Zahvaljujem.
Iskoristio bih priliku da nakon izlaganja svih šefova poslaničkih grupa ili ovlašćenih predstavnika poslaničkih grupa, prosto dam jedan pregled i dam neke odgovore na primedbe koje su iznete. Zahvalio bih se, naravno, svim govornicima, šefovima, ovlašćenim predstavnicima i na primedbama i na konstruktivnim kritikama i na nekim drugim kritikama koje su bile upućene.
Ima nekih, rekao bih, desetak tema koje sam locirao kao značajne, prosto zbog javnosti, zbog naših građana. Važno je da ne uđemo u jedan proces nerazumevanja intencije donošenja ovog zakona. Prihvatam i potrebu nekih predstavnika da, na neki način, ovo i politizuju. Nije to ništa sporno. Sve je to legitimno, ali ovo je ipak jedan zakon koji tretira pitanje koje je od značaja i za njih i za sve nas, pre svega za građana i za uvođenje reda u sistemu.
Pomenuto je da proces stručnog usavršavanja je usmeren na javnu upravu a da nije navodno usmeren ni na javne politike i da bi bilo najbolje da obuke vrše univerzitetski profesori.
Zakon o državnim službenicima predviđa u članu 97b sadržinu odnosno tematske oblasti koje čine opšti program stručnog usavršavanja. Između ostalog, tu se već navode teme strateško planiranje, javne politike, analitičke veštine i druge srodne teme. Tako da taj argument prosto ne stoji.
Što se tiče profesora univerziteta. Oni naravno da mogu da budu predavači kao i svi drugi. Prijaviće se da budu akreditovani ukoliko to žele i ući će u spisak, dakle akreditovanih predavača. Naravno, da neće moći da predaju na akademski način gradivo koje se uče na fakultetu, jer je ovde naglasak upravu na praktičnoj primeni konkretnih znanja i razvoja veština potrebnih državnim službenicima.
Niz dilema je izneto od strane više poslanika u pogledu izbora direktora ili pravne prirode akademije, odnosno organizacionog oblika u kome se ona formira. Ponavljam, a to sam i juče rekao da je Zakon o nacionalnoj akademiji jasno definisao da se ona formira kao organ uprave. Forma koja se uspostavlja je posebna organizacija koja je u skladu sa Zakonom o državnoj upravi.
Rad posebnih organizacija je uređen tim zakonom i mora se razumeti odnos između zakona u pravnom sistemu. Zakon o državnoj upravi je sistemski i opšti zakon, a Zakon o akademiji je organizacioni. Zato nije bilo potrebno ponavljati sve ove odredbe i Zakon o državnoj upravi kojima se definiše rad posebnih organizacija.
Kod Nacionalne akademije radi se o potrebi obavljanja stručnih andragoških poslova, odnosno poslova neformalnog, dakle, neakademskog nego profesionalnog usavršavanja odraslih.
NJome kao posebnom organizacijom rukovodi direktor koji za svoj rad odgovara Vladi. Direktora postavlja Vlada na pet godina, što jasno piše u zakonu, na predlog predsednika Vlada, prema zakonu kojim se uređuje položaj državnih službenika. Dakle, direktori i svi ostali zaposleni u akademiji su u statusu državnih službenika u skladu sa Zakonom o državnim službenicima. To znači da direktor mora biti postavljen na konkursu, jer taj zakon to i predviđa i oni koji kritikuju način izbora, prosto nisu u pravu. Dakle, mora biti postavljen na konkursu na kome se proveravaju njegovi stručni, rukovodilački kapaciteti i tu zaista nema ni govora o proizvoljnom ili partijskom zapoljšavanju.
Bilo je pitanja u pogledu reči nacionalno, u označavanju ove akademije. Mislim da treba da poznajemo prirodu i materiju da shvatimo da je to prirodna posledica ili logična posledica sistema stručnog usavršavanja u državnoj upravi.
Dakle, Nacionalna akademija sama sprovodi opšti, zajednički program za sve programe stručnog usavršavanja, jasno definisano zakon, a drugi organi uprave mogu da u skladu za zajedničkim metodološkim i stručnim pravilima programiraju i sprovode posebne programe stručnog usavršavanja. Takav sistem nije nov, on već dugo vremena postoji. Neki organi su formirali svoje organizacione oblike koji sprovode te posebne programe, poput npr. Diplomatske akademije ili Pravosudne akademije i odrednica nacionalna prosto nije bilo čija ili bilo kakva pretenzija nego prosto izražava njen položaj kao centralne nacionalne institucije u skladu sa Strategijom reforme javne uprave.
Takođe, bilo je rezervi i pitanja u pogledu sedišta akademije, troškova putovanja polaznika, obuke iz jedinice lokalne samouprave i potrebi da i zaposleni u jedinicama lokalne samouprave budu predavači na akademiji. Naravno, legitimna pitanja, a ono što mogu dati kao odgovor jeste da će sedište akademije biti u Beogradu. Radi se o republičkom organu uprave i kao i svaki organ uprave i kod poslova uprave koje obavlja akademija, oni se mogu realizovati i van sedišta. To je slučaj sa nizom poslova uprave kao npr. kod inspekcijskog nadzora koja se vrši preko upravnih okruga. Isto važi i za stručno usavršavanje koje može da se izvodi van sedišta i tako će biti uvek kada je to racionalno, smisleno i ekonomično.
