Reč ima narodni poslanik Vladimir Marinković, povreda Poslovnika.

Poštovana predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, povređeni su čl. 106. i 107. Od 20 minuta izlaganja, mislim da nije bilo ni tri minuta o temi o kojoj razgovaramo. Ne znam i nije mi jasno, voleo bih da mi objasnite, kakve vi veze imate, kao predsednica Narodne skupštine, sa nacionalnom akademijom. Onih 255 minuta o kojima je prethodni govornik govorio… To je bila jedna odlična sednica, sve je elaborirano, sve je bilo u redu i ne znam kakve veze ima sa današnjom sednicom dnevnog reda. Mislio sam da će prethodni govornik, odnosno profesor biti fokusiran na jako važne teme dnevnog reda, a što se tiče vremena i nedostatka vremena, gospodo, pobedite na izborima, pa ćete imati četiri sata, tri sata, pet sati. Hvala.

Slažem se sa vama, ali nisam htela da reagujem.
Da li želite da se izjasnimo u danu za glasanje? (Ne.)
Reč ima narodni poslanik Vojislav Šešelj.

Dame i gospodo narodni poslanici, danas opet imamo stari problem koji se neprekidno ponavlja, četiri važna zakona moramo zajedno da razmatramo, a ovaj četvrti koji je najobimniji neću stići ni da pomenem danas, a najradije bih o njemu govorio, jer iza njega direktno stoji predsednik Vlade Ana Brnabić. Moram da idem redom, moram da idem od Žarka Ružića, pa nadalje, Branko Ružić. Stalno menjate imena, pa ne može čovek da se snađe.

Vidite, ovde se predlaže osnivanje jedne institucije koja nikom živom nije potrebna. Nacionalna, čuj „Nacionalna“, pa niste ni Vladu nazvali nacionalna, niste ministarstva nazvali, trebalo bi ministarstvo nazvati „ministarstvo za šišanje ovaca“. Ništa još nemamo nazvano nacionalno, ali Nacionalna akademija za javnu upravu. Dali ste joj više ingerencija nego što ima Srpska akademija nauka i umetnosti.

Kada se kaže Nacionalna akademija, odmah se setim Nacionalne štedionice. To su bile dve prilično prevarantske institucije, s tim što je preko Nacionalne štedionice ukraden veliki novac države Srbije. Ovde nije plan krađa novca, nego enormno širenje državne uprave, jer državna uprava nam je i tako prebukirana. To vam govore i vaši prijatelji iz EU. Nisam vam ja potreban da vas upozoravam, a vi je na ovaj način širite i niko živ ne zna koliko je širite. Ovo je rupa bez dna. Ako u ovo uđemo, propadosmo u bezdan.

Šta je problem naše uprave? Prebukiranost, rekoh već, nizak nivo stručnosti i male plate i dok imamo ove minijaturne plate u državnoj upravi, osim nekih organa koji su iskočili svakoj kontroli, pa se gađaju platama, poput Narodne banke Jugoslavije, Kontrole letenja do razno-raznih zaštitnika itd. Plate su bedne uključujući i ministarske. Kako da neki tamo direktor Kontrole leta ima sedam puta veću platu nego ministar? Rešite problem prvo tamo gde najviše boli.

Rešite problem stručnosti i kompetentnosti. I socijalisti su gnječili mnogo državne činovnike. I oni su uvek bili na minimalnim platama, pa ako bi baš neko imao privilegiju dodavali su mu neki honorar sa strane. Onda su došle dosmanlije i zaposlili su sve one ulične bukače. Za šta su oni bili stručni? Za udaranje u šerpu. Ko god se istakao udaranjem u šerpu dobio je državni posao, a da nema stručnosti.

Sada ste prebukirali državnu upravu ogromnim brojem zaposlenih, a državna uprava nije u stanju da funkcioniše. Treba paralelno sprovesti proces uvođenja platnih razreda, da se zaštiti zvanje državnog činovnika. U svakoj civilizovanoj državi na svetu izražava se poštovanje zvanju državnog činovnika, a kod nas je državni činovnik zadnja rupa na svirali.

Kada se pojavi državni činovnik onda je osnovana pretpostavka da on zna, da je kompetentan, da je sposoban, da je častan i da je nepodmitljiv. Hajde vi meni sada nađite u ukupnoj strukturi državne vlasti koliko imamo nepodmitljivih državnih činovnika. Nepodmitljivi su uglavnom oni od kojih ništa ne zavisi, koji se ni zašta ne pitaju, pa čak i oni daju obećanja da će nekome završiti neki posao, traže pare unapred, pa ako se posao i završi mimo njega to je njegov uspeh, a ako se ne završi – probao sam sve, nije išlo. To nam je stanje, a vi hoćete to stanje da promenite Nacionalnom akademijom, da okupite Peru, Miku, Žiku itd, da oni drže predavanja, a kao državni činovnici da idu da slušaju, pa će iz tih predavanja nešto naučiti. Neće naučiti ništa, kao i ja kada ovde slušam ministre u sali pa mi odlutaju misli od Kosova Polja pa nadalje, jer znam da ništa pametno neću čuti. Tako će vam biti na Nacionalnoj akademiji.

