Hvala, kolega Vesoviću.
Gledam da imam isti aršin prema svakom narodnom poslaniku. Nisam izlaganje profesora Mijatovića shvatio uvredljivim. Vi imate pravo da budete šta god želite, to je vaša lična stvar i to ste sada i rekli. To je dozvoljeno. Imate pravo da govorite šta hoćete i to je, u stvari, pokazatelj koliko smo demokratični kada vodimo sednice, da imate mogućnosti da kažete šta želite, koliko želite i koliko vam to Poslovnik dozvoljava.
Da li želite da se Narodna skupština izjasni u Danu za glasanje? (Ne)
Povreda Poslovnika, Marijan Rističević.

Dame i gospodo narodni poslanici, ja sam se javljao na povredu Poslovnika više puta, ali ovo je prvi put da dobijem reč. Javio sam se još posle izlaganja „kamenka dverića kupusića“, zbog uvreda koje je uputio ovom parlamentu, odnosno poslaničkim grupama većine. Javio sam se i zbog opanka. Član 103, 106. i 107.

Sada se i ja osećam uvređenim. Postoje dve vrste opanaka – jedan je radni, jedan je paradni. Moj opanak je radni. Kolega koji se javio i poslanička grupa kojoj on pripada, njihov opanak je paradni.

To je osoba koja je svojevremeno uzela 60 hiljada evra od Dušana Petrovića, da napiše hiljadu malih studija o zadrugarstvu, koje nikad nije napisao. Očigledno da je to deo tog parazitskog sistema o kome je govorio „kamenko dverić kupusić“, koji se zalaže za pećinsku Srbiju – ono, doneseš kamen iz Inđije za kupus, udariš novinarku, ali da bude povelički kamen, da se slučajno ovog puta ne izvuče.

Stoga sam uvređen više puta, pa čak i kao vernik. Vera mora da bude iskrena. Ne možete da odete kao „kamenko dverić kupusić“, da se zakunete u Hilandaru, na ikoni Trojeručici da nećete praviti stranku već porodičnu organizaciju, a onda uzmete 5.000 evra i prevarite. Onda vi ne treba da se kunete na toj ručici, već na ikoni koja bi se, recimo, zvala „sveti Boško levoručica“. Hvala.

Ja ću poslušati mog uvaženog kolegu Đorđa Milićevića, to pravo mi daje i Poslovnik.
Nastavljamo sa sednicom.
(Marijan Rističević: I tražim da se glasa o povredi Poslovnika.)
Reč ima narodni poslanik Jovan Jovanović. Izvolite.

Zahvaljujem se.

Drago mi je da smo se konačno vratili na temu ove sednice.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije, u mojem izlaganju kao predsednik Kluba samostalnih poslanika usredsrediću se, pre svega, na dva zakona koja se tiču javne uprave – na Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o državnim službenicima, kao i Predlog zakona o Nacionalnoj akademiji za javnu upravu. Kako o ovim zakonima, tako i o preostala dva zakona, znatno detaljnije će tokom daljeg toka rasprave govoriti moje kolege iz poslaničkog kluba.

Opšta ocena o ova dva zakona je da su nejasni, konfuzni, nedorečeni, bez jasno definisanih nadležnosti, koje se uz to često i međusobno preklapaju, da otvaraju prostor za politizaciju, korupciju, klijentelizam, te da će prevashodno proizvesti negativne posledice, odnosno da će umesto da doprinesu poboljšanju kvaliteta rada javne uprave, tj. neophodnom jačanju administrativnih kapaciteta, samo dovesti do njihovog daljeg slabljenja.

Ministar je juče rekao da je akademija samo jedna kockica u mozaiku. Međutim, bez obzira na to koliko je ta kockica lepa, čista i ispolirana, a to je pod velikim znakom pitanja, ona ne može da promeni izobličeni izgled čitavog mozaika, odnosno ne može da promeni stanje u našem društvu koje je izuzetno loše.

Povrh toga, ovi zakoni su i u suprotnosti sa strateškim ciljem – članstvo u Evropskoj uniji, koje je na samom početku svog ekspozea proklamovala predsednica Ana Brnabić. Naime, ovim zakonima su narušeni kriterijumi Evropske unije u vezi sa sprovođenjem reforme javne uprave, koji su ujedno i kriterijumi „Sigma misije“, zajedničkog tela OECD-a i Evropske unije. Podsetiću vas da su ti kriterijumi sledeći – transparentnost, odgovornost, depolitizacija, profesionalizacija i efikasnost.

Podsetiću, takođe, da je Strategijom proširenja EU reforma javne uprave postavljena kao jedan od tri osnovna stuba reformi na putu ka članstvu u EU. I pored toga, kao i planova i mera reformi koje je predstavila posebna radna grupa za reformu javne uprave, koja je formirana na osnovu Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju, poslednji izveštaj o implementaciji Akcionog plana za sprovođenje reforme javne uprave doneo je poražavajuće rezultate. Samo trećina tog plana je ispunjena, a o tome je govorila i prethodnica, gospođa Mićić.

Svakako, ovde moramo da budemo korektni i da pomenemo činjenicu da je Vlada ipak dobila pohvalu zbog realnog prikazivanja napretka ili, preciznije rečeno, odsustva napretka u ovoj oblasti.

O ozbiljnosti i iskrenosti pristupa evropskim integracijama svedoči i tačka 8. izjave o usklađenosti sa propisima EU, koje se odnosi na saradnju sa EU i učešće konsultanata u izradi propisa i njihovo mišljenje o usklađenosti. Naime, oba predloga zakona sadrže pod ovom tačkom tri istovetna paragrafa koji bezuspešno pokušavaju da sakriju činjenicu da do saradnje sa EU nije došlo. Umesto toga, daje se dugačko objašnjenje o formiranju interresorne posebne radne grupe.

