Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, nastavljamo rad Prve sednice Drugog redovnog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u 2017 godini, u jedanaestom sazivu.
Na osnovu službene evidencije o prisutnosti narodnih poslanika, konstatujem da sednici prisustvuje 80 narodnih poslanika.
Radi utvrđivanja broja narodnih poslanika prisutnih u sali, molim narodne poslanike da ubace svoje identifikacione kartice.
Konstatujem da je primenom elektronskog sistema za glasanje utvrđeno da je u sali prisutno 90 narodnih poslanika i da imamo uslova za dalji rad.
Obaveštavam vas da su sprečeni da prisustvuju sednici sledeći narodni poslanici: Meho Omerović i Gordana Čomić.
Nastavljamo zajednički načelni pretres o tačkama 1 – 4 dnevnog reda.
Saglasno članu 90. stav 1. Poslovnika Narodne skupštine, obaveštavam vas da današnjoj sednici prisustvuje dr Rasim LJajić, potpredsednik Vlade i ministar trgovine, turizma i telekomunikacija i Branko Ružić, ministar državne uprave i lokalne samouprave, sa saradnicima.
Da li izvestioci nadležnih odbora žele reč? (Ne)
Da li predsednici odnosno ovlašćeni predstavnici poslaničkih grupa žele reč?
Reč ima narodni poslanik Branimir Jovanović.

Poštovana predsednice, poštovani ministri sa saradnicima, danas ću govoriti o dva zakona; o Predlogu zakona o Nacionalnoj akademiji i Predlogu zakona o elektronskom dokumentu, elektronskoj identifikaciji i uslugama od poverenja u elektronskom poslovanju.

Predlog zakona o Nacionalnoj akademiji, sastavni je deo reforme javne uprave i tako ga treba posmatrati, kao deo jednog složenog i dugotrajnog procesa. Predviđeno je da akademija službenika obučava osnovnim veštinama i da omogući da steknu dodatno znanje, kao što je primena zakona i propisa procedure i pravila u radu. Takođe, u odnosu na postojeće stanje i na postojeći okvir obuke predviđeno je da se analiziraju potrebe zaposlenih, ali isto tako i da se uočava učinak obuka koje se budu realizovale i kakav učinak oni imaju na efikasnost u daljem radu.

Važno je naglasiti da će se kroz nacionalnu akademiju sticati znanja tako da se elektronska uprava primeni u punom kapacitetu, odnosno zaživi u potpunosti, a to će svakako doneti određene promene jer će elektronski servisi promeniti način rada javnih službenika i uticati na promenu ponašanja prema krajnjim korisnicima, prema građanima u privredi.

Usvajanjem ovog zakona, prvi put će biti uvedena obavezna edukacija za javne službenike na svim nivoima, kako na nivou Republike, tako i na nivou lokalne samouprave i na nivou Autonomne Pokrajine.

Kada govorimo o državnoj upravi, bitno je da je shvatimo u skladu sa savremenim tendencijama, da je percipiramo kao jedan sistem koji reguliše društvene procese i koji treba da obezbedi neophodne uslove za nesmetan život i rad građana i za napredak društva. Osnovni cilj uprave ne treba da bude samo izvršavanje zakona. Osnovni cilj uprave treba da bude opšti interes, da opšti interes stavi na prvo mesto.

Javne službe su i osnovane radi zadovoljenja određenih potreba od opšteg interesa, koje su bitne kako za celu društvenu zajednicu tako i za svakog pojedinca, odnosno svakog građanina.

Znatno je bitno da reformišemo javnu upravu da bi funkcionisale sve prioritetne delatnosti, mislim i na prosvetu, kulturnu, zdravstvenu, socijalnu, ali i na delatnosti koje su bitne da bi se unapredile određene privredne grane.

Kao što se ljudsko društvo nalazi u neprekidnom razvoju i kao što je to jedan dinamički proces, potrebe za javnim službama su sve veće i veće iz godine u godinu, ne samo kod nas nego i u čitavom svetu.

U složenim uslovima savremenog života, javna uprava je jedna prilično organizovana infrastruktura koja mora da raspolaže velikim stručnim znanjem i ljudskim potencijalom. Zato je osnivanje Nacionalne akademije važno da bi smo što pre dostigli taj viši nivo znanja i stručnosti u javnim službama. Dakle, depolitizacija i profesionalizacija su ključni principi reforme javne uprave.