Kažete da Nacionalna akademija ima status javno priznatog organizatora aktivnosti neformalnog obrazovanja odraslih. Ako je to neformalno obrazovanje, kako ćete naterati nekoga da pohađa nastavu na toj Akademiji? Morate imati neku formu. Mora diploma da se neka tamo stekne. Mora ta diploma da ima neku vrednost u društvu i u državnoj upravi.

Sedište će biti u Beogradu, jel tako? Hoćemo li dovlačiti u Beograd iz svih opština u Srbiji opštinske činovnike da idu u školu u Beograd, preko vikenda ili će im se davati plaćeno odsustvo po mesec, dva dana, pa ih ispitati, pa ako su nešto naučili da se vrate, a ako nisu ništa naučili, što će se obično desiti, da idu ispočetka?

Jedan od naših problema u državnoj upravi je što niko ništa ne čita. Glavu na panj stavljam da od ministara u Vladi Srbije više od polovine ništa ne čita, osim možda dnevnog reda za sednicu, nekog materijala itd. Ne čitaju knjige. Ne čitaju ni beletristiku, ni stručnu literaturu.

Šta je potrebno našoj upravi? Da državni činovnici počnu da čitaju, pa da im se umesto Nacionalne akademije formira vredan, dobar, stručni časopis, pa da se u časopisu objavljuju radovi naših stručnjaka sa direktnim usmerenjima kako raditi sa kojim problemom, sa kojom pojavom u društvu, a prevoditi strane literature, vredne tekstove i da se tako osposobljavaju ljudi iz javne uprave.

Onaj ko ne zna, ko nema mozga, ko je diplomu fakultetsku ili srednje škole dobio preko veze, on se lako prepoznaje. Ako se prepozna i ako mu se više od 10% ukine odluka u upravnom sporu, ako izgubi na sudu, šta onda on ima više da traži u javnoj upravi?

Dalje, ako naši kadrovi sa fakulteta i srednjih škola nemaju dovoljno znanja o javnoj upravi, imamo na pravnom fakultetu predmet „Upravno pravo“ koji se uči na svim smerovima. U načelu sam protiv smerova, pogotovo na fakultetima društvenih nauka. Jedan smer – opšte obrazovanje. Onda ćemo podeliti taj predmet, kao što je „Građansko pravo“ podeljeno na stvarno, odnosno svojinsko i obligaciono i procesno. Možemo „Upravno pravo“ podeliti na tri predmeta pa da se intenzivnije i detaljnije izučava. Ima „Nauka o upravi“ koja je sada samo opciona grupa, šta li je, na jednom od smerova. Iz te „Nauke o upravi“ postoji ogromna literatura i na srpskom jeziku. Ko je to čitao? Ko je to od ministara čitao? Ko je od onih koji su postali ministri pre toga znao šta je javna uprava, da je ministar najviši organ državne uprave i da mora znati i upravni postupak i upravni spor. Malo koji i kada mu neko donese nešto na potpis on potpiše. Kada potpiše muka velika, bruka, ali baš ga briga.

Koji bi bili zadaci te Nacionalne akademije? U članu 4. se predviđa da ona obavlja stručne i sa njima povezane izvršne i druge poslove državne uprave. To je novi organ državne uprave. Vi na mala vrata uvodite novi organ državne uprave. Organ će upravljati. Imaće određene nadležnosti. Što onda direktora postavljate na čelo? Stavite ministra. Može i direkcija da bude organ državne uprave.

Vi ste već sami predvideli tamo da ovaj programski savet imenuje sam direktor, a ne neko ko bi kontrolisao direktora preko tog saveta. A ko bi kontrolisao direktora, to bi bilo ovo Ministarstvo Ružićevo, je li tako? Je li? Jeste Ružiću? Ali, da li biste vi bili u stanju da to kontrolišete to je drugo pitanje. Imate li vi stručne organe sposobne da to kontrolišu, imate li vi državne činovnike koji bi znali da ovo kontrolišu? Ili bi nam tamo prodavali neke stvari za bubrege i ko se snađe, snađe, ko se ne snađe, ne snađe.

Koliko će biti zaposlenih u nacionalnoj akademiji? Počeće od stotinu, pa hiljadu, pa pet hiljada, pa deset hiljada, pa 100 hiljada. Sve to može, može ta nacionalna akademija da zameni celu državnu upravu, i ovako se ne oseća da imamo sposobnu državnu upravu nećemo imati ni tada.

Državna uprava se sastoji od kadrova, a ne od institucija. Možete imati kakve god želite institucije, kakve god proglasite institucije, ako u njima nemate kadrove, ne vredi. Kadrovi znanje stiču na fakultetu, a vi i dalje primajte one koji su završili fakultet sa prosekom šest, a onda ih šaljite na Nacionalnu akademiju. Neka se tamo dodatno usavršavaju. A neka oni sa prosekom osam, devet, čekaju na Zavodu za zapošljavanje. Neka bude i dalje zaposlenje u državnoj službi nagrada za uspešne predizborne aktivnosti, kontrolu biračkih mesta, kontrolu u ime svoje partije, pa i u ime tuđih partija, kad se potkupe kontrolori. To je to.