Sada ću govoriti nešto detaljnije o ova dva zakona, naročito o Zakonu o Nacionalnoj akademiji za javnu upravu, mada ih je gotovo nemoguće odvojeno razmatrati, naročito zbog činjenice da izmene i dopune Zakona o državnim službenicima sadrže odredbe koje bi pre trebalo da se nalaze u Zakonu o akademiji.

Ne sporeći potrebu za kontinuiranom obukom i stvaranjem profesionalne i efikasne državne uprave, ocena je da je Zakon o Nacionalnoj akademiji za javnu upravu jedan megalomanski i neodrživ projekat koji će samo prouzrokovati velike dodatne troškove.

Taj projekat, nažalost, podseća na dobro poznat primer doktoriranja na sopstvenom univerzitetu. Naime, u ovoj akademiji biće najverovatnije angažovani podobni predavači, koji će isto tako podobnim, pre svega partijskim kadrovima, izdavati diplome koje će im biti pokriće za rad na određenim mestima u javnoj upravi, odnosno otvoriti prečicu priučenim partijskim kadrovima tako što će dobiti formalno pokriće da su kompetentni. Na ovaj način samo će se nastaviti politizacija stručnih poslova, ubrzati odlazak stručnih kadrova a samim tim smanjivaće se i efikasnost javne uprave.

Na ovaj problem sam posebno upozorio prilikom rasprave o izboru nove Vlade, odnosno Zakonu o ministarstvima, kada sam se usprotivio formiranju posebnog ministarstva za evropske integracije, zbog očekivane politizacije stručnih poslova i svih posledica koje ona sa sobom nosi. Nažalost, nismo morali dugo da čekamo na negativne posledice. Tako su kadrovi koji su i više od 10 godina proveli u Kancelariji za evropske integracije, koja je utopljena u ministarstvo, i koji su u velikoj meri nosili tehnički deo ovog procesa, nastavili da napuštaju državnu službu.

Nikoga ne bi trebalo da čudi da ljudi sa tolikim iskustvom i znanjem, ukoliko imaju minimum samopoštovanja, ne mogu, na primer, da prihvate da neko, i to protivno zakonu, bude postavljen na mesto pomoćnika ministra sa mesta mlađeg savetnika. Ovde je konkretno reč o pomoćniku ministra za evropske integracije u Sektoru za komunikacije, obuku i pripremu srpske verzije pravnih tekovina EU. U biografiji ove osobe, koja je dostupna na sajtu ministarstva, piše da je diplomirala 2014. godine i da je pre preuzimanja ove pozicije kraće od tri godine radila u kabinetu ministra bez portfelja za evropske integracije kao mlađi savetnik, a kao najveće profesionalno dostignuće navedeno je da je bila u grupi 70 studenata koji su 2012. godine putovali u Evropu preko inače odličnog programa evropskog pokreta u Srbiji.

Verovatno još drastičniji primer je državni sekretar u istom ministarstvu, koji je doduše postavljena ličnost, pa se stoga na nju ne primenjuju odredbe zakona koje se odnose na minimalnu dužinu radnog staža, kao što bi trebalo da se primenjuje na pomoćnika ministra, koja je diplomirala turistički i hotelijerski menadžment na Univerzitetu „Singidunum“, da bi zatim radila kao mlađi savetnik u Poslaničkom klubu SNS, odnosno savetnik u prethodno pomenutom kabinetu bez portfelja zaduženog za evropske integracije.

Mislim da je iz svega navedenog jasno da je jedan od glavnih ciljeva Nacionalne akademije da legitimizuje kadrove poput ovih, a kojih svakako ima mnogo. Ovakva praksa će demotivišući uticati na sve one koji su se redovnim putem usavršavali i napredovali i samo će doprineti daljem odlivu kvalitetnih kadrova iz državne uprave. Stoga, očekivanje da će ovakva akademija da bude brana partijskom zapošljavanju je neutemeljeno.

Postavlja se takođe pitanje u vezi sa oba zakona o javnoj upravi, da li je možda namera da se njihovim usvajanjem degradira i državni i stručni ispit? Ovo je samo jedno od mnogih pitanja koje ovi zakoni donose, a tih pitanja je neuporedivo više nego što ima odgovora koje daje.

Na primer, tu je i pitanje preklapanja nadležnosti akademije, službe za upravljanje kadrovima i Ministarstva za evropske integracije, pošto i pored utapanja ove službe u akademiju, ona će nastaviti sa radom, ali u nepoznatoj formi.

Služba za upravljanje kadrova je tako, na primer, do sada obavljala obuke, objavljivala konkurse, osim u oblasti evropskih integracija, za šta je bila zadužena Kancelarija za evropske integracije i sada ministarstvo.

Nameće se i pitanje šta će se dogoditi sa visokim službeničkim savetom, da li nastavlja da deluje u obliku u kojem je do sada delovao, pošto mi se čini da se spominje samo na jednom mestu u ovom zakonu.

Sledeće pitanje je pitanje derogiranja nadležnosti Ministarstva za državnu upravu i lokalnu samoupravu, koje vrši nadzor nad sprovođenjem zakona, i to način na koji su definisane nadležnosti programskog saveta Nacionalne akademije, kao i time što ga imenuje i razrešava direktor Nacionalne akademije. Ovo je samo još jedan primer principa centralizacije u svim oblastima koje sprovodi ova Vlada.

Ovaj Predlog zakona po prvi put u novijoj istoriji sadrži, i u pravu nepoznatu, neutralnu kategoriju – lice. Postavlja se pitanje koja su to lica koja mogu da podnesu zahtev za akreditaciju, pošto lica mogu da budu fizička i pravna.

I pored objašnjenja koja je juče dao ministar, naredno pitanje je – zašto se uvode termini koji nisu u duhu srpskog jezika, poput „houčing-koučing“, dok istovremeno vladajuća koalicija žestoko odbija da prihvati da postoje dva ravnopravna pisma u srpskom jeziku, što samo čini naš jezik bogatijim, a našim građanima pruža prednost u prilagođavanju savremenim tokovima. Očigledno je da su u pisanju ovog zakona kao uzor uzeti tekstovi na engleskom jeziku, koji su zatim nemušto prevedeni.