Danas raspravljamo samo u zakonu o akademiji i Zakonu o državnim službenicima, ali u narednom periodu biće dopunjene odredbe iz zakona koji uređuju položaj zaposlenih, odnosno službenika u jedinicama lokalne samouprave i AP. Tada će se i njihovo stručno usavršavanje uključiti u sistem u kome će akademija imati centralno mesto.
Međutim, već po ovom zakonu koji ćemo doneti u danu za glasanje, zaposleni u jedinicama lokalne samouprave i AP ravnopravno sa zaposlenima u državnoj upravi na republičkom nivou mogu da se akredituju i da budu predavači.
Bilo je pitanja u pogledu potrebe da akademija radi na moderan način, da objavljuje stručnu literaturu, a ne samo da organizuju predavanja. U samom zakonu o nacionalnoj akademiji, u članu 4. jasno se navodi koje sve poslove akademija treba da obavlja. Između ostalih, navodi se da akademija izdaje publikacije, obavlja izdavačku delatnost, kao i da organizuje biblioteku i da čuva i informacionu građu i vodi mediateku. Dakle, ovo je način da se kaže da se programi stručnog usavršavanja realizuju i na elektronski način i putem onlajn učenja, što je već sada praksa kod Službe za upravljanje kadrovima. Tako da bez obzira na kritike, ne bih rekao da bilo mene, Vladu ili nas ili ovaj zakon, danas je pregazilo vreme, mislim da smo baš u korak sa vremenom.
Pitanja vezana za programski savet, stručna tela, sastav i mandat, kao i ta priča o politizaciji preko ovih tela i direktora i kako da se tome suprotstavimo, ako ga uopšte ima i kako da se to sve iskontroliše, ovde se prosto nije razumela priroda ili se nije želela razumeti priroda ovih tela.
Dakle, radi se o telima koje bi rukovodilac organa uprave mogao da formira za obavljanje nekih poslova iz delokruga organa uprave. Ova tela se upravo pominju u zakonu radi transparentnosti, jer ja ne vidim razlog da se bilo šta krije. Programski savet ne čine politički predstavnici koji bi imali politički mandat, nego stručnjaci same uprave koji već rade u ministarstvima i drugim organima na poslovima stručnog usavršavanja ili rade van uprave na ovim poslovima i koji mogu u stručnom smislu, i u smislu svog iskustva, da pomognu pripremi stručnim metodologijama, odnosno načinu rada na stručnom usavršavanju. Isto važi, naravno, i za druga stručna tela. Ona se, na primer, obrazuju po oblastima. Na primer, ako imate zakonodavni proces, logično je da se u stručnom telu koji priprema taj deo obuke sede službenici iz Republičkog sekretarijata za zakonodavstvo, ili generalnog sekretarijata uprave, pa i iz stručnih službi Narodne skupštine.
Direktor Akademije je odgovoran za rad Akademije, kao što je svaki rukovodilac svakog organa uprave odgovoran za rad organa, a organi su samostalni u radu. To sve piše u zakonu. Zato, direktor i treba da organizuje rad Akademije i ovih stručnih tela i da za taj rad odgovora.
Ministarstvo državne uprave i lokalne samouprave, kao što piše sasvim jasno u zakonu, vrši nadzor preko jednog od svojih sedam sektora. To je sektor za stručno usavršavanje, i preko najstručnijih ljudi koji sede u njemu.
Takođe, i preko Vlade Republike Srbije svi organi su podložni i kontroli ovog doma, dakle Narodne skupštine.
Pomenuto je da je neki problem sa troškovima, nesrazmernim troškovima za rad zaposlenih u odnosu na troškove same obuke. Dakle, mislim da se radi ponovo o nerazumevanju sistema državne uprave, poverenih poslova državne uprave, sistema stručnog usavršavanja i odnosa između opšteg i posebnih programa stručnog usavršavanja.
Dakle, ovde su planirana neophodna sredstva za Akademiju i njen rad i za rad oko tridesetak zaposlenih koliko se planira da ona ima. Takođe, Akademija ima sredstva u planiranom iznosu samo za opšti program obuke. To takođe piše jasno u zakonu. Svaki organ uprave, u skladu sa svojim potrebama, će planirati sredstva za posebne programe u svom budžetu, kao što će svaka jedinica lokalne samouprave, ili AP, planirati svoja posebna sredstva za svoje posebne programe obuke.
Dakle, iz ovoga se vidi, a vidi se iz samih odredbi zakona, da je Akademija krajnje racionalno organizovana, da ima mali broj zaposlenih i da se predavači ne zapošljavaju za stalno nego se akredituju i angažuju samo kada treba da sprovedu konkretni program obuke, što je najracionalniji način upotrebe tih resursa.