Kada govorimo o efikasnim javnim upravama u svetu, moramo znati da su one svoj sistem gradile vekovima, nisu ga izgradile za deceniju ili nešto više, to je jedan neprekidan proces gde se dostižu određeni kvalitetni standardi, ali razvijeni sistemi se ne zaustavljaju samo na tim standardima, oni nastavljaju i dalje da ih unapređuju.

Navešću nekoliko primera. Primere istočno-evropskih zemalja, primer sa australijskog kontinenta i primer Francuske. Istočno-evropskim zemljama je bilo potrebno dve decenije, nekima i više, da bi dostigle standarde u pružanju kvaliteta javnih usluga, kao što su u razvijenim evropskim demokratijama, da bi stale rame uz rame sa jednom Nemačkom, Belgijom ili Francuskom. Tom stazom sada treba da ide i Srbija, da odredi da je javna uprava servis građana.

Mi smo nakon perioda socijalističkog samoupravljanja se suočili sa potrebom da su neophodne brze reforma državne uprave. S obzirom na činjenicu da javna uprava ima značajnu ulogu u obezbeđivanju uslova pri stupanju EU, za ovaj zadatak zato je i prioritetan.

Evrointegracije od nas zahtevaju da imamo povećanje stručnih, intelektualnih i drugih administrativnih kapaciteta koji moraju da prate rad u budućem periodu.

O važnosti reforme javne uprave navešću i primer sa australijskog kontinenta, kao što sam već rekao. Na Novom Zelandu su, već krajem sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka, uradili istraživanje i došli su do jednog zaključka, a to je da - javna uprava mora pravično da pruža usluge svim građanima.

Upravo polazeći od ove pretpostavke, reformisali su javnu upravu na jedan brz i efikasan način.

U Francuskoj se poslednja velika reforma javne uprave dogodila pre otprilike 30 godina. Oni su pošli od jedne sasvim druge pretpostavke – pošli su od rada privatnih kompanija. Kao što privatne kompanije moraju da se transformišu, da se prilagođavaju okruženju i da izlaze u susret korisnicima, tako su i oni smatrali da je neophodno da javna uprava mora da bude izložena konstantnoj kritici krajnjih korisnika. Na taj način, u Francuskoj je konstituisana jedna administracija koja osluškuje glas građana i brine o kvalitetu usluga, odnosno, stvorena je uprava kao javni servis, čiji je kadar podvrgnut procesu stalnog obrazovanja, radi sticanja novih znanja i veština i to je ono gde će se osetiti napredak prilikom osnivanja Nacionalne akademije.

Kod nas je prva strategija reforme javne uprave usvojena 2004. godine, a smernice koje danas koristimo su od pre tri godine, iz 2014. godine. Definisano je da je racionalizacija državne uprave stalni proces, koji podrazumeva ukidanje nepotrebnih poslova, pojednostavljenje procedura, smanjivanje broja zaposlenih na mestima za koje ne postoji potreba i druge vidove uštede, ali sve to da se pri tom ne umanji delotvornost i efikasnost u radu.

Mi još uvek imamo veće izdvajanje za plate zaposlenih u javnom sektoru u odnosu na ostale evropske države. Mi smo na nekom nivou od 12% bruto društvenog proizvoda i to je smanjen procenat u odnosu na prethodne godine, ali sigurno da u skladu sa ovom strategijom treba da u budućem periodu idemo na to da se taj procenat smanji na nekih 8% BDP. Naravno, moraće da se uradi modernizacija, o čemu sam već pričao, da bi se podigao nivo kvaliteta javnih usluga.

Nacionalna akademija omogućiće i drugačiji način napredovanja u službi. Ne smemo dozvoliti da službenici budu na jednom radnom mestu, da ravnodušno obavljaju posao i da čekaju da odu u penziju.

Savremena država, zasnovana na principima pravde i pravičnosti, treba da omogući upravo da javni službenik bude depolitizovan, obrazovan i samostalan, a da njegovo napredovanje u službi bude u skladu sa zaslugama i mogućnostima.

Formiranje Nacionalne akademije kao centralne institucije sistema stručnog usavršavanja nesumnjivo je veliki korak ka profesionalizaciji i unapređenju javne uprave. U postojećim uslovima stiče se utisak da zaposleni u javnoj upravi neravnomerno učestvuju u programima obuke. Na duže staze to bi moglo da ima posledice kao što su neadekvatan ili nedovoljan nivo znanja i stručnosti zaposlenih u javnoj upravi.