Kada već govorimo o „houčingu“, postavlja se pitanje zašto se zanemaruje i u drugi plan gura dobra praksa mentorstva i prolazak pripravnika kroz sve sektore u okviru određene institucije, kao i zašto se ne poštuju kriterijumi za zapošljavanje? I ne samo da se ne poštuju kriterijumi za zapošljavanje, što smo videli na primeru pomoćnika ministra u Ministarstvu za evropske integracije, već se zakoni krše i tako što se veliki broj postavljenih lica u državnoj upravi drži u stanju vršioca dužnosti duže od zakonski predviđenog roka, tako da je ono što bi trebalo da bude izuzetak, postalo pravilo.

Čini se da je i ovo zaostavština socijalističkog sistema kada su privremena, odnosno prelazna rešenja najduže trajala.

Zahvaljujem se ministru što je juče pojasnio da se pojam rukovodilaca ne odnosi na funkcionere, ali se dalje postavlja pitanje da li postoji potreba da svi rukovodioci prolaze kroz ovakvu vrstu obuke? Povrh toga, da li u uslovima planirane racionalizacije javne uprave preopterećenosti jednog broja državnih službenika, manjine koja na najčešće na svojim plećima nose čitav sistem i koji su najkompetentniji, potrebno je od njih tražiti da idu na dalje obuke? Često se ovakav sistem opravdava zahtevima EU, ali je pitanje od kog ili, bolje rečeno, do kog nivoa bi državni službenici trebalo da se uključe u obuku, kao i kojom dinamikom?

Ono što posebno zabrinjava jeste da zakon predviđa, u suprotnosti sa samim nazivom i namenom, da akademija, u skladu sa zahtevima pravnih i fizičkih lica, može da priprema i sprovodi komercijalne programe i da Vlada, ukoliko sam dobro razumeo, u svakom pojedinačnom slučaju određuje tarifu za usluge koje će pružati tim licima. Ovakve odredbe otvaraju prostor za korupciju i vraćanje usluga. Na ovaj način, takođe, moguće je provlačenje kroz mala vrata kadrova mimo javne uprave i postavlja se onda pitanje zašto se ovaj zakon jednostavno ne preimenuje u zakon o stručnom usavršavanju?

Kada je pak reč o Zakonu o državnim službenicima, posebno bih se osvrnuo na član 49. koji predviđa preuzimanje zaposlenih bez konkursa, pukim dogovorom rukovodilaca između različitih nivoa vlasti. Navedene su autonomne pokrajine, jedinice lokalne samouprave i gradske opštine, što je potencijalni izvor korupcije i politički motivisanog zapošljavanja, koje zanemaruje stručnost kao kriterijum. Na ovaj način bi, recimo, predsednik bilo koje opštine u Srbiji mogao da se dogovori sa bilo kojim ministrom o preuzimanju nekog zaposlenog, ponavljam, bez ikakvog konkursa. Siguran sam da ne moram da objašnjavam da će ova odredba samo ubrzati političke transfere nekompetentnih, ali politički podobnih kadrova sa lokalnog na republički nivo.

Konačno, nekoliko reči o Zakonu o elektronskom dokumentu, elektronskoj identifikaciji i uslugama o poverenju u elektronskom poslovanju. Ukoliko bi sudili na osnovu dosadašnje negativne prakse po ovom pitanju u oblasti zdravstva, kao i u proceduri izdavanja građevinskih dozvola i u ostalim oblastima gde je uvedeno elektronsko poslovanje, razloga za preteran optimizam nemamo. Sredstva za realizaciju ovog zakona su predviđena, ali nigde nije navedeno za koju svrhu. Samo je navedeno da je osnovna sredstva potrebno 10 miliona dinara. Ukoliko se namerava nabavka novog hardvera, on nije ključan i neophodan. Ono što je bitno su kvalitetan softver, o čemu svedoči i jučerašnja sednica parlamenta, kao i obuka kadrova, pošto vladajuća koalicija svakako nema kadrove koji bi izneli ovako zahtevan projekat.

Zbog svega prethodno navedenog u danu za glasanje poslanici Kluba samostalnih poslanika koji čine poslanici Građanske platforme i Nove stranke izjasniće se protiv predloženog zakona.

Zahvaljujem, kolega Jovanoviću.
Poštovani narodni poslanici, saglasno članu 27. i članu 87. st. 2. i 3. Poslovnika Narodne skupštine, obaveštavam vas da će Narodna skupština danas raditi i posle 18.00 časova, zbog potrebe da Narodna skupština što pre donese zakone iz dnevnog reda ove sednice.
Nastavljamo sa radom.
Reč ima narodni poslanik Neđo Jovanović. Izvolite.

Zahvaljujem se, predsedavajući.

Poštovani ministri, članovi Vlade, uvaženi narodni poslanici, poštovani građani Srbije, pre početka moje diskusije želim da istaknem da će poslanička grupa SPS u danu za glasanje podržati predloge zakona o kojima danas raspravljamo, jer to ovi zakoni u svakom slučaju zaslužuju.

U ovom, da kažem, delu diskusije koji se odnosi na ovlašćene predstavnike poslaničke grupe, ja ću se najpre odrediti prema zakonu koji se odnosi na status Nacionalne akademije za javnu upravu, a kasnije, naravno, dotaći i ostalih predloga zakona koji su tema današnje rasprave.

Danas smo čuli mnogo izjava vezanih za Nacionalnu akademiju za javnu upravu. Čuli smo i onih koji su konstruktivni i onih koji su, najblaže rečeno, nesuvisli.

Uvaženi ministre Ružiću, ovaj potez koji se vezuje za statusnu pravnu stvar, a to je status Nacionalne akademije za javnu upravu, je jedan izuzetno odgovoran potez Vlade Republike Srbije i u svakom slučaju doprinosi nemerljivo efikasnosti i racionalnosti javne uprave u celini.