Ima zemalja u svetu gde je činovnički aparat toliko ozbiljan da on provodi izbore, a ne treba mu nikakva kontrola i svi veruju da će to pošteno biti obavljeno, dakle da tamo nije stranački državni aparat, da nije činovnički aparat stranački i prevashodno stranački, nego da se sastoji od uglednih i časnih ljudi. Takve bi morale i sudije da nam budu. A mi ovde izaberemo za sudije ljude sa šest prosekom, a onda se čudimo što nema nezavisnosti pravosuđa. Zato što niko od njih ne zna šta je pravna etika.

Naš činovnički aparat ne zna ni šta je pravna, ni šta je činovnička etika, nije imao ko da ih nauči. Etiku na Pravnom fakultetu, mislim u Srbiji niko nema, ali, imaju neke izmišljene predmete koji se proforme polažu. Izmišljeni su radi već postojećih kadrova, a nisu kadrovi prilagođavani nastavnom planu i programu.

I u srednjim školama, znate, popravite prvo materijalno stanje profesora, pa zainteresujete najbolje studente kada završe fakultet da budu profesori u srednjim školama, vratite ugled tom zanimanju pa ćete imati mnogo bolje kadrove. A vi ćete sada ovom akademijom ispravljati ono što ni srednja škola nije dala, što nije dao ni fakultet. Ne možete, vi to ne možete nikada ispraviti. Ovo će biti samo zamajavanje.

Vidite šta bi programski savet radio, predlog opšteg programa odluke i programa obuke rukovodioca, utvrđuje metodologiju potreba za stručnim usavršavanjem. Metodologiju potreba on utvrđuje, a ko će vršiti istraživanje da se pokaže kolike su to potrebe? Jel smo mi ikada imali model činovničke strukture jedinice lokalne samouprave, koji će zavisiti od broja stanovnika, od veličine teritorije, stepena ekonomskog razvoja itd? To nikada nismo imali. To se niko ne usuđuje da pokuša da radi, a oni će stvarati metodologiju. Ne može se metodologija iz vakuma stvarati, iz ničega. Metodologija mora da se zasniva na nekim objektivnim činjenicama, na osnovama sistema koji se već poznaje, a treba istražiti ono što je nepoznato. Treba doći do novih indikatora, pa proverom indikatora do novog znanja, do novih činjenica. Ko će to tamo raditi? Niko. Nema ko to tamo da radi.

Sve ministre da postavite u programski savet nisu u stanju taj posao da obave. Hajde, podstaknite naučno istraživačke projekte na univerzitetu da se taj problem napravi. Ako vi niste u stanju za pet godina da donesete zakon o platnim razredima, što ne angažujete nekoga ko to zna. Nije vam padalo na pamet, ali vi ne znate. A kada se uvedu platnim razredi pola problema je rešeno.

Onda ne može direktor Kontrole leta da ima 700.000 platu, a kontrolor leta može i 800.000, jer nije isto biti kontrolor leta i direktor Kontrole letenja. Direktor Kontrole letenja kao državni činovnik ne sme imati veću platu od bilo kog ministra, ali stručnjak ekstra klase, kakav je kontrolor letenja može imati prema evropskom proseku, da ne bi otišao trbuhom za kruhom, da ne bi otišao da radi tamo gde su plate veće.

Kod nas je sve naopako. Tamo spremačica ima veću platu nego ministar. U Narodnoj banci šta se sve radi, šta im sve pada na pamet, jer imaju viška novca. Kako oni stiču višak novca? Primarnom emisijom. Daju bankama na kamatu i ne samo da zadovoljavaju svoje potrebe, nego se razmeću. Čak su uveli ginekološke preglede. Moglo bi svako ministarstvo da uvede ginekološke preglede i da budu redovni. Svako da ima jednu ordinaciju u svojoj zgradi.

Znate, suočavamo se sa tolikim nebulozama, sa toliko nerazumnim pojavama, a sebi neprekidno postavljam pitanje – koliko to može dugo da traje? Po svemu sudeći, može da traje dok ne dobijemo neku sposobnu Vladu Srbije. Jesmo li u stanju da je dobijemo? Zavisi od građana. Hajde da ubedimo građane, nismo do sada uspevali da ih ubedimo.

Vidite još jednu stvar, sledeći zakon koji se ovde raspravlja je zakon o izmenama i dopunama Zakona o državnim službenicima. Taj zakon znači prilagođavanje zakonu o nacionalnoj akademiji. Govori se o opštem programu obuke, programu obuke rukovodilaca itd. a rekoh vam već, obuke nema bez čitanja knjiga.