Takođe, čini mi se da možemo uočiti još jedan problem, a to je da trenutno ne postoji usklađenost, kada se govori o programima obuke, na nivou Republike i na nivou lokalne samouprave. Zato ovaj zakon to treba da reši, odnosno da standardizuje ovaj proces.

Zakon treba da reši još jedan problem, a to je da što sada ne postoji potpuna evidencija o tome kako se utvrđuju obuke i kako su realizovane, koji je učinak takvih obuka. Zato će biti formirana centralna evidencija, kao jedan novi kvalitet.

Ako analiziramo i modele stručnog usavršavanja u državama članicama EU, primetićemo da većina njih ima centralnu instituciju koja je zadužena za opšte obuke.

Ovim Predlogom zakona definisan je i način ostvarivanja saradnje sa drugim javno priznatim organizatorima obrazovanja odraslih, odnosno tačno su propisani uslovi na koji način će moći da izvode obuke.

Predlogom zakona predviđena su i stručna tela Nacionalne akademije, a to su: Programski savet i stalne programske komisije. Programski savet sastoji se od 15 članova i ima svrhu da upravo njegovi članovi svoja stručna znanja i svoja iskustva stave u funkciju Nacionalne akademije, radi boljeg stručnog usavršavanja zaposlenih u javnoj upravi. S druge strane, stalne programske komisije obrazuju se prema tematskim oblastima u kojima se vrši stručno usavršavanje.

Ostalo je možda u zakonu nejasno koliko će trajati mandat članovima Programskog saveta, kao i koliko će članova imati programske komisije. Ne znam da li će to biti mandat od pet godina, kao što traje i direktoru programskog saveta.

Što se tiče sticanja znanja i obrazovanja u javnoj upravi, možemo uvek povući paralelu i sa sticanjem znanja i veština u privatnom sektoru, tako da možemo reći da je razvoj intelektualnog kapitala je ključan za uspešno obavljanje posla i upravo je znanje taj faktor koji pravi razliku između uspešnih i neuspešnih.

Reforma javne uprave je na neki način i reforma države, jer se na taj način menja njeno organizovanje i funkcionisanje. Reformisana i efikasna uprava predstavlja jedan od jakih stubova vladavine prava i na neki način je jedan od mehanizama u borbi protiv korupcije. Samo jaka, osposobljena i efikasna državna uprava može građanima i privrednim subjektima da obezbedi kvalitetne usluge, uz razumne troškove. Javna uprava mora da bude ekonomična, a građani moraju da imaju uvid kako se troši novac kojim raspolaže javna uprava, jer su oni poreski obveznici.

Dobar način da se smanje ovi troškovi je i funkcionisanje elektronske uprave u punom kapacitetu.

Dotaći ću se i Zakona o državnim službenicima i smatram da je dobro rešenje što će stalno zaposleni, kako na nivou lokalne samouprave, tako i na nivou Republike, moći da prelaze sa jednog radnog mesta na drugo, uz saglasnost rukovodioca i uz sopstvenu saglasnost, bez konkursa.

Usvajanje Predloga zakona o elektronskom dokumentu, elektronskoj identifikaciji i uslugama od poverenja u elektronskom poslovanju, omogućava da naš pravni poredak u ovoj oblasti bude usaglašen sa novom uredbom EU i sa novim pravnim rešenjima u ovoj oblasti. Zakon će omogućiti da elektronski dokumenti imaju istu važnost kao i dokumenti od papira, oni na koje smo do sada navikli da ih koristimo. Na ovaj način predviđa se uvođenje novih instrumenata koji daju dokaznu snagu, kako identifikaciji tako i autentičnosti podataka u digitalnoj formi.

Nama je do sada bila u određenoj meri poznata uloga elektronskog potpisa i određeni broj građana i privrednih subjekata je koristio ovaj instrument. Sada se uvode novine kao što su elektronski pečat, elektronska dostava i čuvanje podataka u elektronskoj formi. To su sve preduslovi da bi elektronski dokumenti imali dokaznu i pravnu snagu i da bi bili validni u svakom postupku.