Moramo da kažemo za sve one „neverne Tome“ da je ovo jedan način koji podrazumeva nastavak već započetog postupka sveobuhvatnih reformi javne uprave. Zašto govorim sveobuhvatnih reformi? Pa, mi smo već u reformskom procesu. Taj reformski proces se već nekoliko godina unazad, čak i duže, sprovodi kroz racionalizaciju javne uprave smanjenjem broja zaposlenih u skladu sa pregovorima i zaključcima koji se usvajaju zajedno sa Međunarodnim monetarnim fondom i Svetskom bankom i tu postoji odgovornost Vlade Republike Srbije koju građani Srbije prepoznaju, a to je da se smanjenje broja zaposlenih ni u kom slučaju ne dovede u situaciju da to postane socijalni teret, odnosno da to bude kontrolisano smanjenje zaposlenih u javnoj upravi i da se na taj način dođe do nivoa optimalnog broja zaposlenih u javnoj upravi sa kompetencijama koje zaposleni u javnoj upravi moraju da imaju.

Ova dva zakona, o Nacionalnoj akademiji, kao i Zakon o izmeni i dopuni Zakona o državnim službenicima i te kako imaju refleksiju u odnosu na proces koji se vezuje za smanjenje broja zaposlenih, a to je svakako reformski proces. Zašto ovo govorim? Jednostavno, iz razloga što tek kada javna uprava dostigne onaj broj zaposlenih koji je optimalan za obavljanje poslova uprave, tek tada možemo pristupiti jednom pravom načinu, jednoj pravoj metodologiji usavršavanja, stručnog usavršavanja, edukovanja, odnosno sticanja određenih znanja i iskustava koji poboljšavaju kvalitet rada javne uprave.

Čuli smo dosta konstruktivnih predloga. Jedan od njih je bio taj da se edukacija može sprovoditi i na individualan način, a to znači da je svako ko je zaposlen u javnoj upravi dužan da na sam sebi radi, da se edukuje, da se nadograđuje što se tiče svojih znanja i iskustva i to je u svakoj slučaju predlog koji je za uvažavanje.

Međutim, ono što je bila kritika jeste - ako je to tako, a za šta će nam onda jedna institucija kao što je Nacionalna akademija za javnu upravu? Jedan od razloga jeste upravo taj što, bez obzira da li je zakonodavac propisao da se institucionalizuje jedan organ uprave, u ovom slučaju to jeste organ uprave, svako od zaposlenih u javnoj upravi, bez obzira da li je u javnoj upravi ili u nekim drugim sektorima, mora voditi računa o svom stručnom osposobljavanju i isticanju novih znanja i iskustava.

To daleko efikasnije i lakše može da ostvari upravo preko jedne institucije koja se time bavi, jer ako se to prepusti individualno, dolazimo do voluntarizma, dolazimo do kampanjskog rada, dolazimo do onoga što sad već ima. Pa, i sada su i do sada mogli svi zaposleni u javnoj upravi sami sebe da edukuju, da rade na svom stručnom osposobljavanju, na sticanju novih znanja i iskustava. Zašto to do sada nisu činili? Pa, ako do sada nisu činili, kako da verujemo da će ubuduće da čine? Onda je, s jedne strane, u duhu harmonizacije sa zakonodavstvom EU stvarno naša obaveza da pomognemo tom procesu sricanja znanja veština, iskustava zaposlenim u javnoj upravi upravo preko Nacionalne akademije i onda tu postoji opravdanost Nacionalne akademije.

Osim toga, ovaj zakon je, gospodine Ružiću, sa pravne prirode statusni zakon. Zašto? Pa, zbog toga što on reguliše samo status jedne institucije.

Primedbe koje su vam upućene danas želim da ne prihvatite i siguran sam da ih nećete prihvatiti kada je u pitanju organizaciona struktura Nacionalne akademije.

Naime, organi, naročito rukovodeći organi Nacionalne akademije, ne mogu biti definisani ovim zakonom. Zašto? Zato što su regulisani Zakonom o državnoj upravi. Po odredbama Zakona o državnoj upravi, direktora Nacionalne akademije postavlja Vlada Republike Srbije, takođe i njegovog zamenika. Direktor daje odgovarajuća ovlašćenja zamenicima.

Danas smo čuli sijaset razno raznih izjava koje nemaju ni činjenično, pa ni pravno utemeljenje. Upravo se sprečava ono što nam se imputira kao vladajućoj koaliciji. Neće ovde biti partokratije, neće ovde biti stranačkog uticaja, niti billo čega, zbog toga što se na pijedestal stavlja struka i zapošljavanje na zaslugama.

Zapošljavanje na zaslugama podrazumeva da svaki zaposleni, bez obzira da li je kandidat za zapošljavanje ili želi da napreduje u svojoj profesiji, mora to zaslužiti. Mora to zaslužiti, prevashodno, kroz vrednovanje njegovog rada, a vrednovanje njegovog rada podrazumeva i vrednovanje njegove mobilnosti na radu. Ako je to tako, a jeste tako, onda se daje jedna sveobuhvatna ocena da li on uopšte može da radi u javnoj upravi, kako bi servisirao potrebe građana. Zašto? Zbog toga što je javna uprava jedan od osnovnih servisa građana Republike Srbije i svake države koja na javnoj upravi zasniva zadovoljenje potreba građana. To nisu samo ekološke i komunalne potrebe, to su i potrebe koje se vezuju za prostorno planiranje, za sanitarne potrebe itd, itd. Mi moramo, hteli, ne hteli, da vodimo računa o zadovoljenju takvih potreba i ova dva zakona upravo u tom pravcu čine delotvornim javnu upravu.