Stručno usavršavanje je doživotno stručno usavršavanje ili koji ste ono izraz upotrebili neki dan, prevodeći sa engleskog jezika, celoživotno. Vi kada prevodite zakone koje nam diktiraju iz EU, sa engleskog jezika, ne vodite računa o prevodu. Često nemamo ni lektora u Vladi. Nisu ga imali ni socijalisti, kamoli dosmanlije, nemate ni vi. Svi mislite da znate jezik, ne znate. Čak da uđem sada u analizu jezičkih konstrukcija, na šta bi sve to ispalo.

Nemojte to da radite, povucite lepo ovaj zakon. Kažite da ste prihvatili dobronamernu kritiku. Svaka moja kritika ovde izrečena zaista je dobronamerna.

Hvala gospodine Šešelj.
Reč ima narodni poslanik Marko Đurišić.
Izvolite.

Hvala, poštovani potpredsedniče.

Poštovani ministri, evo ni na kraju jučerašnjeg drugog dana u Skupštini, kada smo slušali od strane dva ministra, obrazlaganje po dva predloga zakona, ni danas u toku ove rasprave nisam uspeo da shvatim na koji način su ova četiri zakona međusobno povezana, i rešenja u njima su takva da ona mogu zajedno da se raspravljaju. Naravno da to nije slučaj, nemaju nikakve veze jedan sa drugim, ali je bilo potrebno skratiti vreme rasprave u parlamentu, onemogućiti poslanicima da govore ono što smatraju da je potrebno reći o ova četiri zakona.

Time se nastavlja jedna loša praksa i očigledno je da ni ovi zakoni tu praksu neće promeniti, iako je u medijima, i dobro je ministar Ružić to primetio, bilo najave da se ovaj zakon o Nacionalnoj akademiji za javnu upravu, da će obuhvatiti i edukacije funkcionera, on je jasno rekao da to nije slučaj. Ali, ja mislim da je to neophodno. Ako pogledamo ponašanje predsednice parlamenta, koja se ovde izdirala na sekretara Skupštine i izbacivala napolje, ili jednog gradonačelnika Subotice, koji svom saradniku preti čupanjem grkljana, postavlja se pitanje da li je njima potrebna obuka i edukacija kako bi mogli da budu ljubazni, jer je ljubaznost jedan od ciljeva koje je ministar, kada je navodio zašto je potrebna Nacionalna akademija za javnu upravu, on je naveo ljubaznost kao jedan od ciljeva. Mislim da nam je ta ljubaznost potrebna od najviših funkcionera i mislim da je šteta što oni neće biti u ovim programima obuke i edukacije, ili makar koučinga, ako ništa drugo, da bi izbegli ove situacije u budućnosti.

Ministar LJajić je tu diskusiju sinoć zaključio, i mene je obradovalo donošenje zakona o elektronskom dokumentu, elektronskoj identifikaciji i uslugama od poverenja u elektronskom poslovanju, jer je to dobro za našu privredu, za građane, da polako hvatamo korak sa novim tehnologijama.

Mislim da je malo preterano reći da je revolucionarna usluga koja će, ukoliko se ovaj zakon usvoji, usluga kvalifikovanog elektronskog potpisa, biti uvedena. Revolucionarno znači nešto prvi put, nikad viđeno, možda nije u našoj zemlji, neke druge stvari su nikad viđene u našoj istoriji do sada bile, nevezano za ovu stvar. Ali, mislim da postoje mnoge zemlje koje su daleko odmakle u ovim uslugama, i ono što je dobra strana ovog našeg kašnjenja što možemo da pokupimo sva dobra iskustva i da, da kažem, većom brzinom, brže uhvatimo korak i smanjimo to zaostajanje koje postoji.

Ono što je mene uplašilo na kraju njegovog izlaganja, kada je rekao kako će biti sprovedeni, da kažem, tenderi za izbor pružaoca usluga u ovom elektronskom posredovanju. Tu je, moram da priznam, mene uhvatio strah. Uhvatio me strah od toga znajući kako ova Vlada već pet godina radi. Koji će to ljudi i kako dobiti priliku da pružaju usluge u jednoj ovako važnoj i osetljivoj stvari, da imaju pristup podacima građana.

Zamislite, mi imamo danas ugledne građane, koji nisu umeli da sačuvaju svoju ličnu kartu, neko im je kažu uzeo lični kartu, pa otvarao firme na njihovo ime. Zamislite sada elektronski potpis. Kako to može neko lako onda da dođe u posed nečijeg tuđe elektronskog potpisa i recimo, opet osnuje firmu, uzme neki kredit, zaduži se za milione, posle kaže – nisam ja, ukrali mi. Kako ćemo mi ministre, znajući ovu Vladu, njene kapacitete, njen način rada, to da sprečimo? To je moja velika bojazan.