Novina o kojoj govorim će svakako imati pozitivan uticaj na privredne aktivnosti, ali i na građane. Mi ćemo, na primer, moći preko mobilnih telefona, pomoću konkretne aplikacije, da koristimo elektronski potpis, da dajemo naloge za plaćanje, da upućujemo zahteve za dobijanje određenih dokumenata. Elektronskim putem moći ćemo da završavamo one poslove na koje smo do sada gubili mnogo vremena, tako što smo išli od šaltera do šaltera. Efekat ovog zakona biće dobar i kada govorimo o uštedi u materijalnom smislu, ali i kada govorimo o uštedi u vremenu.

Do sada smo imali situaciju da se elektronska dostava nije tretirala kao validna. Sada se to menja i ona će imati podjednaku važnost kao i do sada nama uobičajeni oblici dostave, a pri tom će se obezbediti veća pouzdanost da će određeni dokument biti isporučen.

Još jedna prednost koju će ovaj zakon omogućiti je i čuvanje dokumenata u elektronskoj formi. On će doneti materijalne uštede kada govorimo o jednom dugom vremenskom periodu, tako da smatram da će polako skladišta papirnih dokumenata odlaziti u istoriju.

Pored direktnih efekata koji će ovaj zakon izazvati, u narednom peridou imaćemo mnogo posrednog uticaja i na druge oblasti, s tim što će morati da se promene odgovarajući propisi koji uređuju te oblasti, da bi mehanizmi koje prepisuje zakon mogli da se primenjuju u punom kapacitetu.

Na primer, ako želimo modernu elektronsku upravu, nesumnjivo je da će, pored stupanja na snagu ovog zakona, morati da se izmene i određene zakonske norme u Zakonu u elektronskoj upravi.

Predstoji jedan dug i težak period da bi zakon imao optimalnu primenu u praksi. Takođe, na tom putu veoma je važno raditi na podizanju svesti građana i sticanju poverenja građana u elektronske dokumente, ali bez obzira na sve poteškoće, kojih će sigurno biti, važno je da znamo da kada pogledamo bar malo u budućnost, da je ovo jedina ispravna opcija. Zahvaljujem.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Dušan Pavlović. Izvolite.

Poštovani građani Srbije, pred nama je Zakon o nacionalnoj akademiji za javnu upravu i još nekoliko drugih zakona. Ja ću samo o njemu govoriti. Mislim da je ovo tema koja zavređuje pažnju.

Naša načelna primedba na ovaj zakon jeste da će se, ako se ovaj zakon usvoji u obliku u kome se ovde predlaže, omogućiti da na ceo proces obuke i daljeg školovanja, usavršavanja državnih službenika, službenika u javnoj upravi bude prevelik uticaj politike i političkih stranaka.

Naš je stav da je ovakva vrsta obuke stručnog usavršavanja neophodna, da je to svakako hvale vredan pokušaj da se od državne javne administracije, javne uprave u Republici Srbiji napravi profesionalni kor, da tu dolaze ljudi koji će profesionalno da obavljaju svoj posao. Međutim, bojim se da način na koji je koncipirana Nacionalna akademija u ovom zakonu, to neće moći da obezbedi.

Ja ću da najavim, pa ću posle da elaboriram, dve važne izmene koje smo mi predložili u amandmanima koje smo uputili Skupštini Republike Srbije.

Dakle, prvo, mislimo da je pogrešno da se ceo ovaj koncept usmeri isključivo samo na javnu administraciju i javnu upravu, već bismo hteli da se obrazovanje, usavršavanje, stručna obuka za praktičan rad usmeri i na oblast javnih politika. Dakle, želimo da poboljšamo stručna znanja ljudi zaposlenih u javnoj upravi, kako iz oblasti funkcionisanja same javne administracije i javne uprave, tako i iz oblasti analize javnih politika i proizvodnje javnih politika. I, najvažnija i možda najradikalnija promena koju mi predlažemo jeste to da dok se ne steknu uslovi Nacionalna akademija za javnu upravu ne bude posebna institucija, nego bude program koji će se izvoditi na visokoškolskim ustanovama koje osniva Republika Srbija. Ja ću da obrazložim sve ovo što sam ovde sada ukratko naveo.

Dakle, šta je zapravo poenta ove Akademije? Zašto uvodimo ovakvo dodatno obrazovanje, dodatno unapređivanje znanja koje imaju zaposleni u javnoj upravi? Zbog toga što se javna uprava, potrebe i društvo neprekidno menja. Dakle, neophodno je, kao i svi u privatnom sektoru, da se i javni sektor neprekidno prilagođava promenama koje nastaju u društvu, u privredi i u drugim oblastima javnog života.

