo često, ali uz dužno uvažavanje – da li ste namerili da to bude u Beogradu? Zar je Beograd centar Srbije? pogledajmo unazad dvovekovnu tradiciju izgradnje države. Zašto ne bi bio centar, odnosno sedište te Nacionalne akademije u Kragujevcu, recimo, ili zašto ne i u Pirotu? Možda bi bolje razumevali svi, i mi kao političari i državni službenici, probleme sa kojima se suočavaju građani.
Dakle, ima puno prostora za, da tako kažem, učenje u hodu, za kompromise, ali zaista bih molila za pojašnjenje kriterijuma na osnovu kojih se došlo do određenih brojki, do određenih brojki o preuzimanju zaposlenih i imenovanih lica, da li je to iz Službe za upravljanje kadrova, Vladine Službe za upravljanje kadrova, najpre se pominjalo sedam plus pet, došlo se do cifre od tridesetak. Kolega Marko Đurišić je upozoravao da se došlo do cifre od oko 36.000.000 dinara.
Dakle, kad se čita celokupan taj zakon, oseća se malo i nedostatak neke normativno-tehničke redakcije discipline. Ja sam imala na momente utisak da čitam Strategiju o reformi javne uprave ili Akcioni plan. Znači, taj rečnik, pravnički rečnik mora puno bolje da se izoštri u tom smislu da treba, evo, na to je ukazivao kolega Pavlović, da zaista treba da se definiše položaj direktora, koji je gotovo nekakav inokosni organ, a da uopšte nijedan član ovog zakona nije posvećen niti njegovom imenovanju, koliki je njegov mandat, mi smo našim amandmanom predložili pet godina, ali njega treba da imenuje Vlada, znači, niti njegove odgovornosti.
Prema tome, zaista nedostaje taj direktor, da i on dobije jedan član, pošto je zaista moćan. On ima zaista i diskreciona prava i da utiče na programski savet Nacionalne akademije, i da utiče na izbor članova komisija. Znači, može da odlučuje, otprilike ono što će biti program rada, ali zaista, jedan čovek ne može da poseduje to sveobuhvatno znanje.
Na posletku, ali ništa manje važno, ja ne mogu da odolim da potenciram lepotu i bogatstvo srpskog jezika, to su, takođe, neki poslanici već ukazivali i da izrazim čuđenje za upotrebu reči „kouč“, „koučing“. Mislim da je malo rogobatno, malo je teško, nije u duhu našeg jezika. Zaista mogu da imam razumevanja za ministra Ružića, koji znam da je veliki ljubitelj sportske terminologije i, barem meni lično to podseća na ulogu kouča ili trenera u sportu, ali vi znate da je tamo trener zadužen za pravila igre i za tok odvijanja utakmice, a ovako kako je kouč definisan, znači, on je neki strateg, a ovako kako je kouč i koučing definisan u predlozima izmena Zakona o državnim službenicima, on je neko ko ravnopravno učestvuje sa polaznicima kursa u razmeni iskustva, znači, on je nešto sasvim na nekom nižem rangu u odnosu na mentora koji prenosi kompletna znanja.
Ako se konsultujete sa Jedinstvenom metodologijom izrade propisa, tamo isto piše, jednostavno se apeluje da se koriste reči srpskog jezika, odnosno strane reči ako za njih nema adekvatnih reči u srpskom jeziku. Dakle, moj apel bi bio da umesto „kouča“ koristimo izraz „vodič“. Mislim, to nije, kako da kažem, neko puritansko čistunstvo i neka odbrana ćirilice ili srpskog jezika. To je, jednostavno, zdravorazumski, jer zaista, kako da kažem, na onaj način na koji je predstavljen koučing u predlogu izmena i dopuna Zakona o državnim službenicima, zaista je nejasno u čemu je on to bolji od polaznika, eto, tako da uprostim.
Kažem da verujem u e-upravu. Evo, ovde povremeno u Srbiju dolaze predstavnici Estonije. Mi se možemo beskrajno izgovarati našim siromaštvom, time što smo bili i ratovima i sukobima i raznim nesrećama razdirano, da tako kažem, i društvo i država, ali vidite da je Estonija, kao bivša komunistička država, uspela da razbije tu e-upravu.
Evo, sad jedno pitanje ministru LJajiću u kontekstu ovih novih elektronskih, da tako kažem, zakona. Našla sam informaciju da je Estonija poklonila Srbiji nekakav „Iks roud server“, šta god to značilo, upravo za razvoj elektronske uprave, jer upravo i ovi zakon koji, i koristim priliku da pohvalim ministra LJajića, koji je na jedan veoma elokventan, jednostavan, slikovit način, a pri tom i stručan način, predstavio predloge svojih zakona. Najbitnije je da sve ovo što radimo, ne radimo radi neke apstraktne državne administracije, jer vi znate koliko građani imaju otpor kad god dođu na šalter lokalne opštine ili da ne pominjem neke druge organe, koliko im je teško da se suočavaju sa državnom birokratijom u Beogradu, ali sve ovo radimo zbog njih samih.
Evo, sada gledam u tim ministra Ružića i jedan od njegovih saradnika upravo insistira na tom lepom, sad ću vam pohvaliti izraz engleskog jezika „civil servant“, znači – službenik, sluga, gde ide do te mere, zato što smo svi ovde, treba stvarno da ističemo da smo mi sluge građana, ali toga građana, u predlozima zakona, reč „građanin“ se gubi, a upravo su nas to Estonci naučili, ako hoćete da glasate preko interneta, ako hoćete da preko mobilnog telefona imate završenu identifikaciju ili obavljate neko elektronsko poslovanje, vi morate da razvijete participaciju građana. Ministar LJajić je već naglasio, oko 360 hiljada da je bilo uključeno u neki oblik korišćenja, da tako kažem, modernizovanih sredstava, ali je zaista velika zabrinutost da širom Srbije, vi znate onu čuvenu srpsku rečenicu – a gde je ovde pečat.
Našla sam, takođe, podatak iz vašeg Ministarstva, iz vašeg tima da je još uvek na snazi 100 različitih propisa koji traže papirni dokument. Ne možemo biti samo, da kažem, ekolozi, jer mi u Skupštini to nismo. Mi još sve dobijamo na papiru. Ali, zaista, digitalizacija u Srbiji svaki dan doživljava poraz. Mi smo juče doživeli ovde jedan poraz onih ljudi, prvenstveno predsednice, koja je pokazala da softver u koji su uložena sredstva od poreskih obveznika, od para poreskih obveznika ne funkcioniše. Znači, prvog dana redovnog zasedanja elektronski sistem i digitalizacija Srbije, koju promoviše ova Vlada, je u kolapsu.
To je sve skupa zabrinjavajuće. Naša poslanička grupa, i time završavam, će podržati modernizaciju Srbije. Ne možemo iz straha od te partokratije, iz tog kontinuiranog upliva partija na selekciju kadrova, jer nekoga, ako izaberete od tih 450 hiljada ljudi da pohađaju Nacionalnu akademiju, vi ste mu dali nadu da će biti bolji državni službenik, ali će isto tako imati možda veću platu, lakše će da se uspinje na toj lestvici državnih pozicija.
Iz tog razloga, od tog straha od partokratske države, ne možemo da podržimo ova dva zakona, a zakone koje je prezentirao ministar LJajić, mi zaista nemamo ništa protiv, ali u amandmanskoj raspravi ćemo doneti konačnu odluku. Hvala.