Drugo, jedan primer, u svetu šta se dešava kada date da neka privatna firma bude, recimo, pružalac neke usluge. Ne znam da li ste pratili pre, čini mi se dva tri meseca, bio je skandal u Švedskoj. Firma koja je tamo radila usluge za Ministarstvo odbrane Švedske, promenila je vlasnika, taj vlasnik je onda neke poslove autsorsovao, i onda su ljudi iz Srbije došli do podataka, osetljivih, zaštićenih podataka vezanih za Švedsko ministarstvo odbrane, imena pilota, vojne snage. Ogromni podaci bili su u rukama neovlašćenih lica, i to baš u Srbiji, igrom slučaja. Koji je bio epilog toga? Epilog toga je bila ostavka ministra odbrane.

Sada, ministre LJajiću, da li ste vi spremni usvajanjem ovog zakona, da dovedete sebe u situaciju da date ostavku? Vi, sa najdužim ministarskim stažom u Srbiji, ne mogu da zamislim da date ostavku. Nadam se da ste svesni rizika koji preuzimate, modela gde će se ove usluge davati preko raznih tendera, akreditacija, kako god, privatnim kompanijama, jer tu se neke stvari dešavaju, kao što se ovo desilo u Švedskoj. Oni tamo sigurno imaju sistem već duži niz godina nego mi u ovom elektronskom poslovanju, elektronskim potpisima, i sve drugo, pa su se te neke stvari desile. Tako da, pazite se u budućnosti, i obratite pažnju kako se ovaj zakon primenjuje, da ne biste došli u situaciju da neko kaže da treba da podnesete ostavku.

Sada, da se vratimo na ovaj prvi zakon o Nacionalnoj akademiji za javnu upravu. Meni je, čitajući ovaj zakon i slušajući ovu raspravu do sada, potpuno nejasno čemu ovaj ovako pretenciozan naziv - Nacionalna akademija za javnu upravu. Čovek bi očekivao sada to će da se formira neka važna ustanova, obrazovaće stotine i stotine kadrova. Ovo je praktično, preimenovanje uprave na jedno telo Vlade koje bi moglo da se zove telo za akreditaciju instruktora za obuke, za pravljenje programa. Naziv Nacionalna akademija je, po meni, potpuno neprimeren, o onome što ovaj zakon donosi i koje novine uvodi.

Čitajući ovaj zakon, sve vreme mi je ovako svetlelo, kao što svetli ova novogodišnja rasveta u Beogradu, pred očima, NALED, NALED. Znači, čitajući ovaj zakon, vidi se da je ovaj zakon pisan van Vlade. Verujem ministre, vi ste tu od kraja juna meseca, koliko je to, četiri meseca, tri meseca, da je ovaj zakon napisan pre nego što ste vi došli u ministarstvo ili možda i posle.

Zašto ovo kažem? Imam običaj da čitam i ove delove obrazloženja zakona, pa sam tako ustanovio da Vlada ima vremeplov. Evo, opet dokaza. U Zakonu o državnim službenicima piše da je radna verzija zakona data na uvid javnosti 12. decembra 2017. godine, znači tek za dva meseca. Znači, ja kažem da u Vladi neko ima vremeplov, jel vi odete u budućnost pa date zakon tek za dva meseca u javnu raspravu. Naravno da je to greška ministre i naravno da, i ja pozdravljam nameru da se obukom ljudi koji rade u ministarstvima ovakve greške smanje, da ne bi imali ovakve rasprave u parlamentu, ali je neobično pročitati ovako nešto.

Povedite računa, jer ste vi odgovorni za ceo tekst ovog zakona i onaj deo obrazloženja i sve drugo, šta tamo piše. Tamo pišu još neke interesantne stvari. Piše, mene je interesovalo koliko će sve ovo da košta? Piše da će troškovi za 2018. godinu za Nacionalnu akademiju iznositi 31 milion dinara za 30 zaposlenih. Zatim, pet miliona dinara za naknade članova Programskog saveta i stručnih tela, kojih treba da bude do deset i da ta stručna tela imaju od tri do pet članova. Znači, sve ove ljude, 30 do 50, plus 15 članova Programskog saveta, imenuje jedan čovek, direktor Nacionalne akademije, za koga, moram da se složim sa kolegom Pavlovićem, u zakonu ne stoji na koji način se bira. Vi ste rekli da će biti imenovan od strane Vlade na pet godina, po nekim drugim zakonima verovatno, ali ovde u zakonu ne stoji.

Znači, taj čovek, jedna osoba će za 50, 70 ili 65 ljudi odrediti da budu članovi Programskog saveta na neodređeno. Ono što je naša velika zamerka, jeste što članovi Programskog saveta nemaju trajanje mandata. Ne kaže se na koliko se biraju, kaže se samo da ih bira i razrešava direktor, ali ne znamo na koliko. Da li je to doživotno? Još ovih 50 ljudi u stalnim telima, ti svi ljudi će potrošiti 2018. godine, tako je najavljeno ovde, videćemo kada dođe budžet, pet miliona dinara. Onda, za sve programe obuka je predviđeno 11 miliona dinara. Zamislite, znači za obuku 200 i ne znam koliko hiljada ljudi, koliko treba ovim zakonom da se otvori mogućnost, naravno neće svi u jednoj godini proći edukacije i sve to.