Recimo, jedna od tih stvari, koja se već duže vreme sprovodi svuda po svetu u okviru Sigma projekta, na koje se i ovaj zakon u obrazloženju poziva, jeste, recimo, da se poboljša administrativna transparentnost državnih odluka, da se javna administracija ponaša u skladu sa nekim etičkim principima, da se potrebama građana izlazi sa više pažnje, sa više motivacije da se građanima pomogne, da se uvažava pravo žalbe na administrativne odluke građana, da se čuva zaštita podataka građana, recimo, podaci koji se odnose na neke njihove privatne informacije itd, da se recimo, stvari kao što su hotlajn za građane, gde bi se građanima izašlo u susret tako da im se daju neophodne informacije koje se tiču rada u javnoj upravi.

Sve su ovo prakse koje su, recimo, u zadnjih 10 godina u Srbiji veoma nezgrapno počele da ulaze u javni sektor, a pre 10 godina, ili tokom 90-ih godina nisu uopšte bile poznate.

Dakle, menja se atmosfera u društvu, menja se način na koji građani vide javnu upravu, pa javna uprava mora da prati te trendove. Treba nam efikasnija javna uprava, sa većom motivacijom, koja više izlazi u susret građanima.

Sad imam jedno pitanje tu. Da li je zaista za ovakav nivo promena i adaptacije koji su nam potrebni neophodno da postoji Nacionalna akademija za javnu upravu. Mnoge od tih stvari mogu da se promene već odmah. Ako, recimo, u Skupštini Srbije predsednica parlamenta skrati diskusiju za 255 minuta, potpuno mimo bilo kog zakona, ta poruka izlazi u javnost, a onda državni službenici koji rade u javnoj upravi dobiju poruku koju protumače ovako – ako predsednica Skupštine može da krši Poslovnik, zakone itd, što ih ne bih kršio ja?

Znate, za takve stvari vam nije neophodna Nacionalna akademija. Potrebno je samo da postoje ljudi koji savesno i po zakonu obavljaju svoj posao. To je, recimo, jedna stvar koja može da se promeni odmah, bez bilo kakvih uvođenja javnih akademija kao institucija.

Promene koje se dešavaju u društvu veoma često se odnose, takođe, i na nove zakone koji se donose, kao i na nove politike koje država, odnosno Vlada sprovodi. I tu, takođe, zaposlenima u javnoj upravi trebaju neophodna nova znanja. Ona prevazilaze ovaj prvi nivo znanja o kome sam malopre govorio, dakle, izlaženje u susret građanima, efikasnija javna uprava, etično ponašanje javne uprave, to je sve jedan nivo, da kažem, koji može da se reši bez nekog posebnog institucionalno utemeljenog obrazovanja.

Ali, kada dođe novi zakon ili kada treba da se sprovodi nova politika, stvari su malo komplikovanije. Ko će da vrši obuku državnih službenika kada se usvoji novi zakon, recimo, iz oblasti ljudskih prava ili iz oblasti energetike, zaštite čovekove okoline, ako se desi, recimo, reforma zdravstva, pa se uvede privatno osiguranje kao obavezno? To zahteva kako promenu zakona, tako i promenu javne politike. Ko će vršiti obuku državnih službenika ili zaposlenih u javnoj upravi onda? Pa, vršiće ljudi koji se time i između ostalog bave, koji su zaposleni na visokoškolskim ustanovama u Republici Srbiji. To su ljudi koji rade na univerzitetima u ovoj zemlji ili na naučno-istraživačkim institutima u ovoj zemlji, kako javnim, tako i privatnim.

U tom smislu mislim da postoji, pošto će ti ljudi da vrše obuku ljudi zaposlenih u javnoj upravi, i ti ljudi će onda biti, jednostavno, zaposleni, verovatno će oni biti zaposleni ili angažovani na Nacionalnoj akademiji, onako kako ste vi zamislili, zbog čega onda se cela ta stvar i ne bi obavljala na visokoškolskim ustanovama? Ovaj predlog ima još prednosti. Ja ću da kažem nešto još o njima za koji minut.