Sledeće što se mora istaći i što niko danas u diskusijama nije istakao a, kako bi se to reklo pežorativno, iz aviona se vidi, ako ništa drugo, donošenjem ovih zakona se ujednačava upravna praksa. Kao što imamo neujednačenu sudsku praksu, tako smo imali još više neujednačeniju upravnu praksu, jer se na jedan način postupa u Beogradu, na drugi način u Smederevu, na treći u Nišu, četvrti u Užicu itd, itd.

Znači, imamo situaciju u kojoj ako ne dođe do ujednačavanja upravne prakse i ako ne dođe do standardizacije rada kada su u pitanju službe državne, odnosno javne uprave, onda ćemo dolaziti do toga da građani izražavaju i dalje opravdano nezadovoljstvo prema onom segmentu države, odnosno institucija države, prema kome to nezadovoljstvo ne sme da se ispoljava zbog toga što potrebe građana moraju da se zadovolje.

Inače, ono što ove zakone čini kvalitativnim zakonskim rešenjima podrazumeva još nešto, a to je da se, kada su u pitanju državni službenici, ni u kom slučaju ne favorizuju samo zaposleni, već svi oni koji pretenduju da u sistemu državne, odnosno javne uprave, ostvare nekakav svoj potencijal. Prevashodno stručni, iskustveni, zasnovan na znanju, a posle toga i onaj koji se vezuje za tzv. lični, etički stav prema građanima Srbije, a to je da građani Srbije ne mogu biti diskriminisani u ostvarenju svojih prava. To ovakvim sistemskim rešenjima svakako neće biti dozvoljeno.

Kada su u pitanju programi i kada su u pitanju programski saveti, odnosno saveti koji će se kao delovi organizacije nacionalne akademije ustrojiti ovim zakonom, u svakom slučaju treba istaći da nacionalna akademija za javnu upravu nije visokoobrazovna ustanova, niti je to tendencija zakonodavca, niti to treba da bude. Nacionalna akademija služi samo za stručno usavršavanje i obrazovanje, odnosno sticanje novih znanja i iskustava.

Na nacionalnoj akademiji se ne dobija diploma fakulteta. Na nacionalnoj akademiji se dobija odgovarajuća potvrda da je zaposleni dostigao onaj nivo znanja i iskustava koji ga kredibiliše da može da obavlja svoju funkciju, odnosno da radi svoj posao.

Ono što se vezuje za visokoobrazovne ustanove, ostaje na visokoobrazovnim ustanovama i tu apsolutno nema nikakvih dodirnih tačaka, osim jedne, a ta jedna podrazumeva da nacionalna akademija za javnu upravu može da angažuje i visokostručne ustanove, dakle i fakultete i visoke škole i naučno-istraživačke institucije u cilju omogućavanja što lakšeg stručnog osposobljavanja zaposlenih i to je apsolutno legitiman način kako se dolazi do stručnog znanja, usavršavanja ili osposobljavanja. Zašto? Naročito zbog toga što je u samom početnom stadijumu rada nacionalne akademije za javnu upravu, neće imati nacionalna akademija za javnu upotrebu onaj potreban kadar sa onim profilom koji je neophodno potreban da se što pre sprovede ovaj postupak edukacije, odnosno stručnog osposobljavanja i usavršavanja.

Dalje, nacionalna akademija u ostvarenju svog cilja zbog kojih se ustrojava i sistematizuje ima obavezu da sarađuje i sa onima za koje se može verovati i za koje se sa sigurnošću može oceniti da takođe daju podstrek u stručnom osposobljavanju i usavršavanju. To su sami zaposleni. NJih nikako ne treba zaboraviti i njih nikako ne treba eliminisati iz ovog edukacionog procesa. Zbog čega? Zbog toga što upravo službenici u javnim upravama, koji su već dostigli određeni nivo znanja i iskustva, ta znanja i iskustva mogu da prenose na one koji ta znanja nemaju.

Stara mudra izreka Jovana Jovanovića Zmaja kaže: „Nije znanje znati, već je znanje znanje dati“, a u ovoj situaciji upravo ovim zakonima se omogućava da i oni koji su zaposleni u javnoj upravi to znanje mogu da prenesu na one kojima je to znanje neophodno.

Rekao sam već da, kada je u pitanju Zakon o izmeni i dopuni Zakona o službenicima, to je u svakom slučaju komplementaran zakon ovom Zakonu o nacionalnoj akademiji za javnu upravu. Komplementaran je zbog toga što ova dva zakona moraju jedan drugog pratiti, jer se i službenici moraju u svakom slučaju podvesti pod edukaciju koja se ovde ustrojava, odnosno koja se ovde sistematizuje i onda je ovim odredbama zakona vrlo jasno i precizno definisano šta to podrazumeva obaveze zaposlenih, šta to podrazumeva obavezu rukovodilaca da se edukuju, da se i oni podvedu pod program daljeg stručnog usavršavanja i obrazovanja. Mislim da u tom pravcu ni u kom slučaju ne treba imati kritički stav kada su u pitanju izmene odredaba Zakona o službenicima, odnosno o službenicima u javnoj upravi.

Gospodine Ružiću, mi smo nedavno, pre nekoliko dana kao pripadnici, odnosno članovi delegacije prisustvovali jednoj interparlamentarnoj konferenciji u Crnoj Gori, koja se bavila državnom upravom i javnom upravom u zemljama koje su kandidati za članove EU. Tu smo došli do nečega što su u stvari zaključci koji se mogu izvesti iz analize ovih zakona o kojima danas raspravljamo, a to je da državna i javna uprava moraju biti zasnovana na dva principa ili dva načela. Prvi princip ili prvo načelo jeste profesionalnost, a drugi princip ili drugo načelo jeste depolitizovanost, odnosno eliminisanje onoga što ovde kao mantra u Skupštini Republike Srbije postoji već duže vreme, a to je partokratija.