Znači, vi ste predvideli 11 miliona samo za naknade ovih pedesetak ljudi koje imenuje isključivo, ponavljam, direktor, bez jasnih kriterijuma, bez kriterijuma, recimo, ko predlaže ove državne službenike u članove saveta. Ko to predlaže, kako će on da izabere od desetina i desetina, od stotina hiljada ljudi u državnoj upravi, koji ispunjavaju zakonom propisane uslove, kako će on da dođe do ovih sedam ljudi koji su predviđeni da budu? Po nama je to mesto za korupciju, mesto za politički uticaj. Ocena da se ovim smanjuje politički uticaj na rad uprave ovde pada. Znači, upravo ta osoba ima ogroman uticaj da za 50 i nešto ljudi obezbedi da narednih godina primaju pet miliona dinara ukupno.

Onda, najveća stavka za uvođenje ove Nacionalne akademije je milion i po evra, kako kaže ovde, odnosno 186 miliona dinara za opremanje prostorija. Znači, desetogodišnji trošak rada Nacionalne akademije i više, 12 godina planiranih sredstava za rad članova saveta i komisija i stručnih tela i za sve programe, puta 12, ta suma je za opremanje prostorija. Da li stvarno ova država nema dovoljno spremljenog slobodnog prostora da 30 ljudi, koliko treba da broji ova Nacionalna akademija, negde smesti? Već imamo opremanje milionsko izmišljenog tela za bivšeg predsednika Republike, da bi on vodio neku komisiju za saradnju u Rusiji i Kini. Milioni iz budžeta idu na to. Sada opet, 186 miliona dinara! Da li ja sada treba da govorim koliko je to škola, vrtića, puteva ili ne znam ni ja čega? Na koji način se to uklapa u politiku štednje i racionalizacije?

Zakon o Nacionalnoj akademiji i o državnim službenicima predviđa, po nama, potpuno nedefinisano prikupljanje i obradu podataka onih koji prođu kroz ovaj proces. Mi smo tražili da se to ili izbriše ili da se upodobi sa zakonom, da se obavezno ubaci da sve te evidencije, a pogotovo obrade, jer se ne govori u zakonu u koju svrhu se rade te obrade, koji podaci se obrađuju, da se to uvede u skladu sa Zakonom o obradi podataka o ličnosti.

Ono što želim da kažem vezano za ovaj Zakon o izmenama i dopunama Zakona o državnim službenicima je na kraju, recimo, rok koji stoji da dosadašnji ljudi koji su radili ove obuke mogu da nastave u roku od tri godine da rade taj posao. Znači, mi imamo ovde zakon koji, ako čitamo, tek treba da počne javna rasprava za dva meseca, a počela je pre deset meseci, obavila se i donosi se u Skupštini po hitnom postupku. Dakle, mi donosimo zakon po hitnom postupku, a onda dajemo rok tri godine da se oni ljudi koji treba da rade ove akreditacije upodobe, odnosno da oni prođu ponovo kroz proces akreditacije u skladu sa novim zakonom. Apsolutno neprimereno i neobjašnjivo. Čemu žurba, čemu hitan postupak, ako vi onda dajete sebi ovim zakonom rok od tri godine da se krene sa potpunom primenom ovog zakona? Pozivam vas da prihvatite naš amandman koji skraćuje taj rok na jedan realan rok, tamo negde do kraja juna naredne godine.

Svi ovi zakoni polaze od dobre namere i potrebe, naravno, države da unapredi rad javne uprave, da imamo kvalifikovanije, stručnije, angažovanije i ljubaznije državne službenike. Naravno, ništa od toga nije sporno. Ali, uvek se, da tako kažem, đavo krije u detaljima. Ova rešenja apsolutno ne garantuju departizaciju. Naprotiv, suprotno, vrišti iz njih da će ovo biti iskorišćeno kao još jedan mehanizam da se stranački ljudi proguraju napred, a oni koji nisu u vladajućim strankama i ne rade u upravi zahvaljujući članstvu u političkim organizacijama, bez obzira na njihovo stručno znanje, oni će biti skrajnuti.

Ponavljam, Zakon o elektronskom dokumentu, elektronskoj identifikaciji i uslugama od poverenja je dobar i siguran sam da će olakšati građanima pristup uslugama države, da će olakšati i pojeftiniti privredi poslovanje, ali postoji bojazan kako će to izgledati u realnom životu. Sadašnja predsednica Vlade, pre godinu dana kada je bila ministarka, sa ponosom je najavila, to je primer kako radi elektronsko poslovanje ili elektronske usluge od strane države Srbije, kao reakciju države na gužve kod izrade novih zdravstvenih knjižica, da građani mogu on lajn da se prijave i da za 60 dana od dana prijave dobiju zdravstvene knjižice. Ja sam to uradio za moju taštu i ona je dobila zdravstvenu knjižicu posle 10 meseci. Znači, ne 60 dana, ne šest meseci, već za 10 meseci, pre nekoliko dana.