Takođe, pomenuto je, neko od kolega je rekao da je problem prelazni režim i važenje trenutno akreditovanih predavača u periodu od naredne tri godine. Prelazni režim obezbeđuje da ne dođe do zastoja u stručnom usavršavanju službenika. Novi sistem će zahtevati da se prvo donesu podzakonski akti, za šta je predviđeno šest meseci, što takođe, jasno stoji u zakonu. Neki od amandmana opozicije predlažu da taj rok bude duži, devet meseci, što ćemo razmotriti, naravno kao jedan od konstruktivnih predloga, ali svakako moramo shvatiti da je potrebno vreme da se uredi sistem do kraja i prelazni režim obezbeđuje nesmetanu promenu. Lako je omeđiti ili oročiti neke stvari ako ne možete da sprovedete to u delo. Opet, predlažemo nešto vrlo transparentno, poznajući kakvo je stanje i na polju usavršavanja i kakvo je stanje u našoj upravi.
Bilo je pitanja koja se ne tiču Akademije ili stručnog usavršavanja, poput izveštaja akcionog plana i, ono što je takođe važno, moramo znati da se izveštaj, naravno, nalazi na sajtu Ministarstva državne uprave i lokalne samouprave i pokriva period od 2015. do juna 2017. godine. Vrlo je strogo data ocena dosadašnjeg sprovođenja reforme.
Dakle, mi sami kao Ministarstvo dajemo ocenu onoga što je sprovedeno i mislim da ova kritika koja je upućena, iz tog razloga, prosto ne stoji, jer mislim da je važno da znamo dokle smo stigli, šta je preostalo da se uradi, šta je delimično odrađeno i u svakom slučaju to je put i način kako da na transparentan način javnosti, građanima i građankama, onima koji su zainteresovani, privredi, prosto pokažemo šta je urađeno na polju reforme.
Bilo je i ovih interesantnih tema, to sam i juče pomenuo jer sam očekivao da će se to dogoditi, oko jezika i oko terminologije i termina kouč. Mislim da oni koji su to pominjali ili spominjali treba da, prosto bio bi red da znaju da taj termin potiče iz 15. veka. Radi se, ne o engleskoj reči, nego o mađarskoj reči, koja je ušla u sve velike i male evropske jezike. Dakle, od engleskog, francuskog, nemačkog, preko ruskog, pa i do srpskog jezika. Dakle, nema selektivnog pristupa, i na istoku i na zapadu, ovaj termin se koristi.
Ako hoćete mogu da u minut vremena i objasnim šta je to bilo tada u 15. veku, prosto da shvatite genezu čitavog problema. Ne, ja baš insistiram ako nije problem. Dakle, bilo je jedno malo mađarsko selo koje je počelo da proizvodu novu vrstu vozila, prosto zbog javnosti i zbog onih koji možda iz neznanja takvu stvar kritikuju, to vozilo se zvalo „koči“, po nazivu tog sela. Naravno, upravljač vozila po srpskom se zove kočijaš, a kod nas se zove kočija. Ovo vozilo koje je tada naravno bilo potrebno zbog tehnološkog napretka je postalo veoma traženo, popularno i u 18. veku termin je našao i svoje mesto u obrazovanju. Tako da, prošao je totalnu tranziciju od tog 15. veka i tog sela, do jednog termina koji označava one koji efikasno, a to bi pre svega profesori i doktori nauka trebali da znaju, vode svoje studente na primer do krajnjeg cilja ili do nekog uspeha.
Što se tiče sportske terminologije, a vezano za identičan termin. On je ušao tek u 19. veku, u sportsku terminologiju. Tako da, što se tiče stručne literature, u Srbiji je odomaćen, prisutan je u stručnim i naučnim radovima. Na beogradskom univerzitetu koristi se bez prevoda, ukoliko nekome treba prevod ja nemam ništa protiv. Čuo sam i neki predlog kako da ga prevedemo.
Tako da, mislim da ta argumentacija prosto ne stoji. Imate i jedinstvena metodološka pravila za pisanje propisa koji upućuju u članovima 32. i 33, to možete da pročitate, dakle da je to sasvim realistično i moguće. Tako da bih rekao, što se jezika tiče, sasvim je dobar, precizan, stručan. Nisam pravnik, ali mislim da je i sa aspekta pravne terminologije sasvim jasno pisan zakon.
Još jednom bih zaista želeo da se zahvalim sada u ovoj fazi, pa ćemo videti posle, naravno imaćemo i dan kada ćemo razmatrati ovaj zakon u pojedinostima, ali da se zahvalim zaista svim šefovima poslaničkih grupa, pa i onima koji su ovo koristili sa jednom dozom populizma za kritiku ovog zakona. To naravno jeste prirodno u jednom demokratskom društvu, nemam ništa protiv toga, ali sam želeo zbog javnosti da i na taj populizam ili na neke, rekao bih, neutemeljene argumentacije i kritike odgovorim, kako bih pojasnio šta je u stvari suština i reforme i zakona o Nacionalnoj akademiji. Zahvaljujem se.