Zemlje koje vrednuju upravo te principe su dale i te kako mogućnosti u svojim zakonodavstvima da prepoznamo šta je to što je dobro i da primenimo u našem zakonodavstvu i mi to danas i činimo i zbog toga imate podršku oba ministra koja su predstavili u uvodnim izlaganjima ove zakonske projekte onakvim kakvi jesu.

Što se tiče Zakona koji je u uvodnom delu obrazložio ministar LJajić, a odnosi se na Zakon o elektronskom dokumentu, o elektronskoj identifikaciji i uslugama od poverenja u elektronskom poslovanju, ja u ime poslaničke grupe SPS moram da kažem da je to jedan kvalitativan pomak napred, da se na taj način omogućava da se još efikasnije, a naročito kroz elektronsku upravu, poboljšaju uslovi da se građanima zadovolje sve one potrebe koje građani traže, odnosno koje od nas zahtevaju. Zašto? Zbog toga što ta elektronska identifikacija, o kojoj ste vi, gospodine LJajiću, govorili, čini nešto što do sada nismo imali u sistemu državne uprave. I elektronski potpis i elektronski pečat u svakom slučaju predstavljaju rešenja koja su ne samo avangardna rešenja, već rešenja koja u praktičnom smislu omogućavaju znatno brži saobraćaj, neuporedivo brži način servisiranja potreba prema građanima, a samim tim olakšavaju, pojednostavljuju posao u javnoj upravi i ono što je najvažnije kada je u pitanju cilj ovog zakona, a to je smanjenje troškova, o čemu ste detaljno dali i razloge gde je to što se vezuje za racionalizaciju, odnosno ekonomičnost i smanjenje troškova, tako da to zaista ne bih ponavljao i nikad se ne ponavljam i to ne želim ni danas da činim.

Ono što želim na kraju da istaknem jeste sledeće. Ovo je samo početak jednog daljeg rada i uveren sam da će i Ministarstvo za državnu upravu i lokalnu samoupravu, kao i vaše ministarstvo, gospodine LJajiću, na ovom poslu nastaviti još intenzivnije. Ovo je samo početak nečega što mi moramo da prihvatimo kao našu obavezu.

Nakon usvajanja ovog zakona vi kao ministar u svakom slučaju ćete imati obavezu da donesete niz podzakonskih akata, naročito kada je u pitanju Nacionalna akademija za javnu upravu, podzakonskih akata koji se vezuju za ono što omogućava uspešniju organizacionu strukturu Nacionalne akademije, podzakonskih akata kojima će se definisati način kako doći do što boljih rešenja kada su u pitanju personalna rešenja u programskom savetu, gde će naročito biti potrebno izvršiti pravilnu selekciju onih koji sa stanovišta struke mogu da budu članovima programskog saveta i ostalih tela u okviru Nacionalne akademije.

Mislim da će to biti jedan zadatak koji, u svakom slučaju, zavređuje najveću pažnju isključivo iz razloga što upravo oni koji imaju najviši kredibilitet u struci, moraju biti tu zastupljeni, bez obzira da li se radi o pojedincima ili se radi o visokoobrazovnim institucijama, odnosno naučno-istraživačkim institucijama i drugim onim faktorima koji se mogu naći u ovom sistemu stručnog osposobljavanja i obrazovanja.

Još jednom ponavljam da ovi zakoni ne zavređuju ništa drugo nego da budu podržani i biće podržani, nadam se, od svih poslanika koji o ovim zakonima razmišljaju na način koji podrazumeva pragmatično razmišljanje. Zbog toga sam siguran da će ovi zakoni biti usvojeni u danu za glasanje. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Goran Ćirić, predsednik poslaničke grupe DS.

Poštovani predsedavajući, poštovana gospodo ministri, poštovane koleginice i kolege, građani Srbije, mislim da je ova današnja rasprava u stvari prilika da razgovaramo o velikom civilizacijskom izazovu za naše društvo.

Uvek smo bili kao poslanička grupa protiv objedinjavanja raznih tačaka dnevnog reda, ali čini mi se da je ovo objedinjava u stvari dali priliku da posmatramo sve ove zakone na jedan integrisan i objedinjen način. To je odgovornost svih nas.

Svi znamo da razvoj jednog društva zavisi od, pre svega, učešća građana u donošenju odluka i od jačanja kapaciteta institucija koje mogu da sprovode neke odluke. Razumem ove predloge zakona upravo kao želju da jačamo institucije u državi i mislim da je to neophodno i potrebno. Uvek će DS biti za modernizaciju društva, ali na način koji može da bude održiv i koji će doneti, pre svega, koristi građanima Srbije.

Evo, sada kada posmatram vas, ekipu Ministarstva državne uprave, na čelu sa ministrom i ekipu iz Ministarstva za telekomunikacije, na čelu sa drugim ministrom, vidim na koji način ste na istom poslu, ali u različitim periodima razvoja čitavog čovečanstva i ovog društva. Ministarstvo državne uprave i lokalne samouprave komunicira sa građanima Srbije preko šaltera, preko donošenja akata, zakona, a Ministarstvo za telekomunikacije sa ovim zakonima i sa zakonom koji u stvari donosi rešenja i alate za komunikaciju, alate koje će koristiti sve državne uprave, sve institucije, u stvari modernizuju i olakšavaju pristup svakom građaninu, teoretski svakom građaninu u Srbiji, a time, uz kompatibilnost sa svetskim rešenjima, i svakom građaninu na planeti Zemlji.

To jeste naš izazov i mislim da je ključni izazove u onome što je rekao i ministar LJajić, a to je da su informacione, telekomunikacione tehnologije one koje se menjaju veoma brzo. Teško ih pratimo kao pojedinci, a mi kao pojedinci i kao ljudi imamo dovoljno sporu evoluciju koja se ne menja čak ni na stotine godina, a sa druge strane, koristimo sve moćnija sredstva informatičkog, telekomunikacionog društva, sve moćnija oružja koja se menjaju u postulatima na tri ili pet godina. To jesu ključni izazovi za sve nas, ključni izazovi bezbednosti za čitavo čovečanstvo.