Kako vi mislite ovakvim radom i ovakvim primerima da uverite građane da je za njihovu korist uvođenje ovih novih usluga i elektronske uprave? Da ne govorim ono što su neke kolege govorile, o načinu na koji se ovde od strane predsednice parlamenta koristi elektronska uprava koju ovde imamo u radu parlamenta i koja treba da pomogne svim poslanicima da radimo kvalifikovanije i transparentnije.

Zbog svega ovoga, zbog našeg nepoverenja u ovu Vladu, mi nećemo glasati za ove zakone. Dali smo, nadam se, konstruktivne amandmane i raspravljaćemo o njima u raspravi u pojedinostima. Hvala.

Hvala, kolega Đurišiću.
Reč ima ministar Rasim LJajić. Izvolite.

Samo vrlo kratko na četiri primedbe koje ste izneli vezane za Zakon o elektronskom poslovanju.
Prva stvar odnosi se na reč revolucionarnu, i slažem se sa vama da je ona pretenciozna, ali ja je nisam upotrebio poredeći naš slučaj sa bilo kojom zemljom EU, jer to je, mi smo daleko od toga još uvek. Reč revolucionarno sam upotrebio u odnosu na situaciju koju smo do sada imali i govorio sam o teškoćama za aktiviranje elektronskog potpisa zbog komplikovane procedure koja je bila predviđena dosadašnjim Zakonom o elektronskom potpisu, ali, slažem se, da je pretenciozna.
Druga stvar, oko tendera. Reč tender nisam spomenuo. Uzmite stenogram, ako budem spomenuo reč tender ja vam se javno izvinjavam, ali apsolutno nisam spomenuo, ne zato što izbegavam, već zato što nema mesta za bilo kakve tendere u Predlogu zakona niti oni o tome govore. Samo sam govorio o pružaocima usluga koji moraju da prođu, bukvalno, sito i rešeto da bi bili registrovani.
Uloga ministarstva je samo da raspisuje standarde i na kraju tog procesa da upisuje u registar pružaoce usluga. Sve drugo radi akreditaciono telo Srbije ili rade tela za usaglašenosti propisa koji su opet privredni subjekti. Mi sad imamo šest sertifikacionih tela za izdavanje elektronskog potpisa, od tih šest dve su privatne kompanije koje rade. Verujte, ja ne znam ni imena tih kompanija, ali prolaze proceduru koja je neophodna i koja će važiti i za sve ostale. Govorio sam o kontroli koja se sprovodi najmanje u dve godine.
Treća stvar, oko informacione bezbednosti, dakle, deo onoga što ste spominjali i švedski slučaj, su i pitanja i zakoni o informacionoj bezbednosti. Mi menjamo taj zakon u ovom jednom članu gde su, takođe, jasno definisane nadležnosti pojedinih organa, a i u ovom zakonu imamo osiguranje od štete. Kao što nema savršenog zločina nema, ni savršene zaštite od zloupotreba. Niko ne može da garantuje da vama ili meni neko neće ukrasti mobilni telefon, ali ovo je maksimalni oblik zaštite koji može da se da, i maksimalno smanjena mogućnost za falsifikovanje. Lakše će te, daleko, falsifikovati ili pokušati da falsifikujete nečiji potpis ili pečat nego što možete da zloupotrebite odredbe ovog zakona vezano za elektronski potpis i sve ove ostale usluge.
Što se tiče primene, ja sam rekao u završnoj reči da problem će postojati oko primene i implementacije, nikakve dilema. Mi već unapred vidimo koje su to prepreke. Uostalom, nije ni isti nivo digitalne pismenosti u svakom delu zemlje, nije ni ista upotreba, ili jednaka upotreba, interneta opet u različitim delovima Srbije. Sve će to biti prepreke, i ne samo to, koje stoje na putu potpune implementacije ovog zakona. Ali, složiću se sa vama, jedna velika mogućnost koja se pruža, ali ta mogućnost treba da bude realizovana u jednom procesu. Neće to ići ni lako ni brzo.

Hvala ministre.
Reč ima narodna poslanica Marija Jevđić. Izvolite koleginice.
Prijavite se ponovo.

Hvala.

Poštovani predsedavajući, ministri sa saradnicima i kolege narodni poslanici, predlozi zakona koji su danas na dnevnom redu su rezultat temeljnog rada resornih ministarstava na daljem unapređenju i podizanju kvaliteta usluga građanima i privrednim subjektima, i upravo kao takvi će imati podršku poslaničke grupe Jedinstvene Srbije u danu za glasanje.

Što se tiče Predloga zakona o Nacionalnoj akademiji, iz vašeg jučerašnjeg obraćanja, gospodine Ružiću, stekao se utisak da vaše ministarstvo stavlja akcenat na uvođenje reda u administraciji i obezbeđenje što boljeg učinka javne uprave i to je svakako dobar signal svim lokalnim samoupravama da moraju da funkcionišu na isti način, u istim rokovima i u istim zakonskim osnovama. Upravo će osnivanje Nacionalne akademije za javnu upravu to i omogućiti.