Drugo, zbog čega nam je potrebna analiza javnih politika kao sastavni deo obuke državnih službenika? Zbog toga što veliki deo državnih službenika uopšte ne razume šta podrazumeva sprovođenje jedne politike, bez obzira o kojoj se politici radilo, može biti zdravstvena, obrazovna, kulturna, ekonomska. Kako se to vidi? Vidi se tako što, recimo, kada dobijemo u ovoj Skupštini zakone koje treba da usvajamo, u onom delu gde se nalazi obrazloženje zakona, veoma često se dešava da obrazloženje zapravo predstavlja puko ponavljanje članova zakona. Taj koji je pisao obrazloženje uopšte ne razume u čemu je smisao i šta bi trebalo da bude efekat zakonskih odredbi koje su došle ovde u Skupštinu na usvajanje.

To nije uvek slučaj. Recimo, vaš zakon, ovaj zakon je dosta dobro obrazložen. Vidi se da ga je pisao neko ko se razume u javnu politiku, ali verujte, ima dosta zakona koji stižu u Skupštinu. Ja sam prosto bio šokiran da vidim da u obrazloženjima zakona stoji prepričavanje onoga što piše u samim odredbama. Dakle, neko mi samo drugim rečima prepričava šta piše u članu 1, članu 2, članu 3, članu 4. A, onda dođe ministar ili neki državni službenik koji bi takođe trebalo da bude upućen u javnu politiku, pa onda prepričava čitajući sa papira to obrazloženje i potroši ovde 20, 25 minuta na ono što smo već sami mogli da ovde pročitamo.

Jedna od važnih stvari koje je takođe vezano za koncept javne politike i zbog čega bi svi zaposleni u javnoj upravi, bez obzira u kom ministarstvu ili na kom nivou vlasti ili u kom delu javnog sektora rade, trebalo da znaju jeste i analiza troškova i koristi. Mi veoma dugo i veoma često kuburimo sa problemima koji se odnose na ovu vrstu analize i koji nam daju zakonska rešenja i guraju zemlju da sprovodi politike od kojih ima više štete, a malo koristi.

Daću vam, recimo, jedan primer o kojem smo ovde razgovarali prošle nedelje, a to je primer obrazovne politike, gde je bio predlog da država izdvoji, obaveže se da izdvoji novac za kupovinu školskih udžbenika za svu decu, kao i za besplatan pristup obdaništima za svu decu.

Sad, neko je ovde nekoliko puta ponovio iz vladajuće većine da za to nema para u budžetu. Naravno da nema para, kada se troši na stvari kod kojih socijalna korist nije velika. U Beogradu se, recimo, veliki deo novca troši na stvari kao što su fontana ili kao što su jarboli od kojih će imati korist ne znam tačno ko, a onda se posle kaže – nema novca da sagradimo više vrtića da bi sva deca imala besplatan pristup njima. Koja je socijalna korist od fontane kojoj nijedan pešak ne može da priđe u centru Beograda?

Voleo bih, recimo, da sam video analizu troškova i koristi takvog …

(Blaža Knežević: Da se okupate.)

Da se okupam, jel? Odličan komentar.

Voleo bih da vidim analizu troškova i koristi onog analitičara koji je predlagao takvu vrstu potrošnje javnih fondova, da vidimo koja je zapravo propuštena šteta koja je nastala tako što smo dva miliona dinara uložili u fontanu. Koliko je vrtića, recimo, za to moglo da se izgradi?

Evo još nekoliko stvari koje su posebno problematične u ovom zakonu, a tiču se načina na koji se konstituišu ovi organi ove nacionalne akademije. Gospodine ministre, ko bira direktora nacionalne akademije, da li znate? Ja ne znam, pošto u ovom zakonu nema ni jedna jedina reč o tome kako se bira direktor nacionalne akademije.

(Vojislav Šešelj: Na konkursu.)

Na kom konkursu, gospodine Šešelj, u kom to članu?

Druga stvar, pošto će to biti neka vrsta obrazovne ustanove, ova akademija, tako se predviđa ovim zakonom, kaže se da je sistem akreditacije te institucije izmešten iz postojećeg sistema akreditacije u Republici Srbiji. Dakle, svi univerziteti koji apliciraju za akreditaciju imaju jedan nivo standarda koji trebaju da ispune, ali nacionalna akademija, koja je zapravo možda jedna od najvažnijih institucija, kako je predložena ovim zakonom, će imati potpuno druge standarde, a te standarde će, kako možemo da pročitamo u obrazloženju ovog zakona, raspisivati ministar, propisivati ministar.

