Ovaj član se odnosi na mogućnost da se ugovor o dualnom vaspitanju zaključi sa više poslodavaca, verovatno u skladu sa programom obrazovanja i ukoliko se ukaže potreba da ovaj praktični deo treba kod više poslodavaca da se radi. Međutim, pošto se radi o koncepcijskom neslaganju, mi smo, naravno, podneli amandman kojim smo tražili brisanje i ovog člana.
Ja vam samo skrećem pažnju na neka rešenja iz ovog člana da taj ugovor u ime maloletnog učenika zaključuju roditelji, a prema Zakonu o porodičnim odnosima, roditeljsko pravo obavljaju oba roditelja, pa razmislite šta može na toj relaciji da se desi sve oko toga što ste vi rekli da je forma ulaska u ovaj odnos ugovor.
Ali, ono što je po meni mnogo važnije, na šta treba skrenuti pažnju, jeste da u nekim zemljama koje su, naravno, mnogo razvijenije od nas, postoje neka rešenja koja nisu slična ovima, tako da pored obaveznog srednjeg obrazovanja, koje je poprilično razuđeno, može biti i stručno, može biti i akademsko ili opšte. Mnoge države dolaze do pravih zanatlija putem tzv. kurseva, jer nivo stečenog srednjeg obrazovanja omogućava da polaznik u nekoj drugoj ili trećoj etapi savlada neke kurseve i postane kvalifikovan radnik. Tako je nešto slično u Americi, jer kada imaju problem sa velikim brojem nezaposlenih, obično ti nezaposleni idu na neke prekvalifikacije, pa neki imaju i po deset kurseva, deset različitih osposobljenosti, deset različitih zanata.
Naravno, mogućnost da se putem kursa dođe do vrlo kvalitetnog radnika jesu tzv. interne diplome, interne kvalifikacije, a zašto ne reći i one kvalifikacije koje se stiču u kazneno-popravnim zavodima, gde je mogućnost da se sedam, osam zanata savlada, a u Turskoj čak, pošto dve i po godine služe vojsku, posle godinu dana, oni godinu i po dana provode na gradilištima u Rusiji i stiču sa radom i zanimanja tesar, zidar, betonjerac itd.
Znači, postoje različiti sistemi, ali svi koji su definisali te sisteme, vodili su računa o svom unutrašnjem stanju, mentalitetu, karakteru, ekonomskim potencijalima, mogućnostima i potrebama.
Samo da vam skrenem jednu, po meni vrlo važnu pažnju, mi možemo da obrazujemo čoveka i da on dođe na biro za zapošljavanje, a onda biro za zapošljavanje preuzima obavezu da ga dokvalifikuje, prekvalifikuje, i ta dokvalifikacija, prekvalifikacija da li traje tri meseca, šest meseci ili malo duže, naravno, ide na teret države, a kao krajnji rezultat ima neku diplomu, neko uverenje da je osposobljen.
Ako te stvari malo drugačije okrenemo, onda možemo pre nego što dođe čovek na biro za zapošljavanje isto te stvari da završimo kroz sistem obrazovanja sa praksom.