Postoje zaposleni u lokalnim samoupravama koji ne sagledavaju značaj svoje uloge i svog angažovanja na radnom mestu, što zbog indolentnosti, nezainteresovanosti, a često i zbog nedovoljnog znanja, a da pri tom imaju istu ili ravnopravnu naknadu sa onima koji daju svoj maksimum.

Ovim Predlogom zakona takvi zaposleni će se uputiti na stručno usavršavanje i edukaciju i istovremeno će se napraviti razlika između rada i nerada. Kao krovna obrazovna institucija Nacionalna akademija za javnu upravu će imati ključnu ulogu u planiranju i izboru kadrova, sistemu nagrađivanja kao i efikasnosti u profesionalnom pružanju usluga građanima.

Cilj Ministarstva za državnu upravu i lokalnu samoupravu je efikasan sistem javne uprave, i zato su potrebni javni obučeni državni službenici. Verujem da će, i smatram da će Predlog ovog zakona upravo doprineti ostvarenju tog cilja.

Ministarstvo za lokalnu samoupravu je na dobrom putu da transformiše lokalne samouprave u moderne, ekonomične i odgovorne. Ipak, postoji veliki problem, broj problema u radu lokalnih samouprava zbog nedovoljne obučenosti i usklađenosti zaposlenih sa savremenim metodama poslovanja koje donosi svakodnevna modernizacija, ali Zakon o Nacionalnoj akademiji za javnu upravu doprinosi njihovoj edukaciji a samim tim i smanjenju troškova koji bi dodatno opteretili lokalni budžet.

Zakon o Nacionalnoj akademiji za javnu upravu je usko povezan sa Predlogom zakona o izmenama i dopunama Zakona o državnim službenicima koji će omogućiti njegovu implementaciju i definiše sam program i rad Nacionalne akademije.

U članu 2. Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o državnim službenicima, član 97ž odnosi se na predavače na Nacionalnoj akademiji i svako se vodilo, i vodi će se računa da ti predavači budu afirmisani i stručni, ali sam ja mišljenja, gospodine Ružiću, da bi kao predavače mogli i uključiti i zaposlene u lokalnim samoupravama koji su se dokazali na svojim radnim mestima jer su upravo oni najbolji poznavaoci problema u radu javnih uprava.

Poslanici poslaničke grupe Jedinstvena Srbije su podneli jedan amandman na član 2. Predloga zakona kojim se menja član 97v stav 1. a koji se odnosi na program obuke rukovodioca. Mišljenja smo da rečenicom – da na obuku idu i oni koji se pripremaju da budu rukovodioci, ostavlja se prostor za favorizovanje određenog dela državnih službenika jer oni ne mogu unapred znati da će biti postavljeni na rukovodeća radna mesta. Više o amandmanu ću pričati u danu kada budemo o Zakonu raspravljali u pojedinostima.

Zakon o informacionoj bezbednosti nam donosi izmenu jednog člana ali ja želim da iskoristim ovu priliku i da skrenem pažnju na to koliko je informaciona bezbednost jedne zemlje bitna, pogotovo u današnjem globalno izazovnom vremenu. Izazovnom, pre svega, u smislu bezbednosti, a informaciona bezbednost je duboko prožeta sa svim terorističkim napadima. Svedoci smo da su takvi napadi, maltene, svakodnevni. Evo, pre neki dan je, i u Americi se desio jedan takav gde je smrtno stradalo više od 50 ljudi. Na sreću u Srbiji još uvek nemamo taj vid nasilja, ali svakako da nas brine bezbednost u regionu i u svetu, jer rizik uvek postoji i mi prosto moramo biti spremni.

Srbija ima Strategiju razvoja informacione bezbednosti i time je potvrđena spremnost države da se suoči sa globalnim izazovom zaštite podataka. Za mene kao narodnu poslanicu, ali pre svega, kao roditelja je jako bitno što je strateški planirano pružanje saveta i prijava u vezi sa bezbednošću dece na internetu. Ovoj temi treba podići svest pre svega roditeljima i samoj deci, ali uključiti što više škola i nastavnog osoblja edukacijom kroz različite školske programe.

Predlog zakona o elektronskim dokumentima i poslovanju je osnova za uspostavljanje moderne e-uprava u Republici Srbiji koja će građanima i privredi omogućiti brže i efikasnije usluge. Efikasnost ovog predloga zakona ogledaće se u uštedi vremena, smanjenju troškova poslovanja, isključenju odlazaka na šaltere. U našoj zemlji upotreba elektronskih dokumenata još uvek izaziva nepoverenje kod većine stanovništva i svi dalje više veruju papirnim dokumentima, stoga moramo raditi na podizanju svesti kako građana tako i službenika.

Kao što sam i na samom početku rekla, upravo su ovi predlozi zakona rezultat modernizacije i unapređenje rada počev od državnih službenika, lokalnih samouprava, pa do samim ministarstava i u danu za glasanje imaće podršku poslaničke grupe JS. Hvala.