Dakle, pretpostavljam, pošto nema odgovora na pitanje kako se bira direktor, da će direktora da bira ministar, ministarstvo ili Vlada. Da će, takođe, ceo sistem da aminuje, u smislu akreditacije programa, takođe Vlada i da ćemo onda dobiti jednu instituciju koja će biti po svom karakteru potpuno politička.

Šta se dešava kada su stručne institucije, koje treba da usavršavaju i dopunjuju znanja ljudi koji treba stručno da obavljaju svoj posao, pod uticajem politike? Videli smo pre neki dan, kada je jedna, po definiciji stručna institucija, koja čak i u Zakonu ima odrednicu da njen direktor ne sme da bude stranački čovek, radi svoj posao tako što kao problem Državne bezbednosti uzima pevača folk muzike i onda propituje da li je on možda…

(Vladimir Orlić: Da li je to tema?)

Jeste tema, slušajte pažljivo.

Dakle, jedna stručna profesionalna institucija koja uzima folk pevača i ispituje ga sa sumnjom da je možda napravio pesmu koja je protivna nacionalnim interesima Republike Srbije. Kako je došlo do ovoga? Tako što ste postavili na mesto direktora te institucije stranačkog čoveka, stranačkog funkcionera. Političkom odlukom.

Recimo da vam dam drugi primer, sa akreditacijom univerziteta. Nekoliko puta se univerzitet čije delovanje ovde vezujemo za jednog narodnog poslanika, da budem potpuno otvoren gospodina Zukorlića, prijavio Akreditacionoj komisiji u zadnjih 10 godina da dobije akreditaciju za taj univerzitet. Dva puta je bio odbijen jer nije ispunjavao standarde, a onda je 2015. godine Vlada Republike Srbije mu dala kard blanš rešenje po kome njegov univerzitet može slobodno da radi, sve dok se proces akreditacije ne završi.

Znate, ako tako univerziteti dobijaju akreditaciju i ako će nacionalna akademija tako da dobije akreditaciju, onda će to da se svede na jedno veliko ništa, na još jednu stranačku instituciju gde će usavršavanje, pretpostavljam, dobijati samo stranački kadrovi da obavljaju neku stranačku delatnost u javnoj upravi.

Rekao nam je gospodin ministar juče da je poenta ove nacionalne akademije da se državni službenici, ljudi u javnoj upravi prema građanima obraćaju ljubaznije i da budu bolje upućeni. Gospodine ministre, to već sada može da se uradi bez ikakve akademije. Samo treba u ovoj Skupštini, recimo, da se vidi da se svi tako ponašaju jedni prema drugima, da se ne krši Poslovnik i zakon, da se dobacuje dok drugi govore…

(Vojislav Šešelj: Ne postoji.)

Ne postoji, pošto ga je predsednica Skupštine poništila svojim aktima.

Poslaniče, budite ljubazni, ako nešto znate o zakonu.

Naravno, sve vreme govorim o zakonu predsednice.

Budite ljubazni i govorite o Predlogu zakona.

Naravno, hvala što me podsećate na moju dužnost.

Da ne bi svaku sednicu podvrgli ruglu i ismevanju. Molim vas.

Dakle, sve to što ste rekli juče ili mnogo toga što ste rekli juče može da se postigne tako što ćemo, recimo, u ovoj Skupštini da počnemo da se ponašamo tako, pa će državni službenici videti kako treba da se ponašaju prema građanima, jer šikaniranje ljudi u Skupštini je zapravo indirektno šikaniranje građana. Nisam ovde došao zato što sam sam hteo ovde da dođem, sam sam nekako ušao ovde, nametnuo se, nego me je neko birao na izborima da ga ovde zastupam. Šikanirajući mene, šikanirate i te ljude koji su mene birali. LJudi u javnoj upravi će to da vide kao poruku kako treba da se ponašaju.
Dakle, umesto da napravite novu javnu kulturu u javnom sektoru, što bi ova akademija, između ostalog, trebala da radi, da napravite novi sistem ponašanja državnih i javnih funkcionera prema građanima, napravićete od te institucije, ako usvojite ovakav zakon, stranačko telo, odnosno pojačaćete stranačku kulturu u tom jednom telu koje je važno.
Znate, NJegoš je rekao – što se grbavo rodi, vreme ne ispravi. Ako grbavo napravite ovu instituciju, koja je veoma važna, mnoge zapadne zemlje je imaju, godinama i godinama nećemo moći da otklonimo nedostatke koji se budu stvorili sa njenim nastankom. Hvala.