Mi sada ovde govorimo o pojedinačnim rešenjima, a ja sam želeo da podvučem upravo značaj u ovoj raspravi o tome na koji način ćemo tražiti i tragati za rešenjima u integrisanju svih ovih pojedinačnih zakonskih rešenja, ali u napretku čitavog našeg društva.

Da pomenem neke stvari. Dakle, imamo konkretno Zakon o elektronskom parlamentu, imamo Zakon o elektronskoj bezbednosti, Zakon o Nacionalnoj akademiji, o državnim službenicima. Rekli smo da smo i o odgovornosti vlasti razgovarali o tim temama.

Bio sam predsednik Stalne konferencije, jedan od gradonačelnika gradova, i znam zbog čega je važno učiniti kompatibilnim rešenja u različitim gradovima, opštinama, gde je vrlo često na istim poslovima donošeno puno različitih odluka i na takav način treba obezbediti ravnopravnost svih građana koji žive u 175 ili 176 različitih gradova i opština u Srbiji. Zato je važno tragati, pre svega kroz Nacionalnu akademiju, za konkretnim rešenjima i za rešenjima koja znače za praksu u primeni različitih akata na nivou lokalnih samouprava.

Vrlo su često bile nekompatibilne, a tu može da pomogne uprava infrastruktura o kojoj smo govorili i elektronski dokument i kvalifikovani elektronski potpis i vremenski žig i klaud i elektronski magacin, o kome govori ovaj zakon.

Dakle, mislim da je važno prihvatiti neke od amandmana koje smo dali, jer smo razmišljali upravo o načinu na koji ćemo uključiti lokalne samouprave, i njihova znanja, ljude na lokalu koji žive svoje živote i koji žele da urede svoje živote, tako da utiču i na programski savet u Nacionalnoj akademiji, pa smo tu dali predloge da većinski budu zastupljeni u Nacionalnom savetu, tražeći i definišući i teme i način na koji će se obučavati i ono što im je potrebno u većinskom odlučivanju u tom programskom savetu.

Nadam se da ćete prihvatiti ove sugestije i prihvatiti ove amandmane i ova rešenja, jer sam siguran da će to podržati pre svega ljudi koji žive u lokalnim sredinama, jer ako ovim zakonom finansiraju rad Nacionalnog saveta, naravno da je potrebno i da utiču većinski na programske ciljeve ovog Nacionalnog saveta i načina na koji će se obučavati.

Još jednom podvlačim, važno je da to bude u praksi, a ne u opštim temama, jer je bilo različitih pristupa i u nekim rešenjima u primeni Zakona o javnim nabavkama, u drugim nekim primenama, u vođenju javnih finansija, jer složićemo se svi ovde u ovoj sali, nije potrebno obučavati gradonačelnike koji pet godina vode grad u skoro bankrot.

Videli smo, Fiskalni savet je govorio o finansijskim rizicima i Kragujevca i Niša i Novog Sada i Beograda i nekih drugih gradova u Srbiji i da li je potrebno da sada ti gradonačelnici, koji su na takav način vodili svoje javne finansije, sednu u klupe da bi se obučavali da sledećih pet godina vode to na mnogo bolji i efikasniji način. Ne, potrebno je da ljudi koji imaju svoje administrativne kapacitete i administrativno iskustvo učestvuju u definisanju programa i razmeni dobrih praksi uspeju da pomere kvalitet upravljanja u ovako važnim institucijama kakve su lokalne samouprave.

Jedan od ključnih programa obuke treba da bude i ono što je preporuka Agencije za borbu protiv korupcije. I oni su insistirali, pre svega, na onome što je sadržano i u Strategiji do 2018. godine, njihovoj strategiji, a to je, pre svega, insistiranje na obukama o etici i integritetu ljudi koji rade u javnoj upravi i u lokalnim samoupravama, jer insistiranje na etici i integritetu znači da će ti ljudi na najefikasniji način upravljati ljudskim resursima i birati one najbolje, one koji imaju najveća stručna znanja i isti takav i integritet i etiku.

Imamo jedan primer, i stvarno je neko od kolega i pominjao, na koji način smo započeli ovu sednicu, apsurdno, na kojoj govorimo o elektronskom dokumentu, govorimo o svim ovim alatima, o elektronskom potpisu, vremenskom žigu, o klaudu, o elektronskom magacinu.

Pitam sada vas, gospodine ministre, na koji način ćemo pristupiti sada tom elektronskom magacinu ili „klaudu“ u skladištenju dokumenta o izveštaju o jučerašnjoj sednici na kojoj smo ručno prebrojavali glasove, na kojoj nam se tvrdilo da ne radi elektronski sistem u Skupštini Republike Srbije i na koji način ćemo pristupati tim podacima? Znači, potrebno je pretvoriti sada taj analogni podatak o tome koliki je broj ruku bio za, koliki je broj ruku bio protiv, koliko njih je bilo uzdržano, koliko njih nije glasalo, pa ćemo ga digitalizovati na način da to postane elektronski dokument, pa ćemo svojim sertifikatima pokušavati da pristupimo „klaudu“ na kome će biti skladišteni jedan takav podatak.

Stvarno je apsurd, i to zaista govori o integritetu i etici u vođenju različitih institucija, prvo Skupštine, pa onda i lokalnih samouprava i javne uprave. Mislim da je to početak u uspešnoj primeni ove infrastrukture koja je Srbija neophodna, i to želim da podvučem i mislim da je to izuzetno važno.

Da se vratimo na održivost ovih rešenja. Mislim da je vrlo važno da govorimo o ljudima. Dakle, govorio sam o kapacitetu institucija, ali pre svega kroz kapacitet i znanje ljudi. Sigurno se i vi srećete u svojim ministarstvima, onako kako se sreću svi u svojim institucijama, koliki je problem zadržati najbolje kadrove, posebno u IT, u svojim institucijama kada je ponuda u ovom trenutku tako dobra za njih u privatnim kompanijama. Dakle, snaga državnih institucija može da se održi jedino kroz snagu i kvalitet ljudi koji će ostati u tim institucijama.

To nije moguće, jer smo ovde u ovom sazivu doneli pre tri godine ili četiri Zakon o privremenom smanjenju plata i penzija. Direktna demotivacija onih ljudi, a ima ih i te kako sposobnih, vrednih ljudi u javnoj upravi, u državnoj upravi, oni koji nisu prepoznati, a oni koji su prepoznati su u velikom broju i demotivisani. Mislim da su neki od njih i napustili tu javnu upravu u traženju boljih mogućnosti. Mislim da je to jedan od ključnih problema i izazova za vas i vaša ministarstva, ali i za sve nas za čitavu javnu upravu u Srbiji.

Da bi se to rešavalo, potrebno je ukinuti taj zakon, a licitirati o novoj promeni ili povećanju. Mislim da je potrebno ukinuti taj zakon i motivisati one najbolje koji mogu da doprinesu svojim znanjem u podizanju kapaciteta i kvaliteta rada ovih institucija.

Kada govorimo o bezbednosti, elektronskoj bezbednosti, mislim da je važno i ja ću ponoviti stav DS o jednom principu, a vi ćete prepoznati zašto je važan za elektronsku bezbednost, komunikaciju i veće poverenje u ove servise, jer bez investiranja u to poverenje, bez investiranja u buduće tržište… Pomenuli ste da je bilo 360 hiljada izdatih elektronskih potpisa. Bilo bi ih više da je bilo više servisa koji bi bili pristupačni tim istim ljudima koji su imali te alate. Ako nemate dovoljno servisa, ako nemate dovoljno mogućnosti za njihovo korišćenje, neće ni biti veliki.

Neko je pomenuo Estoniju kao zemlju koja je jedna od najuspešnijih u razvoju E-gavermenta, ali tamo je jasno, pored investiranja u ta znanja, pored održivosti njihovih rešenja, jer su ih sami razvijali, a mi ulazimo u fazu u kojoj ćemo biti konzumenti nekih spoljnih rešenja sa upitnom mogućnosti da li možemo da održavamo ta rešenja i da li ćemo biti samoodrživi u tom smislu, a to otvara dalje i pitanja bezbednosti. Naravno, moramo da razmišljamo o toj infrastrukturi, pored one koju ste spomenuli, a koja se definiše ovim zakonom. Dakle, komunikacione, informacione. Potrebno je, pre svega, razgovarati o ljudima, jer mislim da je ključna priča održivosti ovog posla u ljudima, njihovim znanjima i njihovoj spremnosti da stalno i iznova ulažu u sopstvena znanja. Onda imaju smisla ovi zakoni o kojima mi razgovaramo. Tek onda imaju smisla ovi zakoni, ako pre svega govorimo o ljudima i načinu da zadržimo one najkvalitetnije i načinu da motivišemo one najmlađe da budu budući korisnici ovih rešenja.

Ta ista Estonija, o kojoj smo počeli da govorimo, od prvog razreda osnovne škole uvodi programiranje u svoje škole, onda imate pismene male đake koji u prvim godinama svog školavanja mogu da koriste takva rešenja. Tada će biti razvoja i tada će biti moguće ostvariti neke projekte, a ja verujem da u Srbiji postoji takav potencijal o kojem je govorila jedna koleginica, o različitim modalitetima elektronske trgovine. Mislim da to nije nikakva nauka ukoliko integrišemo sva znanja koja imamo u ovoj zemlji i naravno primenjujemo rešenja, ali da uspemo da svojom dinamikom i svojom spremnošću jačamo institucije kakve su i lokalne samouprave, državna uprava kroz zakonska rešenja i kroz ovakva rešenja koja se danas nude.

Dakle, još jednom na kraju ovog mog pokušaja da podstaknem glavne i ključne teme, ključni su ljudi, zaista su ključni ljudi, ljudi, njihova znanja, njihova spremnost da uče za budućnost, njihova spremnost da anticipiraju ono što će se dešavati u budućnosti, kakve će promene doneti novo informatičko društvo i na koji način onda urediti našu državu, na koji način ulagati u buduća znanja. Razlike u ovom trenutku na planeti Zemlji su najintenzivnije podsticane upravo od tog informatičko-telekomunikacionog znanja. Najrazvijenije zemlje postaju sve razvijenije. Najmanje razvijene zemlje postaju sve manje razvijene u kaskanju, u toj trci za razvoje i podsticanjem razvoja informatike. Zbog toga imamo svi zajedno veliku odgovornost, ali je ključna odgovornost na Vladi da integriše ta znanja kroz sva ministarstva, jer te odgovornosti se protežu, ne samo kroz Ministarstvo državne uprave, kroz MUP, kroz sva ostala ministarstva, Ministarstvo privrede i način implementacije ovih ponuđenih servisa je u stvari mogućnost da ispitamo sopstvene vrednosti i mogućnosti.

Nažalost, način na koji smo to radili proteklih godina, pokazali smo da pada nivo i kvalitet institucija u Srbiji. Ja sam već pomenuo finansijsko stanje u mnogim lokalnim samoupravama, velike finansijske izazove koje imaju mnoge lokalne samouprave. Sa tim se sreće i sam ministar, siguran sam, potrebno je to rešavati, ali sa ovakvim pristupom to sigurno nećemo rešiti.

Zahvaljujem, kolega Ćiriću.
Poštovani narodni poslanici, u skladu sa članom 87. Poslovnika Narodne skupštine, sada određujem pauzu u trajanju od jednog časa. Sa radom nastavljamo u 15.00 časova. Zahvaljujem.
(Posle pauze)

Da li neko od ovlašćenih predstavnika i šefova poslaničkih grupa želi reč?
Vladimir Orlić. Izvolite kolega.